Početna strana > Rubrike > Politički život > Ne umem da se pretvaram
Politički život

Ne umem da se pretvaram

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Vučić   
subota, 13. jul 2013.

(Vreme, 11. jul 2013)

Šta je briga narod za koalicioni sporazum? Narod interesuju rezultati. Ja ću da primam udarce od svakog od tih koji budu sklonjeni, mene će da napadnu potpuno slobodno... Izvinite, ako mi sklonimo naših 20 ljudi iz ministarstava, javnih preduzeća, kako će drugi da objasne da nisu sklonili nikog ili jednog ili dvoje? Na koji način će to da prođe u javnosti?

Rekonstrukcija Vlade Srbije trebalo bi da bude okončana do 27. jula. Iako je do tada ostalo još svega dve nedelje, ne zna se na koji će način biti sprovedena i šta to tačno podrazumeva. O ovim i drugim temama za "Vreme" govori prvi potpredsednik Vlade i predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić.

"VREME": Uveliko se najavljuje rekonstrukcija Vlade. Da li je reč o posrednom priznanju da su i ljudi u ovoj vladi pravili greške?

ALEKASANDAR VUČIĆ: Uopšte ne bih to na takav način posmatrao. Svako od nas je pravio greške. I ja sam pravio greške. Živi ljudi prave greške. Čitao sam šta je izgovarao gospodin Đilas u vašim i u drugim novinama u intervjuima ili autorskim tekstovima, da se mi samo vadimo na to što su radile prethodne vlade... Pa čekajte, javni dug je došao do takve visine da više nema rešenja po kojem ćete vi da prodajete svoje evro-obveznice i da kažete – postigli smo likvidnost i lako isplaćujemo plate i penzije. Pa plate i penzije možete lako da isplaćujete ako možete da se zadužujete. Na nesreću, baš sad smo došli do plafona i ne možemo više da se zadužujemo. A to smo sve vreme radili i 2005, i 2006, i 2009, i 2010. i 2012. godine. Sad više ne možemo. Je l’ kriva ova vlada? Pa nije kriva. Možete da je podnosite, da je ne podnosite, da mislite o njoj šta hoćete, ali ova vlada nije kriva. To ljudi znaju. Niko ne može da obmane ljude kad je tako nešto u pitanju.

Sa druge strane, da li je ova vlada mogla da radi bolje? Pa naravno da je mogla, ali nije rekonstrukcija plod nečijih primedbi. Rekonstrukcija je plod nečeg potpuno novog u srpskoj politici, što nažalost naši protivnici ne mogu da vide i ne mogu da razumeju. I ne mogu da razumeju da većina ljudi u Srbiji to razume. Rekonstrukcija se po prvi put sprovodi zato što je to želja dela Vlade da se postignu bolji rezultati za zemlju u budućnosti. Dakle, da se analizira nečiji rad na objektivan i realan način; da ne budemo mi ti koji ćemo raditi samo po partijskoj liniji – baš nas briga šta kaže javnost i baš nas briga šta kaže struka, ali to je dobar partijski činovnik i sad četiri godine on treba da ostane na tom mestu. Jedino je važno pravilo provere rezultata rada na svakih šest meseci i godinu dana. Imamo prolazna vremena, da vidimo ko je šta postigao. I onda – direktore, ako nisi po konkursu izabran, da vidimo da li si postigao određeni rezultat ili nisi; da vidimo, ministre, da li si to uradio ili nisi; da vidimo, gospodine državni sekretaru, da li si to uradio ili nisi.

Dakle, potpuno je drugačiji motiv za rekonstrukciju. Nismo mi pritisnuti nekakvom silnom opozicionom željom, kritikom Balše Božovića i Bojana Đurića ili bilo koga drugog. To je naša odluka, da bismo pokazali da je svaki funkcioner svakog dana na ispitu i da mora da radi mnogo ozbiljnije i mnogo odgovornije nego što je radio do sada. Ne krijem da će i za mene lično i za stranku koju vodim ta rekonstrukcija biti mnogo teži problem nego bilo šta drugo.

Zašto?

Zato što mislim da rekonstrukcija Vlade mora da bude temeljna i ozbiljna; zato što ne mislim da se zadrži na jednom ministru i na jednom direktoru i to nevažnog preduzeća. Teško je to izvesti unutar stranke zato što će onda neki ljudi biti okarakterisani kao neuspešni, a možda bi na nekom drugom mestu bili uspešni. Nije reč o kriminalcima. Reč je o dobrim i poštenim ljudima.

Zar mislite da je lako da to saopštite jednom čoveku? Evo, pokušao sam da razgovaram sa troje-četvoro njih do sada. Samo sam pokušao da razgovaram, da ljudski opipam puls pre nego što izađem sa idejom na sednicu Predsedništva, pa onda na Glavni odbor... Mislite li da iko misli da je loše radio? Nijedan čovek to ne misli. Izađite ovde ispred u "Monjument", u kafić, pa pitajte – a pun je u svakom trenutku, od toga polovina nikad ništa ne radi, polovina nešto radi pa je došla na ručak – da li su mogli u tom trenutku da rade nešto. Ne, nisu, jer su najvredniji na kugli zemaljskoj. Takva nam je Srbija.

I to vam je cela priča oko hrasta. Ima li kretena na svetu koji bi voleo da poseče živo biće? Nema. Izgrađen je tunel, izgrađen most. Treba li još godinu dana da provedemo na novom prostornom planu i da platimo, izračunali smo, 30 miliona evra da bi hrast ostao na tom mestu; treba li da čekamo još godinu dana da nam pogine još 15 ljudi na Ibarskoj magistrali?

To vam je priča kao i sa rekonstrukcijom. Svi su dobro radili i uvek su ljuti. Ja znam da ću ja biti kriv svima i iz moje partije i onima koji su nestranački, a verovatno i ovima drugima zato što će da kažu: Vučić je pokrenuo tu ideju. Izneo sam je na početku rada Vlade, kada mnogi nisu želeli da slušaju to što govorim. Misle, trajaće dva meseca pa kraj – nema nikakvih rezultata, propašće Evropa, propašće sve...

Šta smo mi tad rekli? Mi smo rekli – biće prolazna vremena, gledaćemo ko je šta i kako radio. Ako to ne uradite, četiri godine će proći, a na kraju, posle četiri godine, neće biti rezultata u 80 odsto oblasti. Analizirao sam određene sfere društvenog života i video da nismo napravili ozbiljne pomake. Negde je potrebno više vremena, negde su teže oblasti, a negde nismo napravili nikakve pomake. Ja mogu da kažem: Nikola Selaković je doneo toliko i toliko zakona, toliko je toga uradio, nije ni na koji način narušio nezavisnost pravosuđa, neke rezultate je postigao. Ima oblasti u kojima ja vidim rezultate i tu se trudim da budem potpuno objektivan.

Ako smatrate da ćete svima biti krivi, da li to onda znači da tu rekonstrukciju osim vas lično niko ne želi, odnosno imate li vi minimum konsenzusa unutar vladajuće koalicije?

Najpre ću pokušati da tu vrstu dogovora postignem u stranci koju vodim.

A šta će biti sa koalicionim sporazumom po kome svaka članica koalicije sama određuje ministre?

Šta je briga narod za koalicioni sporazum? Narod interesuju rezultati. Ja ću da primam udarce od svakog od tih koji budu sklonjeni, mene će da napadnu potpuno slobodno... Izvinite, ako mi sklonimo naših 20 ljudi iz ministarstava, javnih preduzeća, kako će drugi da objasne da nisu sklonili nikog ili jednog ili dvoje? Na koji način će to da prođe u javnosti? Kako će oni da kažu da u njihovim resorima nije moglo bolje? Ja ne mislim da je to lako i ne mislim da je realno. Videćemo, možda ubede narod, ali to će i za mene biti dovoljan signal kako se posmatra budućnost Srbije i sa koliko odgovornosti, i onda ćemo da vidimo suštinu. Naslušao sam se priča i pridika i od opozicionih stranaka i od koalicionih partnera o partijskoj državi... Kažem vam – do kraja godine krenućemo u stvarnu, istinsku reformu javnih preduzeća, a sada nisu izbori. Znate, imate ljude koji su tobože nestranački, a godinama rade i u finansijskom smislu i na svaki drugi način za neke ljude. Hoću da kažem da mnogo zavisi od stvarnog odnosa. Nemam problem – neka negde budu stranački ili neka budu negde ljudi koji nisu u stranci, ali da budu sposobni, neka donose rezultat koji možemo da izmerimo: da vidimo koliki je profit Elektromreže Srbije danas, a koliki je bio ranije, da vidimo šta je urađeno u poljoprivredi ranije, šta je urađeno danas, da vidimo šta smo to u kulturi uradili, koliko smo to muzeja otvorili, kako smo trošili novac, da li smo zapostavili neku granu ili nismo.

Kada se takav princip jednom uspostavi, to će se tražiti od svake buduće vlade i svi će znati da više nemaju "fore" godinu ili dve ili tri da rade šta hoće, da se ponašaju bahato, i znaće da to niko neće tolerisati. Sada se postavljaju novi standardi.

Otvaranje pregovora sa Evropskom unijom bila je najvažnija tačka za koju nismo sa sigurnošću mogli da tvrdimo kada će biti, ali smo negde želeli da to bude u junu. To smo uspeli da uradimo uz ogromnu energiju i vreme. Uspeli smo da pokrenemo nešto u borbi protiv korupcije i da otvorimo deo predmeta koji su godinama bili negde u fiokama. Mislim da se danas niko ne usuđuje – ako ništa drugo – da kaže: ej, ovaj je sigurno zaštićen zato što je pod patronatom vlasti. Dovoljno je.

Moram da kažem da je problem što neki ljudi i dalje misle da je važno šta i kako će da se pojavi u javnosti i kakav će biti njihov imidž, a ne kakvi su stvarni rezultati. Zato će možda za nekoga biti i iznenađenja povodom odluka koje budemo donosili u okviru rekonstrukcije Vlade, ali će svako rešenje biti vrlo jasno obrazloženo i neće biti u skladu sa simpatijama ili antipatijama koje postoje, ili sa stranačkim funkcijama.

Da li imate rezervni plan ako rekonstrukcija na bilo koji način ugrozi koalicioni sporazum i stabilnost vladajuće koalicije?

Ne možete sa ljudima i ljudskim sudbinama da se igrate. Postavljanje principa odgovornosti je najvažnije u ovom poslu. I u opoziciji morate takođe da se ponašate odgovorno, ali možete sebi da dozvolite neke stvari koje kad ste na vlasti ne smete da dozvolite. Kada ste na vlasti morate da brinete o životu svakog čoveka u ovoj zemlji, o napretku, o progresu države – morate da donosite mnogo teških odluka.

Pročitao sam, na primer, izveštaje o radu direktora javnih preduzeća. To je nalickano, namackano, ali ja tu nisam video ništa. Ne u svim izveštajima. U nekim sam video dobre rezultate, koji su jedino merilo vrednosti nečijeg rada i angažmana. Mislim da je velika stvar za Srbiju da se krenulo u takvu vrstu procesa kao što je rekonstrukcija Vlade. Mi nismo morali da menjamo ništa. Ko može da nas pritisne? Možemo da imamo 150, 160, 170, 200 poslanika, koliko god hoćete. Nikakav problem. To je pitanje naše odgovornosti i onoga što će biti naši rezultati, jer mi smo teško došli do ovog rezultata napinjući se u razgovorima sa Evropom.

Insistirate na odgovornosti, ali ima kritika da se Srpska napredna stranka ponaša kao opozicija unutar vlasti jer uvek možete da uprete prstom na koalicione partnere pošto se u njihovim rukama nalaze resori čiji rad građani najviše osećaju...

Ja to nikada nisam radio. Takva konstatacija nije fer. Trpeo sam pritisak od svojih savetnika: zašto se mešaš oko Kosova? Pa da se nismo umešali, nikad ne bismo završili posao. Išao sam u Kosovsku Mitrovicu da se suočim sa gnevom naroda. Nisam se skrivao iza bilo koga, nikakvu opoziciju nisam izigravao. To u Kosovskoj Mitrovici mi je bilo najteže u prethodnih godinu dana, to mi je možda najteži dan u životu: 110 ljudi koji vas gledaju kao da ste ne znam šta loše učinili za njih, morate da čujete sve uvrede, sve najteže moguće reči, šest sati da razgovarate, a da ne pričam o prethodno pripremljenoj atmosferi gde su dovedena deca od sedam–osam godina da izgovaraju najteže moguće reči. Gde sam se to krio? Gde sam to rekao da je neko drugi kriv ili odgovoran?

Nije reč o tome, već o standardu i okolnostima u kojima žive građani. Zar ti resori nisu u rukama vaših koalicionih partnera?

Razumeo sam. Odgovornost sam preuzimao lično i partijski, gde god je bilo teško. A sa druge strane, mi smo korektan koalicioni partner. Kao što znate, mi nikada nismo širili informacije o bilo čemu lošem što se odnosi na bilo kog od naših koalicionih partnera, a ne bih se kladio da nije bilo obrnuto. Mi to ne radimo. Bavimo se svojim radom i očekujemo od partnera pošten odnos ne samo prema nama već i prema građanima Srbije. Ja mnogo volim Srpsku naprednu stranku, ali mnogo važnije od SNS-a, mnogo važnije od Socijalističke partije Srbije ili URS-a jeste kakva će biti naša zemlja i kakav ćemo rezultat da postignemo.

Nisam ja slučajno rekao nekoliko puta: zamislite da je obrnuto, da neki ljudi imaju 40 ili 35 odsto, a mi da imamo 12 ili 5 odsto. Da, tačno je – oni bi se ponašali sasvim sigurno drugačije nego što se mi ponašamo. Meni je cilj ono što možemo da uradimo i ono što ja mogu da uradim. Nemam tu vrstu problema da moram da budem premijer zato što će time stranka da bude zadovoljna ili zato što ću time ja svoju sujetu da zadovoljim... I ta rekonstrukcija koju budemo izveli svakako neće biti dovoljna, ali biće temeljna. Neće biti dovoljna, jer negde morate da postignete neke kompromise. Kakve god da postignete, biće truli. Neka truo bude jedan od dvadeset pet, biće pogrešan zato što Srbija od toga neće imati korist.

Kada kažete "zamislite da neki drugi imaju 35 odsto, a mi 5 odsto", poručujete li građanima da zapravo nemate poverenja u svoje koalicione partnere i da vlada nije stabilna?

Da li mislite da bi se ponašali drugačije nego mi? Ja mislim da bi. Zamislite Demokratsku stranku sa 40 odsto popularnosti koju nikad nije imala. Nemojte da vas podsećam šta su radili sa 25 odsto popularnosti, sa 22 odsto popularnosti. Zamislite da su imali duplo veću snagu.

Zar SPS i URS nisu bili u prošloj vladi?

To nije sporno, ali mi pripadamo različitim strankama. I pri svemu tome mislim da imamo stabilnu većinu. Ako je pitanje da li imam strateških zamerki na Dačića koje se tiču glavnih pravaca politike, odgovor je – nemam. Da imam neke druge stvari da mu kažem – imam. To mu kažem u lice.

Koje su to stvari?

To su dnevne stvari koje se tiču i mojih i njegovih kadrova i slično. A da li je Srbija bila na dobrom putu – jeste. Bih ja lažov da kažem – e pa to nije tačno ili da ja nisam učestvovao u tome kada je reč o glavnim pravcima politike. Jer – jesam. Ja ne umem da se pretvaram i da se ponašam kao jedan deo političara. Znate, postoje ljudi koji jedno kažu u Vašingtonu, a drugo u Moskvi, a treće kažu u Briselu. Ja sam se nagledao tih. Mi takvih u našoj administraciji imamo 80 odsto. Ja isto govorim u Vašingtonu, isto u Moskvi, isto u Briselu, isto u Beogradu i isto u Kosovskoj Mitrovici. I nikada mi se te izjave ne razlikuju. To možete da proverite sa svim strancima, sa kim god da razgovarate, bilo da su Rusi, Amerikanci ili Nemci, a znate i kakve su mi izjave u domaćoj javnosti...

Zašto ovo govorim? Zato što imate deo političara koji jedno govore pred vama, drugo misle, treće rade. Ja ne. Štošta mislim i kažem i Dačiću i Dinkiću. Nadam se da i oni meni to isto kažu. Kad imam zamerke, spustim se sprat ili se popnem sprat gore.

Ipakda li na pitanju rekonstrukcije može pasti Vlada?

Nadam se da ne. To je sve što mogu da kažem. Međutim, na rekonstrukciji mogu ja da padnem i u svojoj stranci. To je mnogo ozbiljnije nego što vam izgleda. Kada predložite da petnaest ljudi iz stranke budu promenjeni – a to su ljudi koji su ovako ili onako iz vrha stranke, jer niste birali ljude sa dna stranačke lestvice – onda uvek mora da bude problema, i to ne malih.

Ali i vi ste kao predsednik stranke, odnosno kao zamenik predsednika, učestvovali u izboru tih ljudi...

Tomislav Nikolić i ja smo se dogovarali i uvek smo korektno razgovarali, tako da sada ne bih prebacivao odgovornost na nekog drugoga. Ako mislite da će biti sklanjani tobože Tomini ljudi – to ne postoji. Koliko ste puta čuli – podeliće se SNS pre ili posle? To nema smisla. Ali kako će ljudi da reaguju ako smenjujete jednog ministra iz Beograda, jednog iz Vojvodine, da li će njihove organizacije da očekuju nešto drugo – to se nikada ne zna. To nije laka stvar i onaj ko zna političke stranke, zna kako to izgleda. Šta mislite zašto su neki ljudi po 15 godina na istim pozicijama?

Sva istraživanja pokazuju da ste u ovom trenutku vi popularniji od SNS-a, tako da deluje neverovatno da bi vas se stranka mogla odreći...

Stranka može da me se odrekne. Ne kažem da će se to desiti, nadam se da neće, ali nije to tako kako vi mislite, kako vam to izgleda kad gledate televiziju ili čitate novine. Neće oni da kažu: ti, Vučiću, nisi dobro radio. Oni će da kažu: ti si radio najbolje. Ali takođe će i da kažu: izvini, ne mislimo da ovaj ili onaj treba da ode. Bezbroj puta sam u poslednjih šest meseci čuo – svi vi drugi predsednici stranaka štite svoje ljude, a ti si protiv svojih stranačkih kolega koji su krv lili na ulicama kad si došao na vlast. To što ja sad govorim nije dobro primljeno u stranci. Ima li u tim primedbama istine? Ima – ali samo kad stavite stranku ispred Srbije.

Umesto rekonstrukcije zar ne bi vama i Srpskoj naprednoj stranci u ovom trenutku izbori više odgovarali?

Odgovarali bi. Takođe slušam i nagađanja da li to žele Amerikanci i Nemci, ovi ili oni. Niko to ne bi voleo, zato što bi Srbija izgubila opet tri meseca na kampanju. A da li nekad moraju da se dese izbori? Pa, moraju da se dese ukoliko nije moguć dogovor i ukoliko stvari ne funkcionišu kako je potrebno. Zato ja to nikome ne garantujem da izbora neće biti.

Sa druge strane, mislim da smo se fer ponašali. Pogledajte Zaječar. Imali smo mogućnost da oborimo Boška Ničića bez izbora. Ja sam rekao da to nije pošteno pa smo imali izbore. Tako smo stekli legitimitet u opštinskoj vlasti što je mnogo poštenije.

Dakle, ako postoje stvari oko kojih ne možete da se dogovorite, izbori su jedino rešenje, ali se nadam da to neće biti slučaj.

Ipak, da li rekonstrukcija zbog mira u kući može da ispadne čista kozmetika?

Ne. Kozmetička rekonstrukcija je ako promenite jednog čoveka. Na primer, da promenimo Alisu Marić ili nekog drugog ministra i kažemo – to je rekonstrukcija Vlade. Nemojte da potcenjujemo ljude u Srbiji. Biće postavljeni novi ciljevi. U našem koalicionom sporazumu stoji da treba da dobijemo datum za otpočinjanje pregovora. Taj cilj je postignut i šta sad? Treba da poguramo malo napred. Insistiraću na tome da za godinu dana moramo da postignemo rezultat da nivo nezaposlenosti ne bude više 20 odsto. Pa da li ćemo tolerisati ako bude 20,5 odsto? Hoćemo. Oprostiće nam narod, oprostićete nam vi, ali dajte da to bude cilj, a ne kako ćemo da preživimo i kako ćemo da se hvalimo sopstvenom likvidnošću zato što smo izdali evrobondove i rekli: evo, ponovo smo uspeli da prikupimo pare, zadužili smo se dodatno, samo što smo to uspeli sa 5,1 odsto kamate, umesto 7,3 ili 7,5 odsto, kako se zaduživala Cvetkovićeva vlada. Znate o čemu razmišljamo? Da prodamo nešto da bismo te najskuplje kredite mogli da otplatimo zato što ne možemo da plaćamo 90 milijardi, a sledeće godine 110 milijardi samo na kamate. To kad pogledate, sedmina budžeta vam ode na kamate.

Kako se osećate kada vam prebacuju da ste u svojim rukama koncentrisali ogromnu vlast? Čuje se i reč diktatura...

Ja se ne osećam tako, niti mi je to važno. Ako ćete o detaljima, direktori pojedinih javnih preduzeća – neću da pričam o nekim nižim državnim službenicima – voze se u automobilima sa rotacijom. Ja nemam rotaciju. Imam, ali je sklonjena u automobil. Eto, navodim samo jednu simboličnu, malu stvar. Koju ste moju bahatu izjavu čuli, gde ste videli moje bahato ponašanje?

Rekli ste da biste mogli da postanete premijer za četrdeset osam časova ako to želite...

Ne – rekao sam da bih mogao da postavim takav uslov ili bi bili izbori. Ja to ne radim. Gde ste videli moje bahato ponašanje? Prema kojim ljudima? Uvek sam pokušavao da postignem dogovor. I danas pokušavam da postignemo dogovor sa svima. Nigde ne pokazujemo ni silu ni snagu. Gde se videla ta vrsta moći? Na koji način? Je li pozivan bilo ko od predstavnika medija? Dragan Bujošević je godinu dana bio glavni urednik "Politike". Dvostruko manje intervjua sam dao tim novinama u poslednjih godinu dana, nego prethodne godine kada sam bio u opoziciji. Nijednom ga nisam pozvao. Naveo sam njega zato što bi mogao danas da kaže da li je to istina ili nije. Bujošević svakako nije neko ko je blizak SNS-u. A to je medij, neko bi rekao pod državnom kontrolom. U čemu se ogleda ta diktatura?

Pitate se za sveza Crvenu zvezdu, hrast, vojsku, Kosovo, pregovore sa EU. Kao da ništa ne može da se uradi i dogovori bez vas...

Mislim prosto da to nije fer. Hrast nije pitanje za mene. Hrast je paradigma svega što se u Srbiji dešava – da li ćete nešto da radite ili nećete. To je kao pitanje železnice u vreme kralja Milana – šta će nama železnica, da uništite naše oranice, naše pašnjake. To je bila ubačena stvar.

Što se tiče svih ostalih stvari, Crvene zvezde, imamo samo dogovor da kontrolišemo da Partizan i Zvezda preko javnih preduzeća dobijaju iste sume novca. I ništa više. Ako ste primetili, jedni kukaju na druge, a nikako neće da izađu sa tim ko je koliko para od države dobio. Videli biste da su dobili po 100.000 evra – istu sumu.

Kad je reč o Kosovu, mislim da je bilo logično da se neko ko predstavlja najveću političku snagu u Srbiji umeša u jedno od najvažnijih državnih pitanja. Voleo bih da mi kažete u čemu se ogleda ne diktatura, ne autokratsko ponašanje, nego čak mnogo niži oblik autoritarnog ponašanja? Voleo bih da čujem stvarni argument, a ne želju da se pokaže – evo, mi smo mnogo hrabri pa ćemo da mu kažemo i da zalepimo to i to. Pa, to je lako.

Svi primeri koje navodite odnose se na vaš lični angažman. Međutim, gde su institucije? Zar vam se ne čini da je to opasno? Da li je to neki oblik "putinizacije"?

Ne mogu sa tim da se složim. Mislim da je važno da brzo radimo na poglavljima 23 i 24. Imali smo odličnu strategiju za borbu protiv korupcije, gde svaka institucija ima svoje mesto. Mislim da mi imamo delimično izgrađenu instituciju u različitim sferama društvenog života.

Niste odgovorili na pitanje.

To jeste naš problem. Uvek su kroz srpsku istoriju ljudi pravili razliku i tačno je da moramo da izgradimo institucije. To neće biti lak proces. To nam je proces za narednih pet godina. Ali uveren sam da ćemo imati snage da to napravimo. Moram da vam kažem još nešto – ja neću da radim manje da biste mogli da kažete: sada to bolje funkcioniše jer neko ne štrči. Neka štrči svako ko radi dobro. Ljudi u početku ne mogu da razumeju da vas ne interesuje da se lično bogatite, ili ne znam šta radite, nego kakav ćete rezultat da napravite. Onda su neki počeli da shvataju da je, možda, to stvarno tako.

Možete da pitate da li mislim da ovaj ili onaj treba da ostane u pritvoru toliko ili toliko? Pedeset puta sam rekao: pritvor ne može da bude kazna ni institut, pritvor mora restriktivno da se koristi. Nažalost, u našoj zemlji je uvreženo, čim se napišu tri teksta u novinama protiv nekoga, da ga drže pet godina ako mogu u pritvoru. I onda je skandal kad neko izađe iz pritvora. Aman, bre ljudi, nije izašao iz zatvora, nego iz pritvora. A ja to nisam u stanju da promenim. Hoćete da zovem tužioca da kažem da se ne žali, hoćete da zovem sudiju da kažem kakvu odluku da donese? Nikada nisam nijednog sudiju pozvao. Nikada nijednog, verovali ili ne.

Hoćete da vam kažem kakva je praksa bila ranije? Užasna... Ja sam rekao jednom od ambasadora: je l’ želite da radim manje, je l’ želite da ne dolazim u subotu na posao, da ne dolazim u nedelju na posao? Ja sam svaku subotu i svaku nedelju u 8 i 15 dole na poslu. Da li treba da radim manje da bi ljudi bili zadovoljni? Da li to smeta? Da li možete da mi kažete da sam negde nešto ukrao? Vozim li bolji automobil? Imam li veću kuću?

Istraživanja pokazuju da vas podržava 77 odsto građana. Da li se ta podrška može razumeti i kao stvaranje kulta ličnosti?

Nije reč o 77 odsto podrške, nego o procentu ljudi koji misle da dobro radim posao. Što se tiče podrške, to je negde otprilike oko 40 odsto koliko je i za SNS. Toliko je i za Angelu Merkel i ne znam još za koga u regionu. Kad imate dve ili tri velike partije, to nije nemoguće da se dogodi.

Kako doživljavate odobravanje javnih ličnosti poput Vesne Pešić, Miodraga Kostića, Gojka Tešića...

Zahvalan sam Vesni Pešić i Gojku Tešiću i mnogim drugim ljudima zato što su želeli da čuju i posmatraju i da mere rezultate, što nisu sudili o meni isključivo po 1999, po obliku i veličini mojih usana za šta su majka i otac krivi, ili po tome da li sam im lično antipatičan – ne znam iz kojeg razloga. Znate li da u sedištima naše stranke, ja mislim da u više od pola odbora, uopšte nema moje slike. Pitajte predsednike drugih stranaka prvo šta su radili – prvo su svoje slike kačili. Ja se gadim takvih stvari

Mislim da je opozicija veoma važna. Zašto godinu dana razmišljam o Beogradu? Zar mislite da je mali pritisak beogradskog odbora Srpske napredne stranke, verovatno najjačeg odbora SNS-a u Srbiji i po kvalitetu i po brojnosti i po aktivnosti? Pritom nemojte da zaboravite da je SNS dobio sve izbore u beogradskim opštinama – od Voždovca do Zemuna. Zar mislite da mi je lako da tim ljudima na svakoj sednici Glavnog odbora kažem: ne možete da menjate gradsku vlast. A oni znaju da možemo. Ja im saopštavam da ne možemo zato što mislim da je dobro da uvek postoji nekakva vrsta balansa, da je dobra ta vrsta međusobne kontrole. Ta ravnoteža je važna.

Da li ćete prisustvovati komemoraciji u Srebrenici?

Nisam se dogovarao oko toga, ali u narednih mesec dana očekujem da odem u Sarajevo. Da li će to oni vezivati za datum komemoracije ili ne, nemam informaciju.

Da li ste spremni da odete u memorijalni centar u Potočarima?

Voleo bih da razgovaram sa domaćinima. Ne znam šta bi oni želeli i kako bi želeli. Ono što je sasvim sigurno, to je da je taj zločin strašan i užasan i to je sve što mogu da kažem. Imam vrlo racionalan odnos koji su dobro prihvatili i ljudi u Hrvatskoj. Ja sam njima rekao: znam da vi nas ne volite mnogo, nismo baš ni mi uvek oduševljeni onim što ste vi radili, oko "Oluje" i "Bljeska" nikada se nećemo složiti, ali da vidimo šta je to što možemo da radimo u budućnosti. Da li ćemo mi da vidimo sve isto i oko onog što se zbivalo u Bosni – nećemo. Ali tamo gde je počinjen strašan zločin, to morate da priznate i da osudite. Moramo da vidimo kako da idemo napred, šta je to što možemo da uradimo za naše narode, za naše zemlje. Nema tu velike filozofije. Ja mislim da to oni odlično prihvataju.

Mislim da je to najpošteniji mogući pristup. Ja da se pravim da sam veći Hrvat ili veći Bošnjak od njih stvarno niti mogu, niti hoću. Ne interesuje me da poklanjam CD-ove s našim muzičarima i da hvalim njihove muzičare – niti slušam njihove muzičare, niti znam šta peva Halid Bešlić, ni šta peva Severina i baš me briga šta pevaju – ali me strašno interesuje da li možemo da izgradimo prugu Beograd–Zagreb, da ide voz koji može da stigne za tri sata. I strašno me zanima kakve puteve mogu da izgrade Bosna i Hercegovina i Srbija. Mislim da ta vrsta ozbiljnog, odgovornog i racionalnog pristupa može da pokrene ceo region. Danas u regionu, mislim da imamo bolje odnose – iako se očekivalo da to bude drugačije – nego što je imala prethodna vlast.

Rekli ste da ste zahvalni ljudima koji ne sude o vama po 1999. godini. Kako vi danas sudite o sebi u tom periodu?

To mogu da delim na ono što su bile moje namere i želje i ono što je bilo objektivno. Da li je moja želja bila da pomognem i da li sam nešto radio zato što volim svoju zemlju? Da. Da li su ti rezultati bili objektivno dobri? Svakako ne. Ja sam to priznao već bezbroj puta i nije to neka velika tajna.

Znate, ja mislim da sam jedini čovek koji je rekao da je nešto loše ili pogrešno uradio. Druge političare kada pitate, oni su kao narodna pevačica: da, ja sam grešio zato što sam mnogo verovao ljudima. Ili: ja sam divna osoba, ali imam manu to što, eto, malo mi je oko plavo, a ljudi vole braon oči.

Stvarno sam pravio greške. Trebalo je u određenom trenutku da se sklonim, ali nisam imao ni snage ni hrabrosti i to je bila moja strašna greška.

Danas pričate o reformama. Da li je njihova nužnost posledica i vašeg delovanja u prošlosti?

Delimično, ali razočaraću vas, plašim se da je to samo manjim delom. Ne bih imao problem da kažem da je većim delom. Međutim, ono što će nam biti najteže da ispravimo jeste teška ekonomska situacija, a za to su mnogo krivlji ovi od 2001. do 2012. Ja mogu u političkom smislu da prihvatim krivicu u vezi sa stanjem dela institucija, ali za ovo što je najteže u ekonomskoj situaciji pre svega je kriva jeziva bahatost, pljačkaška orijentacija prethodne vlasti. Gde je bilo moguće da zovete i naređujete kako da se krediti daju, ali ne državnim ustanovama ili državnim firmama, već privatnim firmama za koje se znalo da neće da vraćaju te kredite? Svi znate da se to dešavalo.

Ali šta je sa ratovima, ekonomskim sankcijama, hiperinflacijom tokom devedesetih?

Tada nije ekonomija tako razorena kao posle toga kada je uništeno deset i po hiljada preduzeća koja su privatizovana. Ta preduzeća danas više ne postoje ili su u stečaju. O Miloševiću, o toj vlasti, o sebi sam rekao šta mislim, ali je nekakav ekstrakt, suština ekonomije i proizvodnje bila očuvana. Pa uzeto je 65 milijardi od privatizacije, a od tih 65 milijardi nemamo ništa danas. To nije pitanje vašeg ideološkog opredeljenja prema ovom ili onom vremenu. Čovek mora realno da sagleda. Razorena nam je ekonomija od 2000. godine naovamo. Razorena! Znate koje je vreme bilo najlakše? Najlakše je bilo 2005, 2006. i recimo 2008, 2009. Ubiše se prodajući evroobveznice. Niko nije osetio krizu. Pa, zašto? Zaduživali su se. Uzmi milijardu, uzmi dve, uzmi četiri, uzmi šest. Više ne možemo. A svaku su firmu uništili. Da idemo selo po selo, grad po grad. Uzmimo Knjaževac. Imali smo "Ledu", imali smo "DŽervin". Sve su razorene posle 2000. godine. Pogledajte Kruševac. Sve je propalo i nestalo sem "14. oktobra", koji sad moramo da spasavamo. Ne znamo ni sami kako.

Drugim rečima, hoćete da kažete da vam je ekonomija i dalje noćna mora?

Da, to hoću da kažem.

Da li vam je ta noćna mora veća ili manja u odnosu na dva ili tri meseca pre rebalansa budžeta?

Svaki dan mi je sve veća što više pokušavamo da pronađemo rešenje.

Da li zbog toga stalno ističete da ste pesimista?

Ja sam po svojoj prirodi pesimista iako mislim da Srbija ima šanse. Uvek sagledam mnogo prepreka jer znam koliko muka nas čeka i znam koliko problema. Hajde, molim vas, kažite nekom na Železnici da nema 150 miliona evra subvencije. Vi ćete prvi da izađete da kažete: konačno radnici ruše nekog Vučića. Niko neće da kaže – vi imate ovde ljude koji su iz preduzeća, udruženja, sportskih klubova, hvale se da ne plaćaju porez i optužuju državu da je država kriva što neće da im oprosti porez. Pa je l’ to ima u nekoj zemlji na svetu? I to ne nailazi na osudu, nego to nailazi na simpatije zato što su rekli nešto protiv vlasti. Dok to ne budemo promenili, ništa nećemo uspeti.

Loša poruka za region

Šta u ovom trenutku za Srbiju znači činjenica da su Kosovo i Albanija nedavno potpisali sporazum o vojnoj saradnji i kako će se to odraziti na primenu Briselskog sporazuma?

To je veoma loše. Mi kad nešto potpišemo i prihvatimo, mi smo to potpisali da bismo sprovodili. Nismo ljudi koji će da kažu jedno u Berlinu, drugo u Kosovskoj Mitrovici. Ali je to veoma loša poruka za ceo region. To je loša poruka za Srbiju, ali i za Makedoniju i Crnu Goru.

Kosovo i Albanija zapravo poručuju – mi se ujedinjujemo po nacionalnoj pripadnosti i ako ne možemo da formalizujemo Veliku Albaniju, gledaćemo da to suštinski činimo. Ta poruka je došla posle poraza Beriše kad smo se svi ponadali da će naši odnosi da se razvijaju na drugi način pošto smo mislili da imamo dobre kontakte sa predstavnicima nove vlasti u Albaniji. A onda dobijemo takvu poruku.

Međutim, videli ste da nije bilo naše histerične reakcije. Ne možete ništa da rešavate na takav način. Sa oduševljenjem bi Srbi pozdravili da sad izađemo sa lavinom teških reči, bujicom psovki ili ne znam šta, ali nije ni vreme, nije ni normalno. Ali da je to loša poruka, to je nesumnjivo. Mislim da je tako okarakterisana i od međunarodnih različitih činilaca.

Tek očekujemo prave investicije

Kako komentarišete kritike da tokom vaše vlasti u Srbiji nije bilo novih investicija?

To, prosto, nije tačno. Imaćemo preko 1000 zaposlenih u "Gorenju" u Valjevu i Zaječaru. Toliko je neistina da nemam reči. SDPR je dobio prvu tranšu od Abu Dabija za početak proizvodnje rakete "Alas".

Ali znate šta ti kritičari podrazumevaju pod investicijama? Od investicija najveće su vam bile Telenor i prodaja Karićevog Mobtela. I ono što je prodato, sve je bila državna i društvena imovina, a grinfild investicija nije bilo. Tek očekujemo da ih napravimo, da ih stvarno bude.

Lako je kritikovati i govoriti nešto što znate da čak i nije realno, jer to neko voli da čuje, ali to baš i nije istina, kao što nije istina da smo se četiri milijarde zadužili. Ne, oni su se zadužili četiri i po milijarde, a mi milijardu i sedamsto, što je mnogo. I to ćemo morati da smanjujemo, ali i to je rezultat tih ogromnih kamata koje smo morali da plaćamo iz prethodnog perioda. Demokratska stranka je velika stranka, mi ih veoma poštujemo, to je naš veliki protivnik, mi bismo voleli da oni budu jaki, da kontrolišu vlast, to želimo svima na političkoj sceni, ali se nećemo odricati sopstvene snage da bismo nekome pomagali. I ja mislim da je to razlog zašto ljudi danas mnogo više veruju nama.

Jovana Gligorijević-Filip Švarm

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner