Prenosimo

Bajden

PDF Štampa El. pošta
Željko Cvijanović   
nedelja, 17. maj 2009.

(Standard, 14.05.2009)

Nije to više ta cena, poručila je Srbiji porodica Stajnhauer, koja je iz Beograda već dobila 900 hiljada dolara kao odštetu za prebijanje njihovog sina Brajana, za koje se onomad svojski potrudio Srbin Miladin Kovačević. Naravno, ovde se već našlo sasvim dovoljno onih koji veruju kako je poruka Stajnhauerovih Borisu Tadiću neka vrsta prethodnice za posetu Obaminog broja dva DŽozefa Bajdena, kojom je srpskom predsedniku predočeno da se stvari između dve zemlje sada obračunavaju po novom cenovniku, u kome ne važe ni stari popusti ni, posebno, odloženo plaćanje.

Koja je to, dakle, cena - glavno je pitanje Bajdenove posete - za koju bi Srbija mogla, ako već ne da zaradi večno prijateljstvo Amerike, a ono bar da najveću svetsku silu na neko vreme skine sa svog tankog vrata, u trenutku kada skeptici, koji u Srbiji još uvek drže monopol na dobre procene, jednako veruju da između te dve stvari suštinski i nema neke razlike.

U međuvremenu, sve je više nagoveštaja da Kameron Manter, uzgred najpristojniji ambasador SAD koji je posle Petog oktobra bio u Srbiji, ne odlazi pre kraja svog beogradskog mandata u Irak zato što Ameri tamo ne mogu ništa da završe bez njegovih sposobnosti, već delimično i zato što se suočio sa nezadovoljstvom balkanologa u Stejt departmentu. Kažu da se Manteru najviše zamera to što je prošlog leta upro za stvaranje prozapadne srpske vlade, a da se ta vlada po merilima Vašingtona ne ponaša nimalo prozapadno.

Dakle ovako: iako pokazuje znake izvesnog popuštanja na Kosovu - reč je o Euleksu - Beograd još uvek ne pokazuje suštinsko opredeljnje da tu priču smatra završenom, nego, kako se već čitaju Tadićevi potezi u Vašingtonu, stvara političku klimu koja bi u nekom trenutku mogla da preraste u otvoreno zalaganje Beograda za podelu pokrajine. Veruje se da će Bajden zahtevati od Beograda ne samo da minimizuje svoje prisustvo na severu Kosova, već i da neutrališe (uhapsi, zgužva, prekriži) tamošnje tvrdokorne lidere, pre svih Marka Jakšića i Milana Ivanovića.

Pored toga, kažu u Vašingtonu, Beograd suviše tvrdo stoji u podršci Miletu Dodiku u Republici Srpskoj, koji na svaki neprijateljski potez iz Sarajeva reaguje tako što glasno upisuje novu recku, koju u Americi vide kao stepenik ka zahtevu za osamostaljenje srpskog entiteta. Manteru se zamera i da suviše mekanom rukom usmerava događaje u Beogradu, da je dozvolio da Rusi kupe srpsku naftnu kompaniju i da razvuku mape svog gasovoda gotovo celom dužinom Srbije; da je relativizovao tvrdu politiku Vašingtona prema srpskim tajkunima i da zauzvrat od njih nije dobio ništa osim podrške vladi koja bi i bez njih bila napravljena i dve radikalske stranke, gde je jedna gora nego ikad pre, a druga pretvorena u društvo beskorisnih pripitomljenih nacionalista.

Na kraju - a i to ide Manteru na dušu - na svom mestu je još uvek Vuk Jeremić, čovek od koga se u Vašingtonu očekivalo sve drugo osim da se tako grčevito bori za srpske interese takvim načinom i jezikom da mu ne mogu pripisati ništa od one stereotipne matrice u koju se po želji Vašingtona tako dobro uklapao ceo niz ovdašnjih lidera nacionalne provenijencije. A to - Srbin čiji je politički diskurs tako superiorno sličan zapadnom, a da suštinski ne ispunjava želje onih od kojih je taj diskurs naučio - to nervira koliko i shvatanje da neko od koga ste očekivali da radi za vas suštinski radi protiv.

Šta, dakle, da radite sa tim tipom koji niti odbija pregovore, niti govori o Srbiji do Tokija, niti nosi majicu sa likom Šešelja, niti pali američke ambasade, niti preti, a, uprkos svemu tome, pokazuje nedozvoljeni višak karaktera i lepu dozu bezobrazluka, dok za Srbiju traži onoliko koliko ne možete da joj ne date a da ne pokažete pri tom političko nasilje i da ne tresnete rukom po stolu?

Naravno, sva ta pitanja kojima je mesecima pre Stejt department gađao Mantera ostavljena su da ih Bajden postavi Borisu. Potpredsednik SAD, najave su, nema ambiciju da sa Srbima vodi političke razgovore tako da se usaglašavaju stavovi, prave kompromisi i traže rešenja prihvatljiva za sve strane. Umesto tog staromodnog i u suštini zamornog bavljenja politkom, Bajden će nastupiti sa tezom da su i Kosovo, i Bosna, i Vuk završene stvari i da, ako Srbija misli drugačije, to jeste problem Srbije, dok je Amerika tu samo da učini sve da Srbija taj problem i oseti kao problem.

Zbog toga je i sasvim jasna poruka zašto novi američki ambasador neće doći u Srbiju odmah po Manterovom odlasku, već će se s njegovim imenovanjem čekati jesen. Dakle, Boris će saslušati Bajdenov spisak želja, u koji će biti uključeni i Kosovo, i Dodik, i Jeremić, i ostaviće mu rok do jeseni da te stvari učini gotovim onoliko koliko ih danas Amerika drži gotovim. U zavisnosti od toga, za pretpostaviti je, u septembru će iz Vašingtona u Beograd doći ili dr DŽekil ili gospodin Hajd. Od nas zavisi.

Da li stvarno zavisi? Podsećanja radi, pošto je Jeremić prošle jeseni nekoliko puta izjavio da su Srbija i SAD na najnižoj tački odnosa otkako je NATO bombardovao Srbiju, iz Vašingtona su se već potrudili da Srbiji zagorčaju život. Nije reč samo o tome što je proces srpskih integracija u EU potpuno stao - stao bi on i bez Amera - već i o tome da su ovi u par navrata poveli nekoliko pokaznih medijsko-kampanjskih vežbi protiv Vuka i Borisa, od kojih se ovima verovatno ledila krv u žilama. Drugim rečima, Amerikanci su poslali jasnu poruku: možemo da vas rasturimo kad god hoćemo i kako hoćemo. Nažalost, bili su u pravu, isto kao i kada su na sličan način opominjali prethodne srpske tranzicione vlade, od kojih su neke, da se ne lažemo, baš rasturili.

Posle serije opomena, Boris je dao par izjava u kojima je popravljanje odnosa sa Vašingtonom stavio na vrh prioriteta svoje spoljnje politike; Vuk je malo prikočio; Ruse su malo ohladili, Dodiku se ne javljaju baš na svaki poziv; kosovskim Srbima šalju poruke da im je Ivanovića i Jakšića pun kofer; sve ređe pominju šest uslova za Euleks; a nisu ni galamili zbog ulaska Kosova u MMF. Na prvi pogled, stvar je u redu: Srbija je sasvim svesna da joj nije potrebno čak ni prijateljstvo Amerike koliko joj je nepotrebno njeno neprijateljstvo, Bajden će doći, reći šta ima, on će to nazvati konkretnim koracima koje očekuje od Srbije, i Boris će - a šta bi drugo - morati da proguta sve te gorke pilule ne bi li izbegao da mu ovi sede na vratu i da bi makar simbolički pogurao srpsku evropsku priču, koja ga je i dovela na mesto na kome se nalazi.

Recimo, dakle, da će Tadić pristati na sve, recimo da će razumeti da mu u goste dolazi visoki predstavnik zemlje koja je imala svoje prste u rušenju bar četiri poslednje srpske vlade i u formiranju bar tri. Recimo da mu je sasvim jasno da se sa tom stvari nije igrati. Pravo pitanje je da li je on u mogućnosti da uradi ono što će Bajden želeti. Nekako se ta dilema uvek postavlja čoveku pred kojim stoji jasna ponuda, pred kojim stoje jasne posledice ukoliko tu ponudu ne prihvati i pred kojim su veoma mutni benefiti ako je prihvati.

Ako bi Boris čak i nameravao da sasvim digne ruke od Kosova, da se jednom zauvek reši i Jakšića i Ivanovića, koji i njemu idu na jetru, stvorio bi oko sebe takvu političku atmosferu kakvu bi teško mogao da podnese bez velikih benefita na drugoj strani. Recimo evropskoj, ako bi i to pomoglo. Ako bi se rešio Dodika, desilo bi mu se slično; ako bi se odrekao Vuka, na neki način bi bio razvlašćen i od američkih klijenata iz svoje stranke i od njihovih najboljih drugova iz vlade. Kao što je sam Boris pre nekoliko meseci mogao da se odrekne tih ljudi, a danas ne može, tako bi njegovo polaganje nada u tu ekipu u budućnosti bilo početak njegovog kraja, koji bi mu došao upravo iz tog sveta. Ima još mnogo stvari koje je Boris mogao pre šest meseci, a danas ne može: tada je mogao i da izda i da igra tvrdo uz relativno podnošljive rizike; danas teško da može išta od to dvoje, pri tom rizici su postali ogromni i za ono što ne može.

Šahovskim rečnikom, to je pat, uzgred, najgori mogući ishod bilo koje političke partije. Zato Srbija posle Bajdenove posete više neće moći nego što neće hteti da udovolji zahtevima američkog potpredsednika. To će u narednim mesecima povećati rizike Srbije, a na Borisu će biti makar toliko da te rizike smanji tako što će sve ono što je hteo da uradi najavljujući novi Ustav - od reorganizacije države do političkog pozicioniranja pojedinih lidera - da sve to, dakle, uradi brže, i, naravno, bez Ustava. Inače će mu Ameri praviti malu decu onako kako su to već radili mnogima ovde koji nisu umeli da kažu ni da ni ne.