Početna strana > Rubrike > Politički život > Građani i policija treba da budu na istoj strani
Politički život

Građani i policija treba da budu na istoj strani

PDF Štampa El. pošta
Slavko Živanov   
četvrtak, 22. jul 2010.

Nezanemarljiv deo akcije policije u Srbiji svodi se na marketing. Recimo da su prešli meru dobrog ukusa hvaleći se nekim hapšenjima i uspesima. Možda su do nečega došli i slučajno, možda im je ponegde neko spolja dao podatke, možda im je pomogao neko treći, neko kome beš ne godi javno pominjanje i veličanje... Na primer, novine su objavile priču, koju MUP nije demantovao, da se momak kojeg su u maju ove godine kriminalci oteli zbog otkupa, sam oslobodio[1], potom se javio policiji telefonom i da su tek tada kriminalci uhapšeni. Predstavnici policije govorili su da je baš taj slučaj njihov veliki uspeh.

Slično je i sa maglovitim “hapšenjem” Simovića na graničnom prelazu. No, taj slučaj pokazuje da neumerenost u hvaljenju nije specijalnost ovdašnjih momaka u plavom, nego to rade i susedi, Hrvati. I oni su spremno ukazali na svoje rezultate i zasluge, mada je izostalo ključno obrazloženje: zašto su se kriminalci takvog kalibra nesmetano baškarili u njihovom reonu i šta bi bilo da je Simović uspeo u naumu, odnosno da je ubio Kalinića. Mrtva usta ne bi govorila. Koga bi onda policije hapsile, da li bi tad bilo ikakvih saznanja o ranijim ubistvima? Zamislimo situaciju u kojoj Kalinić ne može ništa da kaže, iz čega bi sledilo da Simović ne bude uhapšen. Šta bi tada, od silnih uspeha, ostalo policijama? Ne treba mnogo mudrovanja da bismo znali da bi to bilo tek još jedno nerešeno ubistvo i međusobni obračun žestokih momaka. Svi uspesi policijâ utemeljeni su na činjenici da Simović nije bio precizan, nije uspeo da ubije Kalinića, ranio ga je, a ovaj je preživeo i počeo da priča. Naravno da je to jedan opšti uspeh, dobro je da se tako dogodilo, ali teško tu može da se vidi neki osobit uspeh policije, izuzev ako ne smatraju uspehom to što su razumeli šta im je Kalinić ispričao i to što ništa u kasnijem radu nisu upropastili... No, ne bismo kritikovali policiju više nego što ona to zaslužuje bar iz dva razloga. Prvo, jer su joj motivi ispravni, u krajnjoj instanci. Iako tu ima i ulagivanja pretpostavljenima i politizacije i dodvoravanja biračima, ipak je krajnji cilj borba protiv kriminala i namera da se isti suzbije. I drugo, jer se svakoj, a osobito sistemskoj i žestokoj, apsolutnoj kritici policije raduju najpre kriminalci.

S druge strane, sve duži novinski stupci i sve veći broj televizijskih serijala crnih hronika, zabrinjavajuća istraživanja i alarmantna statistika, pa i naše sopstveno iskustveno zaključivanje govori da imamo veliki problem sa pitanjima bezbednosti, javnog reda, kriminala svake vrste.

U današnjici postoje društva različite političke tipologije. Jedna su društva konsolidovane demokratije – demokratska društva. Na suprotnoj strani su totalitarna društva – antidemokratska. A između tih društava mogu da se nađu ili društva u tranziciji, ili autoritarna društva koja nisu totalitarna i antidemokratska, ali jesu značajno autoritarna i nedemokratska. Naše tranziciono društvo je iz totalitarnog ušlo u jednu fazu autoritarnog društva koje je čak bilo plebiscitarno autoritarno. Autoritarnost je u početku bila toliko jaka da je vodila ka antidemokratskom, zatim je sticajem okolnosti slabila, postajala zbog sopstvene nemoći “samo” nedemokratska, da bismo danas imali demokratsko tranziciono društvo koje se kreće ka demokratiji. Ali, problem s njim nije samo u tome što nije poznato kada će do tog realnog nivoa demokratije stići, nego i da li će ga uopšte dosegnuti. Jedno od merila stepena demokratičnosti nekog društva jeste funkcionisanje nezavisnih institucija i demokratskih mehanizama kontrole svih tih institucija, a osobito tzv. institucija prisile, bilo da je reč o represivnom aparatu, policiji ili vojsci, bezbednosnim ili specijalnim službama, bilo da je reč o službama finansijske prinude, pravosudnog sistema, poreskog aparata itd. Građani očekuju efikasnu policiju i efikasnu kontrolu njenog rada, odnosno zaštitu pojedinca i društva od policijske zloupotrebe.

S druge strane, očekuju rezultate rada, smanjenje korupcije, kriminala, zločina, krađa, žele sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje imovine. Građani žele demokratsko društvo sa pravima i slobodama, društvo u kojem je kriminal sveden na najmanju moguću meru, minimalnu, kontrolisanu količinu represije policije i njenu maksimalnu efikasnost. A, i za snažnija i bolje organizovana društva i države ovo su veoma sofisticirani i mukotrpno ostvarivi zahtevi.

U demokratskim državama i društvima postoje mehanizmi i sistemi za ostvarivanje ovih ciljeva, ali nevolja sa našim društvom i našom državom je i u tome što tih sistema nemamo. Mi smo zacrtali ciljeve, ali utvrđenih metoda kako do njih, nemamo. A tek o zajamčenoj delotvornosti metoda ne možemo ni da govorimo.

U rešavanju ovog problema mediji imaju značajnu ulogu. Od one konstruktivne po društvo: da se o slučajevima zloupotreba i propusta sazna, pa se greške ispravljaju što je korisno po društvo, do one destruktivne po društvo kada se plasiraju raznorazne informacije, najčešće dezinformacije, od kojih korist imaju samo kriminalci. Čak su i mnogo stabilniji sistemi na Zapadu bili i jesu na velikom ispitu jer su posle napada Al Kaide značajno pojačali represiju čime su snizili stepen sloboda, a osobito posle napada u Madridu 2004, i u Londonu godinu dana kasnije. Naši bezbednosni sistemi nisu tako blizu demokratskim, ne samo po nivou kontrole, već i po iskustvu i rezultatima tih sistema u praksi, dakle u demokratskom okruženju. Naši bezbednosni sistemi iznikli su iz jedne drugačije matrice, matrice istočnog tipa, koja je potpunu afirmaciju dobila u sovjetsko vreme, a koja bi, uprošćavanjem, mogla da se svede na visok stepen represije prema kriminalcima koji su potpuno obespravljeni, kao i potpunu zaštićenost službenih lica od odgovornosti manjeg tipa. Na taj način jesu kršena ljudska prava i slobode kriminalaca, ali je kriminal sveden na najmanju moguću meru, bezmalo iskorenjen. Na zapadu nema kršenja prava i sloboda kriminalca u takvoj meri (ako izuzmemo terorizam) ali je pravosudni i represivni aparat toliko razvijen i funkcionalan da se on štiti i od zloupotrebe istih prava od strane kriminalaca.

Jedna ilustracija može da bude odnos blage kaznene politike i kriminala, odnosno pružanje prilike da se kriminalci naknadno socijalizuju, da im se deo kazne oprosti, da se pokaže dobra volja i razumevanje, učini prvi korak nadajući se da će im to biti podstrek da se vrate na “pravi put”. Sa stanovišta humanosti to jeste za pohvalu, međutim, teško da je uopšte važno kako tu meru shvataju ljudi koji ne čine krivična dela, a koji su, elem, jedino humanisti. To treba, sa pragmatske strane, posmatrati samo sa stanovišta kako kriminalci gledaju na to, kako oni koji su delo učinili, tako i oni koji tek planiraju da učine takvo kriminalno delo. Dobri stojimo u tvrdnji da kriminalci takvu politiku razumeju kao slabost sistema pokušavajući da se uz nju izvuku i dobiju što manju kaznu, da bi se kasnije vratili svom prvobitnom zanimanju, vršeći ga malo opreznije.

Tvrdimo da je čista glupost, ili blago rečeno naivnost, ublažavanje kaznene politike, jer koliko god to bilo humanije sa stanovišta lojalnog građanina, ono nije relevantno. Kriminalci o humanosti ne vode računa, njihov sistem vrednosti je drukčiji. Sa stanovišta bujanja ili gušenja kriminala jedino je bitno kako se kaznena politika doživljava i razume među kriminalcima i kako oni njome kalkulišu. Ako kaznena politika odvraća od krivičnog dela to je uspeh, a ako ih ohrabri time što se mogu izvući uslovnom, ili kaznom kraćeg zatvora, ili uz mogućnost naknadnog pomilovanja i skraćenja kazne, onda se nikakav pozitivan cilj neće ostvariti. Građani neće slabije spavati ako nam je kaznena politika stroža, ali neće uopšte spavati ako neprestano brinu za sopstvenu, bezbednost svojih bližnjih i svoju imovinu. Istovetno s tim, ukoliko kriminalci budu imali takoreći veća prava nego policajci, ukoliko policajci i prema slučajnim prolaznicima postupaju istovetno kao i prema okorelim kriminalcima, mislimo da je bitka unapred izgubljena. Jer, nikada slučajni prolaznici i mirni, primerni građani neće doživeti takve represije kao što bi ih mogli doživeti kriminalci, ali je izvesnije to da bi kriminalci mogli da se izvuku bez ikakve odgovornosti kao da su nedužni građani.

Hoćemo da kažemo da u društvu kakvo je naše, tranzicionom; u društvu koje još nije izgradilo svoje produktivne metode borbe protiv društvene patologije, destruktivnih akcija podzemlja, lopova, silovatelja i siledžija, građani moraju da se odluče šta im je preče. Ili bezbednost, ili jednakost sa kriminalcima. Ukoliko se bune zbog toga što je neki policajac upotrebio više ili manje represivna sredstva, neka se zapitaju prethodno da li bi se i oni zaista našli u sličnoj situaciji. Da li mogu i sami da se vide u sličnim okolnostima u kojima se pozivaju na svoja prava, a prećutkuju obaveze.

Nedavno je nekoliko saobraćajaca bilo izloženo napadima građana jer su udarali jednog problematičnog momka koji ih je na motoru, hoteći da pobegne, iako ga nisu jurili, udario[2]. Mogućno je da je reč o prekomerno upotrebljenoj sili, ali ovde je indikativno to što “novinar” kvalifikuje situaciju iako je očevidno da druge strane nema, kao i da uopšte ne pominje da je mladić bio obavezan da stane ukoliko bi ga policija zaustavila. Novinar uopšte ne problematizuje činjenicu da je mladić počeo da beži, iz čista mira. Takođe, indikativano je i to što su građani brže bolje pohitali da pomognu dečku, jer im je on verovatno bio simpatičan, ali ta osoba mogla je biti ubica ili narkodiler. Mogao je da postoji značajan razlog zašto beži od policije. Možda je predstavljao neku pretnju, a da građani nje nisu bili svesni. U tom slučaju mogli su nesvesno da pomognu kriminalcu u izvršenju zločina. S druge strane, ako bi se policija sklanjala onima koji žele da pobegnu ili im dovikivala: “Dobar dan, molim vas, vi sigurno niste primetili da smo vas zaustavljali. Izvinite što smo bili neuviđajni i što vas deranžiramo...”, ovde bi se verovatno sve završilo, policajac bi već bio na drugom svetu jer se našim ulicama odavno ne vozi samo pošten svet. Na kraju krajeva, da li bi u tom slučaju policija zaustavljala bilo koga. Iako se često prepričavaju vicevi na temu inteligentnih policajaca, policajci nisu toliko glupi, da bi bili glineni golubovi.

Pogrešno bi, i potpuno neprihvatljivo bilo da se napisano razume kao prilog nekakvoj tendenciji jačanja policijske represije. Ovo to nije. Građani moraju razumeti trenutak u kojem se nalazi naše društvo pre svega jer je ono ne samo ranjivo, nego što postoji haos i rat informacijama. Prekomerna policijska represija jeste za osudu i institucije se time moraju baviti, ali ne smeju mediji da izriču presude pre suda, i ne mogu se te presude izricati na osnovu subjektivnih impresija. Mogli bismo da idemo toliko daleko i govorimo o tome da kriminalci imaju svoje pipke svuda, pa i u medijima i da na taj način rovare po policiji, sudu, državi generalno, ali zastaćemo na tome da je neprofesionalno komentarisati događaje bez činjenica.

Ljudi koji rade danas u mnogim medijima i koji sebi laskaju da su novinari, u trci za ekskluzivom i senzacionalizmom prave takve faulove da će celo društvo tavoriti duže nego što je potrebno. Nevolja je, međutim i u tome, što njihovi šefovi takođe sebi laskaju da su urednici. Reklo bi se da su u ovoj našoj tranziciji, ratnoj drami i društvenom slomu, sve profesije doživele propadanje, ali malo koja toliko temeljno i katastrofalno kao novinarstvo. To im je na čast jer su se svojevremeno pokazali najhalapljiviji za novcem, slavom i moći. Sada plaćaju cenu, a cena je to što u medijima rade neznalice, nepismeni i ignoranti. Hodači po leševima i trećerazredna farma/fešn/grand bratija i svadba/velikibrat/ludakuća poluproizvodi. Već godinama izostaje valjana obrada pravih, ozbiljnih društvenih tema kojima se daje primeren publicitet i značaj. Kampanje, lomljava preko kolena u trci za tiražom ili petparačkom slavom, brzopleto presecanje društvenih čvorišta problema samo će doneti nove i veće probleme. Ne bi valjalo da se danas u Srbiji borba za transparentan i demokratski rad policije i smanjenje njene represije vodi u cilju solidarisanja sa potrebama kršilaca zakona i preterane brige, senzibilizacije za poštovanje prava džeparoša, vandala, siledžija, raznoraznih krimosa i tzv. mafijaša.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner