Početna strana > Rubrike > Politički život > Mala rezolucija među prijateljima
Politički život

Mala rezolucija među prijateljima

PDF Štampa El. pošta
Tadija Nešković   
subota, 27. februar 2010.

Opširan intervju Borisa Tadića Vremenu neminovno se dotakao i rezolucije o Srebrenici, čije je donošenje predsednik Srbije i inicirao izjavom od 10. januara. Sada je, međutim, ovdašnjoj javnosti Tadić otkrio još jednu svrhu najavljene rezolucije, o kojoj ranije nije bilo reči – transformaciju našeg društva u civilno društvo:

"Jer takva rezolucija je jedno, pre svega, vrednosno pitanje koje svakako ima i politički karakter i značaj; takva rezolucija će posvedočiti da je Srbija, da je njen parlament, u stanju da iskaže saosećanje sa patnjom i nesrećom nevino stradalih u Srebrenici. Taj vrednosni iskorak biće izuzetno važan u ukupnoj transformaciji našeg društva u civilno društvo, a osuda jednog strašnog zločina koji je u svetu postao simbol stradanja u ratovima devedesetih biće i distanciranje od zločinaca koji su tvrdili da to čine u ime srpskog naroda. Srbija tim činom svakako podiže i svoj ugled i svoj regionalni kredibilitet", poručuje Tadić u Vremenu, dodajući:

"Zato je od izuzetnog značaja da što više parlamentarnih stranaka podrži rezoluciju o Srebrenici, ali ne samo one već i grupe građana, nevladine organizacije, i da to bude odluka srpskog društva. Nažalost, u javnosti su krenule diskusije, prvo da li treba ili ne usvojiti rezoluciju, a onda da li treba upotrebiti reč genocid. To su jalove diskusije. Parlament nije sud da bi jedno pre svega vrednosno pitanje pretvorio u stručno-pravnu debatu. Najvažnije je da se osudi taj svirepi zločin i da terminologija bude potpuno jasna u osudi samog zločina kao i u saosećanju sa patnjom nevinih žrtava iz drugog naroda."

Ako obratite pažnju na delove Tadićeve izjave koje smo istakli, videćete da se u prvom slučaju radi o nečemu što je zlokobno zbog toga što je veoma nejasno, a u drugom o nečemu što je zastrašujuće zato što je previše jasno.

Nemoguće je zaključiti šta predsednik podrazumeva pod "ukupnom transformacijom našeg društva u civilno društvo" ne samo zbog toga što ni on sam to ovde nije precizirao, već i zbog toga što je "civilno društvo" pojam oko kojeg svetska stručna javnost još nije postigla načelnu saglasnost. Politikolozi, sociolozi i filozofi širom planete već decenijama polemišu o definiciji, prirodi, suštini, dometima i korisnosti civilnog društva, koje neki shvataju kao suprotnost državnom aparatu, drugi kao njegovu varijaciju, a treći kao njegovu produženu ruku. Naročito su takve rasprave intenzivirane u poslednjih dvadesetak godina, odnosno posle sloma sovjetske imperije kojem je značajno doprineo upravo razvoj nevladinog sektora (kao jednog od činilaca civilnog društva po svim mogućim definicijama) u državama socijalističkog bloka, potpomognut sredstvima i logistikom sa Zapada. Pošto je "crvena aždaja" poražena, a "zapadne demokratije" ostale bez jasnog neprijatelja na globalnom nivou, rapidno bujanje civilnog društva – prvenstveno nevladinog sektora – u zemljama koje su se nalazile iza gvozdene zavese sve manje nailazi na odobravanje nezavisnih intelektualaca, što se nadovezuje na prastare dileme o odnosu pojedinaca i zajednice, prava i obaveza, sloboda i odgovornosti.

Koliko god da je nejasan čak i pojam civilnog društva (u koje se, pored NVO-a, uglavnom ubrajaju i udruženja građana, sindikati i druge strukovne organizacije, verske zajednice...), najčešće se govori o njegovom razvoju unutar nekog društva, a ne o transformaciji nekog društva u civilno društvo. Prema tome, ono što priželjkuje Boris Tadić – ukupna transformacija društva u civilno društvo – može da bude samo nespretna interpretacija jedne inače nedovoljno jasne pojave, a opet, može da bude i nagoveštaj tihog, pogubnog predavanja političke moći okruženju (civilnom društvu) koje bi moralo da bude upravo suprotnost i protivteža centrima političke moći.

Sledeći istaknuti deo Tadićeve izjave navodi na zaključak da je ipak reč o ovom drugom, pošto je predsednik Srbije predstavio podršku grupa građana i nevladinih organizacija kao nešto što garantuje da celo društvo stoji iza odluke o rezoluciji. Ovo nema preterano veze sa globalnim polemikama o civilnim društvima, već sa specifičnom situacijom u Srbiji, gde nevladin sektor – od kojeg Tadić priželjkuje podršku – ima značaj i uticaj koji višestruko prevazilazi razumne razmere. Tu nema prostora ni za kakvu dilemu na koga je predsednik mislio, pošto je NVO u našoj zemlji uveliko poistovećen sa Natašom Kandić, Sonjom Biserko, Biljanom Kovačević Vučo, Miljenkom Deretom, Vojinom Dimitrijevićem i drugim "intelektualcima" koji slepo slede ideologiju Latinke Perović, takozvane "majke Druge Srbije", kako ju je odavno u NIN-u opisao Zoran Ćirjaković. Za razliku od buke koju proizvodi ta mreža antinacionalnih i antidržavnih organizacija, njihovo uporište u širokim narodnim masama je mizerno, takoreći nepostojeće. U najmanju ruku je nejasno gde predsednik vidi vezu između društva i, na primer, Helsinškog odbora za ljudska prava kojim rukovodi Sonja Biserko. Koga to predstavlja Sonja Biserko? U čije ime ona i njena NVO izražavaju stavove? Koji je to reprezentativan uzorak srpskog društva koji svoje interese prepoznaje u delovanju Helsinškog odbora za ljudska prava? Ima li u Srbiji ikakve relevantne grupe koja se poistovećuje sa Sonjom Biserko?

Sve ovo možemo se zapitati i u vezi sa ostalim jurišnicima ovdašnje NVO scene. I svaki  put bismo ostali bez smislenog odgovora. Nevladine organizacije u Srbiji, barem ove koje su vidljive na javnoj sceni, ne poseduju ni minimum kredibiliteta da bi išta radile u ime ovog društva, ili neke celine unutar društva. Čak i sami pripadnici tih organizacija često to ističu, ponoseći se svojom različitošću (čak i suprotstavljenošću) u odnosu na sredinu u kojoj žive i rade.

U krajnjem slučaju, nevladin sektor čiju podršku očekuje  Boris Tadić, sigurno će mu je i pružiti ukoliko u rezoluciji srebrenička događanja iz jula 1995. budu označena kao genocid. A svakako će mu je uskratiti u bilo kom drugom slučaju. Ali, to nikako neće biti i "odluka srpskog društva". Naprotiv! Političar kojem su glasači, kako se često ponosi, već dva puta ukazali poverenje na predsedničkim izborima, savršeno je svestan da po pitanju rezolucije o Srebrenici, kao i po svakom drugom pitanju, srpsko društvo ima dijametralno suprotna stanovišta, potrebe i interese u odnosu na stavove najglasnijih nevladinih organizacija. Nastavi li NVO da predstavlja sektor kao parametar celog našeg društva, biće to siguran pokazatelj da Boris Tadić više nije ubeđen ni u ono vrlo slabo polazište sa kojeg je 10. januara započeo kampanju za donošenje rezolucije. Tada je, da podsetimo, rekao kako veruje da će rezolucija "vremenom dobiti neophodnu podršku ne samo u Srbiji, nego svuda gde živi srpski narod". I ta je izjava bila, blago rečeno, vrlo neobična, pošto bi skupštinske rezolucije, valjda, morale imati neophodnu podršku društva i naroda pre nego što su izglasane, a ne kasnije, kada im više nikakva podrška nije potrebna. Filmovi, poput Kjubrikovih recimo, mogu godinama da čekaju na naklonost publike i kritike; skupštinske rezolucije ne smeju. Poslednji intervju Borisa Tadića možda nagoveštava da je on odustao čak i od te čudnovate, naknadne podrške srpskog naroda, te da ga, čini se, sada zadovoljava i aktuelna podrška nevladinog sektora.

Predsednik NVO mreže imao bi pravo tako da razmišlja. Predsednik cele države – nikako!

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner