Početna strana > Rubrike > Politički život > Dvadeset godina DS-a – istorija i izazovi
Politički život

Dvadeset godina DS-a – istorija i izazovi

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 12. februar 2010.

Prošlost sadašnjosti

Ključni problem DS-a u prvom periodu nakon njegovog formiranja bilo je političko situiranje unutar tadašnje političke scene, kojom je dominirala oštra polarizacija između Miloševićevog SPS-a i Draškovićevog SPO-a, a kasnije DEPOS-a. Iako se povremeno klatio između jednih i drugih, DS, zapravo, nije ni mogao ni hteo da se prikloni jednom od ova dva ljuto zavađena bloka (premda je, generalno, svakako bio bliži onom opozicionom), a istovremeno je – sve tamo do studentskih protesta i koalicije "Zajedno" – bio suviše slab da se profiliše kao samostalni i moćan politički faktor, relevantna politička snaga i stožer opozicionog okupljanja. (Otprilike kao DSS danas.) To je tek krajem decenije pošlo za rukom Zoranu Đinđiću, i to, delimično, zahvaljujući ispravnoj odluci da bojkotuje izbore 1997, ali, pre svega, zbog politički oportune, ali moralno diskutabilne Đinđićeve odluke da u sukobu između Zapada i Miloševića zaigra u potpunosti na kartu Zapada i da, nakon Draškovićevog i Šešeljevog ulaska u vladu, u 1998/9. postane stub antimiloševićevske koalicije i postpetooktobarske vlasti.Tako je, suštinski suprotno svom izvornom građansko-nacionalno-demokratskom temelju, praktično kroz čitavu prvu deceniju novog milenijuma DS predstavljao jedan pol srpske političke scene, i takoreći njen politički ekstrem. Sve dok, kroz stvaranje LDP-a, iz sebe nije porodio, iliti, u optimističnijoj interpretaciji, od sebe odbacio taj ekstremistički element.

Drugi problem DS-a bilo je to što je on nastao kao jedna izrazito "intelektualistička" stranka, sa mnogo "stratega", "generala" i "mislilaca", a premalo partijskih operativaca i vodonoša. To je posebno bilo karakteristično za period Mićunovićevog rukovođenja strankom. Stoga je Đinđić, nakon što je preuzeo kormilo, uložio mnogo energije da bi od onoga što je on ponekad ironično nazivao "debatni klub" napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu kapitalističkog preduzeća. To mu je na kraju i pošlo za rukom, ali je, po opštem mišljenju, u tome preterao. Naime, Đinđić jeste uspeo od DS-a da stvori, za srpske pojmove, neverovatno efikasnu organizaciju, ali su se u tom procesu prilično izgubile i intelektualna supstanca i koliko-toliko prepoznatljiva ideološka nit. Tako je od stranke profesora i intelektualaca nastala stranka pragmatičnih menadžera i japija, bez mnogo čvrstih uverenja, ali uglavnom spretnih i sposobnih da realizuju sopstvene ciljeve, a onda, posredno, doprinesu i organizaciji kojoj pripadaju. U svakom slučaju, moglo bi se reći da DS-u, nakon dvadeset godina, danas nedostaje upravo ono čega je u početku bilo i previše. I obrnuto.

Konačno, DS je na srpskom političkom nebu prepoznatljiv i po periodičnim smenama lidera. Daleko od toga da su ove smene bile baš redovna i sasvim normalna stvar, i uvek su, zapravo, bile praćene većim ili manjim lomovima i rascepima. Ali, kao prvo, u drugim strankama praktično nije bilo ničeg sličnog. I drugo, bez obzira na razmere gubitka, stranka je opstajala, brzo se oporavljala i kasnije bivala još jača. Simpatizeri će taj fenomen verovatno poetski nazvati "demokratskim feniksom", dok će protivnici pre imati asocijaciju na hidru ili neko slično mitsko čudovište. Ali se zaista mora konstatovati veoma neobičan životni put ove stranke iz koje su, još pre osnivačke skupštine, istupili osnivači Nikola Milošević, Kosta Čavoški i Aleksandar Petrović. A ubrzo i Vojislav Koštunica sa velikom i respektabilnom grupom pristalica. I Dragoljub Mićunović (1994). I Slobodan Vuksanović (2000.) i Čedomir Jovanović (2005). A ona rasla i postajala sve uticajnija.

Budućnost i iskušenja

 Problem današnjeg DS-a jeste to što je, pomalo paradoksalno, „uspeo isuviše“. Odnosno, što je toliko je narastao i, što institucionalno, što vaninstitucionalno, preuzeo toliko moći da pomalo podseća na nekadašnji Savez komunista, a po ideološkoj širini i neodređenosti liči na nekadašnji SSRN. To je, delom, u vezi sa njihovom veličinom, a delom sa pomenutom ideološkom nezainteresovanošću i rasplinutošću, zbog čega se DS danas ideološki najtačnije može definisati samo kao "ono između LDP-a i DSS-a“. To možda i nije tako loša pozicija kada ste u opoziciji i pridobijate pristalice i levo i desno. Ali je problem kada ste na vlasti i treba da vodite jednu koliko-toliko konzistentnu politiku. Zato je politika DS, pa onda i aktuelne vlade kojoj DS stoji na čelu, danas toliko nejasna i konfuzna, a što se ponekad – pogrešno – tumači kao njihova „veština“ i „lukavstvo“. U strahu su, kao i u mržnji, ponekad (pre)velike oči. Tako se čak i sukob na liniji Jeremić – Šutanovac u delu opozicione javnosti tumači samo kao "lukava igra" Borisa Tadića i DS, što je skoro isto toliko uverljivo koliko i „analogna“ teorija, po kojoj su se „kum Voja“ i „kum Toma“ sve lepo dogovorili i samo fingiraju međusobni sukob, ne bi li prevarili demokrate, birače i međunarodnu zajednicu. No, kao što je već više puta konstatovano, vlast je najbolji partijski cement tako da se demokratski "kumovi" verovatno neće počupati tako brzo i temeljno kao što su to učinili radikalski. Ali nema nikakve sumnje da će taj dan doći. I to odmah po prvom silasku sa vlasti.   

Najneposredniji izazov DS-a u narednom periodu biće odnos između "centra" i periferije, odnosno stranačke centrale i predsedničkog okruženja, na jednoj, i snažnih, uveliko osamostaljenih, lokalnih i regionalnih stranačkih filijala – posebno u Beogradu i Vojvodini – na drugoj strani. Tako imamo uveliko paradoksalnu situaciju da Boris Tadić maltene ima veću i neograničeniju vlast u državi nego u sopstvenoj stranci. No, kao što rekoh, relativno slaba centralna vlast i moćne regionalne i interesne strukture čine na neki način već deo tradicije DS-a, tako da će Tadić u svojoj očitoj nameri da malo pritegne stranačke redove imati dosta otpora, i trebalo bi najozbiljnije računati na mogućnost novih stranačkih rascepa. Doduše, rejting njegovih potencijalnih stranačkih izazivača (Pajtić, Šutanovac, Đilas...)  suviše je i beznadežno nizak, tako da još zadugo, barem što se DS-a tiče i barem dok se i on i stranka nalaze tu gde se nalaze, Boris Tadić neće imati realnu alternativu na mestu partijskog lidera. Što ne znači da neće biti pokušaja i pretendenata.   

Ipak, strukturno najveći problem DS-a, ne računajući korupciju, jeste rasprostranjeno uverenje, odnosno osećaj da su "već deset godina na vlasti", što neminovno dovodi do zasićenja biračkog tela i što ih automatski u očima građana čini odgovornim za sve loše stvari koje su nam se u međuvremenu dogodile. Naravno, i obrnuto. Zato će za demokrate u narednim kampanjama od životnog značaja biti da ubede građane kako im je bolje nego što jeste. A to im, najblaže rečeno, neće biti jednostavan zadatak. Tim pre što je sa raspadom radikala i akutnom transformacijom naprednjaka nestao glavni i najveći razlog zbog kojeg su ljudi tokom protekle decenije glasali za DS. Ne može se, doduše, reći da su u radikalskom rascepu demokrate igrale presudnu ulogu, ali svakako su mu se radovali i podsticali ga. A moglo bi ispasti da su zapravo stvorili sopstvenog „grobara“, tj. nekog podjednako „pragmatičnog“, beskrupuloznog i ideološki neodređenog kao što su i oni bili. Ali – za razliku od njih – „novog“. I onog koji, kako to nemilosrdno ističu i isticaće neprestano naprednjački slogani, „jedini može da pobedi DS“.

Pomalo je komično ovih dana slušati kako se demokrate, privatno i javno, žale na „goli marketing“, „nedefinisanost“ i „nedostatak politike“ kod naprednjaka. Nije da u tome nema istine – ima itekako – već što se još jednom pokazuje da se, barem u politici, na kraju najčešće gine od sopstvenog oružja. Gledano ovako sa strane, mora se konstatovati da bi u takvom ishodu bilo podosta pravde – ali za Srbiju malo, ili nimalo utehe.     

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner