Do poraza, bez obraza

Ništa ne boli više u nekoj državi,

 nego kad se lukavi ljudi izdaju za mudrace. 

Fransis Bekon

Mora li politički neuspeh naših političkih elita baš uvek biti zapečaćen moralnim posrnućem čitave nacije? To je večita dilema, a potvrdni odgovor na nju polako postaje pravilo. Nekako mi se čini normalnim da politički neuspeh vlasti bude zapečaćen političkim padom iste, a da život nastavi svojim tokom.

Kod nas to nije tako. Kod nas apokaliptična predviđanja koja vlasti plasiraju, neminovno izazivaju političku pasivizaciju običnog čoveka, i dovode do toga da se vladajuće elite osećaju kao „bubrezi u loju“, jer se šta god uradile, ništa loše ne može desiti po njih i njihovu vladavinu. Na taj način ušuškavaju se u narodnu ravnodušnost, za koju se  jedva može pronaći minimum moralnog opravdanja.  

Nalazimo se usred dugog toplog leta, koje obeležava farsa oko rekonstrukcije vlade, a iza koje sledi još duža ali vrela jesen, tokom koje se mora ispuniti obećanje dato Briselu, vezano za odricanje od Kosova i tamošnjeg srpskog naroda, bilo prognanog ili i dalje na Kosovu i u Metohiji nastanjenog. Pritisci na Beograd će se pojačavati, Beograd će pojačavati pritisak na srpski narod na Kosovu, a što će konačno kulminirati izborima za ne znam već šta (a nije ni bitno), koje će Priština raspisati za 3. novembar.

Srbi se danas nalaze u vrlo teškom, nezahvalnom i nadasve čudnom položaju. Nakon što su se vekovima morali braniti od raznih neprijatelja, došli su u poziciju da se moraju braniti od sopstvene države, koja barem povodom ovog istorijskog poduhvata po prvi put nakon više decenija uživa nepodeljene simpatije zapadnih sila. Mogu li se odbraniti?  Nisam siguran da mogu,ali sam siguran da moraju.

Nisam siguran da mogu, jer se iz Beograda najavljuju strahoviti i zastrašujući pritisci, a da moraju to je sigurno jer na osnovu istorijskog iskustva, pokazalo se da nikakav zajednički život u Velikoj Albaniji nije moguć osim asimilacije u albanski nacionalni korpus.

U toj odbrani jedini pravi, ali veliki saveznik im je snažno razvijena nacionalna svest; razvijenija i aktivnija nego u većine Srba. Ta nacionalna svest je takođe pojačana strahom, ili bolje rečeno oprezom prema  budućnosti.

I dok je naša elita uz šampanjac slavila američki Dan nezavisnosti 4. jula, i to na prijemu u novom zdanju američke ambasade na Dedinju, u Zvečanu je u naručenoj medijskoj tišini formirana Skupština AP Kosova i Metohije. To što je formirana u tišini, ne znači da je ostala nezapažena. Premijer Dačić je na primer odmah pohitao da gromoglasno izjavi da je to protivustavni čin!? Nešto se ne sećam da se iko o ustavnosti briselskog sporazuma izjašnjavao, ali o ovom činu samoodbrane, ni manje ni više, nego premijer - lično.

Da li formiranje skupštine AP Kosova i Metohije ima stranački karakter? I ima i nema. Kako se uzme. Najpre bi se reklo da ima karakter političkog snega po kome političke zverke ostavljaju tragove. Naime, sami čin formiranja Skupštine kasnio je nekoliko nedelja zbog toga što su kadrovi SNS-a bili stranački disciplinovani.

Ipak, Skupština je formirana, njeno predsedništvo je sastavljeno od članova stranaka i vlasti i opozicije. Štaviše za potpredsednika skupštine izabran je uvaženi profesor univerziteta, iz redova SNS, što može biti značajno iz tri razloga. Prvo, da je partijska disciplina SNS po prvi put za godinu dana na svu sreću prekršena; drugo, da su se nacionalni interes i težnja za opstankom pokazali jačim od partijske discipline; i treće, da će se ubuduće bilo kakva inicijativa lokalnih partijskih funkcionera, bilo za ili protiv briselskih rešenja, smatrati individualnim činom.  

Ako još uvek ne političku, a ono moralnu pobedu je novoformirana Skupština sigurno postigla. Međutim, ta Skupština, iako legitimna se još „nije primila“. Još uvek je nema u aktivnom političkom životu Srba. Štaviše, ni predstavnici Srba koji komuniciraju sa vladom Srbije, oličeni uglavnom u demokratski izabranim predstavnicima opština, nisu se setili da predstavnike Skupštine uključe u tu komunikaciju. No, kako bilo, Skupština KiM postoji, i predstavlja jedno osveženje u sumornoj političkoj stvarnosti.   

