.jpg)
| Politički život | |||
Senke građanskog rata |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 27. oktobar 2008. | |
|
„U toku čitavog našeg XIX veka, sve naše najbolje i najjače sile lomile su se u borbi dveju dinastija, odnosno u očajnoj borbi dinastičara iz dva tabora, pošto su se oni u stvari više krvili nego same te dve dinastije …“ Đorđe Genčić Ivica zove Mirka i Slavka  Protivno volji velikog dela članstva SPS i glasača te stranke, Ivica Dačić je ušao u koaliciju sa Borisom Tadićem i Mlađanom Dinkićem. Posredno, u Beogradu je Ivica stupio u savez i sa Čedom Jovanovićem. Makar kratkoročno, sve to nije moglo da se ne odrazi na rejting socijalista. Mlađi članovi te stranke su pragmatični. Znaju da učešće u vlasti otvara vrata raznih institucija, povećava šansu za bolje zaposlenje i, ako se radi o partijskim funkcionerima, vodi do nekog položaja u administraciji ili mesta u upravnom odboru. No, problem za Ivicu prestavlja omekšavanje nezadovoljstva „sedih glava“, tako brojnih među njegovim nekadašnjim simpatizerima. Retko ko je od njih poletan kao g. Krkobabić, a i partijsko vođstvo nije baš rado da sa starinama deli slatkiše. Tako, dok je naš aktuelni ministar policije razmišljao kako da i vuk ostane sit, a da ovce ponovo budu na broju, ukazala mu se prilika da ućari neki politički poen. Neki mediji, političke snage i nevladine organizacije, podigli su u vezi sa najavljenim tzv. „Srpskim maršom“ ogromnu buku. Kad već Nenad Čanak, B-92 i slični, izmišljaju nacističku opasnost, bilo je i prirodno da se lukavi Dačić ubaci u celu priču, i da proba da se istakne kao borac protiv naduvane svastike, i tako otkravi po koje okamenjeno SUBOR-ovsko srce. Međutim, on je dokazao da nije bez razloga nekada bio uzdanica S. Miloševića. Računajući na ekstra profit, otišao je i korak dalje. Zatražio je da se iz zgrade vlade izbaci slika Milana Nedića. Kvisling ili spasilac nacije? U jeku nemačke represije 1941. godine, izazvane prevremenim podizanjem ustanka (čak i uprkos apelima malo osetljivim na tuđe patnje Engleza, svesnih da se radi o potpuno besmislenoj avanturi), Milan Nedić se prihvatio nezahvalnog položaja predsednika vlade narodnog spasa. Umoran i rezignirani čovek, koji je u životu već mnogo toga postigao a kome je malo pre toga poginuo sin jedinac i trudna snaja, nije se prihvatio kompromitujuće vlasti iz ambicije ili koristoljublja. Jedini motiv mu je bio da pokuša da odvrati naš narod od daljih smrtonosnih egzibicija i da umanji njegove patnje. Ukratko, kako je sam to rekao u čuvenom govoru od 1. septembra 1941. godine, da pokuša „da sačuva srž srpskog naroda“. I uspeo je predsednik naše okupacione vlade da učini mnogo toga pozitivnog. Skoro milion prognanika našlo je utočište u Srbiji, i to ne samo srpske nacionalnosti (prihvaćeno je i oko 30 hiljada Slovenaca, između ostalog i mali Milan Kučan). A ti ljudi nisu samo pušteni da uđu u Srbiju i potom ostavljeni sami sebi, već se država potrudila da im obezbedi smeštaj i sredstva za egzistenciju. Radilo se, gotovo, o švajcarskoj odgovornosti vlasti i njenoj puritanskoj posvećenosti prognanom delu našeg naroda, i to ne samo spram onoga što je u lakšim okolnostima, tokom 90-ih godina, činio režim čiji je Ivica Dačić bio važan faktor. Vlada Milana Nedića je dosta uradila i na planu svekolike sanacije prilika u zemlji. Razoreni gradovi su u značajnoj meri obnovljeni, privreda je konsolidovana pa je čak došlo i do izvesnog napretka, školski sistem je iznova uspostavljen, itd. Srbijanska vlast je bar donekle, stalnim apelima na Berlin, Rim, Sofiju i Budimpeštu, uspevala i da ublaži užasan položaj u kome se našao naš narod u srpskim oblastima koje su posle komadanja Kraljevine Jugoslavije dodeljene Pavelićevoj kvazidržavi, Mađarskoj, Bugarskoj i italijanskoj Velikoj Albaniji. Naravno, nije sve bilo ružičasto. Specijalna policija i žandarmerija vodile su represivnu politiku uperenu protiv pripadnika i simpatizera, u okupacionoj Srbiji dominantnog, ravnogorskog i relativno malobrojnog partizanskog pokreta otpora. Administracija je asistirala u nemačkoj antisemitskoj propagandnoj kampanji, odnosno bavila se rešavanjem pitanja njihove oduzete imovine. Međutim, ni na koji način Nedićeva vlada nije učestvovala u uništavanju Jevreja. A i mnoge druge negativne stvari koje je činila, radila je jer nije imala mogućnost da ih izbegne. Milan Nedić nije morao da bude predsednik vlade narodnog spasa, moga je da provede rat bez posledica po svoj imidž i život. Nemci bi uvek našli nekog ko bi obavljao premijerski posao, ali gotov sigurno na mnogo gori način, i možda bez želje da time kupi priliku da nešto učini za narod. A Nediću je baš to bilo prioritetno. Uostalom, Nedić je mesto predsednika vlade prihvatio, po svemu sudeći, tek onda kada su Nemci zapretili da će Srbiju podeliti između NDH i Bugarske. Nije teško zamisliti kakve posledice bi to imalo! I posle toga svakome dobronamernom verovatno nije teško da shvati zašto je Nedić bio spreman da sebe žrtvuje, i prihvati da i za četnike i za partizane bude izdajnik. Funkcioneri OZNE Uz Nedićevu sliku, u zgradi vlade Srbije nalaze se i likovi Miloša Minića i Slobodana Penezića Krcuna, uticajnih komunističkih funkcionera koji su se neko vreme nalazili na čelu vlade Socijalističke Republike Srbije. Minić je na tom položaju bio od 1957. do 1962. godine, a Penezić od 1962. do 1964. godine. Radi se o ljudima koji su, svesno ili ne, delovali u funkciji rešavanja nacionalnog pitanja na prostoru Jugoslavije, po titoističko-kominternovskom modelu; po modelu čija je logična konsekvenca sadašnje faktično stanje na većem delu Kosova i Metohije. Minićeva zvezda je u punom sjaju zasijala pošto su sovjetske snage, uz pomoć partizanskih odreda, zauzele Beograd. Tada M. Minić dobija dužnost načelnika beogradske OZNE. A šta je ona radila posle tzv. oslobođenja? Kada je pod stare dane osetio potrebu da olakša dušu, Minićev podređeni, major OZNE Milan Trešnjić, koji je imao istaknutu operativnu ulogu u akciji kažnjavanja Beograđana, priznao je da je samo tokom oktobra i novembra 1944. godine u našem glavnom gradu bez suđenja pogubljeno „više od 10 hiljada ljudi“. Do sličnih podataka došli su i učesnici u istraživanju žrtava crvenog terora. A na čelu tog projekta nalazili su se, ne neki sentimentalni ravnogorci, već istoričari bliski danas vladajućoj Demokratskoj stranci: Dušan T. Bataković i Slobodan G. Marković. Što se S. Penezića tiče, on je posle uspostavljanja komunističke kontrole nad Srbijom bio načelnik OZNE naše republike. Zbog zasluga i zalaganja u radu, ubrzo je avanzovao. Od 1946. do 1953. godine bio je kolega Ivice Dačića, tj. ministar unutrašnjih poslova Srbije. Pošto je dao veliki doprinos u razračunavanju sa tzv. reakcijom, „belim unutrašnjim neprijateljima“, posle rezolucije IB-a posvetio se zabludelim drugovima, crvenoj opasnosti za Titov režim. Kažu da je Krcun u tom poslu bio toliko prilježan da je lično učestvovao u saslušanju važnijih bivših saboraca koji su iskazali više simpatija za DŽugašvilija nego za Broza. Nije mi namera da stavljajući drugove Minića i Penezića, naspram generala Nedića, nipodaštavam partizanski pokret. Mnogi naši sunarodnici su se u njegovim redovima iskreno borili za slobodu srpskog naroda, a ne za uspostavljanje titoističkog totalitarnog sistema. Ujedno, nisam želeo ni da stavim akcenat na sve ono ružno što je vezano za građanski rat i teror nad poraženim neprijateljem (npr. sudski proces protiv Draže Mihailovića u kome je M. Minić bio tužilac, i zbog čega je stekao renome srpskog Višinskog), koliko god to bilo strašno, već sam istakao pogrom nad značajnim delom srpskog građanstva koje ni na koji način nije učestvovalo u bratoubilačkom ratu. Jer, ako neko i ima razumevanja za obračun sa četnicima i pripadnicima Nedićevog aparata vlasti, valjda niko razuman ne nalazi ikakvo opravdanje za ubistvo više hiljada beogradskih trgovaca, stomatologa, lekara, glumaca, advokata … Pa i običnih poštara ili vozača tramvaja, koje je u doba pobedničke euforije neko nabedio da su svojim svakodnevnim radom, odnosno borbom za golu egzistenciju, olakšavali funkcionisanje okupacione uprave. Smirivanje strasti ili njihovo razbuktavanje? Za vlade Vojislava Koštunice u središtu srpske državne uprave, i to u istorijskoj sali, izložen je portret Milana Nedića, uz slike svih drugih predsednika srbijanskih vlada (od prote Mateje Nenadovića do Vojislava Koštunice). Tako se Nikola Pašić našao na istom zidu sa Ivanom Stambolićem, a general Nedić sa Milošem Minićem. Štošta istorija ima da kaže o njima. Nekima su ruke bile krvave do lakata, a neki su zapamćeni uglavnom po dobrom. No, kako god bilo, ti ljudi su se nalazili na čelu naših vlada. I prisustvo njihovih portreta u istorijskoj sali jedino o tome svedoči, a nije ocena njihovog lika i dela! Međutim, već samo uobličavanje istorijske sale na takav način, samo po sebi jeste pozitivno delo. Mi smo tradicionalno skloni deobama, i ispravljanju krive Drine i to na kartama iz daleke prošlosti. Svađamo se i mrzimo i zbog onoga što se dešava danas, ali i zbog nekog povoda koga se tačno i ne sećamo. Otuda, to što su smešteni premijeri različitih ubeđenja i iz različitih sistema u istu salu, ako i nije gest nacionalnog pomirenja jeste simbol tolerancije na kojoj bi trebalo da gradimo budućnost našeg naroda i države. Isti smisao ima i puna rehabilitacija pripadnika pokreta Draže Mihailovića, odnosno dodeljivanja i njima prava na boračke penzije. A sada se našao Ivica Dačić da iz demagoških pobuda, u duhu nekadašnjih dinastičara, zajedno sa perjanicama tzv. druge Srbije i propagandistima iz sistema B-92, iritira stare rane i doprinosi jačanju novih podela. Ipak, nadam se da će njegovi koalicioni partneri biti dovoljno istorijski pismeni i politički mudri da odbace njegovo insistiranje na izbacivanju portreta Milana Nedića iz zgrade vlade Srbije. Valjda ekipi koja sada drži ključne poluge vlasti nije cilj da se zbog malo Ivičinih poena, prave novi veliki problemi. No, kojim slučajem ako uprkos svim racionalnim kalkulacijama, ti pragmatični ljudi postupe u skladu sa njegovim zahtevima, onda se isključivo radi o njihovoj iracionalnoj ideološkoj zaslepljenosti. I u tom slučaju ispostavilo bi se da su u pravu oni koji tvrde da je nedavno pomirenje SPS i DS samo 9. sednica CK Saveza komunista Srbije. Da se radi o izmirenju dve titoističke struje. Nadajmo se da nije tako. I da se naše najbolje snage neće trošiti uludo, kao što su se u XIX veku trošile na iscrpljujuće dinastičke borbe, odnosno tokom zadnjih 5-6 decenija na četničko-partizanska natezanja. Ne možemo da pomirimo mrtve, ne smemo da prekrajamo istoriju, ali ne treba ni da nepotrebno trujemo atmosferu u našoj i tako izmrcvarenoj zemlji, odnosno da umanjujemo šanse srpskog društva da se izbori sa opasnim izazovima, i da konačno stvarno krene napred. |
Od istog autora
- Aleksandar bez Kosova (zlo)upotrebljava slučaj novosadskog novinara i profesora Filozofskog fakulteta - Nije Gruhonjić kriv za naš nacionalni sunovrat
- Maliciozne interpretacije Jelene Guskove
- (Ne)moralni aspekt rezolucije o Srebrenici
- Čupanje nacionalne duše
- Inostrane sinekure i srpski „velikani“
- Igre bez granica: od Kaspija do Balkana
- Dan ruskog jedinstva – pouke za Srbe
- Represija neće sprečiti bunt naroda
- Brutalna diskriminacija
- Zašto je otkazana „gej parada“?
- Parada bola
- Bezbednost ili gej parada?
- Osovina dobra ili osovina zla?
- Kako braniti Kosovo i Metohiju?
- Kontekstualni antisrbizam
Ostali članci u rubrici
- Vaskršnja poslanica – Srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, pokušava se proglasiti za počinioca genocida. Kosovo i Metohija su i naša kolevka i naš dom
- Biram bojkot i poštovanje načelnosti u politici
- Kritički osvrt na ustavni osnov u nacrtu Zakona o istopolnim zajednicama – pravna egzibicija
- Tito, Kardelj i Bakarić kao tvorci kosovske autonomije i arhitekte nezavisnog Kosova
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Rezolucija o Srebrenici - uloge, motivi, posledice
- Razvodnjavanje pojma "genocid" kao instrument političke manipulacije
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li Srbija snage da okrene drugi list
- Gde se nalazi srpska kultura otpora danas i zašto nije dovoljno samo "NE u NATO"
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
