Početna strana > Rubrike > Politički život > Ko sme da vas pogleda u oči - NIKO
Politički život

Ko sme da vas pogleda u oči - NIKO

PDF Štampa El. pošta
Milan Dinić   
četvrtak, 13. mart 2014.

(Svedok

Jedan šaljividžija, inače poznati stranački kadar, u kafani onomad reče da kada su u DS-u (tada na vrhuncu moći i ubeđenja o sopstvenoj nezamenljivosti) razmatrali slogane za prethodne izbore (2012), došli su do zaključka da je najbolje da idu sa parolom „Da smo živi i zdravi“ pošto je sve ostalo otišlo u "tri lepe". Nešto slično bi moglo da se kaže i za slogane koje imamo danas, u jeku na brzinu organizovane kampanje za parlamentarne izbore. Kao da niko više nema šta tako hrabro i direktno da nam poruči, već su to mahom podsećanja na stare ljubavi i ranije ispričane priče.

Pri tome, da li se sećate čuvenog slogana iz 2000. godine – „Ko sme da vas pogleda u oči“, pa onda sledi odgovor – Koštunica.

Na ovim izborima, izgleda, i političari su svesni koliko smo u dubiozi i koliko ni lep osmeh, ni iskreno ispričana laž ne vrede, pa na plakatima gotovo niko ne sme da nas pogleda u oči. A i šta ima tu da se gledamo, i onako je sve jasno – i ko će biti, a i kako će nama (običnim ljudima) biti.

Redakcija ovog lista, uporna u nameri da pokaže da nije svima u Srbiji pamćenje kratkog veka, te da ne važi baš uvek nepisano srpsko pravilo da naš narod slabo pamti, a brzo zaboravlja, odlučila je da podseti sebe, čitaoce i javnost, na ono što su nam nekada obećavali sa plakata.

)

Rečju i slikom, podsetićemo vas na slogane i parole koje smo imali na plakatima i bilbordima, od uvođenja višestranačja 1990. pa do poslednjih izbora 2012.

Kako beleži profesor Zoran Đ. Slavujević u knjizi „Izborne kampanje – pohod na birače“ (2007), slogani iskazuju one elemente identiteta koje partije ili kandidat žele da učine prepoznatljivim i prihvaćenim elementima svoga imidža i pozicioniranja u višedimenzionalnom prostoru partijske scene ili, pak, iskazuju političke ciljeve kojima žele da pojačaju motivaciju pristalica za određeni politički angažman i da ih mobilišu u konkretnim političkim akcijama, na primer, da učestvuju na izborima.


 

Politički, odnosno izborni slogani najčešće se određuju kao sintetizovane, kratke i atraktivne poruke koje plasiraju partije i kandidati da bi publici prezentovali, učinili shvatljivim i prihvatljivim svoje ključne političke sadržaje, odnosno sadržaje sa kojima nastupaju u kampanji.

Tokom protekle 24 godine svedoci smo brojnih slogana i kampanja u kojima smo zaplašivani ratom, nesrećama i bedom, ili nam je obećavan spas, nada, bolji život. Prvi izbori 1990. bili su prilika da se stranke predstave građanima prvi put, tako da su tada uglavnom poruke sadržale nazive partija i imena kandidata.

 

Doduše, SPS, ubedljivi pobednik izbora 1990, gromoglasno je tada poručivao sa plakata „Srbija se saginjati neće“.

Ko bi tada rekao da će današnji prvi čovek SPS-a, koji je u staro vreme češljao kosu isto kao i Sloba, da od 2008. učestvuje, a danas predvodi vladu koja se sagla ama baš svima.

Svima koji pogledaju plakate i poruke jasno da je „Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo“, a SNS tu više i nije bitan. Da li se iza toga krije ideja o monopolu samo jednog čoveka, ili je neko u timu SNS zaključio da će oni biti stranka – država, pa i nije bitno da se pominje ime jer je njihova moć nadstranačka, videćemo.

Stvari su se promenile već na narednim izborima. Da smo još 1992. poslušali DEPOS, i dali svoj „glas za spas“, još tada bi nas spasli (ili „spasli“) ljudi koji su danas na dva potpuno različita politička kraja – Vuk Drašković i Vojislav Koštunica.

Da smo 1992. poslušali Vuka (onog istog koji je pokazao da Vuk koaliciju menja, ali vlast nikad), izbegli bismo prazne rafove i izolaciju jer, kako tada rekoše SPO-ovci „Sa nama nema sankcija“.

Na izborima 1992. demokrate su nam poručile „Hoćemo, možemo bolje“ i ponudili se da vrate „osmeh, nadu i prijatelje Srbiji“. A da smo na parlamentarnim izborima 1992. godine „prelomili pametno“ (opet slogan DS-a), onda danas, 22 godine posle, bismo možda imali drugačiju situaciju i možda bismo već naredne 1993. mogli „da živimo kao sav normalan svet“ (slogan DEPOS-a iz 1993). Mada, šta su Srbi mislili 1993, pokazali su nakon što su „bolje razmislili“, pa prelomili: „svi smo mi pomalo socijalisti“ i zaključili da „tako treba“ (slogani SPS za izbore 1993).


 

DS je 1997. pokazao ono što im je bio glavni adut svih kampanja prethodnih godina – da arči volju i energiju birača, pa su i tada poručivali „ajmo, ajde, svi u napad“. Inače, te godine se sada penzionisani političar Dušan Mihajlović možda najlukavije obratio srpskom seljaku poručivši: „Selo bez poreza do kraja veka“. Čista idila! Em Srbin ne voli da plaća porez (zapravo, ne voli da plaća ništa - i nema od čega!), a mogao bi posle kraćeg razmišljanja da nađe opravdanje i zašto bi trebalo neko njemu da plati), a sa druge strane „do kraja veka“ moglo je da se odnosi na period do 2000, a posle – videćemo.

Avaj, sve što nismo uradili do 2000, uradili smo tada jer je većina prihvatila „gotov je“, „puko ko zvečka“ i „nas je više“.

Na ovim izborima, izgleda, i političari su svesni koliko smo u dubiozi i koliko ni lep osmeh, ni iskreno ispričana laž ne vrede, pa na plakatima gotovo niko ne sme da nas pogleda u oči.

Mada je ovaj prvi slogan izazvao ozbiljnu pažnju i zabrinutost nadležnih za kontrolu saobraćaja, pošto je tada prijavljeno nekoliko slučajeva da su ljudi upadali kolima u reke pokušavši da pređu neke od mostova koje je godinu ranije uništio NATO u agresiji, videvši da na saobraćajnim znacima stoji nalepljeno – „gotov je“.

Kada bi nam život bio onakav kakav su nam obećavali u sloganima na izbornim plakatima, u Srbiji bi nam još 2003, prema Tadiću, stigla „budućnost odmah“ (što predstavlja reciklirani slogan SPO iz 1990: „Sutra počinje odmah“) i išli bismo „samo napred“ (plakat B. Tadića za predsedničke izbore 2004), a slično nam je tada pričao i Tomislav Nikolić poručivši: „napred Srbijo“.


 

Doduše, posle izlaska iz DS i formiranja NDS, čini se da je Tadić stvarno napravio korak „napred“, i to baš onaj „naprednjački“.

Uostalom, da smo još 2008. glasali „realno“ (plakat SRS za predsedničke izbore), tada bi Nikolić ostvario još od predsedničkih izbora 2000. godine iskazanu želju da bude prvi čovek Srbije.

SPS, ubedljivi pobednik izbora 1990, gromoglasno je tada poručivao sa plataka „Srbija se saginjati neće“. Ko bi tada rekao da će današnji prvi čovek SPS-a, koji je u staro vreme češljao kosu isto kao i Sloba, da od 2008. učestvuje, a danas predvodi vladu koja se sagla ama baš svima.

Još 2008. imali bismo „bolji život, jedinstvo, evropsku Srbiju“ i sve to „mnogo brže“ (Tadić, predsednički izbori 2008, prvi krug). Pri tome, pošto je Tadić tada pobedio na predsedničkim izborima, do sada je valjda već trebalo „da osvojimo Evropu zajedno“, kako nam je tada obećao.

Sa druge strane, da smo, recimo, 2003. dobili radikale na vlasti, bilo bi nam „radikalno bolje“. Radikali su nam nudili popravni i 2007, pa su nam i tada na parlamentarnim izborima sa plakata poručili „da već danas bude bolje“, te da ih već tada ima „50 odsto plus tvoj glas“.

Taj nedosanjani san radikala iz 2007, sada priželjkuju ovi novi, kako ih zovu evro-radikali, od kojih neki stvarno i veruju u „50 odsto plus“ paket. Samo, ko će činiti taj plus, neće biti pitanje samo za Srbiju već i Brisel, Vašington, a možda i Moskvu ako od nas nije digla ruke zarad Krima.

Ako odemo malo unazad, da smo kao glasači pokazali drugačiji izbor 2003. godine na predsedničkim izborima, na čelu zemlje bismo imali „ozbiljnog državnika“, „našeg predsednika“ Dragoljuba Mićunovića, a već naredne godine „predsednika običnih ljudi“ – Dragana Maršićanina (DSS), koji se, pored ambasadorskog staža u Švajcarskoj, „proslavio“ i izjavom da sa sinom sluša hevi metal, ali voli i ozbiljnu muziku.

A da „narod najbolje zna“ (slogan DSS-a za izbore 2007), danas bi Koštunica bio taj „ko dovodi svet u Srbiju“, kako je tvrdio na izbornim plakatima te godine, a Srbija bi bila „radosna i ponosna“.

Kada bi nam život bio onakav kakav su nam obećavali u sloganima na izbornim plakatima u Srbiji bi nam još 2003, prema Tadiću, stigla „budućnost odmah“ (što predstavlja reciklirani slogan SPO iz 1990: „Sutra počinje odmah“) i išli bismo „samo napred“.

Iste te 2007. godine, da su glasači pokazali da „Srbija ima snage“ (Pokret snaga Srbije, danas odbeglog privrednika Bogoljuba Karića), mi bismo na čelu zemlje imali „Čoveka budućnosti“, a mnoge perjanice „nezavisnog novinarstva u Srbiji“ koje danas kriju da su od Karića dobile stan i novac kao „novinarske nagrade“, danas bi uz sve to još možda i dobijali zlatni kupus umesto plakete Karić fondacije.

Te 2007. godine Mlađan Dinkić nam je poručio „stručnost ispred politike“, da bi se 2012. zalagao za „ukidanje partijske države“, a danas „da radimo i da živimo“, pošto ni od departizacije, ni od stučnosti nije bilo ništa, pa ko veli, hajde barem da radimo nešto...

Na obećanjima se nisu štedeli ni na lokalu. Recimo, da je Dušan Bajatović, koji je sada u vlasti bog i batina u Srbijagasu, postao gradonačelnik 2008, on bi učinio nešto „konkretno za Novi Sad“.

Ovako, sa „skromnim“ prihodima od tridesetak hiljada evra mesečno, što mu sledi po brojnim funkcijama, čini se da je učinio nešto konkretno – za sebe.

Za prošle izbore, 6. maja 2012, prvi sa plakatima krenuli su u Liberalno demokratskoj partiji. Pojačani Vukom Draškovićem, čija je stranka 2006. u kampanji podrške referencumu za ustav poručivala „Srbija u Evropi, Kosovo u Srbiji“ (sada odbacuju i KiM i ustav), LDP je po gradovima istakao plakate i bilborde sa porukama „Preokret“ i „Istina!“, a pripremili su i film pod nazivom „Zastava istine“.

Nakon dodeljivanja statusa kandidata Srbiji marta 2012, DS se u javnosti pojavio sa plakatima „Evropski korak. Dobro za sve“.

Potom su demokrate u kampanji 2012. poručile: „Posao. Investicije. Sigurnost.“.

Saveznik DS-a na parlamentarnim izborima 2012, Rasim Ljajić, svoju Socijaldemorkatsku stranku u izbore je tada uveo sloganom „Ljudi su preči od velikih reči“. Očito da je to Ljajić shvatio i za ove izbore, pa se okrenuo najprečem od svih ljudi na našoj političkoj sceni – Aleksandru Vučiću.

Naprednjaci su u izbornu trku 2012. ušli sa sloganom „Pokrenimo Srbiju“, što predstavlja zapravo reciklirani slogan kojim je Ivo Sanader vodio izbornu trku u Hrvatskoj 2003.

Te, 2007. godine, Mlađan Dinkić nam je poručio „stručnost ispred politike“, da bi se 2012. zalagao za „ukidanje partijske države“, a danas „da radimo i da živimo“, pošto ni od departizacije, ni od stučnosti nije bilo ništa, pa ko veli, hajde barem da radimo nešto...

Socijalisti su 2012. poručili „Socijalno pravedna Srbija“. Zasad su stanovnici Srbije dobili ovo „socijalno“, a za pravdu – zna se, kad date preko 50 odsto.

Ujedinjeni regioni Srbije na izbore 2012. išli su sa sloganom „Jaki regioni. Jaka Srbija“. U tu svrhu su promovisali i pesmu „Dođi i ti – jaka Srbija“.

U DSS-u već godinama nešto znaju, pa su tako i 2012. poručili: „Za Srbiju – znaš zašto“.

E, sad, šta Koštunica zna i šta misli – to niko ne zna.

I tako... došli smo do još jedne izborne kampanje – mart 2014. godine – u kojoj će nas sa svih strana (TV, novine, internet, plakati, bedževi, privesci, nalepnice...) pozivati da načinimo pravi izbor i glas damo onima koji će da ispune sve što kažu.

Nisu li obećanja istrošena i šta sada mogu da nam ponude marketinški stručnjaci i spin doktori?

LDP Čedomira Jovanovića reciklira slogan DS-a iz 1990. i poručuje nam „Vreme je“ uz dodatak „I tačka“. Iz onoga što LDP priča jedino se može naslutiti da je vreme da konačno više uđu u vlast i tako i formalizuju eldepeizaciju državne politike koja je otvoreno na delu od maja 2012.

Ako se pogledaju slogani za ove martovske izbore (ili martovske ide?!) čini se da su se i stručnjaci istrošili. Tako LDP Čedomira Jovanovića reciklira slogan DS-a iz 1990. i poručuje nam „Vreme je“, uz dodatak „I tačka“. Iz onoga što LDP priča jedino se može naslutiti da je vreme da konačno više uđu u vlast i tako i formalizuju eldepeizaciju državne politike koja je otvoreno na delu od maja 2012.

U ovoj kampanji Šešeljevih radikala gotovo da nema nigde – ni na bilbordima, ni u medijima, nigde.

Pošto je Srbija na najboljem putu da je nema – kao i SRS – možda bi najbolje išlo da se vrate sloganu iz 1992. godine „Gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali“, pošto uskoro neće biti ni jednog, ni drugog.

Ili je radikalima bolje da urade redefinisanje slogana iz 1997. i 2000. godine „Mi dolazimo“, pa umesto toga lepo napišu: „Mi odlazimo“.

Međutim, u ovoj kampanji se svi vraćaju na nešto staro. Za DS je „demokratija na staroj adresi“, DSS nas podseća – „znam kome verujem“, a SPS nam najpoštenije kaže – „Dačić“, pa vi vidite. A tu su znači i mikrofon, i pevanje „Miljacke“, i šarmantni osmesi sa Keti Ešton, šale sa zločincem Hašimom Tačijem pri susretima u Briselu, razne afere ljudi iz SPS za koje Dačić insistira da se „hitno razreše“, pa do nekih koferčića i banana...

Tadić nas opet vraća u prošlost svojom večitom (i izvikanom) „vizijom za Srbiju“, koju nije uspeo da ostvari kao predsednik Srbije i de fakto prvi čovek vlade od 2008-2012, pa će navodno sad da ostvari kao manjinski partner u vladi koju predvode njegovi nekada najveći protivnici.

Pošto je Srbija na najboljem putu da je nema – kao i SRS – možda bi najbolje išlo da se vrate sloganu iz 1992. „gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali“, pošto uskoro neće biti ni jednog, ni drugog.

Dok se URS bori da nam pokaže kako je bitno „da radimo i da živimo“, sa sve prikrivanjem Mlađana Dinkića kao lidera, jedna stranka je shvatila šta je pravi revolucionarni obrt, pa joj više i ne treba stranka već samo ima lidera na plakatima – Aleksandra Vučića! Tako je svima koji pogledaju plakate i poruke jasno da je „Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo“, a SNS tu više i nije bitan. Da li se iza toga krije ideja o monopolu samo jednog čoveka, ili je neko u timu SNS zaključio da će oni biti stranka – država, pa i nije bitno da se pominje ime jer je njihova moć nadstranačka, videćemo.

Ovi izbori su pokazali da tu ima i nekih novih, poput recimo Treće Srbije koja poziva „sve vredne ljude“ da pijucima i ašovima iskopavaju afere. Šta će o tome reći Vučić i medijski podguzni jastučići „Kurir“ i „Informer“ koji misle da oni jedino imaju monopol na otkopavanje i zakopavanje(!) afera, i to ćemo videti (a i već vidimo, kroz ignorisanje ove stranke u medijima).

Iz svega ovoga proizilazi da je najbolje da se vratimo onom sloganu iz kafane, s početka teksta. Jer, kada dođemo kući, vidimo neplaćene račune, nezadovoljne supružnike, gladnu decu koja stalno nešto traže i pogledamo se u ogledalo na kojem vidimo da je posle svih promena i izbora sve isto ili gore, samo što smo stariji i olinjali – ostaje jedino da odahnemo, kucnemo se rakijom i kažemo da smo živi i zdravi, jer nam ništa više nije ostalo (ako i to zdravlje). Barem do sledećih izbora...

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner