Parada represije i nacionalnog poniženja

Završi se još jedna farsa oko tzv. Parade ponosa, na zadovoljstvo odnarođenih državnih funkcionera, tzv. opozicije, LGBT agitatora, i naravno, njihovih zajedničkih nalogodavaca sa „vrlog“ i „demokratskog“ Zapada. Premijer se pohvalio kako se time pokazalo da imamo „ozbiljnu državu i društvo“ koji mogu da „zavedu red“, a imperijalni guverneri Srbije i briselski komesari brže-bolje su istakli kako je Srbija time napravila „značajan korak ka EU“.

Nisam siguran da je zavođenje reda od strane države samo po sebi razlog za zadovoljstvo, i dokaz njenog „demokratskog kapaciteta“. Jer red postoji ponajviše u konc-logoru. A Beograd je u nedelju na to ličio, samo što su umesto žice i pojedinih stražara, stajali mnogobrojni kordoni policajaca u punoj ratnoj opremi, sa sve bornim kolima i helikopterima koji su neprestano preletali centar grada. Ko je bio unutar logora, a ko izvan njega, teško je reći. Najbliže istini je da su u njemu bili malobrojni paraderi, ali ništa manje, mnogi Beograđani koji tog dana nisu mogli da izađu iz svojih zgrada ili u njih uđu.

Ne verujem da su ovi drugi oduševljeni „blagodetima“ reda koje je demonstrirala država sa svojim represivnim aparatom. Kao što to sigurno nije osetio, da lakrdija i apsurd budu veći, sam premijerov brat koji se o taj red „očešao“. No, u slučaju ovog drugog, ima tu neke narodne mudrosti i logike. „Ko se mača lati, od njega će i poginuti“. Ili bar proći razbijene glave i leđa.

Da naše društvo ovakav scenario nije pozdravilo, i da zato premijer nema nimalo razloga da se na njega poziva, potpuno je očigledno. Najveći broj Beograđana jeste ostao kod kuća ili se na drugi način klonio užeg centra grada. Potpuno normalno i očekivano, kada se u taj grad skoncentrisala čitava policijska mašinerija koju ova država poseduje, sa jasnom demonstracijom (prekomerne) sile, tj. signalom da se sa njima „ne treba kačiti“. Oni hrabriji, kojih je bilo daleko više nego šetača unutar kordona, stajali su ispred njih, bilo da svojim prisustvom iskažu nezadovoljstvo čitavom stvari, bilo iz čiste znatiželje. Moja malenkost je imala možda više drugi nego prvi motiv, s obzirom na zanimanje za društvene fenomene i njihovu analizu. Obišavši skoro čitav krug, došao sam konačno do mesta gde se bar malo mogla videti tura kojom je „Parada“ trebalo da prođe. To je bilo na raskrsnici Bulevara kralja Aleksandra i Resavske, naspram Crkve svetog Marka. Razdaljina je bila najmanje 50m, a između su stajala dva kordona spomenutih Robokapova. Nisam odstajao nijedan minut, a prišao mi je jedan Robokap i rekao da ne mogu tu da stojim. Koga li sam ja i šta tu ugrožavao, boga pitaj. Toliko o mojim pravima i njihovom poštovanju. Izgleda da je bilo zabranjeno čak i radoznalo gledati u pravcu „Parade“. Ako ćemo opet po narodnoj, to paraderima nikako ne služi na čast. Naš narod jasno kaže u šta se ne gleda.

Da li onda ovakva predstava, plaćena milionima dinara iz naših džepova, a koju nismo smeli ni da pogledamo, ima ikakvog smisla? Naravno da ne, osim za one koji su bili na sceni sablasno ispražnjenih centralnih beogradskih ulica, i divili se samima sebi. Tako je jedan od vodećih LGBT aktivista Boban Stojanović proglasio ovaj nesrećni igrokaz „uspehom“. U čemu važnom su oni uspeli, pitam se. Jesu li na ovaj način povećali podršku svojim akcijama i idejama u javnom mnjenju? Jesu li smanjili distancu između sebe i ostalih građana?

Drugi aktivista, Goran Miletić, poverio se „Dojče veleu“ da su se osećali „kao u getou“. Da li je to bila žalba ili pohvala, ne znam. Nije isključeno da je ovo drugo, jer očigledno samo u takvoj insceniranoj režiji i atmosferi tokom svojih „parada“, u kojoj su ograđenima kordonima do zuba opremljenih policajaca, oni održavaju privid da su nekakva ugrožena manjina, i na tom „oreolu“ dobrano parazitiraju i profitiraju. Izvan tih (melo)dramskih iluzija, u stvarnom, svakodnevnom životu, oni su obični građani na koje niko ne obraća pažnju. Zato će dan kada oni organizovano budu šetali ulicama, bez masivne i zastrašujuće policijske zaštite, a ignorisani ili bojkotovani od drugih, biti dan urušavanja njihovog sićušnog pokreta i njegovih sumnjivih ciljeva. Ali za to je potrebno da ostali dovoljno očvrsnu da ne nasedaju na njihove provokacije.

O ovogodišnjem „Prajdu“ pohvalno se izrazila i Sonja Liht. „Ne može svaka šuša da izaziva državu“, uzvikuje ona, i čestita državi na zavođenju reda. Kakvo veličanje i obožavanje državne sile od strane istaknute perjanice „nevladinog“ sektora?! Setimo se šta su nekada govorili o državi i policiji. Kada je, na primer, policija početkom 1997. godine, posle čitava dva meseca šetanja opozicionara koji su, između ostalog, time uskraćivali drugim građanima slobodu kretanja (prevoz je u tim delovima grada bio paralisan), blokirala samo jednu uličicu (Kolarčevu), digla se buka i haranga o „diktaturi“ i „represiji“. Policajce su svakakve šuše na razne načine ismevale i ponižavale, naročito ističući da su dovedeni iz unutrašnjosti. I nikome od njih u Kolarčevoj, uprkos tome, nije falila dlaka s glave, naprotiv, priređivali su tu svoje performanse i sjajno se zabavljali. No dobro, svi znamo da je Miloševićeva država bila daleko demokratskija od Vučićeve. To svakako znaju novinari Aloa, čiji je list ovih dana zaplenjen zbog pisanja o plati bivšeg „naprednjačkog“ ministra Kneževića. To zna policajac koji je priveden na saslušanje samo zbog komentara na Fejsbuku (neka privedu onda hiljade drugih koji na internetu, jer drugde ne mogu, kritkuju ovu vlast). To zna i otvoreno kaže čak i Olja Bećković čija je emisija, po volji „Prvog“, ukinuta na B92.

Lihtova nam je još održala predavanje kako se „Parada ponosa“ nesmetano odvija u „pristojnim zemljama“. Potegla je ona i već poznatu, ofucanu žvaku o „romofobiji“. Ne verujem da je ova vajna „zaštitnica“ prava manjina poklonila ijedan cent Romima od svojih imperijalnih donacija. Ali zato vređa i grdi naš narod za „romofobiju“. Koliko te pojave ima u nas, neka kaže još jedno lično svedočanstvo. Pre nekog vremena bio sam u PIO fondu, red, kao i obično, podugačak. Ali, za svega pola sata video sam dva puta da Romi budu primljeni preko reda jer su sa sobom nosili decu, iako je na šalteru pisalo da prednost imaju samo invalidi i trudnice. Sem jednog mlađeg čoveka koji je burno na to reagovao, ostali su ćutali i puštali da tako bude. Toliko o našoj „romofobiji“ (na stranu ponašanje Roma po gradskom prevozu itd). Posle svega, ne čudi da ponekad pomislim da Srbi u Srbiji, kao Srbi, imaju najmanje prava.

Cenimo visoku „empatiju“ kada se kaže da je „celokupno društvo ugroženo ako je ugrožen makar jedan član tog društva“. Ali, bilo bi lepo kada bi oni koji to ovih dana trube povodom gej parade javno i odlučno isticali i branili, i bili saosećajni i borbeni, kada su u pitanju, recimo, Srbi sa Kosova, radnici, ratni vojni invalidi, nastradali od poplava, i mnogi drugi, na razne načine, ugroženi u našoj zemlji? Ili gospođa možda ne smatra ove pripadnicima našeg društva?! U svakom slučaju, ona, kao i „Gospodar“ nam, govori o potrebi za „menjanjem svesti“, i to od malih nogu. „Nećemo moći da živimo slobodno i da iskorenimo duboke predrasude bez temeljnih menjanja osnovnih vrednosti, a to počinje u zabavištu, školi, tokom daljeg obrazovanja“.

Pošto je ovo rečeno u kontekstu „Prajda“, šta je to nego poruka da već od zabavišta deca treba da se indoktriniraju da je homoseksualnost normalna stvar, da homoseksualci imaju pravo da sklapaju brakove i usvajaju decu, da je normalno da dete ima dve mame ili dvojicu tata, i ko zna šta sve ne. Možda je ovo sloboda, prosvećenost i napredak, ali samo za jednu stranu sveta. Odakle Lihtovoj pravo da ovaj sistem vrednosti smatra univerzalnim, i da ga treba nametnuti, sasvim netolerantno, ostatku čovečanstva?!

Posebno mesto u čitavoj ovoj skarednoj predstavi imaju zapadni ambasadori i EU-funkcioneri koji su, još u većem broju nego ranije, prisustvovali „Paradi“ i dali joj podršku. Vedri i nasmejani, bez imalo griže savesti, šetali su i slikali se pored ruiniranih objekata zločinačke agresije njihovih država. Bilo je to mučno ponižavanje naše zemlje i svih žrtava NATO bombardovanja. Sve to uz ranije upozorenje ministra policije da „niko ne ruši ni našu zemlju, ni naš grad“ namenjeno domaćim „desničarima“, „esktremistima“ i „huliganima“. A ima li većih ekstremista i huligana od onih koji su tri meseca, sve razornije i ubistvenije, rušili Srbiju i Beograd?!

Među predstavnicima agresorskih zemalja prednjačio je američki ambasador Kirbi, koji se inače sve jače nameće i upliće u poslove naše države i društva, ukidajući njihov suverenitet (poslednje je potpisivanje sporazuma o dolasku FBI agenata u Srbiju da „pomognu izgradnju insistucija“, čitaj infiltriraju se još više i direktnije u „naše“ službe bezbednosti). Još jednom je izneo svoje halucinantne vizije o „sve boljoj atmosferi“ u Srbiji. Uostalom, kroz njegove naočare Srbija ni ne može drugačije izgledati nego tako iskrivljeno, budući da se kreće samo u krugu domaćih slugu koji verno izvršavaju naređenja njegove zemlje, ostalih pripadnika od(na)rođene elite i, ovog puta, „veselih“ dečaka i devojaka. Pa ko u takvom okruženju ne bi bio optimista. Da je on ili neko drugi koji su tako odlučno i oduševljeno podržali „Prajd“ i u njemu učestvovali, makar jednom posetio proteste Srba sa Kosova koji traže svoje nestale, ili štrajkove opljčkanih i izgladnelih radnika, verujem da slika u njihovim očima ne bi bila tako svetla i šarena kao kod duginih boja.

To je problem i ovdašnjih LGBT lidera. Da im je zaista cilj da unaprede položaj te zajednice, smanje napetost društvene atmosfere u pogledu „Prajda“, i premoste jaz koji ih trenutno deli od ostatka stanovništva, jedna od prvih stvari koju bi uradili je da se distanciraju od predstavnika sila koje nisu omiljene u našem narodu, i njihove podrške. Jer značajan deo antipatija prema „Prajdu“ i njegovim organizatorima nastaje i održava se upravo zbog te njihove bliskosti sa imperijalno-agresorskim strukturama. Ali, to ovima očigledno nije cilj, nego upravo obrnuto, uporno i kontinuirano provociranje javnog mnenja ne samo svojim problematičnim zahtevima, nego i otvorenom prisnošću sa onima koji u mnogo čemu ugrožavaju našu zemlju i narod.

Na kraju, ne može se ne prokomentarisati incident vezan za prebijanje Vučićevog brata kojim se zatrpava medijski prostor. Vučić je odmah rekao da je došlo do „prekoračenja ovlašćenja“ od strane policije. I po ko zna koji put patetično izigravao žrtvu, u trenutku kada se privode, ili iz medijskog prostora uklanjaju oni koji nisu njegovi obožavaoci. Njegov brat Andrej je zauzvrat obasuo javnost izlivima „patriotizma“ i bratske ljubavi. Sve ovo možda može da upućuje na još jednu manipulaciju kojom se gospodar pokušava predstaviti drugačijim nego što jeste, i tako zakamuflirati i zabašuriti svoje (anti)nacionalno štetočinstvo.

Kako god, teško da je policija prekoračila u ovom slučaju svoja ovlašćenja, jer ni ostali građani nisu mogli da prođu pored ili kroz kordon, da bi stigli do svojih kuća ili obavili neki posao. Zato će pre biti da je policija prekomerno upotrebila silu u sprovođenju ovlašćenja (što ne znači da nije bila isprovocirana), a ne radila nešto mimo njega. Vučić reče i da njegov brat neće nikoga goniti. Ali, ako neće on, hoće Nebojša Stefanović, koji se ionako uživeo u ulogu Vučićevog psa-čuvara. On je odmah suspendovao policajce koji su učestvovali u incidentu, i pre nego što je istraga počela, a kamoli završila se. Pitamo se da li će isto tako energično Stefanović reagovati npr. povodom prebijanja mladića sa Kosova koji je verbalno napao njegovog partijskog druga Marka Đurića, što je takođe neadekvatna reakcija i prekomerna upotreba sile, a verovatno i prekoračenje ovlašćenja (ima li pravo Đurićevo obezbeđenje da bije one koji ga fizički ne ugrožavaju?). Da li neke druge, „obične“ građane može da prati premijerovo obezbeđenje u svrhu potencijalne zaštite (kako reče ministar Gašić), kao što je pratilo njegovog brata? I da li će „zaštitnik građana“ Janković ovom mladiću isto tako odlučno ponuditi pomoć kao što se odmah preporučio Andreju Vučiću?

Po svemu sudeći, ovo su sve retorička pitanja, na koja se odgovor unapred zna, a on je negativan. Teško da druge društvene manjine ili većina u Srbiji mogu da računaju na „koordinisani rad nekoliko meseci sa ljudima iz najviših krugova vlasti“ koji su, po rečima LGBT lidera Stojanovića, imali on i njegovi saradnici. I da neki drugi ugroženi pojedinci mogu da dobiju zaštitu, pomoć direktno od „zaštitnika građana“ ili brzu istragu u slučaju da su oštećeni, kao što se sve to može Andreju Vučiću. Nema drugog zaključka nego da su Vučićev brat i „topla braća“ u Srbiji mnogo "jednakiji" od svih ostalih.