Početna strana > Rubrike > Politički život > Iznad preletačkog gnezda
Politički život

Iznad preletačkog gnezda

PDF Štampa El. pošta
Branko Radun   
sreda, 30. septembar 2009.

Nekada je u onoj prošloj demokratskoj eposi srpske političke istorije, pre pojave komunizma, partijašenje ili partizanstvo bilo sinonim za politiku. Kad je demokratija nanovo oživela među Srbima ona je opet pokazala svoje stare boljke, a pre svega shvatanje države kao plena stranačke borbe i jagme interesnih grupa. Iako je samoj demokratiji inherentna politička i stranačka podela ona u Srbiji, i sličnim društvima, dobija izuzetno destruktivne i patološke razmere.

Dok u zapadnim društvima postoje nepisana pravila i konsenzus oko toga šta je zajednički nacionalni, državni ili strateški interes – u Srbiji toga na žalost skoro da i nema. Kako je na Zapadu moderno demokratsko društvo nastajalo iz njihove kulturne matrice ono poseduje i kulturu ponašanja u kojoj se poštuju mnoga nepisana pravila, koja nisu formalizovana u regulativi (poput konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa). Dakle, oni imaju mehanizme kontrole i sputavanja destruktivnih ličnih i grupnih interesa kroz međusobne kompromise, koji su manje više i u interesu većeg dela društva. Barem je to do sada nekako funkcionisalo.

No kod nas je sasvim drugačije – demokratija se svela na sitno stranačko nadmetanje koje nadgledaju centri moći, domaći i inostrani, van političkog života i demokratskih procedura. Stoga i ne čudi što se sav srpski politički život sveo na nadmetanje političkih klanova koji kontrolišu stranke i tajkuna koji su u međusobno zavisnoj vezi sa njima. U tom smislu se politika na loš način feudalizovala i korupcija je postala strukturna. Naše političke strukture su u vazalnom položaju u odnosu na tajkune i bezbednosne strukture, a svi oni zajedno u vazalnom statusu u odnosu prema globalnim centrima političke i finansijske moći, pre svega onim koji su stacionirani u SAD. Politička elita je kod nas u velikoj meri neautonomna i korumpirana (iako se čini da su političke elite EU u još većoj meri zavisne od nadnacionalnih centara moći).

Kada se to ima u vidu onda i ne čudi što se politika kod nas shvata kao veština dodvoravanja domaćim i stranim centrima moći, kao i to što neki pojedinci sa vrha stranačkih struktura ili drugog ešalona prelaze iz tabora u tabor tako lako. To naravno postoji u svim modernim demokratijama, ali se čini da je ovde kod nas to nekako ležernije i bez vidljive griže savesti. Kada jedan politički brod tone ili pak kad neko ne može da nađe zadovoljavajuće mesto u stranačkoj mašineriji, preletač kao fudbaler potraži drugi klub. Izbori na kojima neki dobijaju a neki gube su često „prelazni rokovi“ u kojima pojedinci ali i čitavi stranački odbori menjaju dresove.

Kako se politika shvata kao „najbolji biznis u Srbiji“ shodno tome se i postupa. Ako neki političar, ali i medijski poslenik, može dobiti više u smislu novca ili pozicije ili perspektivne karijere u nekoj drugoj političkoj grupaciji onda jednostavno „pregovara“ i sa drugima pa kako se istrguje. Postoje ne samo stranački preletači već imamo i medijske intelektualne i druge golubove preletače koji menjaju političke mentore ili pak tajkune koji menjaju stranke koje sponzorišu. Samo u ovom poslednjem slučaju nije tako jasno ko je preletač – tajkun ili političari koje „čašćava“. No ozbiljniji tajkuni se osiguravaju protiv rizika da moraju biti preletači tako što finansiraju više stranaka odjednom.

Kako je očigledno da u našoj politici ima sve manje morala tako su i preletači sve učestaliji i preletanje postaje sve lakše. U tom pogledu smo ispred modernih zapadnih demokratija, to jest kod nas je „moralna supstanca“ koja podmazuje sistem brže iščilela iz političke mašinerije, pa joj pre nego njima preti „zaribavanje“.

Jalove i neiskrene su moralističke žalopojke intelektualaca i političara zbog korupcije i protekcionizma – to je jednostavno sama srž modernog demokratskog sistema. Za stare Rimljane je korupcija bila sinonim za demokratiju, pa ni ne čudi što su napravili od republike imperiju. To je neizlečiva bolest koju ozbiljniji i stariji politički narodi neguju i drže pod kontrolom, dok joj oni bez izgrađenog imunog sistema lakše podlegnu.

Ako se na taj pragmatični način shvati politika onda je ponašanje jednog preletača sasvim logično i opravdano. Druga je stvar što bismo mi želeli da politika ima i snažnu moralnu stranu i da bi voleli da političari imaju karakter. To je romantično shvatanje koje nema svoje realno utemeljenje u političkoj realnosti. Naime sistem stranačke konkurencije i međustranačkog nadgornjavanja, gotovo po pravilu, na vrh izbacuje poltrone, karijeriste i beskičmenjake. Među njima preletaštvo predstavlja prirodan izbor u nekim situacijama, doduše uz rizik da u novoj stranci ne nađu mesto „koje zaslužuju“.

Stranke se pretvaraju u oligarhijske interesne strukture u kojima odlično prolaze ljudi klanovskog načina funkcionisanja (zasnovanih na rođačkim, regionalnim, etničkim, bezbednosnim, kriminogenim i drugim „vezama“). Unutar tih struktura se preletaštvo smatra nemoralnim samo jer ruši kodeks klanovske solidarnosti. No ako „preletač“ pokaže kako će i u novom jatu moći odraditi poslove i za svoje „matično jato“ onda mu je u velikoj meri oprošteno.

Pa gde je onda mesto za poštenog čoveka u politici, zapitaće se svako ko ovo pročita. Nažalost teško ga je naći u ovom momentu, jer kako kaže ona novokomponovana „poštenog čoveka ne ide karta – pošten čovek se ne karta“. Ali to ne znači da ne treba gajiti nadu i tražiti neke vaninstitucionalne kanale samoorganizovanja i stvaranja alternativne mreže društvenih organizacije i lobija koji bi ipak pozitivno uticale na postojeću korumpiranu i neautonomnu političku strukturu.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner