недеља, 02. октобар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Српског јединства нема - српског ропства има
Политички живот

Српског јединства нема - српског ропства има

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
субота, 17. септембар 2022.

Данас је (15. септембар), кажу, дан српског јединства, слободе и националне заставе. Нажалост, славимо нешто што немамо и што, с обзиром на стање ствари, нећемо никада више имати. Немојте се чудити овим ријечима и немојте ми замјерити због њих, јер ја сам човјек који би више од било ког другог Србина волио да смо јединствени и слободни с обје стране Дрине и да нам је једна национална застава. Али није, и не треба много памети да то схватимо, уз спремност да погледамо чињеницама у очи и да их прихватимо.

 А о поцијепаности друштва у Србији,  опет на српско-српској основи, око тога да ли Србија треба да призна тзв. Косово, не морају се трошити ријечи. Сви знамо колико је тим поводом подијељен српски народ, не само у Србији него и у Српској (а шта тек рећи о Црној Гори), и да у њему има много оних који нажалост мисле и јавно износе да би то Србија и Срби требали учинити. Такође је много и оних који би колико сутра поцијепали Косово и Метохију и прихватили да Србији остане само мали дио, онај на сјеверу Косова

Националног јединства немамо и за то је довољно само доћи до ријеке Дрине коју, кад стигнемо до ње, не можемо прећи без полицијске и царинске контроле. Да имамо национално јединство које немамо, не бисмо из Српске у Србију, и обрнуто, прелазили често у (пре)дугим колонама уз граничну контролу. Овдје ће многи рећи да синтагма национално јединство не значи нужно и јединство у државно-правном смислу. Јер, казаће даље неки од тих позивајући се на Фридриха Шелинга, народ није "пука просторна коегзистенција неког већег или мањег броја физички истоврсних индивидуа, него заједница свијести између њих". И то је тачно, само је проблем што ми немамо ни тог другог јединства, оног у главама наших људи, јер оно изостаје по свим питањима која су кључна за српски народ. То нејединство је видљиво и у Српској и у Србији. Овдје у Српској то је, по ко зна који пут, показано само дан раније, у сриједу 14. септембра, у Народној скупштини Републике Српске. Било је и тужно и трагично гледати нејединство српских полтичких странака у тој најважнијој институцији око питања да ли  дати или не дати агреман новом њемачком амбасадору у БиХ, будући да је њемачки Бундестаг недавно усвојио резолуцију којом је флагрантно наговијестио политику Њемачке према нама, чија суштина се своди на нестанак Републике Српске. Чак ни око таквог питања није могло бити националног јединства, јер је власт у Српској била за то да се ускрати тај агреман уколико њемачки Бундестаг не ревидира свој недавни став према нама и Српској, док је српска опозиција одбила да уопште расправља о том питању у парламенту Српске, чиме је у ствари издејствовала да њемачки амбасадор добије агреман. Руку на срце, видјевши шта чини опозиција и да између њих нема нити може бити јединства, и власт је ретерирала у свом ставу па је приликом гласања у парламенту Српске, дакле кад је било најважније, 46 посланика из владајуће коалиције било уздржано. Случајно или не, у исто вријеме у Народној скупштини Републике Србије вођена је расправа поводом извјештаја предсједника Републике о Косову и Метохији. Колико је у тој расправи било тешких ријечи и анимозитета на српско-српској основи, колико разлика и нејединства, имао је прилику да види свако ко је гледао телевизијски пренос те скупштинске расправе. А о поцијепаности друштва у Србији,  опет на српско-српској основи, око тога да ли Србија треба да призна тзв. Косово, не морају се трошити ријечи. Сви знамо колико је тим поводом подијељен српски народ, не само у Србији него и у Српској (а шта тек рећи о Црној Гори), и да у њему има много оних који нажалост мисле и јавно износе да би то Србија и Срби требали учинити. Такође је много и оних који би колико сутра поцијепали Косово и Метохију и прихватили да Србији остане само мали дио, онај на сјеверу Косова.

Није требало да прође много времена па да Вучић код себе позове Милорада Додика и да му, под маском наводних разговора о даљим правцима сарадње Српске и Србије, наложи да прекине са бојкотом заједничких институција БиХ, што је Додик одмах затим и учинио, а са њим и сва српска политичка опозиција у Републици Српској

И српска национална слобода је нетрагом нестала. Ево само једног из низа примјера нашег ропства. У јулу прошле године Валентин Инцко нам је, кршећи све норме међународног и унутрашњег права, наметнуо свој приватни "закон о забрани негирања геноцида у Сребреници". Република Српска то није прихвтила, а и како би, не само зато што је српска него прије свега зато што је Инцково понашање флагрантан напад на суверенитет државе као врховног и императивног начела међународног права, па се одлучила за правно, политички и морално легитимну апстиненцију од учешћа у власти на нивоу заједничких институција БиХ, док тај Инцков "приватни урадак" не буде поништен. И онда умјесто да се истрајава у томе, само пар мјесеци након тога најприје Александар Вучић као предсједник Републике Србије прима у званичну посјету Нијемца Кристијана Шмита у својству тзв. "високог представника у БиХ", што чини и патријарх српски Порфирије, иако и Вучић и Порфирије знају да Шмита није именовао Савјет безбједности УН како је прописано Анексом 10 Дејтонског споразума. Очигледно је да у позадини стоји одсуство наше државне и националне слободе, тачније речено стоји наше ропство у његовом савременом облику, пошто су Вучић, а под њим и Порфирије, иза кулиса клекли пред њемачким притиском и повиновали се захтјеву Њемачке да приме Шмита у званичну посјету и да га ослове као "високог представника у БиХ". Није требало да прође много времена па да Вучић код себе позове Милорада Додика и да му, под маском наводних разговора о даљим правцима сарадње Српске и Србије, наложи да прекине са бојкотом заједничких институција БиХ, што је Додик одмах затим и учинио, а са њим и сва српска политичка опозиција у Републици Српској. И тако је живот наставио да тече као да се ништа није догодило, све смо с тим у вези заборавили, јер ми и иначе слабо памтимо, а брзо заборављамо. Или, како каже Меша Селимовић у свом роману Тврђава: "Све чемер, сиротиња, глад, несрећа. А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха, бојимо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чудо што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан... Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални".

На овај и овом сличне начине се припадност Репулици Српској занемарује, што временом води у незнање и заборав код генерација које тек треба да дођу. Код њих ће нам наша садашња национална застава бити мала, готово никаква вајда. Јер у тако поцијепаном народу она временом постаје само комад обичне тканине, којег ће нове генерације, ненаучене да припадају Републици Српској, бити спремне да замијене неком сасвим друг(ачиј)ом тканином

Иако су ове ријечи написане прије више од пола вијека, оне су данас актуелније више него икада, јер смо поцијепани не само државним међама преко којих можемо прећи само након што будемо преконтролисани, већ смо поцијепани и српско-српским сукобима и мржњом, готово истом оном мржњом за коју је Меша Селимовић, говорећи ономад о свом поријеклу из дробњачког братства Вујовића на граници Херцеговине и Црне Горе, записао да су: "...два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи, то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу".

Претходни цитат у којем Селимовић објашњава како се некадашња жеља људи истог рода и народа временом изобличавала, и то најрије у немар, потом у заборав, овај у презир, а презир на крају у мржњу, готово је савршено објашњење како се разара заједница свијести између људи која је у основи не само родова него и читавог народа. На једном свјежијем примјеру, који сам непосредно запазио прије двије године док сам радио посао судије Окружног суда у Бањалуци, то се ради овако.

Оквирним законом о основном и средњем образовању у БиХ из 2003. године прописано је (члан 3) да је један од општих циљева основног и средњег образовања то да се код ученика развије свијест о припадности БиХ. Ову празнину није попунио законодавац Републике Српске, јер ни Законом о основном образовању и васпитању, као ни Законом о средњем образовању у Републици Српској, није прописано да је циљ тих образовања развијање свијести ученика о припадности Републици Српској. На овај и овом сличне начине се припадност Репулици Српској занемарује, што временом води у незнање и заборав код генерација које тек треба да дођу. Код њих ће нам наша садашња национална застава бити мала, готово никаква вајда. Јер у тако поцијепаном народу она временом постаје само комад обичне тканине, којег ће нове генерације, ненаучене да припадају Републици Српској, бити спремне да замијене неком сасвим друг(ачиј)ом тканином.

15. септембар 2022. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер