Početna strana > Rubrike > Politički život > Mit o genocidu - nikad kraja
Politički život

Mit o genocidu - nikad kraja

PDF Štampa El. pošta
Mirjana Radojičić   
četvrtak, 07. jul 2016.

Godišnjice masovnih ljudskih stradanja, posebno onih koja nisu posledice prirodnih kataklizmi, već dešavanjâ čiji su akteri ljudska bića u specifičnoj i krajnje destruktivnoj – ratnoj formi međusobnog odnošenja, u regularnim političkim i društvenim okolnostima  uglavnom su povodi za komemoriranje i pijetet prema žrtvama, a saosećanje i solidarnost sa njihovim živim potomcima.

U društveno i politički neregularnim okolnostima u kakvima region Zapadnog Balkana obitava već gotovo četvrt stoleća, a posebno uoči obeležavanja  godišnjice pojedinačno uzev najmasovnijeg zločina u ratovima za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe, takvi događaji su, nažalost, ponajpre povodi za ponovnu zapitanost nad, po mnogo čemu osobenim, lokalnim smislom žrtve, i zločina koji ju je pre nešto više od dve decenije žrtvom učinio. A taj smisao u tolikoj meri osobenim čine razmere njegove politizacije i istrajnost sa kojom se na toj politizaciji insistira.

Štaviše, vesti koje su sredinom protekle sedmice pristizale s druge strane Drine govore o svojevrsnom kolektivnom delirijumu u koji su rečena nastojanja dovela bošnjački politički establišment, ovoga puta i snažnije nego inače podržan od strane parapolitičkog udruženja "Majke Srebrenice". Bizarni tok ovog otužnog dramoleta svedoči da je uverenje da se ono sa čime se u rat nije ušlo (pravednost, odnosno moralna neupitnost ratnih ciljeva), niti iz njega iznelo (jasna, tj. nedvosmislena ratna pobeda i na njoj utemeljeno željeno uređenje novonastale države) može pribaviti statusom naroda žrtve genocida ukoliko ga veštim postratnim menadžmentom svojih stradanja isposlujete, ceo jedan kolektivitet dovelo u stanje ozbiljne i opasne masovne neuroze.

Sredinom devedesetih godina minulog veka činilo se da je bošnjačka politička klasa uspešno savladala lekciju koja kaže da simpatije, saosećanje i solidarnost međunarodne javnosti u postmodernim ratovima nisu adresirani ratnim pobednicima, čak ni onda kada ih je kao takve moguće lako identifikovati, već prevashodno žrtvama rata.

Preciznije rečeno, onima među njima čiji politički interesi konvergiraju interesima još uvek najmoćnijeg igrača u areni međunarodne politike i, istovremeno, ključnog modelara svetskog javnog mnjenja. A tačku konvergencije američkih (geo)političkih interesa na jednoj i bosanskomuslimanskih na drugoj strani, najpreciznije je definisao jedan američki kongresmen na hearing-u u Helsinškoj komisiji Kongresa  2. aprila 2009. godine: "(...) radi se o velikom geostrateškom pitanju uspostavljanja novih odnosa sa islamskim svetom, i BiH je ključno područje za to.

Ako ponovo doživimo neuspeh u osiguravanju istinske domovine evropske islamske zajednice, smatram da bi to imalo konotacije na široj globalnoj skali, što nam ne bi bilo od pomoći u mnogim drugim regionima. A ako se pobrinemo za ovaj problem, naročito pod liderstvom Sjedinjenih Država, to će poslati poruku svekolikom islamskom svetu da mi nismo predatori islama, već da smo spremni trošiti svoj novac i riskirati živote svojih vojnika kako bi muslimani od toga imali koristi".

Imajući u vidu ove, neočekivano i surovo iskrene reči, malo koji narod koji se sticajem srećnih međunarodnih okolnosti našao u ovakvoj poziciji ne bi, realpolitički uzev, pokušao da je u najvećoj mogućnoj meri politički kapitalizuje, što bosanskohercegovački muslimani  i čine svih petnaestak proteklih godina. Mit o srebreničkom genocidu i navodnih 8 hiljada u njemu stradalih Bošnjaka, te prevarni politički ritual u Potočarima koji ide ruku pod ruku s njim i kojem svedočimo svakog 11. jula od kraja devedesetih naovamo, u funkciji su tog ambicioznijeg i danas već kristalno jasnog političkog nauma.

No, politička kao i svaka druga sreća je varljiva, pa su tako nepredvidivi sled  krupnih političkih događaja na "široj globalnoj skali" od tada do danas i, posledično, značajno revidiranje liste tekućih prioriteta američke spoljne politike, "osiguravanje istinske domovine evropske islamske zajednice" prolongirali do, za bošnjačke političke elite netolerabilnih i očigledno veoma frustrirajućih granica. Ovih dana evidentnoj neurotizaciji tamošnjeg političkog života doprinela je, zasigurno, i jasno demonstrirana odlučnost aktuelne srbijanske političke garniture, kao uostalom i svih prethodnih od sredine devedesetih naovamo, da istraje u odbrani u Dejtonu definisanih prava i nadležnosti Republike Srpske, odnosno zapreči sve pokušaje njenog utapanja u državno telo unitarno koncipirane BiH, što je jedini stvarni smisao konfliktne prekodrinske političke dinamike od kraja rata do naših dana.   

Ključ stabilizacije i normalizacije prilika na prostorima nekadašnje centralne jugoslovenske republike čiji trošni državni temelji se jula meseca svake godine na morbidan i dodatno iritantan način pokušavaju da osnaže je, ipak, u rukama prekookeanskih aktera njene turbulentne novije istorije. A imajući u vidu veličinu i značaj "uloga" u toj dvodecenijskoj američkoj spoljnopolitičkoj "igri", rečena alatka će, zasigurno, još dugo vremena ostati neupotrebljena.

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu  

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner