Početna strana > Rubrike > Politički život > Mile i Čeda ili “jin” i “jang”
Politički život

Mile i Čeda ili “jin” i “jang”

PDF Štampa El. pošta
Nevenko Škrbić   
četvrtak, 02. februar 2012.

„Kakva glupa ideja“, pomislio sam kada sam čuo pre neki dan da je nekome palo na pamet da organizuje „TV duel“ aktuelnog predsednika Republike Srpske i bivšeg potpredsednika Vlade Srbije, one vlade što je sprovela najveću organizovanu pljačku Srbije (i hapšenje najvećeg broja njenih građana odjednom) od kraja četrdesetih godina prošlog veka. Šta bi njih dvojica imali da razgovaraju? Kakve stavove bi mogli da suoče? Načelno sam uvek smatrao da je problem Jovanovića, Čanka, Draškovića, Zukorlića, i drugih veleposlanika zagrebačkih, sarajevskih i prištinskih nacionalista u Beogradu, u stvari samo problem nedemokratskih i neslobodnih medija, koji za tuđi groš u žižu javnosti postavljaju ličnosti bez podrške u narodu, bez političkog autoriteta i bez moralnog integriteta, koji otvoreno rovare protiv vlastite države, vređajući i omalovažavajući najveći broj njenih građana.

Kada sam, međutim, pogledao sam duel, nisam se mogao oteti utisku da je ideja da se on organizuje bila naprosto genijalna. Moja prvobitna greška ležala je u pretpostavci da bilo kakav TV duel sa Čedomirom Jovanovićem nužno mora biti besmislen iz prostog razloga što dotični narodni poslanik nije u stanju da artikuliše argumente, već samo da prosipa antidržavne i antisrpske ideološke doskočice od jednog reda, po svoj prilici pokupljene sa foruma „Dnevnog avaza“ ili sa lokalnih tribina HDZ u Zadru, Splitu ili Dubrovniku. Ono što sam, međutim, smetnuo s uma bilo je da na današnjoj političkoj sceni niko više nije sposoban za stvarno suočavanje mišljenja, budući da je ideja „političkog dijaloga“ kod nas potrošena, obesmišljena i dovedena do apsurda. „TV dueli“ uglavnom podrazumevaju samo da dva „sagovornika“ stoje jedan pored drugog, obraćajući se publici u formi monologa sa pauzama.

Stoga ni od ovog nije ni trebalo očekivati da će Predsednik nešto „objasniti“ Poslaniku, a pogotovo ne da će Poslanik „prosvetliti“ Predsednika, budući da Dodikov stav nisu uspeli da slome ni kudikamo ozbiljniji eksponenenti politike Vašingtona i Brisela od Jovanovića, dok Jovanović, poput onog telefona na stolu Eriha Honekera, „prenosi podatke samo u jednom smeru“. Značaj ovog susreta bio je simboličke prirode, on je u stvari predstavljao jedno sučeljavanje epskih razmera  svega onoga što je dobro na srpskoj političkoj sceni sa svime onim što na toj političkoj sceni ne valja. Duel Dodika i Jovanovića pred celom nacijom je poslužio da se jednom za svagda demistifikuje mantra o „pogubnosti srpske sklonosti prema mitovima, stereotipima i crno-belom pogledu na svet“. Ono što smo imali prilike da vidimo bilo je apsolutno crno-belo, dok su dva učesnika u „sukobu“ bili ne stereotipi, već arhetipovi srpske političke scene. I dok je prvi, uz sve svoje mane i nedostatke, arhetip ozbiljnog i odgovornog političara, koji hrabro i bezrezervno zastupa demokratsku volju većine svojih građana, ne odustajući od nacionalnih interesa ni pod kakvim pretnjama i ucenama, drugi je arhetip neozbiljnog, neodgovornog i neobrazovanog lovca u mutnom, koji hrabro i bezrezervno, iza kordona telohranitelja (kojima se razmeće) zastupa interese stranih ambasadora, multinacionalnih korporacija i ekstremističkih pokreta u regionu, uvek usmerenih protiv dobrobiti naroda kome on po imenu pripada. Jedan naspram drugog – političar koji se ponosi svojim patriotizmom i činjenicom da mu svi neprijatelji srpskog naroda rade o glavi i političar koji se ponosi činjenicom da ga u sopstvenoj zemlji nazivaju izdajnikom i da telohranitelji moraju da ga čuvaju od naroda koji zastupa u Skupštini. Tako upečatljivi i vizuelno plastični primeri politički dobrog i lošeg više ne mogu da se pronađu ni u stripovima, ni u pozorištu, ni u narodnim pesmama.

Mile Dodik, koji na poziciji predsednika (kon)federalne jedinice međunarodnog protektorata ima više petlje i političke hrabrosti od celokupnog političkog vrha „slobodne, suverene i celovite“ Srbije zajedno, navikao je, sa svojom krajiškom jednostavnošću i narodskom drskošću, da smireno i pribrano, uz osmejak, trpi grdnje i siktanja ljudi koji njemu i njegovom narodu snuju propast. Upravo ta njegova stoička spremnost da se suoči sa Jovanovićevim nalogodavcima iz Stejt departmenta, Evropske komisije i OHR, odnosno sa njegovim klonovima iz Sarajeva, Tuzle i Zenice, dovela je do demaskiranja ovih političkih činilaca kao običnih političkih pajaca i razobličavanja njihove „moći da na Balkanu mrače i sviću“ kao običnog blefa i mahanja praznom puškom.

Nažalost, Dodik i srpski narod koji zastupa žive u državi koju dele sa federalnom jedinicom većinski naseljenom čitavim narodom Jovanovića, i sa njegovim histeričnim izlivima gneva i kapricioznim pridikovanjem on se suočava svaki dan. Tim suočavanjem doprineo je da su bosanski Srbi jednostavno prestali da se obaziru na siktanje i grdnje iz Sarajeva i okrenuli se sopstvenoj sudbini. Možda će sada doprineti da i građani Srbije učine isto, svesni da se pred njih, po ko zna koji put, u stvari postavlja pitanje „kome će se prikloniti carstvu“. Jer književna paradigma Brankovića, povodljivog kalkulanta, izdajnika i prevrtljivca, koji prodaje „veru za večeru“, uporno prati srpski narod kroz vekove, kao što ga prati i ikona cara-velikomučenika Lazara, svetitelja, državnika i viteza. Naravno, daleko je Dodik od Lazara, kao što Jovanović nije ni primaći Brankoviću. Ali razlika između one dvojice starih, ista je razlika kao između ove dvojice novih srpskih „velikaša“. A na narodu je da gleda – i bira.

S tim što je narod, možda, već odabrao? Jer, Čedomir Jovanović je tokom razgovora u više navrata našao za shodno da sve obavesti da se u svojoj zemlji ne oseća ni najmanje prijatno, a da razumevanje i podršku nalazi samo u Sarajevu, Zagrebu, Prištini. Ako je tako, onda spor između Dodika i Jovanovića uopšte nije unutrašnji spor Srba sa Srbima, već prost spor Srba sa Hrvatima, bosanskim muslimanima, Albancima? Što znači da je jedini problem koji srpski narod ima sa Čedomirom Jovanovićem to, što se ne nalazi sa iste strane pregovaračkog stola sa Stipom Mesićem, Mustafom Cerićem, ili Hašimom Tačijem. Ali ako je to jedini problem, to se bar da lako ispraviti, tim pre što će uskoro izbori. A ako je bilo potrebno da nam u Beograd dođe Mile Dodik da nam to objasni, to nije neki naročit napor za njega, koliku nam je uslugu učinio.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner