Početna strana > Rubrike > Politički život > Srbija protiv sebe
Politički život

Srbija protiv sebe

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
četvrtak, 28. maj 2009.

„Od trenutka kada neka moćna grupa u društvu preuzme na se ispiranje mozga svom narodu, ona ne samo što isključuje narod kao učesnika u stvaranju javnog mnenja, nego dokida svaku mogućnost postojanja istinskog javnog mnenja, zamenjujući ga ideologijom koja interese te moćne grupe prikazuje i nameće kao istinu.“

Đuro Šušnjić

Ideološki aparat države

Svaka vlast, pa i u demokratskim zemljama, pod svojom kontrolom ima ono što su svojevremeno zapadni sociolozi marksističkog usmerenja, osnovano, nazvali ideološki aparat države. Uz njegovu pomoć postiže se da ideje do kojih je stalo vladajućim strukturama, postanu ili ostanu dominante u društvu. A te ideje, uz sloj koji se odnosi na, ma koliko subjektivnu i stranačku, ipak interpretaciju javnog interesa, imaju i komponentu koja je odraz partijskih i ličnih interesa vladajućih. U istinski demokratskim sistemima težište je na prvom, ali nema zemalja, šta god se tvrdilo, u kojima je prevaziđeno drugo. 

Ideološki aparat države ne čine samo obrazovni sistem i državni mediji, već i mnoge druge institucije. Primera radi, preko ministarstva kulture ili odgovarajućih agencija, vlada može u željenom pravcu da usmeri rad mnogih nevladinih, bilo profitnih ili neprofitnih, organizacija. Ko daje novac za snimanje filmova, organizovanje raznih manifestacija ili štampanje knjiga, itekako se pita šta će se snimati i štampati, kakve će izložbe biti organizovane, i koji gosti će biti pozivani iz inostranstva, koliko god da se priča o nezavisnosti umetnika, izdavača, medija! 

Mnoge nevladine organizacije su posredno uključene u sveobuhvatni državni sistem rasprostiranja poželjnih ideja, a bar onoliko koliko su NVO korisne na domaćem terenu, važne su i kada se radi o širenju  pogodnih vrednosti u inostranstvu i borbi za nacionalne interese u tuđem dvorištu! Ne treba ni reći, sve ozbiljne države, a kamoli SAD, imaju delotvorne filijale i transmisije svog ideološkog aparata u inostranstvu (medije i formalno nacionalne NVO koje, pod izgovorom da se bore za demokratiju, prava manjina i slično, zastupaju američke nacionalne interese). 

No, propagandna ofanziva obično ne prolazi bez defanzivnih mera. Inostrane filijale ideološkog aparata SAD obično se suočavaju sa protivdejstvom administracija zemalja u kojima deluju, ako na bilo koji način ugrožavaju interese tih država. Bilo tako što se budno nadgleda njihovo finansiranje iz inostranstva (i to suštinski a ne samo formalno, što u of-šor eri mnogo ne znači), ili, čak i tako, da se direktno onemogućava njihova delatnost. Odlučne odbrambene mere protiv inostranog ofanzivnog ideološkog aparata ne preduzimaju samo zemlje koje zagovaraju koncept suverene demokratije, kao što je npr. Rusija, već i neke države članice EU (npr. Grčka ili Kipar). 

Pored toga što raznim metodama otežavaju, pa i sprečavaju delovanje tuđeg ideološkog aparata na svojoj teritoriji, pomenute zemlje nastoje i da učine što delotvornijim svoj nacionalni sistem ubeđivanja. Nastoje da precizno definišu kakvu, u najširem smislu shvaćenu, kulturnu politiku žele da vode (naravno polazeći od vitalnih nacionalnih interesa) i da u skladu sa njom finansiraju, i na druge načine usmere što veći deo civilnog društva i druge relevantne organizacije (filmske kuće, galerije, pozorišta). Ne treba ni reći, podrazumeva se da u normalnim zemljama, državne institucije, čak i iz domena kulture, i bez toga postupaju u skladu sa opredeljenjima vlade i u duhu ustavnog poretka. 

Srpski tim bez golmana 

Srbija, nažalost, spada u red malobrojnih zemalja koje ne vode ni na svom terenu politiku sistematske zaštite i promocije nacionalnih vrednosti, odnosno pariranja delovanju inostranih ideoloških aparata, a kamoli da spada u red onih država koje vode (kontra)ofanzivu u inostranstvu. A morala bi na neki način i to da radi, s obzirom na to da spada među retke zemlje čiji je teritorijalni integritet direktno ugrožen, a to je slučaj i sa drugim njenim vitalnim nacionalnim interesima (podrivanje dejtonskog statusa R. Srpske, čiji je Srbija garant, kao i ugrožavanje prava srpskog stanovništva u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Federaciji BiH). 

Dok je Slobodan Milošević bio na vlasti, ideološki aparat države bio je otvoreno u funkciji režima. Posle promene vlasti krajem 2000. godine, taj aparat, umesto da bude definisan na novim osnovama, i demokratizovan utoliko što bi bio umanjen prostor za njegovu partijsku upotrebu, a u većoj meri bio podređen državnim i nacionalnim interesima, brzo je doveden u stanje dezorijentisanosti, pa i delimičnog raspadanja. Uostalom, i interpretacija nacionalnih interesa ostala je u partijskom domenu, a nije ništa preduzeto da se bar oko njihove srži postigne konsenzus relevantnih političkih igrača. 

Nova vlast je bila heterogena – u njoj su sedeli oni koji su bili anacionalni, antinacionalni, i oni, više ili manje, nacionalno opredeljeni – pa je i ideološki aparat države ubrzo postao konfuzan. Pocepan po partijskim kriterijumima, stavljan je u funkciju borbe oko vlasti, partnera u vlasti! Uz to je i dodatno bio poljuljan od dela „naših“ NVO delatnika, medija i političara, agresivnim nametanjem stava da je patriotizam prevaziđen, a na tehničkom nivou bio je delimično paralisan sprovođenjem nepromišljenih reformi, mešetarenjem raznih stranih i njima podređenih domaćih „eksperata“, obradom i potkupljivanjem dela kadrova, itd. 

Pod izgovorom da se naše institucije koje direktno ili indirektno čine deo nacionalnog mehanizma ubeđivanja unapređuju, odnosno reformišu u duhu modernog demokratskog društva, mnogo toga se činilo (i čini se) da taj mehanizam bude obesmišljen. Cilj je da ljudi koji rade u ideološkom aparatu države, nacionalno svestan deo vlasti, pa i javnost u celini, umisle da u otvorenom, savremenom društvu, važne institucije ne služe nacionalnim interesima, kao što je to ranije bio slučaj (a pri tome se prećutkuje da u ozbiljnim državama sa mnogo većom demokratskom tradicijom od naše, itekako i dalje njima služe). 

Sve u svemu, nije čudo da smo došli do šizofrene raspolućenosti ideološkog aparata naše države, tako da isto veče kada je RTS emitovao patriotski prilog o položaju Srba na Kosovu i Metohiji, gost Drugog dnevnika bude Bora Ćosić, kako bi  promovisao svoj roman prepun mržnje prema srpskom narodu! Ili, da dok se država bori za odbranu svog teritorijalnog integriteta, producentska kuća koja je deo propagandnih struktura briselskog establišmenta, na javnom servisu dobija udarne termine da, između ostalog, prikazuje kartu Evrope sa tzv. državom Kosovo! 

Evroatlantski tim sa srpskim pojačanjem 

Dok vlast nije mogla da se složi oko toga kuda Srbija treba da krene, „naše“ NVO organizacije i mediji, koji su deo američkog globalnog ideološkog aparata, tačno su znali šta im je činiti. Ne samo što su imali viziju kako da efikasno propagandno deluju, već i na koji način da obezbede svoj budući status. Pozivajući se na „prvoborački“ staž u vezi sa rušenjem Miloševićevog režima – uz to, usiljeno namećući lažnu sliku da su bili borci za demokratiju, a ne tuđe geopolitičke interese – izborili su se za status srpskih „svetih krava“. 

Agresivno su nametali (i nameću) predstavu o sebi kao o stožeru demokratije i zaštite ljudskih prava, i stav da je merilo naše tzv. evropeizacije to da oni mogu da rade šta god hoće, a da im se niko iz redova vlasti aktivno ne suprotstavlja, odnosno, da se ne daje odgovarajući prostor za delovanje medijima i mnogo većem patriotski orijentisanom delu građanskog društva. U protivnom, tvrde, radi se protiv evropske budućnosti Srbije! 

Dok je „naš“ evroatlantski aparat indoktrinacije, potpomognut od bezrezervno proamerički nastrojenih političkih činioca (kojih, doduše asimetrično, ima u raznim partijama), tako delovao, i oni politički faktori koji nisu ravnodušni prema sudbini našeg naroda, koketirali su sa mondijalističkim centrima moći, odnosno, nastojali da im se ne zamere tako što će ne više ometati, već nedovoljno pomagati, delovanje transmisija njihovih ideoloških aparata u Srbiji. Čak je i vlada u kojoj je DSS imao preovlađujući uticaj, dugo ostavljala neproporcionalno veliki prostor za delovanje putem državnih medija, raznim Helsinškim odborima, JUKOM-ima, Građanskiim inicijativama, odnosno, dopustila je raspodelu nacionalnih i ostalih televizijskih frekvencija, umnogome, u skladu sa voljom zapadnih dušebrižnika. 

U takvim okolnostima, lokalni evroatlantski ideološki aparat bivao je sve sposobniji da igra značajnu ulogu u našim partijskim nadmetanjima. Olakim popuštanjem naših vladajućih struktura – zbog potrebe da vraćaju dugove onima koji su im pomogli da dođu 2000. godine na vlast ili zbog straha da ih ne naljute – pomenuti aparat je dobio veliki kapacitet da satanizuje one političke snage koje ne postupaju onako kako njemu ili njegovim mentorima odgovara. 

Kada bi svojim, tek povremeno, energičnijim delovanjem, nacionalno opredeljeni delovi vlasti nešto i uspevali da postignu, ipak bi dopuštali da iznad njihovih glava bude postavljen Damoklov mač, koji neprekidno preti da se otkine sa tanke niti na kojoj visi, i uništi, sve zajedno sa njegovim tvorcima, delo koje je mukotrpnim zalaganjem stvoreno. Štaviše, kada bi shvatili da „ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju“, već bi glava stradala. 

Srpske pare za antisrpsku propagandu 

Sada smo otišli još jedan korak dalje – dozvolili smo da u našu glavu bude ugrađen „čip“. Na ime nadoknade za učešće u predizbornoj kampanji, najekstremniji deo evroatlantskog ideološkog aparata – onaj koji je pokretan autošovinističkim motivima – dobio je predstavnike u srpskoj vlasti, i to u resoru koji je od ključnog značaja za ostvarivanje uticaja na naciju. Na to nas je nedavno upečatljivo podsetio Branislav Dimitrijević, pomoćnik ministra kulture, koji je u jednoj RTS-ovoj emisiji zdušno podržao, nesumnjivo, antisrpske stavove Borke Pavićević. 

Da stvar bude još gora – dok srpska vlast već godinama sistematski ne radi na kreiranju patriotskog raspoloženja javnosti (a i u Miloševićevo doba to je rađeno sa promenljivim intenzitetom, i bez nužnog radikalnog odbacivanja antisrpskog titoističkog nasleđa), i omogućava inostranim ideološkim aparatima da nesmetano deluje na našoj teritoriji – antisrpske nevladine organizacije, koje su deo tih aparata, koriste naše resurse za svoje ciljeve. 

Na osnovu ličnih veza sa vladajućim strukturama, potrebe vlasti da se dodvori globalnim moćnicima, ali i njihovog direktnog lobiranja za svoje ovdašnje štićenike, veštine u pisanju projekata od strane aktivista ovdašnjih mondijalističkih NVO, one uspevaju da dođu do značajnih sredstava iz vladinih izvora. Tako, uz veliki medijski uticaj i fondove iz inostranstva, koriste i sredstva koja se od nas prikupljaju na ime poreza, za delovanje protiv vitalnih interesa naše zemlje i našeg naroda! 

Nije bez osnova, bar na mnogim područjima, misao nemačkog filozofa Osvalda Špenglera: „Mir je produžetak rata drugim sredstvima“. Otuda, ispada ne samo da dopuštamo onima što su nas bombardovali da protiv nas neometano i dalje sprovode agresiju drugim sredstvima, već i da nju umnogome sami finansiramo! Setimo se samo šta je radio tzv. kulturni centar REX, tokom ratova izazvanih nelegalnom secesijom Hrvatske i BiH, odnosno negiranjem ustavnog prava srpskog naroda na samoopredeljenje, i imajmo u vidu da se ta institucija već par godina nalazi na budžetskim jaslama! Podsetimo se do koje mere propagandnim ratnim floskulama onih naroda sa kojima smo ratovali tokom devedesetih godina, podilazi film „Turneja“, i ne zaboravimo  da je on finansiran iz republičkih fondova za filmsko stvaralaštvo! 

Krajnje je vreme za otrežnjenje 

Hilari Klinton jedva da je sela u fotelju državnog sekretara SAD, a već nam preti. Nedavno je rekla o Balkanu: „Neću dozvoliti da tamo ostane nedovršen posao, s obzirom na sve učinjeno devedesetih godina”. A ne treba nam mnogo mašte da zamislimo šta ona ima u vidu pod obavljenim poslom. 

U novonastalim geopolitičkim okolnostima, SAD više ne mogu da nam silom nametnu svoju volju, međutim, to mogu da postignu upornim delovanjem svog ideološkog aparata! Zato naši evroatlantisti svakim danom postaju sve agresivniji. Na njima je da pokušaju da obave posao koji Vašington ne može da uradi direktno. Da nas nateraju da se pomirimo sa, navodnim, gubitkom Kosova i Metohije, da prihvatimo dalje suštinsko, ako ne i formalno drobljenje Srbije, da dignemo ruke od Republike Srpske i  istorijski utemeljenog srpskog karaktera Crne Gore. I uz sve to, da nam malo po malo promene nacionalni identitet, tako da postanemo neki amorfni „Evrosrbi“. 

Pri tome nas još ubeđuju da su oni patriote! Da je za nas dobro da pristanemo na ono što do sada još niko nije svojevoljno prihvatio. I još da se identifikujemo sa interesima onih koji negiraju naše interese, pa i da se uključimo u NATO, kako bi, ako zatreba i svojom krvlju dali doprinos energetskoj bezbednosti ključnih evroatlantskih igrača, možda i u sukobu sa našim tradicionalnim prijateljima. 

* * *

Dok postoji država postojaće i njen ideološki aparat, samo je pitanje koliko će voditi računa o opštim, a ne samo parcijalnim interesima vladajućih. Ako građani već moraju da budu na neki način „obrađivani“, normalno je da se i kod nas, kao i u svakoj drugoj zemlji, to čini u interesu države. Na način da se kod njih razvija pozitivan odnos prema zemlji, i većinskom narodu, čije je ona otelotvorenje, da se kod građana razvija ljubav prema domovini i spremnost da se za nju nešto učini. Neshvatljivo je da srpska država to ne čini kako treba, a da dopušta, i to bez obzira koja partija ima ključnu ulogu u nekoj od srpskih vlada, da jedna moćna grupa, za račun inostranih centara moći, gotovo kao u totalitarnom sistemu, ispira mozak narodu i kod njega podgreva osećanje stida zbog svoje nacionalne pripadnosti, nespremnost da podrži svoju državu, pa i prezir prema njoj.

U demokratskom društvu imaju pravo da postoje i nevladine organizacije koje zastupaju stavove koji nisu u skladu sa voljom većine građana, pa i da deluju u prilog interesa nekih drugih zemalja. Međutim, jedna je stvar njihovo pravo da tako postupaju, a druga je da im se da ogroman medijski prostor i društveni značaj koji je mnogo veći od njihove specifične težine. Prema normama koje važe na zapadu, uticaj nevladinih organizacija mora da bude u skladu sa njihovim članstvom. U protivnom se smatra da se radi o nipodaštavanju demokratskih načela, pa i uspostavljanju oligarhijskog modela vladavine (a nebitno je da li se radi o finansijskoj ili NVO oligarhiji), a mi dobro znamo koliko je mala društvena baza šačice ekstra uticajnih evroatlantskih NVO organizacija (manje je i od glasačkog tela LDP-a, jer za tu partiju iz inata glasaju i mnogi ljudi koji su u sve razočarani), koje dominiraju srpskim medijskim prostorom i bivaju respektovane od političkih struktura kao bogzna kakav društveni faktor. 

Vlast koja prihvata da većinski deo srpskog naroda bude na marginama procesa stvaranja javnog mnenja i da njeni mehanizmi ubeđivanja budu delimično pod kontrolom antisrpskih centara moći (a i da nisu antisrpski bilo bi neshvatljivo da ih vlast nekome prepušta), odnosno, da ga ne usmerava tako da celovito deluje na nacionalno konstruktivan način, pre ili kasnije će i sama platiti ceh. Sve dok oni koji misle isto tako kao Sonja Biserko ili Nataša Kandić ne preuzmu državno kormilo, njihovi evroatlantski mentori neće se smiriti i stalno će želeti da odu korak dalje. Njihov ovdašnji ideološki aparat će se, uz podršku NATO mangupa u redovima vlasti, u zgodnom momentu okomiti i na one koji su mu do juče bili saveznici (protiv nekoga ko im je delovao još manje podoban). Zato je došlo krajnje vreme da se i vladajuće strukture urazume, ako ne radi nas, onda radi sebe. 

Nezavisno od njih, i mi sami moramo da počnemo mnogo aktivnije da delujemo. To treba da radimo u formi legalnog građanskog udruživanja, ali i kroz kolektivnu akciju van postojećih institucija, u vidu neformalnih društvenih pokreta. Svaki nasrtaj na naš identitet i državnost Srbije od strane „našeg“ evroatlantskog ideološkog aparata, treba da bude propraćen javnim okupljanjima, peticijama, organizovanjem performansa, upućivanjem saopštenja medijima, bujicom tekstova i svim drugim nenasilnim postupcima koji nam se učine korisnim. Takođe, kad god za to postoji osnov, treba u svoje ime ili nacionalno odgovornih NVO da podnosimo tužbe protiv onih koji vređaju naša nacionalna i verska osećanja. Dobro bi bilo i da animiramo nevladin sektor, medije, kao i državne institucije, onih zemalja i naroda, koji su isto tako kao i mi, izloženi vređanju od strane ovdašnjih evroatlantskih lobista. Svako vređanje i nipodaštavanje Rusije treba da bude obelodanjeno, kako bi institucije te zemlje mogle da se založe da naši državni organi postupe na zakonit način (u protivnom će često progledati kroz prste bojovnicima tzv. Druge Srbije, jer se zna ko iza njih stoji). Na isti način treba postupati kada se radi o nasrtajima na pravoslavnu crkvu, samo treba kucati i na grčka, kao i kiparska vrata! 

Naše nezadovoljstvo, ne samo u formi gunđanja i povremenog pisanja tekstova, treba da bude usmereno i prema medijima koji su, iz ideoloških razloga ili nekog računa, u funkciji antisrpske propagande. Protesti pred kompanijama koje se kod njih reklamiraju, uz pretnju bojkotom njihovih proizvoda, itekako bi u mnogim slučajevima bili uspešno sredstvo pritiska. Biznis je vrlo osetljiv, i beži od negativnog publiciteta, a mediji su više nego ranjivi, pogotovo u kriznim razdobljima kada su marketinški prihodi i tako ozbiljno umanjeni, na polju prodaje reklamnog prostora. Siguran sam, posle kratkog takvog delovanja, bilo bi mnogo manje medijskog prostora za antisrpsku indoktrinaciju. 

Konačno, naši političari koji procenjuju da im se isplati da u nekoj meri uzimaju u obzir volju antisrpskih lobista (čak ako i ne dele njihove stavove), ili bar da im se ne zamere time što efikasno obuzdavaju njihovo delovanje, drugačije će postupati kada budu svesni da postoje aktivni i snažni društveni pokreti koji se suprotstavljaju takvom oportunizmu, a koji će nastojati da na izborima budu kažnjene one snage koje se celovito ne pokažu kao nacionalno odgovorne. Tu ne treba da se radi o (prikrivenom) delovanju u korist jednih stranaka, a protiv drugih, već o stvaranju atmosfere, za ceo svet osim kada se radi o Srbiji, normalne osetljivosti na ugrožavanje nacionalnog identiteta i spremnosti da se tome usprotivimo, i kada su svojom nacionalnom pasivnošću odgovorne one stranke koje su nam iz nekih drugih razloga simpatične. Ovako, vlade se menjaju, a makar posredno, država Srbija stalno, više ili manje, radi protiv sebe i svog naroda! 

Volter je rekao: „Odgovorni smo za ono što radimo, ali i za ono što ne radimo“. Ako nismo mogli da se suprotstavimo otvorenoj agresiji na našu zemlju, sada realno možemo i moramo da se odupremo nastojanjima da se nad njom u miru uspostavi puna duhovna, pa i prava okupacija! Jedan naš pesnik je svojevremeno, o našoj samodestruktivnoj pasivnosti, otprilike napisao – Srbi sede u kafani, il' pijani, il' zaklani, a crni pokrov se šije za Srbiju. Krajnje je vreme da shvatimo da je taj pokrov skoro sašiven, i da se pokrenemo! 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner