Odakle ovoliki napadi na potpisnike Dekleracije o reintegraciji KiM

Deklaracija o reintegraciji Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije, koju su 4. oktobra o.g. potpisali predstavnici četiri parlamentarne stranke i Pokrata za odbranu Kosova i Metohije, imala je jednu neposrednu nenameravanu posledicu. Brzinom munje ona je objedinila reakcije dve strane našeg političkog spektra koje aktivno deluju na predaji Pokrajine secesionističkim Albancima, čitaj: okupacionim  silama zapada. To su – decenijski vlastodršci Srbije, s jedne strane, i spektar tzv. proevropskih aktivista, s druge strane.   

I da kosmetski Albanci nisu napravili katastrofalnu grešku neprihvatanjem „zajednice srpskih opština“ u zamenu za priznavanje tzv. Kosova, naprednjaci i socijalisti sa svojim vođom postali bi heroji političke realnosti kako je vide zapadni političari, a sa njima i verni proevropski pogon u Srbiji 

Nezavisno od svog sadržaja i političke namere potpisnika, Deklaracija je izazvala obnovu manje ili više diskretnog političkog savezništva pomenute dve strane. Reč je o reinkarnaciji savezništva koje je iskrslo po uspostavljanju današnjeg autoritarnog poretka 2012. godine. Od tada pa bar četiri godine nadalje, u vreme Vučićevog raspiskavanja svega čime je Srbija raspolagala na prostoru Pokrajine, postojala je prećutna ali vidljiva podrška tzv. proevropskih činilaca nastajućem režimu plebiscitarne diktature. I da kosmetski Albanci nisu napravili katastrofalnu grešku neprihvatanjem „zajednice srpskih opština“ u zamenu za priznavanje tzv. Kosova, naprednjaci i socijalisti sa svojim vođom postali bi heroji političke realnosti kako je vide zapadni političari, a sa njima i verni proevropski pogon u Srbiji.

Posle više godina nezadovoljnog mrmljanja naših evropejaca što ovaj idealni pravac nije pronašao svoj cilj, sada već nepravedno prozivajući Vučića za neuspeh, prisustvujemo ponovnom sabiranju svih aktera priznanja secesije i to povodom jedne Deklaracije. Tim povodom nastala je utrka ko će sa obe strane dalje da pljune na domaće partibrejkerse, jer zapad je dobro pritisnuo čoveka odluke i, u kontekstu vrelih ukrajinskih okolnosti, rastu šanse za politički lov u mutnom. U ovom trenutku, nije ni moguće ni smisleno odgovarati na plotune-ćorke ispaljene na potpisnike Deklaracije, ali svakako jeste potrebno dati prilog objašnjenju konteksta ovog događanja.

Da zapadna strana zateže obruč oko Vučića, nije teško uočiti. Na prvi pogled deluje kao da oni pritiskaju, a on se ne da. Na prvi pogled, takođe, sve navodi na zaključak da je, bez obzira na razlike u političkim pogledima, posebno povodom kosmetskog pitanja, istorijski trenutak takav da u ime odbrane celovitosti države postoji moralna obaveza za podršku državnim organima. Ta dilema davala je glavni ton skupštinskoj raspravi o Kosovu i Metohiji 13. i 14. septembra. Predsednik države tražio je političko jedinstvo apelujući pre svega na klubove patriotskih stranaka. Može to izgledati čudno, imajući u vidu da su upravo poslanici stranaka čiji su predstavnici potpisali Deklaraciju, držali konstantan kritički tom prema zvaničnoj politici. Klubovi proevropske afilijacije bili su ovde manje-više zanemareni, premda se i iz njihovih redova mogla čuti kritička reč, da bi pri kraju zasedanja poslanici najjače među njima istupili sa prilično pomirljivim predlozima. Predsedniku je, izgleda, bilo najvažnije da u okvir moguće saglasnosti uvuče patriotske stranke, jer je osetio da je u datom trenutku najvažnije njih pacifikovati.

U svom pozivu na jedinstvo, predsednik se koristio zanimljivom verbalistikom. On je upozoravao da su oni, ne pominjući da je reč o tadašnjim radikalima, nekada, kada su bili na vlasti ovi, umeli da razdvoje državno od onog političkog, te da su stoga  podržavali aktivnosti u tada zvaničnoj politici odbrane Pokrajine. Time su oni, tadašnji radikali, manifestovali državotvornu ozbiljnost povodom krajnje ozbiljnih stvari pa bi, shodno tome, bilo u najmanju ruku pošteno, da danas tako postupe i ovi. Pošto predsednikov poziv nije uspeo, njemu je ostalo kolateralno zadovoljstvo da je u javnom mnjenju ostavio utisak dobronamerne otvorenosti ka postizanju preko potrebnog političkog i nacionalnog jedinstva povodom najozbiljnijeg državnog pitanja.

Sasvim je moguće da je većina građana Srbije uverena da posle Skupštine stvari stoje upravo tako. Stoga, da bismo objasnili kontekst Deklaracije o reintegrisanju Kosova i Metohije u ustavnopravni sistem Srbije, moramo da obavimo rekonstrukciju predsednikove namere i argumentacije povodom pitanja o građenju nacionalnog jedinstva.

Počićemo od činjenice da su ondašnji radikali zaista podržavali ključne akcije povodom Kosova Koštuničine vlade između 2004. i 2008. godine. Tačno je, takođe, da su to činili u ime nacionalnog jedinstva tim povodom. Samo se postavlja pitanje: da li su oni zaista verovali u tu politiku? Isto pitanje na drugi način postavljeno glasi: da li bi oni, da su bili sumnjičavi prema toj politici, nju i podržali? Da li bi preuzeli političku odgovornost pred svojim biračkim telom zarad, recimo, nepouzdane politike Vojislava Koštunice i njegove vlade? Odgovor je jednostavan – tadašnji radikali imali su poverenja u tu politiku i pre svega na osnovu toga su je podržavali, razume se, uz česte retoričke kritike. Mogli su lako, iako opoziciono nelagodno, da uvide da je reč o jednoj kontinuirano stabilnoj i osmišljenoj politici odbrane i to ne samo u pomenutom periodu, već i u vreme kada je Koštunica bio predsednik Države (od 2000-2003). Najzad, taj stav neverbalnog poverenja krunisan je radikalskom podrškom novom Ustavu Srbije, kako u Skupštini tako i prilikom referenduma. Da nije bilo onako jasnih stavova o Kosovu i Metohiji u preambuli Ustava i članu 182, radikali nikada ne bi stali uz ustavnu politiku koju je od 2001. godine vodila Demokratska stranka Srbije.

Vučićeva politika prema Pokrajini nikada nije bila jasna, već poprilično mutna, nikada dosledna već užasno ševrdava, nikada vidljiva, već brižljivo skrivana. Samo je takva politika mogla za zapadne u ledene vode prepuštanja sudbine Kosova i Metohije u ruke zapadnih sila i stoga je morala da bude kakva je zaista i bila – pasivna i defanzivna porema spolja, a agresivna i ofanzivna prema unutra

Sada naslednici nekadašnjih radikala (a da su naslednici čuli smo od samog predsednika) traže da im se vrati dug. Ima tu više problema, a najmanji je onaj da je rečeni dug predsednik tražio od patriotske opozicije koja se, osim patriotskog stava, i personalno i organizaciono razlikuje od vlasti Srbije na koje je ukazivao. Daleko veći, zapravo najveći, problem ovde je upravo pitanje o poverenju. Njega je nekada valjalo steći, a to se moglo samo jasnom, doslednom i vidljivom politikom. Tu je najveća razlika ako poredimo ondašnje i sadašnje vreme. Vučićeva politika prema Pokrajini nikada nije bila jasna, već poprilično mutna, nikada dosledna već užasno ševrdava, nikada vidljiva, već brižljivo skrivana. Samo je takva politika mogla za zapadne u ledene vode prepuštanja sudbine Kosova i Metohije u ruke zapadnih sila i stoga je morala da bude kakva je zaista i bila – pasivna i defanzivna porema spolja, a agresivna i ofanzivna prema unutra.

O tome sam dovoljno dugo i dovoljno kontinuirano pisao godinama, da bi sada, drugim konkretnim povodom morao da ponavljam tvrde činjenice. Ovde je reč o posledično ključnom pitanju – kako postići nacionalnu saglasnost. Nije čudno što niko, a pre svega patriotska opozicija koja je na Skupštini tim povodom bila ciljana, nije prihvatio Izveštaj za prethodnu godinu. Ne radi se tu o ionako tričavom izveštaju. To je bila samo forma za sadržaj promašene politike i ništa više. Reč je, zapravo, o dubokom nepoverenju prema predlagaču imajući u vidu prethodno okarakterisan način desetogodišnje politike. Pitanje je, dakle: ko je, u okruženju stotina činjenica o načinu vođenja kosmetske politike, mogao biti spreman da preuzme odgovornost za sve učinjeno, za stajanje na ivici provalije do koje nas je dovela ta politika. Kako smo videli, niko, a najmanje parlamentarni predstavnici patriotskih stranaka.

Tu se približavamo razlogu Deklaracije i onoga što bi trebalo činiti. Za ljude koji su je potpisali i prihvatili, nije dovoljno samo konstatovati činjenice destruktivne politike povodom Kosova i Metohije, već i nešto uraditi. Daj bože da nije tako moralo da bude; da je vlast svojom delatnošću moralno obavezala sve ljude od političke volje da pomognu u datoj situaciji i doprinesu nacionalnoj koheziji u vezi najznačajnijeg pitanja. Ali, nije tako.

U datoj situaciji, za početak je dovoljno što se ova inicijativa uopšte pojavila. To je bar dokaz da u Srbiji postoji neko ko o ovim ključnim pitanjima razmišlja svojom glavom. Taj uslov uvek je u istoriji bio onaj nužan, premda ne i dovoljan, osnov za promene koje se rukovode načelom najvećeg dobra naroda

Deklaracija je proizvod razumevanja da se u datoj situaciji ne može sedeti skrštenih ruku već da je neophodno učini ono što nalaže dužnost i odgovornost prema otadžbini. Zašto reintegracija Kosova i Metohije ne bi mogla da bude legitimni cilj ovog pregnuća? Zašto jedan pravni akt koji je država morala da donese, i koji je stvar samo države, ne može biti prvi, legalno moguć i opravdan, korak prema krajnjem cilju? Reč je, razume se, o ustavnoj obavezi državnih organa da donesu zakon o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije. Zašto takav projekat, razrađen do detalja u okviru Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, ne može da bude predmet javne, političke i stručne, rasprave o jednom, samo ustavnom koraku? Zar ne bi takav ustavni korak samo olakšao posao vladi i pregovoračkom timu? Zar to nije već pozicija koju je utvrdila albanska strana iako je ona u jednom smislu slabija u relaciji prema državi Srbiji – ona (doduše njeni zapadni mentori) traži od Srbije priznanje, a ne obratno.            

Izgleda da su ovo suviše ozbiljna pitanja za dve strane koje su sručili kante pomija na potpisnike Deklaracije. Kažemo, suviše ozbiljna pitanja za one koji su ušuškani u oblande svekolike vlasti ili u podršku (materijalnu i propagandnu) zapadnog činioca. Potpisnici Deklaracije, sva je sreća, nemaju ni jednu ni drugu privilegiju i ne raspolažu takvim sredstvima  javnog delovanja. U datoj situaciji, za početak je dovoljno što se ova inicijativa uopšte pojavila. To je bar dokaz da u Srbiji postoji neko ko o ovim ključnim pitanjima razmišlja svojom glavom. Taj uslov uvek je u istoriji bio onaj nužan, premda ne i dovoljan, osnov za promene koje se rukovode načelom najvećeg dobra naroda.