Početna strana > Rubrike > Politički život > Vojska je atribut države - odlučno ne "vojsci Kosova"
Politički život

Vojska je atribut države - odlučno ne "vojsci Kosova"

PDF Štampa El. pošta
Radovan Radinović   
subota, 17. januar 2015.

Pitanje formiranja "Vojske Kosova" se na mala vrata uvodi u našu sve neveseliju političku svakodnevnicu. Jednom o tome govore predstavnici privremenih institucija u Prištini, drugi put to čine lobisti sa Zapada koji zastupaju interese Albanaca, a poneki put to čine i dokoni domaći analitičari, tek toliko da se dosoli i da čorba bude gušća. Svima na srpskoj strani koji brinu o srpskim državnim i nacionalnim interesima to je svakako još jedan dodatni razlog za ozbiljnu brigu i tome se svakako mora stati na put. Evo nekoliko razloga u tom smislu:

1. Vojska je bez sumnje jedan od bitnih atributa države i državnosti. Ako bi se ostvarila pretnja Zapada i svih promotera kosovske nezavisnosti da će u dogledno vreme to pitanje doći na dnevni red tzv. normalizacija odnosa Prištine i Beograda, odnosno da će Kosovo, silom nametnuti  politički entitet dobiti svoju vojsku, to bi praktično značilo da je taj entitet izrastao u nezavisnu državu. Jer, vojska je po definiciji institut države koji štiti njen suverenitet i teritorijalnu celovitost. Pristanak Srbije, ili neprotivljenje Srbije uspostavljanju "Vojske Kosova", bilo bi faktičko priznanje nezavisnosti Srpske južne pokrajine i svaka dalja priča o statusu tog dela Srbije bila bi bezpredmetna.

2. Na Balkanu, pa i šire, a posebno u Srbiji, evo već deceniju i po, ništa se ne dešava što ne bi bilo po volji Vašingtona, a time i Brisela kao vašingtonskog podanika. Ako Vašington to bude hteo, a znam da hoće, Brisel, kao njegov vazal, to svakako neće sprečiti. Utoliko pre, što Nemačka, kao najuticajnija članica snažno podržava nezavisnost i priznanje Kosova kao nove države. Kako sada stvari izgledaju, bojim se, da ni u srpskoj tzv. političkoj eliti  nije mali broj onih koji to ne bi želeli da spreče. Uprkos svemu, suštinski je bitno da Srbija pokaže odlučnost da to spreči. Kada to kažemo mislimo na onu Srbiju koju predstavlja aktuelna vlast. Na taj način ona iskazuje svoje protivljenje uspostavljanju Kosova kao nezavisne države. I što je ne manje važno, na taj način Srbija pred centrima moći savremenog sveta, pre svih onih na Zapadu, sa svoje strane stavlja tačku na svaku dalju priču o prekomponovanju njenog etničkog prostora, bilo putem jačanja već postojećih autonomija, bilo putem nametanja novih, a toga ima napretek.

3. Da se odlučno suprotstavi formiranju "Vojske Kosova" Srbija ima snažna uporišta u svim relevantnim međunarodnim dokumentima koja regulišu status Kosova i Metohije u sklopu međunarodnog pravnog poretka i pravnog poretka Srbije. Ni u jednom od tih dokumenata – Kumanovski sporazum, Rezolucija SB UN 1244 (1999) na osnovu koje se Kosovo i Metohija stavlja pod privremenu upravu UN, a ni u bilo kom drugom dokumentu nakon ove rezolucije nema odredbe na osnovu koje se legalno i legitimno mogu formirati oružane snage, odnosno Vojska Kosova. Naprotiv, ta dokumenta su se obavezala da preko KFOR-a kao namenskih snaga UN za Kosovo i Metohiju u ulozi čuvara mira razoružaju i rasformiraju OVK, što oni, naravno, nisu, iz njima i nama znanih razloga učinili. Umesto razoružanja i raspuštanja OVK, KFOR (čitaj NATO i SAD) su OVK preimenovali u Kosovski zaštitni korpus, a potom u Bezbednosne snage, da bi do formiranja "Vojske Kosova" ostao samo jedan mali korak. No, korak koji se bez pristanka Srbije neće niti se može dostići.

Ništa ne menja na stvari što te postojeće snage kosovske bezbednosti imaju neka obeležja vojske kao što su oklopni transporteri, helikopteri i sl., te da mogu imati i više od toga, ali sve dok se na međunarodnom nivou ne prihvati da to bude vojska posebne države ona to i neće biti. A upravo od Srbije zavisi i zato Srbija mora to da odbije, jer tako stavlja do znanja i svetu i sebi da bi to bio još jedan akt okupatora na otetom delu naše državne teritorije.

Kako Srbija u tom slučaju treba da postupi:

1. Da na svim nivoima gde se vodi međunarodni dijalog: OUN, SB, EU, Partnerstvo za mir, razni regionalni skupovi itd., Srbija mora izraziti svoje snažno protivljenje. Ne sme se dogoditi, kao što je to bio slučaj sa prijemom Kosova u MOK kada su predstavnici našeg OK i svi za to odgovorni državni organi, ostali nemi, navodno iz altruističkih sportskih motiva kako se ne bi omogućilo sportistima da se takmiče. Jer, bože moj, sport treba odvojiti od politike i prepustiti ih sportistima. A prijem Kosova u MOK, bez prethodnog prijema u UN, nije ništa drugo do političko pitanje, jer je bilo mnogo drugih načina da se sportistima Kosova omoguće takmičenja ali ne kao predstavnicima samostalne države. Uostalom, međunarodne sportske institucije u tom pogledu imaju bogata iskustva. Upravo su im to omogućili naši vajni sportski funkioneri, čija je dužnost bila da brane državne i nacionalne interese Srbije, a ne navodne sportske, a u suštini političke interese albanskih sportiska na KiM.

2. Nemamo iluzija da će promoteri kosovske nezavisnosti uvažiti protivljenje Srbije da Kosovo dobije svoju vojsku, niti da Srbija ima moći da to fizički spreči, ali ona mora svojim protivljenjem naglasiti da bi to bilo još jedno u nizu nasilja koje se Srbiji serviraju duže od dve decenije. To protivljenje mora biti tako snažno da se zapreti napuštanjem briselskih pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine (a to je samo eufemizam za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, odnosno za onaj sveobuhvatni sporazum koji nam uporno serviraju brojni predstavnici Nemačke koji nam stižu u pohode iz dana u dan). Ako je to uslov za pristupanje Srbije EU, onda Srbija bez premišljanja mora istupiti iz tih pregovora. Jer, po našem stanovištu država je važnija od članstva u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji i asocijaciji, pa makar se ona zvala EU.

3. Ako do formiranja "Vojske Kosova" dođe, Srbija mora biti svesna da bi dobila jednog od zakletih i dugotrajnih neprijatelja koji će stalno tražiti načine i mogućnosti da ugroze državne interese Srbije. A nakon eventualnog formiranja vojske te mogućnosti bi mogle biti kolosalne. Ilustracija radi, na najužem delu državne teritorije, po osi istok-zapad, na pravcu Sofija-Priština, Srbija je široka svega pedesetak kilometara, a to je manje od dubine zamaha jedne ofanzivne operacije korpusa kopnene vojske. Dakle, na tom delu svoje teritorije Srbija bi bila geostrateški toliko ranjiva da bi u veoma kratkom vremenu mogla biti presečena i odsečeni delovi juga Srbije od ostatka Srbije na severu.

4. Formiranjem "Vojske Kosova" Srbija u svom „mekom trbuhu“, a to je deo Raške oblasti i podkopaonički deo dobija potencijalnog neprijatelja koji bi vezom sa sve militantnijim ekstremistima u Novom Pazaru i šire, predstavljao ozbiljnu smetnju i pretnju ugrožavanju stabilnosti Srbije i njenog suvereniteta, čime bi tzv. „zelena transferzala“ od mita postala sasvim realna činjenica. Stim u vezi, Srbija bi morala mnogo odlučnije nego što je to do sada radila stabilizovati bezbednosno, socijalno i političko stanje u Raškoj oblasti i sprečiti sve otvorenije, pa i drskije paradiranje uniformisanih paravojski koje Srbiju niti žele niti joj čine nikakvo dobro.

5. Formiranje "Vojske Kosova" bi projekat „Velika Albanija“ aktuelizovalo do krajnjih granica i dovelo do gotovog izvršenja, a nelojalnost albanskog življa na jugu Srbije prema državi čiji su državljani, koja ni do sada nije bila bog zna kakva, zaoštrili do krajnosti, sa mogućnošću novih pobuna radi izdvajanja iz Srbije i pripajanja Kosovu.

6. Prihvatanje formiranja "Vojske Kosova", bez obzira na bilo kakva druga uveravanja, remetilo bi kakvu takvu ravnotežu u podregionu, pogotovu imajući u vidu činjenicu da je praktično izbrisana granica prema Albaniji. Sa sigurnošću se može predvideti da bi to bio uvod u novo gomilanje oružja i vojne tehnike na bezbednosno nestabilnom području, kao i uvod u oružane provokacije u zoni bezbednosti. Nikakve i ničije garancije i uveravanja da do toga neće doći ne bi imale vrednost.

Sve što je do sada rečeno imperativno nametaće potrebu redefinisanja strateške koncepcije obrane i ozbiljne promene u strategijskom grupisanju i operativnom razvoju Vojske Srbije, ali to je duga i daleko ozbiljnija priča od ove koju sada i ovde možemo ispričati.

Da li je državno rukovodstvo svesno svega ovoga?

Prof. dr Radovan Radinović je general u penziji i član Beograskog foruma za svet ravnopravnih

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner