среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Критички осврт на уставни основ у нацрту Закона о истополним заједницама – правна егзибиција
Политички живот

Критички осврт на уставни основ у нацрту Закона о истополним заједницама – правна егзибиција

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Вранић   
понедељак, 22. април 2024.

 Закон о истополним заједницама је потпуно стран српском законодавству и представља својеврсну правну егзибицију. Стога, једино је могуће приступити критици сваке тачке посебно.

Наиме, у образложењу нацрта закона наводи се да је уставни основ за доношење овог закона садржан у одредби члана 97. тачка 2. Устава, према којој Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, као и одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом.

Затим се наводи следеће:

Одредбама члана 21. став 3. Устава забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу pace, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовинског стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Реч дискриминација је, чини се, постала камен спотицања у законодавству. Наиме, дискриминација значи другачији третман. Аутори Закона о истополним заједницама покушавају да покажу да Устав и породични закон Републике Србије другачије третирају (дискриминишу) хомосексуално опредељене особе. Међутим, оно што прећуткују, или можда не знају, јесте да се закони, уствари и доносе да би дисикриминисали: криминалце од оних који то нису, држављане од недржављана, запослене од незапослених итд. Затим, чак и у личним односима, људи дисикриминишу чланове породице од оних који то нису, те оне са којима желе да проводе време од оних са којима не желе, послодавци дискриминишу кандидате за запослење, банке дају боље услове само појединим, а не свим муштеријама итд.

Илустрације ради на који начин неко правило може законски да дискриминише, узмимо као пример правило које забрањује лов. Правило важи за све. Према правилу, нико не сме да лови. Међутим, правило утиче само на људе који лове. Људи који не лове нису оптерећени правилом јер оно забрањује нешто што они иначе не раде. Правило важи подједнако за све, али његова оптерећења нису једнака.

Илустрације ради на који начин неко правило може законски да дискриминише, узмимо као пример правило које забрањује лов. Правило важи за све. Према правилу, нико не сме да лови. Међутим, правило утиче само на људе који лове. Људи који не лове нису оптерећени правилом јер оно забрањује нешто што они иначе не раде. Правило важи подједнако за све, али његова оптерећења нису једнака

Закони, дакле, сами по себи дискриминишу, а незаконита може бити само она дискриминација која се у закону изричито наведе као незаконита. Члан 21. Устава Републике Србије не наводи изричито дискриминацију по основу сексуалног опредељења, стога није јасно због чега се наводи као уставни основ за доношење закона о истополним заједницама.

Овде морамо да се осврнемо и на то да је недавно донет Закон о забрани дискриминације у којем се, поред уставних категорија, додају и друге категорије, а то су између исталих и дискриманиција на основу: пола, родног идентитета, сексуалне оријентације, имовног стања, рођења, генетских особености, итд.... Увођење нових појмова који нису до сада подразумевани Уставом значи да су ти појмови непознати Уставу, те да су самим тим неуставни.

Даље, аутори нацрта Закона о истополним заједницама наводе да Устав својим чланом 21. законски предвиђа и уређује дискриминацију као појаву. Али, Закон против дискриминације додаје и уводи неуставне категорије и зато представља суштинску корекцију (преправљање) Устава, или у најбољем случају додатак уставним одредбама. То ће за последицу имати озбиљне друштвене промене. Пошто се ради о страним категоријама са којима се српско друштво и законодавство до сада нису сретали, законодавно тело би требало да образложи јавности транспарентно (објављивање на сајту се не може сматрати транспарентним) појмове који се уводе у закон и, како је предвиђено чланом 203. Устава стави овај закон на проверу и потврду народу, јер се каже: Народна скупштина је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава.

Но, потпуни апсурд закона против дискриминације је у томе што он, поред хомосексуалних заједница, ни једном својом одредбом не санкционише нпр. инцест, педофилију и полигамију. Штавише, Закон против дискриминације широм отвара могућност да такве појаве постану нормативне и буду заштићене управо Законом против дискриминације. Стога би, под хитно, требало повући Закон против дискриминације и вратити га у Уставне оквире.

Аутори нацрта се позивају на члан 23. Устава као један од уставних основа за доношење Закона о истополним заједницама. Уставне одредбе, да је ''људско достојанство неприкосновено'' и да ''свако има право на слободан развој личности'' толико су уопштене да се никако не могу узети као основе за истополне заједнице. Наиме, истополни нагони су до скоро били вођени под криминализованим облицима понашања као што су: хомосексуална содомија, полигамија, инцест и самоубиство. Устави цивилизованих земаља не познају писано правило које каже „можеш да чиниш шта год желиш уколико не повређујеш друго људско биће“

Владавина права не значи гомилање непотребних закона, већ то да свака од грана власти делује у својим законски прописаним оквирима. У случају Закона о забрани дискриминације, то није случај, јер је „испод жита“, и у току ванредног стања због ковида, донет закон који треба да служи као преправљање, или у најбољем случају допуна Устава. Све су то разлози да се преиспита, како садржина закона, тако и начин његовог доношења, имајући у виду и члан 204. Устава.

 „Не могу да замислим обавезу суда која ће бити преча, и овлашћење суда које ће бити важније да се примењује, од овлашћења да држи јавна тела унутар њихових права. Оног тренутка када јавна тела преступе своја права, она то чине на штету појединаца“ - Линдли М. Р. 1899.

Даље, у члану 23. Устава предвиђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите. Истим чланом је утврђено да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.

Аутори нацрта се позивају на члан 23. Устава као један од уставних основа за доношење Закона о истополним заједницама. Уставне одредбе, да је ''људско достојанство неприкосновено'' и да ''свако има право на слободан развој личности'' толико су уопштене да се никако не могу узети као основе за истополне заједнице. Наиме, истополни нагони су до скоро били вођени под криминализованим облицима понашања као што су: хомосексуална содомија, полигамија, инцест и самоубиство. Устави цивилизованих земаља не познају писано правило које каже „можеш да чиниш шта год желиш уколико не повређујеш друго људско биће“. Но, то једноставно није тако. Погледајмо нпр. законе против полигамије, или законе против обнажености на јавним местима, или закон против суровости према животињама. Ни један од ових закона није ту да би спречио физичко повређивање другог људског бића. Наше друштво забрањује, као што су то увек чинила и сва интелигентна људска друштва, одређене активности не зато што повређују другога, већ зато што се сматрају, према традиционалном изразу „contra bonos mores”, односно неморалним.  

Међутим, као и у случају Закона против дискриминације, тако и одредбе које нацрт Закона о истополним заједницама представља као своју основу, могу бити примењене и на друге облике понашања у истој категорији људских нагона. Исти изрази ''људско достојанство неприкосновено'' и ''свако има право на слободан развој личности'' подједнако се могу односити и на обнаженост у јавности, нагон на инцест, полигамију, педофилију, итд, баш као и на хомосексуалне нагоне. Дакле, уколико би се члан 23. Устава узео као основа за Закон о истополним заједницама, онда би се широм отворила врата и за обнаженост на јавним местима, инцест, полигамију, педофилију и остале девијантне облике понашања. То, надамо се, није циљ, те стога треба преиспитати инцијативу за овај и сличне законе.

Одредбама члана 18. Устава предвиђено је да се људска и мањинска права зајемчена Устовом непосредно примењују, те да се Уством јемче и као таква непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Очигледно се не ради о образложеном аргументу којим се воде аутори нацрта Закона о истополним заједницама, већ се ради само о личним склоностима и нагомилавању примера који на било који начин помињу мањинска права и дискриминацију

Нацрт Закона о истополним заједницама наводи одређене одлуке међународних судова и организација, али ништа не указује на то да је Србија конкретно обавезна неким међународним уговором да мимо свога Устава донесе и Закон о истополним заједницама. Самим тим члан 18. Устава Републике Србије не може бити основа за доношење Закона о истополним заједницама.

Одредбама члана 20. Устава предвиђено је да људска и мањинска права зајемчена Уставом могузаконом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, те да достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати, а при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.

Остаје недоречено због чега се аутори нацрта Закона о истополним заједницама позивају на одредбе члана 20. Устава Републике Србије. Одредбе члана 20. Устава говоре о евентуалној могућности и условима под којима је могуће ограничити људска и мањинска права која су већ зајемчена Уставом. Устав Републике Србије словом једним не спомиње право на хомосексуалну заједницу, те не може бити говора о ограничавању права заједнице која није предвиђена Уставом. Очигледно се не ради о образложеном аргументу којим се воде аутори нацрта Закона о истополним заједницама, већ се ради само о личним склоностима и нагомилавању примера који на било који начин помињу мањинска права и дискриминацију. Још је давне 1857. године судија Врховног суда САД Бенџамин Робинс Куртис скоро пророчки упозорио: „Када се напусти строго тумачење Устава, према утврђеним правилима које одређују тумачење закона, и кад се дозволи да теоретска мишљељења појединаца контролишу његово значење, ми више немамо Устав; ми смо тада под владавином људи (појединаца), који у одређено време имају моћ да прогласе шта Устав јесте, а шта није, према њиховом личном погледу на то шта би (Устав) требало да значи.“

На основу примера из Устава које аутори нацрта Закона о истополним заједницама називају уставни основ, недвосмислено следи закључак да не постоји објективна правна основа за доношење Закона о истополним заједницама.

Сви су људи су једнаки, али су неки једнакији од других

Позитивна права стварају позитивне обавезе за људе, док негативна права стварају негативне обавезе. Позитивне обавезе захтевају одређене радње према некоме; док негативне обавезе захтевају одсуство одређених радњи, попут неагресије на некога. Негативно право је право на могућност одржавања одређеног стања без сметњи и закони у Србији свакако, без изузетка, то и гарантују. Позитивно право је потраживање права на пружање одређене услуге. Позитивна права су псеудо права, а заправо су само привилегије на штету негативних права. Стога, у суштини једина права су негативна права, односно право на то да будем остављен на миру, јер позитивна права обавезују другога на пружање одређене услуге. Негативна права су у српском законодавству загарантована сваком појединцу, без изузетка.

Дакле, увођењем Закона о истополним заједницама суштински се каже да хомосексуално опредељене особе имају право да наметну друштву да њихов групни идентитет буде препознат и законом потврђен, као и да је читаво друштво обавезно да се усклади са њиховим сексуалним нагонима

Даље, једнакост није исто што и слобода. Нпр. када се каже да држава не би смела да намеће правила о сексуалном понашању између одраслих особа које имају међусобни пристанак, то је аргумент за слободу, а не за једнакост. Слобода је, дакле, право на слободу од уплитања државе. А, једнакост је право да не будете подвргнути различитим опресивним правилима од било кога другог. Дакле, ни слобода ни једнакост правно не гарантују позитивна права, већ само негативна, да будете остављени на миру.

Негативна права за хомосексуално опредељене би подразумевала да сваки појединац има право да буде остављен на миру, без обзира на његово/њено сексуално опредељење. Међутим, Закон о истополним заједницама нема намеру да осигура негативна људска права за грађане са хомосексуалним опредељењем, већ покушава да наметне обавезу државе и друштва према „идентитету у настајању,“ у овом случају то је идентитет на основу тзв. сексуалног опредељења. Актуелно српско законодавство не доводи у питање право на лично сексуално опредељење. То спада у домен негативних личних права сваког појединца. Али, проблем настаје када се лично сексуално опредељење законски намеће као нови идентитет и обавеза да тај и такав идентитет целокупно друштво препозна и прихвати. 

Дакле, увођењем Закона о истополним заједницама суштински се каже да хомосексуално опредељене особе имају право да наметну друштву да њихов групни идентитет буде препознат и законом потврђен, као и да је читаво друштво обавезно да се усклади са њиховим сексуалним нагонима. Аутори нацрта закона, дакле, потражују посебан третман и посебне законе у друштву на основу новог идентитета. Да не потражују посебан третман у друштву и усклађивање законодавства према њиховим захтевима, не би ни било нацрта Закона о истополним заједницама.

Правило може да каже да је лов забрањен. Правило које забрањује содомију апстрактно је исто са правилом које забрањује лов. Оба правила се односе на све, без изузетка, и у складу су са формалном једнакошћу која је загарантована чланом 15. Устава. Ловци не могу да тврде да су дискриминисани, јер је правило универзално, опште, и односи се на сваког појединца, без изузетака. Уколико би, пак, ловци инсистирали на томе да су дискриминасани овим правилом, то би значило да они уствари потражују да се читаво друштво прилагоди њиховим страстима према лову. То би, даље, значило да они потражују другачији третман од остатка друштва, те да целокупно друштво и држава морају да се коригују и воде према њима као групи.

Управо такав третман потражују аутори нацрта Закона за истополне заједнице. С тим што, аутори нацрта Закона иду корак даље и потражују да се те привилегије наметну читавом друштву силом закона, управо кроз закон који предлажу.

Када када се навикнете на посебан третман у друштву, онда вам једнак третман изгледа као дискриминација.

Критчки осврт на разлоге за доношење Закона

Аутори нацрта Закона о истополним заједницама наводе најпре то да фактички постоје заједнице живота лица истополне сексуалне оријентације, које нису препознате у правном систему Републике Србије.

Но, то да фактички постоје заједнице живота лица истополне сексуалне оријентације није разлог за доношење закона о истополним заједницама. Наиме, могуће је да постоје и разне друге заједнице живота које нису препознате у правном систему републике Србије, као на пример оне које и сам закон изоставља у члану 9. Да ли то значи да је Република Србија дужна да своје законодавство коригује према захтевима сваке заједнице живота која фактички постоји у Србији?

Но, то да фактички постоје заједнице живота лица истополне сексуалне оријентације није разлог за доношење закона о истополним заједницама. Наиме, могуће је да постоје и разне друге заједнице живота које нису препознате у правном систему републике Србије, као на пример оне које и сам закон изоставља у члану 9. Да ли то значи да је Република Србија дужна да своје законодавство коригује према захтевима сваке заједнице живота која фактички постоји у Србији? Такав приступ би довео законодавство до апсурда, јер се ради о потенцијално неограниченом броју заједница живота. И строго правно гледано, зашто би се направио изузетак само заједницама живота истополне сексуалне оријентације, а друге заједнице дискриминисале? Сам нацрт закона о истополним заједницама укључује морал као основу за сметње за склапање истополних бракова. Као што смо већ навели, у свом члану 9. нацрт наводи разлоге као сметње за склапање брака који су махом моралне категорије: као што су инцест, педофилија и закон предвиђа да се заједница склапа између две особе. Инцест, полигамија и педофилија су забрањени искључиво јер их друштво сматра неморалним. Сам нацрт, дакле, предвиђа дискриминацију на моралној основи. Стога, ако неко законодавство укључује демократски изгласане законе који чувају морал слободног друштва, онда то законодавство не сме да буде карактерисано као заостало, нити, пак, мора да се коригује да би се ускладило са законом неких других друштава.

Коначно, нацрт наводи да законе о истополним заједницама подржавају само неке чланице Европске Уније, чија су друштва то прихватила, али не све чланице. Дакле, и сам нацрт указује да закон о истополним заједницама није обавезан у Европској Унији. Но, чак и да су све чланице ЕУ прихватиле овај закон, и даље нацрт нигде конкретно не наводи због чега би Србија била обавезна да га укључи у своје законодавство.

Коначно, нацрт наводи да законе о истополним заједницама подржавају само неке чланице Европске Уније, чија су друштва то прихватила, али не све чланице. Дакле, и сам нацрт указује да закон о истополним заједницама није обавезан у Европској Унији. Но, чак и да су све чланице ЕУ прихватиле овај закон, и даље нацрт нигде конкретно не наводи због чега би Србија била обавезна да га укључи у своје законодавство

Као пример независног законодавног система навео бих одлуку Врховног суда САД из 1997. у случају Printzvs. UnitedStates, у којем је требало да се одлучи да ли федерална влада може вршити притисак на државне правнике да спроведу федералну одредбу. Одредба је предвиђала да ће државни шерифи морати да завршавају папирологију ради спровођења федералне одредбе. Врховни суд је одбацио као ирелевантну тврдњу једног од судија да Швајцарска, Немачка и Европска унија, све предвиђају да конститутивне државе морају да имплементирају многе законе донесене од стране централе. У својој одлуци Врховни суд је веома одсечно одбацио такву врсту позивања на стране законе, наводећи: „Ми сматрамо да је таква врста компаративне анализе неприкладна приликом тумачења једног устава...“

Даље, аутори нацрта закона о истополним заједницама и сами признају да је Устав одредбама члана 62. одредио облике заједнице живота између мушкарца и жене. Али, ту се не заустављају, па тврде да Устав ниједном својом одредбом није утврдио забрану да се законом или на други начин уреди заједница живота између лица истог пола.

Но, овакво тумачење закона демонстрира или незнање, или манипулацију аутора нацрта Закона о истополним заједницама. Опште правило за тумачење закона је Expressio unius est exclusio alterius - латинска максима која значи да изражавање једне ствари искључује друге. На пример, ако се каже „држављани имају право да гласају“, то подразумева да они који нису држављани немају право да гласају. Исти принцип се користи приликом тумачења члана 62. Устава Републике Србије којим се јасно дефинише да је брак између мушкарца и жене, а изостављање изричите забране других облика заједнице, као нпр. истополне, не може се тумачити као законски вакум који треба пошто-пото попунити. Устав, у члану 62. јасно и недвосмислено ставља међу око брака између мушкарца и жене, дакле, жели да сачува оне принципе и вредности које независно друштво жели да сачува од промењивих идеолошких и политичких струја који се намећу споља. Нацрт закона о истополним заједницама, заоденут у рухо хипотетички хуманих идеја, уствари долази као вук у јагњећој кожи и покушава законску међу да сруши.

Како је декриминализована хомосексуална содомија и створен нови идентитет

У својој одлуци у BowersvsHardwick, 1986. године Врховни суд САД је подржао закон федералне државе Џорџије према којем је содомија била криминлни чин. У свом објашњењу Врховни суд је између осталог рекао и то да не заслужују уставну заштиту сви приватни сексуални односи између одраслих особа уз њихов пристанак. Све до 1961. године содомија је била незаконита у свим федералним државама. У време време одлукеBowersvsHardwick, остала је незаконита у половини федералних држава. Суд је оценио да хомосексуална содомија не може бити сматрана „фундаменталним правом“ које је „дубоко укорењено у историју националне историје или традиције“. Пошто није нашао подршку за право на содомију у тексту Устава нити у националној историји и традицији, Суд је рекао да содомија са пристанком може да буде регулисана у свакој држави посебно.

Раније смо навели Врховни суд САД као светао пример независног законодавства. Ипак, постоје примери где је Врховни суд САД искористио међународни закон да би заобишао свој. То свакако не истичемо као светао пример. Наиме, позивајући се на законе Британског парламента и Европског суда за људска права, у случају Lawrence vs Texas(2003), Врховни суд је прогласио законе против хомосексуалних односа неуставним према Уставу САД. Дакле, хомосексуални односи који су од настанка Устава САД били сматрани незаконитим, преко ноћи су постали законити и то одлуком пет (5), од укупно девет (9) судија. Судије које су се успротивиле таквом приступу навеле су у свом неслагању да је то писање новог устава и да такав приступ уставу укида демократију. „Устав,“ кажу судије, „више не зависи од народа, већ од неколико судија.“ Слично је било и са абортусом, с тим што је прошле године (2023.), Врховни суд ипак преиначио своју претходну одлуку у Roe vs. Wade, у којој јеабортус био виђен као уставан; својом најновијом одлуком суд је оставио свакој савезној држави да суверено доноси одлуку о дозволи или забрани абортуса.

У случајевима декриминализовања хомосексуалних односа и абортуса закон није био резултат политичког процеса нити израз воље народа, већ је закон био средство за наметање одређене политичке философије, кроз одлуку неколико судија. Отуда ове одлуке изазивају велике контроверзе у јавности и још увек покушавају да се наметну кроз тзв. „универзална људска права“

Зашто је ово важно? Важно је најпре како бисмо имали представу о томе на који начин су неки закони доношени и мењани, што указује на њихову усиљеност и непостојаност. У случајевима декриминализовања хомосексуалних односа и абортуса закон није био резултат политичког процеса нити израз воље народа, већ је закон био средство за наметање одређене политичке философије, кроз одлуку неколико судија. Отуда ове одлуке изазивају велике контроверзе у јавности и још увек покушавају да се наметну кроз тзв. „универзална људска права“.

Али, чињеница је да не постоји нешто што се зове „универзална људска права“. Истина је да ни једна европска земља не забрањује содомију, али не зато што је то демократска воља тих европских земаља, већ искључиво због униформности која се намеће од стране Европског суда за људска права. Ипак, 33 од 51 афричке земље забрањују содомију, затим 8 од 43 јужноамеричких земаља, па 27 од 47 азијских земаља и 11 од 14 земаља Блиског истока. И док се у случају декриминализовања хомосексуалних односа Уставни суд САД позвао на стране законе како би успео да избегне домаће, у случају, пак, абортуса Уставни суд САД је морао да игнорише страно право, јер су се 2001. на листи земаља које су Уједињене нације класификовале као земље које не дозвољавају абортус, између осталих нашле и Велика Британија, Финска, Исланд, Индиа, Ирска, Јапан, Луксембург, Мексико, Нови Зеланд, Португалија, Шпанија, Швацарска, и скоро цела Јужна Америка. 

Поред тога, чувени судија Уставног суда САД је у једном од својих званичних мишљења написао: Људи који су створили нашу републику нису тежили да се угледају на Европљане, а још мање на остатак света. Истина је да је Америка кроз историју увек желела независност од Европе. Тај тренд не престаје. Примера ради, 2002. године, Савет Европе је одобрио нешто што се назива „додатни протокол конвенције о сјабер-криминалу“, што чини незаконитим сав материјал „који подржава, промовише или подстиче мржњу и дискриминацију“. Портпарол Одељења за правосуђе САД је одлучно изјавио да та земља не може бити део таквог међународног уговора због првог амандмана у Уставу (којим се гарантује слобода говора).

Незаобилазно се намеће питање, ко одређује шта су „универзална људска права“? И због чега би српски народ требало да верује да су вредности, принципи, па и сами закони било које стране земље тако очигледно пригодни српском друштву да би били уврштени у српско законодавство?

Незаобилазно се намеће питање, ко одређује шта су „универзална људска права“? И због чега би српски народ требало да верује да су вредности, принципи, па и сами закони било које стране земље тако очигледно пригодни српском друштву да би били уврштени у српско законодавство?

Као што смо видели, када се повело питање хомосексуалних односа, судије Врховног суда САД, као највећу препреку су имале то да докажу да је хомосексуална пракса која се до скоро водила под криминалним законом содомије, дубоко укорењена у историју или традицију америчког народа. То наравно није било могуће, али пошто је у време гласања, 5 од 9 судија Врховног суда идеолошки подржавало хомосексуалне односе, они су били у могућности да надгласају и тесно провуку тај закон као обавезујући за све федералне државе. Дакле, одлука у име читавог народа је донета искључиво прегласавањем неколико судија Врховног суда, а не зато што је то била уставна категорија, нити пак зато што је то био резултат демократског процеса. Судије врховног суда које су се жестоко успротивиле недемократском процесу наставиле су да инсистирају да хомосексуални односи нису фундаментално људско право, јер немају правну основу за то. Даље, тврдили су да се ради о културолошком рату и да је Суд погрешно проценивши уствари заменио културолошки рат за напад ината. „У том културолошком рату, многи Американци гледају на хомосексуалност као морално одвртну појаву, не из мржње, већ на исти начин на који гледају и на другa штетна понашања – „инцест, полигамију, обнажено шетање у јавности или насиље над животињама“ – као неморална. Ово морално неодобравање далеко од тога да је неамеричко, јер је управо то морално негодовање производило вековима старе криминалне законе (против хомосексуалне содомије) који је овај Суд подржао.“

Поред тога, приметан је медијски ангажман у промоцији одређених политичких философија. Недавно су медији помпезно објавили да су папа Фрања, надбискуп кентерберијски Јустин Велби и модератор Генералне скупштине Шкотске цркве Ијан Гриншилдс осудили постојање законских казни за хомосексуалце у свету и додали да геј особе треба да буду добродошле у њиховим црквама. Новинарско питање црквеним великодостојницима је било: Да ли цркве сматрају да су хомосексуални односи криминални чин? „Хомосексуалност није кривично дело“ каже једна од вести и наставља да су закони који криминализују геј особе „неправедни“. „Осудити некога ко је хомосексуалац је грех. Криминализовање људи са хомосексуалним склоностима је неправда. Они су деца Божја. Бог их воли и прати“, речи су папе Фрање. Велби је истакао „потпуно се слажем са свиме што је папа рекао“.

Ипак, упадљиво је то да новинарско питање за Цркву не би смело да буде да ли је нешто криминални чин или не, већ да ли је у складу са учењем Цркве? Црква не може да одлучује о томе да ли је нешто криминални чин или не, већ да ли је грех или не. Дакле, за наведене верске вође право питање није да ли је хомосексуални однос криминални чин, већ да ли је, према учењу Цркве, грех или не? Наравно, у Цркви никада није било спорно то да су сви добродошли. И они који су у затвору подједнако су позвани и добродошли у Цркву, као уосталом и сви грешници. На крају крајева, Црква није заједница праведника, већ грешника. Али, грешника који се кају. И никада никоме није пало на памет да створи идентитет нпр. блудника и прељубника, или неких осуђених за криминалне радње. Нико никада од Цркве није захтевао да тај и такав идентитет препозна и потврди, а још мање да од греха направи врлину и да грех исповеди као врлину. А, управо то се покушава, дакле, да нови хомосексулани идентитет буде препознат, и да се од греха направи врлина. Посебно збуњује што је питање изоловало само хомосексуални нагон, а све остале изоставља, бар за сада.

Очигледно се чине напори да се изокрене српско друштво, али на такав начин да будемо убеђени да нисмо били тако добри као друштво. Са свих страна чујемо да нисмо баш имали толико врлина у прошлости. Они који се академски баве овом темом називају социјалну правду „кафка-замка“: Ако поричеш да си вештица онда си вештица; ако не поричеш, онда си вештица засигурно.

Очигледно се чине напори да се изокрене српско друштво, али на такав начин да будемо убеђени да нисмо били тако добри као друштво. Са свих страна чујемо да нисмо баш имали толико врлина у прошлости. Они који се академски баве овом темом називају социјалну правду „кафка-замка“: Ако поричеш да си вештица онда си вештица; ако не поричеш, онда си вештица засигурно

И ту постајемо подложни утицајима свих који имају нешто другачије да понуде. Велики део историје, предања и учења Цркве данас се олако доводи у питање. Такозвани прогресивистички поглед на свет подразумева идеју да друштво увек само напредује и сазрева и сходно томе сматра да су идеје које се промовишу кроз интересне групе само резултат напретка или „сазревања“ друштва као целине, занемарујући у потпуности могућност, и до сада осведочену чињеницу, да друштво може и да „иструли“. Читаве цивилизације су трулиле и нестајале због немогућности да сачувају морал друштва.

Врховни суд САД је, као што смо већ поменули, прошле године преиначио претходну одлуку о уставности абортуса, те данас абортус није обавезан у свим савезним државама, већ је остављено да свака држава за себе одлучује о (не)законитости абортуса. Одлука Врховног суда о хомосексуалним односима у САД је још увек на снази, и свакако да није необорива, што се види у случају закона о абортусу. Али је питање ван Америке широко отворено и остављено свакој држави на разматрање. У крајњој линији, Америка инсистира на томе да њена сувереност лежи у чињеници да има суверене законе и институције који нису увезени и наметнути. Дакле, идеја суверенитета лежи у томе да држава има неприкосновену контролу над својим законима, вредностима и принципима.

За сам крај најпригоднијом се чини сад већ анегдотска изрека: Слободарски народ који поштује владавину закона може да очекује да правници кажу шта устав значи; али се од народа не може очекивати да дозволе правницима да одлучују о томе какав устав треба да буде. То није посао правникâ, већ слободарског народа.

Свештеник Владимир Вранић

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер