Početna strana > Rubrike > Politički život > Svaki je Srbin „Radovan“
Politički život

Svaki je Srbin „Radovan“

PDF Štampa El. pošta
Bogdan Živković   
utorak, 18. jun 2013.

Postoje vesti koje su više od vesti. One se prema značaju mogu protezati kroz čitave novine. Mogu zauzimati značajan prostor u raznim rubrikama: crnoj hronici, unutrašnjoj politici, ekonomskoj politici... Međutim, po pravilu one se nekako prikriju u moru beskorisnih i zatupljujućih informacija, eventualno izazovu sporadične komentare, a onda se zaborave, iako su vanserijski tragične.

Mi smo ušli u neoliberalni kapitalizam nedopustivo naivno, idealizujući ga kao neki sistem koji će nas usrećiti. Kao da se ne radi o našoj koži, već kao da se radi o nekoj bioskopskoj projekciji. Sećamo se svi dana kada su petooktobarski bojovnici ukinuli srpsko bankarstvo. Iskusni bankari su sa nevericom gledali na taj divljački čin, znajući da se time urušava čitav naš privredni sistem i znajući kako će se to odraziti na sve nas lično. Većina je bila oduševljena dolaskom stranih banaka, jer su videli samo fasadu, lepo dizajnirane prostorije i lep mladi svet koji u njima radi. A suština  je ostala sakrivena, iako je ona bila ključna za propadanja države, privrede i građana. A ta suština je u stvari spoznaja da smo uhvaćeni u lihvarske kandže neoliberalnog kapitalizma, iz kojih se teško može izvući.

Jedna takva novinska vest ne zaslužuje da se tako lako zaboravi. Naprotiv, tragika događaja koji je predmet ove vesti nas obavezuje da se najozbiljnije njome pozabavimo. Njome se moraju baviti i političari, i ekonomisti, i psiholozi i svi drugi koji mogu da pomognu, jer se ona ne odnosi samo na čoveka koji je predmet ove vesti, nego na sve nas, jer smo svi manje-više u istom položaju, a razlika je samo u tome kako pojedinac reaguje na životne situacije.

Naime, novine su javile da se u nedelju 16. 6. 2013, u svojoj kući zapalio Valjevac Radovan Ž. Nesrećni čovek se odlučio na taj očajnički čin jer nije mogao da plaća kredit koji je uzeo u banci, kako bi sa suprugom otvorio prodavnicu u svojoj kući. Posao nije išao kako je planirao zbog čega je otplata kredita postala nemoguća, banka je aktivirala svoje mehanizme: opomene,  žirante, pretnje i sl. Otac sirotog čoveka se obesio pre izvesnog vremena, supruga ga napustila i odvela decu... Teško je i zamisliti kakvom je pritisku bio izložen, kada se odlučio na tako surov korak.

Nedavno smo bili zgroženi vešću da su se na čin samospaljivanja odlučila i dva Bugarina, dakle građani punopravne članice EU. Možda nam je tada Bugarska delovala udaljeno, ali eto i kod nas očaj dobija neviđene razmere.

Smrt jednog čoveka, ma kako surova bila, možda ne bi zavređivala toliku pažnju da motiv zbog koga se odlučio na čin samospaljivanja, kod nas nije opšte mesto. Ne možemo da se setimo nikoga iz našeg okruženja ko nije u dugovima. Ako ne u bankarskim, onda definitivno u nekim drugim. Ili su nezaposleni pa se „češaju“ uz roditelje i prijatelje, ili duguju za neplaćenu struju, vodu, telefon... Šta god bilo, nimalo nije prijatno.

Sve bi to bilo drugačije da su ekonomske prilike u Srbiji drugačije. Da je zaposlenost u porastu; da je privredni rast veliki; da su uslovi poslovanja stabilni, da su troškovi poslovanja razumni; da je domaća valuta stabilna i da kamate na kredite nisu zelenaške.

Međutim, stvar stoji mnogo drugačije: sve je manje zaposlenih; privreda je u drastičnom padu, ma koliko je režimska statistika šminkala; poslovanje malih i srednjih preduzeća je onemogućeno;  porezi su enormni, a naročito se „gule“ oni koji uspešno posluju; stabilnost dinara nije nikada izvesna...

Zamislite osobu koja je uzela stambeni kredit pre 5 godina, i koja je tada imala platu od 50.000 dinara. Rata kredita od 300 evra je iznosila oko 23.000 dinara. Danas ta ista osoba, ukoliko ima sreće da je i dalje zaposlena ima platu od možda 55.000, ali je rata kredita od tih 300 evra danas preko 35.000 dinara. Kamata nije promenjena, ali je rata zahvaljujući depresijaciji dinara porasla 65%. A šta ako je u međuvremenu ta osoba ostala bez posla? Hoće li banka biti milosrdna? Hoće li osobu država zaštiti? Ako ne država, ko će?

Stvar sa drugim dugovanjima građana takođe nije nimalo ružičasta. Računi za neplaćene komunalije su takođe veliki. U Beogradu za osnovne račune (infostan, struja, telefon, televizijska pretplata, kablovska TV, internet...)  treba izdvojiti u proseku  200 evra mesečno. Većina je stavljena pred dilemu: struja ili hrana? Sa prosečnom platom od 330 evra se ne može i jedno i drugo. Prirodno je da se opredeljuju za hranu. A onda dugovi rastu, i zatvara se začarani krug. Još kad pod pritiskom  EU Srbija bude rasprodala javna preduzeća, kao što su Telekom i EPS, sve će biti mnogo gore.

Da stvar bude gora, država fantastično dobro podržava poverioce; bilo da su to banke, javna preduzeća, ili pak ona sama, bez iole obzira da li su dugovi građana posledica zelenašenja tih istih poverilaca, ili prosto nediscipline građana. Organizovani su čitavi timovi uterivača dugova, koje finije nazivamo izvršiteljima. Aktiviran je i sistem tzv. „zateznih kamata“, to jest kamata koje progresivno rastu, tako da kamata vrlo brzo prevazilazi glavnicu, a time i ukupan dug se uvećava na klasično zelenaški način.

Zaplena stvari je samo jedna od mera kojom uterivači prete, i koju sprovode. Mogu vam zapleniti automobil, mašinu kojom proizvodite nešto, ili bilo šta što procene. Mogu bez posledica da uznemiravaju vaše rođake, prijatelje u cilju vršenja pritiska. U poslednje vreme raste i broj zaplenjenih nekretnina. Ovo vremenom polako dobija zamajac  tako da se u vrlo bliskoj budućnosti usled zaplene može očekivati veliki porast broja beskućnika.

Sa druge strane, građani koji duguju, a naročito oni koji duguju iz moralno i ekonomski opravdanih razloga, ne mogu očekivati ama baš nikakvu zaštitu, već samo pritisak. Posledice tih pritisaka su strašne i dovode do psiholoških, socioloških, zdravstvenih, porodičnih i mnogih drugih trauma. Ljudi različito reaguju na pritiske, ali se svakako niko njima ne raduje.  

Ovim pritiscima, a uzimajući u obzir i druge, da tako kažemo – normalne, pritiske koje život nosi, drastično se narušava opšte blagostanje nacije. Frustracije dovode do dugoročno nesagledivih posledica. Jedna od  žrtava ovakvog sistema je svakako pokojni Radovan Ž., ali potencijalno takvih žrtava nažalost ima na hiljade. Svud oko nas možemo prpoznati ponekog Radovana, samo što ne možemo precizno znati dan i način njegove egzekucije.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner