уторак, 06. јун 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > На маргинама охридске преваре - Вучићева Србија се уствари одрекла Косова и Метохије
Политички живот

На маргинама охридске преваре - Вучићева Србија се уствари одрекла Косова и Метохије

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
среда, 22. март 2023.

Александар Вучић одиста није потписао предају Косова и Метохије албанским сецесионистима, него је само „прихватио“. Жозеп Борељ је рекао да су се Вучић и Курти договорили о анексу за спровођење Споразума од 27. фебруара. У првом ставу анекса пише: „Косово и Србија се у потпуности обавезују да ће поштовати све чланове Споразума и овог анекса“. Тиме је Високи представник ЕУ скинуо и последњи слој заштитне маске са лица једног председника, који је јавност замајавао својим бурлескама типа – потписао-непотписао, Споразум је отворен за расправу, једино је сигурна Заједница српских општина (ЗСО) и слично.

Разуме се, ЗСО је сама по себи бедна концесија за оно што је Вучић предао Албанцима бриселским споразумима (2013, 2015). Штавише, ЗСО је фактички био допринос званичне Србије дефинитивној сецесији, тј. признању тзв. Косова. Ни та бедна концесија није добијена, јер ју је Курти одбио

Да кренемо од овог последњег, иначе председниковог кеца у рукаву. Лако је приметити да се ни у Споразуму ни у анексу не помиње Заједница српских општина. У оба документа – тачка 7 Споразума и став 4 анекса – говори се о „самоуправи за српску заједницу на Косову“. Без обзира што се у наставку текста позива на „релевантне претходне споразуме“, ова промена наслова јасно упућује на иновацију бриселских споразума (који се такође експлицитно не помињу), као задатак „примене“ тачке 7.

Разуме се, ЗСО је сама по себи бедна концесија за оно што је Вучић предао Албанцима бриселским споразумима (2013, 2015). Штавише, ЗСО је фактички био допринос званичне Србије дефинитивној сецесији, тј. признању тзв. Косова. Ни та бедна концесија није добијена, јер ју је Курти одбио. Зато је легендарни Лајчак ишао по покрајини са неких „петнаест модела локалне самоуправе у Европи“, као да нешто као „модел самоуправе“ уопште постоји. Већ је ћутање наших званичника поводом ове Лајчекове шараде упућивало на дефинитивну капитулацију, која је обављена такође без потписивања. Нико Лајчака није питао – хеј човече, о чему причаш ако ЗСО сматраш албанском обавезом. То ћутање било је речити знак западним учесницима да је са српским руководством на челу са Вучићем све у реду.

То је поступак обраде нашег обамрлог тела после чега треба да се пробудимо као људи без националног идентитета, просто као елементарни људи без историјских својстава. У анексу, као очекиваном наставку Споразума, тај кошмар приказан је као наш пут у ЕУ.

Када је тема о „самоуправи за српску заједницу на Косову“ углављена, прешло се на тему примене крајњег решења, што је, као што смо од Бореља чули, Вучић прихватио. Ово већ спада у причу о хипнози приступања Србије Европској унији. Пошто је све стављено на ову луду коцку, требало би да не знамо о чему се заправо ради и да се препустимо овој злоћудној анестезији како не бисмо осетили операцију на отвореном срцу Србије. Како изгледа овај хирушки захват, можемо да читамо у тексту анекса. То је поступак обраде нашег обамрлог тела после чега треба да се пробудимо као људи без националног идентитета, просто као елементарни људи без историјских својстава. У анексу, као очекиваном наставку Споразума, тај кошмар приказан је као наш пут у ЕУ.

У ставу другом анекса стоји: „Стране напомињу да ће ЕУ посредник одмах након усвајања Споразума и овог анекса започети процес измена мерила за поглавље 35 за Србију...“. Ето места које сведочи да се убица враћа на место злочина. То место је 21, јануар 2014. године и усвајање Преговарачког оквира ЕУ за приступање Србије Унији. Ту су утврђена преговарачка поглавља закључно са поглављем 35, које се овде реинкарнира. У чл. 23 Преговарачког оквира налази се она никад незаборављена обавеза Србије да са „Косовом“ потпише правно (читај: међународноправно) обевезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Тај документ Србија је прихватила као обавезу закључком своје тадашње, суштински садашње, владе. Није чудно што у тачки 6 Споразума од 27. фебруара аутори подсећају Србију на ту давно прихваћену обавезу с тим што се за формално прихватање тог споразума о признању подразумева и његово потписивање. Све до тада, на делу је процес утврђен Споразумом од 27. фебруара и његовим анексом од 18. марта.

Овде треба подсетити да је ЕУ допустила Србији да започне процес приступања тек пошто је Вучић изручио „Косову“ седам захтева из Првог бриселског споразума (април 2013), а није добио ни онај један о ЗСО који Албанци нису хтели да примене. Незабораван догађај из почетне фазе издаје јесте насиље у његовој режији, у четири северне општине (новембар 2013) над Србима каји су масовно бојкотовали прве локалне изборе по „косовском“ изборном закону. Тако је започео пут Србије ка фатаморгани званој Европска унија.

Не игра Вучић ову игру преваре од јуче, него од лета 2012. када су радикали (пардон, напредњаци) са социјалистима направили своју другу владу (прва је била од 1997. до 2000. године). Већ у септембру 2012, када је Скупштина усвајала нову владу, јавност је сазнала да су коалициони партнери укинули министарство за Косово и Метохију и дотадашњи владин ресор свели на канцеларију. Све остало ишло је гвозденим законом напредњачко-социјалистичког напредовања. Оно што су само неки тада видели као зацртан правац, данас је царство преваре и лажи које, као и свако тог типа, претендује на вечност

У анексу је тај пут трасиран фамозном методом штапа и шаргарепе. Али, док је штап стваран, шаргарепа је имагинарна ако под њом подразумевамо чланство Србије у ЕУ. Оно је са данашњег гледишта немогуће због стања у Унији које обележава парманетна криза њеног система. Она онемогућава било какву реформу Уније бар са апстрактним изгледима за стварно проширење. Зато њена шаргарепа за Србију, по анексу, није чланство него „донаторска конференција у року од 150 дана“.Она би се одржала само уколико Србија и „Косово“ испуне све преузете обавезе из Споразума и анекса. То за Србију значи да, према тачки 2 Споразума, своје односе са „Косовом“ треба да успостави у складу са начелима УН о суверенитету, територијалном интегритету и независности Косова, те да се, у складу са т. 4, не противи учлањењу „Косова“ „у било коју међународну организацију“. Поред ове две одредбе, које боду очи својом јасноћом, овде постоји и низ других које упућују на класичан међународноправни однос двеју држава. Дакле, ни та шаргарепа није сигурна уколико Србија од сутра не почне манифестно да третира „Косово“ као државу са свим њеним атрибутима које та пропала квази-држава не би имала када је Србија не би признала. И, најзад, да би запечатила режим свог старатељства над Србијом, ЕУ у датом анексу полетно прети Србији (и „Косову“ додуше, али само је оно овде добитник) речима: „Косово и Србија су примиле к знању да свако непоштовање својих обавеза из Споразума, овог анекса и претходних споразума о дијалогу може имати директне негативне последице по њихове процесе приступања ЕУ и по питању финансијске помоћи коју добијају од ЕУ“.

Ако се расудно чита ова одредба, јасно је да је први услов (процес приступања) имагинаран, док је други (финансијска помоћ) реалан али са директним уцењивачким дејством. Када би, крајње апстрактно замишљено, Вучић иступио пред јавност са оваквим објективним ставом, могли бисмо то да прихватимо или неприхватимо, али би било јасно да председник не игра отужну игру преваре заједно са преосталом охридском тројком. Али, да се вратимо објективној ствараности, то је немогуће. И што је још горе, таква немогућност је политички зацементирана. Не игра Вучић ову игру преваре од јуче, него од лета 2012. када су радикали (пардон, напредњаци) са социјалистима направили своју другу владу (прва је била од 1997. до 2000. године). Већ у септембру 2012, када је Скупштина усвајала нову владу, јавност је сазнала да су коалициони партнери укинули министарство за Косово и Метохију и дотадашњи владин ресор свели на канцеларију. Све остало ишло је гвозденим законом напредњачко-социјалистичког напредовања. Оно што су само неки тада видели као зацртан правац, данас је царство преваре и лажи које, као и свако тог типа, претендује на вечност.

Ако Вучић дефинитивно обави посао са Косовом и Метохијом, то ће га у очима западних чиниоца само препоручити да настави све до крајњег циља – претапања Срба у западнобалканце. Западни политичари нити имају нити ће имати бољег и то добро знају

Овде лежи разлог политичког цементирања садашњег стања. За запад, Вучић није човек једног задатка. Тај задатак је један само у симболичком смислу – да преведе Србе из сопствене историјске самобитности у западнобалканце.Овај циљни посао са крајње негативним симболичким значењем има више поступака и фаза и ми смо сада ушли у последњу. Ако Вучић дефинитивно обави посао са Косовом и Метохијом, то ће га у очима западних чиниоца само препоручити да настави све до крајњег циља – претапања Срба у западнобалканце. Западни политичари нити имају нити ће имати бољег и то добро знају.

Овај реалистичко-мрачни сценарио јесте упозорење за све оне који сматрају да ће после овог наводно нужног а прљавог посла уследити светла зора тзв. европске Србије. Апсолутно не. Шта запад мисли о демократској Србији са владавином права итд. показао је у свом континуираном дејству од готово једне и по деценије. Био је у стању да својим колонијалистичким марифетлуцима стави под контролу читав про-ЕУ погон. И у складу са тим да замени једног концилијантног европејца, Бориса Тадића, за хиперуслужног Вучића, јер овај први није одговорио крајњим захтевима које му је крајем августа 2011. уручила Ангела Меркел.

После Споразума и анекса, за Србију се не поставља питање запад или исток, него Србија са собом или без себе

Потом је настала грчевита потрага за идеалним човеком Србије и он је пронађен у супероптималном издању. Не знам шта би европејски Срби добили подржавајући Вучићеве антинационалне бравуре, осим личне користи. Можда неку врсту корбача за дисциплиновање вечитог председника у немогућем сценарију његовог опирања. Па он такву прилику никада не би допустио испуњацајући максимално туђе захтеве и руинирајући Србију, њен уставни поредак и њен национални идентитет.

После Споразума и анекса, за Србију се не поставља питање запад или исток, него Србија са собом или без себе.      

(Србија и свет)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер