четвртак, 19. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Шта смо ти говорили, лаковерна Србијо
Политички живот

Шта смо ти говорили, лаковерна Србијо

PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Каргановић   
понедељак, 03. јануар 2011.

Када је 30. марта ове године владајућа коалиција у Народној скупштини Републике Србије без икакве потребе, лакомислено и сервилно, поклекнула пред жестоким притисцима из иностранства и усвојила Декларацију о Сребреници, наша невладина организација, Историјски пројекат Сребреница, која је током претходна три месеца предводила отпор тој декларацији и систематски и стрпљиво објашњавала јавности њене штетне последице, изнела је једно пророчанство које многи тада нису били спремни да прихвате. Да би тачно прорекли шта ће се даље догађати, није нам било потребно да исчитавамо и тумачимо Нострадамусове катрене. Здрав разум – а то је дефицитарна роба на српској политичкој сцени, био нам је сасвим довољан.

Британска информативна служба BBC упитала је Кнопса да ли Декларација српског парламента ишта мења у односу на пресуду Међународног суда правде из 2007. године.

Суштина расплета који смо најавили, барем на материјалном плану, што осиромашеним грађанима Србије уопште не би требало да буде небитно, сажета је у наслову текста који је 1. априла ове године објавила НСПМ: „После признања кривице следе захтеви за одштету.“[1] Да подсетимо читаоце на неке кључне ставове. Упозорили смо јавност „да ће се грађани Србије суочити са баснословном тужбом правих и фиктивних жртава, на основу сада већ признатог учешћа у кривици“. У прилог томе, навели смо и анализу професора Александра Кнопса, стручњака за међународно кривично право на универзитету у Утрехту и браниоца у више предмета пред Хашким трибуналом, да се „у усвојеној Декларацији изражава саучешће и извињење што држава Србија није учинила више како би спречила трагедију у Сребреници.” По Кнопсовом мишљењу, то је довољан основ за тужбу: извињење пружа само неко ко је имао удела у извршењу кривичног дела за које се извињава.

Британска информативна служба BBC упитала је Кнопса да ли Декларација српског парламента ишта мења у односу на пресуду Међународног суда правде из 2007. године.

„После пресуде Међународног суда правде, вођа српске делегације, амбасадор Радослав Стојановић изјавио је да је Србија њоме ослобођена најтеже тачке оптужнице и да због тога више не може да буде предмет захтева за одштету. Међутим, сада је усвојена Декларација српског парламента у којој се јасно каже да се Србија није понела коректно у случају Сребренице и због тога се чак и извињава. Сматрам да то мења ствари и ствара нову правну ситуацију која омогућује подношење захтева за одштету пред српским судовима.”

Та „нова правна ситуација“, коју су српске институције створиле motu proprio из сервилности, без икакве потребе и на штету своје државе и грађана, ускоро ће их походити. Онај немали део јавности, како у недавном тексту примећује уредник НСПМ, г. Ђорђе Вукадиновић, који држећи се старог српског принципа, чека „по лошем српском обичају, да мечка заигра пред сопственом кућом и да будемо директно погођени, да бисмо на проблем обратили пажњу“,[2] одбациo је и исмејаo наше упозорење. За ментални склоп овог сегмента била је типична реакција читаоца НСПМ Исака, без обзира на то да ли он лично себе сматра Србином или не:

„O kakvom odstetnom pravu crni Stefan govoris? Koja drzava Srbija ce da nadoknadi zrtvama odstetu? Nema te drzave Srbije ni danasnje ni buduce koja ce se povinovati Angolosaksonskom pravu? Tvoji clanci na ovom poratalu su isti clanci koji su se mogli citati pred samе ratove u bivsoj Jugi. Svrha tvog pisanja je samo da zastrasite Srbe i da ih jos vise homogenizirate za ono sto slijedi poslиjе a to je kako jedan vas uvazeni pisac voli da kaze CERACEMO SE JOS!!!!Samo se bojim da ce se ovo buduce CERANJE da se razbije o glavu Srbskom narodu.“

Није у питању „англосаксонско право“, већ општи правни принципи, међу којима се налази и право на одштету уколико је могуће доказати узрочнопоследичну везу између поступка тужене стране и почињене штете. Пре неки дан, сарајевско „Ослобођење“ најавило је да лица из Подриња, која тврде да су били оштећени не само сребреничким догађајима у јулу 1995, већ и у ширем временском периоду почев од 1992. године, припремају на „хиљаде тужби“, за сада против Републике Српске. Како јавља „Ослобођење“, подносиоци су ангажовали правног заступника и до сада су Правобранилаштву Републике Српске, одељење у Бијељини, доставили око 300 тужби у којима се тражи „накнада нематеријалне штете“.

Према речима представника удружења грађана које стоји иза ове колективне тужбе, „сви имају право поднијети тужбу. Зато ми настављамо са тужбама и нисмо ограничили период до када се породице могу да јаве.“ Правни концепт за покретање тужбе врло је једноставан: „на темељу међународних пресуда, гдје је РС означен као починитељ геноцида у БиХ.“

Та „нова правна ситуација“, коју су српске институције створиле motu proprio из сервилности, без икакве потребе и на штету своје државе и грађана, ускоро ће их походити.

Међутим, ако се ствар постави на такав темељ, нема ни једног логичног разлога зашто би се парница ограничила само на Републику Српску. Она то и неће бити. Како је један од главних покретача ове иницијативе, Мурат Тахировић, председник Савеза логораша Босне и Херцеговине, значајно напоменуо, „ми још чекамо пресуду Јовици Станишићу, након које ће бити пуно лакше тужити.“

Јовица Станишић је био шеф ресора државне безбедности Србије од 1. јануара 1992. године и током целог периода рата, све до 1998. године. Пресуда у његовом предмету, који је у току пред Хашким трибуналом, ирелевантна је за парницу која се води против Републике Српске. Али уколико судско веће буде усвојило основну тезу тужилаштва, да су Станишић и српска ДБ, преко својих локалних сурогата и убацивањем сопствених паравојних снага, контролисали ток ратних збивања у БиХ и деловали као продужена рука званичне Србије у вршењу агресије против међународно признате суседне државе, та пресуда јесте врло релевантна за аналогни одштетни захтев који се припрема против Републике Србије. Тада ће се, бар привидно, стећи правне претпоставке да се и на терет Републике Србије ставе „етничко чишћење, премлаћивања и малтретирања у логорима, уништавање имовине, силовања, масовна убиства и на крају геноцид.“ Јер, како преноси „Ослобођење“, „све су ово злочини почињени од 1992. до 1995. године,“ због којих хиљаде Подрињаца могу да поднесу тужбу.

Логика потенцијалних тужби није нимало занемарљива, под условом да њене премисе буду прихваћене. Парничари вероватно нису толико наивни да сматрају да ће своја материјална потраживања остварити преко правосудних система Републике Српске и Републике Србије. То и није њихов коначни циљ, на чије остварење они рачунају озбиљно. Под претпоставком да поступају рационално, њихов циљ је да што брже у оквиру та два система исцрпу све правне лекове како би основна питања која се парницом покрећу могли интернационализовати обраћањем Европском суду за људска права у Стразбуру. На тај начин, они ће имати изванредну шансу да обема српским државама и њиховим грађанима нанесу не само тешку материјалну штету, него уједно и моралну и политичку.

Правни концепт за покретање тужбе врло је једноставан: „на темељу међународних пресуда, гдје је РС означен као починитељ геноцида у БиХ.“

Нема сумње да би супротна страна потражила начин да се правно „освети“ Републици Српској и Србији чак да Декларација није била усвојена. Али свака нормална особа поставиће логично питање: шта је задатак посланика Народне скупштине Србије? Да страним парничарима против сопствене државе и грађана који су их изабрали, односно пореских обвезника од којих примају плату, помажу или да им одмажу? На страну пресуде Хашког трибунала где се на врло сумњив и споран начин утврђују „чињенице“ на којима ће се заснивати ова тужба. Али како ће се адвокати Републике Србије у Стразбуру снаћи у „новој правној ситуацији“ коју су сулудо произвеле установе државе коју заступају? Какав ће бити њихов одговор на крунски аргуменат супротне стране, да парафразирамо професора Кнопса, да „извињење пружа само неко ко је имао удела у извршењу кривичног дела за које се извињава“?

Кукавичким подлегањем страном притиску и уценама на почетку 2010. године, српски политички естаблишмент (што се не односи само на корумпирану скупштину) суштински је допринео даљем материјалном разарању, моралној дискредитацији и политичкој подчињености своје државе. Годину дана касније, бумеранг се враћа.

(Аутор је председник холандске невладине организације, „Историјски пројекат Сребреница“)


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер