Politika kao skrivena kamera

Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston, čuveni je odgovor koji je Nikola Pašić uputio poslanicima srpskog Parlamenta kada su ga optuživali da on krši pravila engleskog parlamentarizma. Niti će Ivica Dačić ikada dosegnuti državničke vrednosti Nikole Pašića ili Gledstona, ali će proći još mnogo vremena dok se u našoj javnosti uspostavi pridržavanje elementarnih principa pristojnosti i poštovanja dostojanstva državnih interesa i funkcija.

Postoji prosta činjenica da određeni položaj u državnoj ali i u intelektualnoj zajednici povlači i poštovanje određenih pravila ponašanja i komuniciranja, koji su od izuzetnog značaja za održavanje i razvoj demokratske političke kulture i govora koji neće biti isprazno politikanstvo i politički marketing. Sigurno je da ono što su uradili Dačiću ne bi mogli da urade engleskom premijeru jer naši političari često i liče na junake skrivene kamere i učesnike rijaliti programa. Oni su prvi učestvovali u dramatičnom srozavanju političke delatnosti na nivo najprizemnije estrade i sasvim je za očekivati da će aktuelni premijer Srbije, koji je već načinio toliko neprihvatljivih gafova, završiti kao učesnik skrivene kamere. To je usud naše razbaškarene političke beznačajnosti. Njegovi nastupi i u vreme izborne kampanje su često bili na nivou najogoljenijih estradnih nastupa, populizma i podilaženja najprizemnijim porivima njegovog vernog biračkog tela kome se on i danas tako često prilagođava. Problem je u tome što je sa takvim nastupima nastavio i kada je zauzeo premijersko mesto, pokušavajući da relaksira tešku situaciju u društvu svojim nedoličnim pošalicama i doskočicama koje ne priliče političaru koji ima pretenzije da državnički konačno reši kosovsko pitanje. On se pri tome služi nekom vrstom auto-spinovanja, ono što je izjavio na početku dana on do večernjeg dnevnika tumači na nekoliko različitih načina stvarajući tako svojevrsni politički švedski sto, neka se nađe na političkoj agendi za svakog po nešto.

Na taj način se unosi dodatna doza kontradiktornosti i haosa u našu i inače dovoljno sluđenu i haotičnu političku javnost. Tako naš aktuelni premijer samo pokazuje da Srbija ima stalni deficit ozbiljnih državnika i da veoma mali broj ljudi u našoj politici poseduje ozbiljan državnički i državotvorni potencijal. Zato se naš znameniti istoričar Vasilije Krestić sa puno prava zapitao: “Kako je moguće da naš predsednik Vlade kaže da će Kosovu dati stolicu u UN. Inače, mislim da nije dobro za političara, ma o kome bila reč, da se iz dana u dan pojavljuje u javnosti. Ozbiljan političar mora dobro da razmisli pre nego nešto javno kaže“.

To je inače glavna i presudna osobina političara koji nastoji da bude ozbiljan i uvažavan kreator državne politike, da dobro i pribrano razmisli pre nego što nešto javno kaže o tako važnim pitanjima vezanim za ostvarivanje naših vitalnih državnih i nacionalnih interesa. A ko to u našoj politici zaista i čini, veoma je malo primera da se možemo pozvati na ozbiljne državničke izjave u našem političkom životu. Naši političari čine upravo suprotno, oni su do te mere uronjeni u stalnu težnju da se udvaraju dnevnim političkim interesima svojih birača, zato oni i ne mogu biti respektabilni i uvažavani partneri u pregovorima sa međunarodnim faktorima.

Iako se Ivica Dačić trudi da sebe predstavi kao političara koji nastoji da se ozbiljno bavi rešavanjem kosovskog pitanja, on nije napravio onaj najteži korak da od političara za dnevnu upotrebu postane državnik koji će stvarati istoriju i rešavati najteže istorijske izazove. Njegovo premijersko delovanje najbolje je opisao Cvijetin Milivojević .„Naš premijer, u ovoj vladi, u preteškom “tri u jedan“ šinjelu, svaštari, rasipajući nemilice i energiju i ideje, od pevanja s Halidom Bešlićem do slikanja sa Monikom Beluči. Umesto da se usredsredi na ono za šta ima dvotrećinski mandat parlamenta (na pregovore u cajtnotu, u nevreme i u iznudi s Albancima) on u Prvom dnevniku RTS-a nudi Kosovu stolicu u UN, a u Drugom, posle intervencije predsednika Republike, o trošku pretplatnika javnog medijskog servisa, hladno pljucne po sebi prepodnevnom“.

Ivica Dačić je premijer jedne suverene zemlje koji je nosio svoju izjavu na uvid nemačkom ambasadoru kako bi ga uverio da se radi o pogrešnoj interpretaciji. Nedavno je Per Štajbrik, kandidat Socijal demokratske partije Nemačke za premijersko mesto, izjavio da je plata nemačkog saveznog kancelara suviše mala što je u njihovoj javnosti ocenjeno kao izuzetno veliki gaf koji može da ima veoma negativne posledice za ovu stranku na predstojećim parlamentarnim izborima. Međutim, u našim prilikama se dešava upravo suprotno. Naše biračko telo ne kažnjava političare koji obmanjuju i varaju našu javnost, daju nerealna obećanja, pevaju pod vašarskim šatrama, estradizuju i banalizuju politički život, gaze elementarne moralne principe i pravila osnovnog kućnog vaspitanja i to je još jedno od gorkih pokazatelja naše izuzetno niske i nerazvijene političke kulture. Težak je i neizvestan put koji mora da prođe političar da bi postao državnik, to su one istorijske okolnosti koje se retko ukazuju i ako se ona propusti, onda se događa ono što je neminovno, da političar po prestanku vršenja vlasti odlazi u anonimnost i bude odnet maticom dnevne politike koja kod nas prečesto liči na pravu skrivenu kameru. Za nas je u ovim izuzetno teškim istorijskim iskušenjima, kada se pregovara o rešavanju položaja srpskog naroda na Kosovu, može biti veoma važno upozorenje koje se nalazi na stranicama dnevnika Vladislava Jovanovića: “Milošević je na trenutke gubio borbenost i inventivnost, delovao rezignirano. Davao je mnoge koncesije za mrvice. Što više popušta to je Zapad bezobzirniji“.

To je najveći izazov pred kojim se i danas nalazi ne samo premijer ove zemlje, zato on mora pre svega da shvati da ga njegov položaj uslovljava i njegovo ponašanje koje se ne može svoditi na neubedljivo i često neduhovito „šarmiranje“ naše javnosti. Ovo su ozbiljna i teška vremena koja stvaraju državnike i to moraju da imaju na umu naši političari ako žele da povrate naše ozbiljno poljuljano nacionalno dostojanstvo.