Nasuprot nje koja je, da ništa ne krijemo, formirana radi otpora najavljenom predavanju Velikoj Albaniji, stoji jedan snažni front sastavljen od tri ešalona.

Prvi čini trio „La kampanela“, na čelu Lepim Canetom i Rajkom, kojima basira Burduš. Njima se i nećemo baviti. Oni su svoje uradili, ili bolje rečeno odradili. Iz Brisela su nam doneli Rešenje koje se zove: „Evo ti jedno jaje pa biraj. Jes` da je pokvareno i smrdljivo, i verovatno opasno po zdravlje, ali je briselsko“ . Niko one koji tako nešto moraju progutati nije ništa pitao. Oni samo treba da zapuše nos i to progutaju, pa će se Srbiji otvoriti neviđene EU mogućnosti, pa čak i da je potapšu po ramenu: File, Ešton i Riker.

Drugi ešalon, sastavljen od pravih bojovnika, jeste vrlo interesantan. Oni od „La kampanele“ preuzimaju dužnost zapušavanja nosa i ukljukavanja te smrdljive briselske tvari u već ranjeni srpski organizam, a sve usput hvaleći je kako je ukusna, hranljiva i lekovita.

Govoreći o ovom ešalonu bi bilo nepravedno zaobići ličnost (a i delo) direktora tzv. kancelarije za Kosovo, Aleksandra Vulina (koju crnohumorno na Kosovu zovu kancelarijom za Vojvodinu, jer je sada čine uglavnom direktorovi pajtaši iz Novog Sada i okoline, njih šezdesetak. Druželjubiv neki čovek). Elem, za njega se ne može reći da je lažov. Ne. On je klasični manipulant. Na primer, kada drug Vulin kaže usred rektorata UPKM[1]da će Univerzitet „ostati ovde“, to je zaista tako. „Ostaće ovde“, tj. na Kosovu, ali pod čijom upravom? Po Briselu on je tzv. paralelna institucija i  mora se prevesti u normalnu, tj. instituciju Republike Kosovo.

Kada drug Vulin kaže u Zubinom Potoku u oči ljudima da „treba da budu tamo gde se odlučuje“, on ih ništa nije slagao. On je samo „zaboravio“ da kaže da je to u parlamentu u Prištini. Nije samo jasno šta je hteo u Dnevniku RTS da kaže ovime: "Albanci su nas naučili tome da jedinstveni narod može sve, pa i da učini nešto protiv prava i pravde". Valjda je hteo da kaže da treba da bojkotujemo institucije Kosova, jer su nas takvoj vrsti borbe Albanci učili i naučili 80-ih i 90-ih godina prošloga veka. Ili možda nije hteo baš to da kaže, nego mu se omaklo? „Zaboravio“ je da podseti da se njihove vođe nisu suprotstavljale narodu, nego su naprotiv uvek bile za korak ispred.

U svakom slučaju vrlo vešt manipulant, dostojan ministarske fotelje.

Ministarska fotelja čeka još jednog bojovnika iz ovog ešalona Milovana Drecuna, ali je kako zlobnici kažu trenutno prezauzet radom na novom projektu „Raj Košara“.  Pa kad se to završi; kad se poberu lovorike, Zlatni medvedi, Palme i Oskari, doći će i fotelje na red. One – ministarske, a možda i diplomatske. Ali u pauzi snimanja, Milovan ne propušta priliku da pozove Srbe da glasaju za tzv. jedinstvenu listu, ma šta to značilo.

U ministarsku možda ne, ali u diplomatsku fotelju je već zaseo treći jahač apokalipse, izvesni Dejan Pavićević. Diplomata koji za sebe tvrdi da to nije, kadar DS dok mu je stranka u dubokoj opoziciji; ukratko - i baba i devojka, i mršav i deb`o. E, taj se diplomata koji to nije, pohvalio da je 17. Srbin u Prištini, i da je odmah počeo da uči albanski. Samo još neko da ga na srpskom obavesti da tu, baš u tom gradu, fali cirka 39.983 Srba. Mislim, dok još razume srpski.

A tu je i nova zvezda na nebu,  takođe Dejan, ali ovoga puta Radenković, moj drug i nekadašnji istomišljenik, koji ničim izazvan onomad izvali: „Svako ko je protiv izlaska Srba na lokalne izbore je i protiv opstanka Srba na svojim ognjištima. Srbi treba da izađu, jer po prvi put se iz Beograda šalje poruka da će se kroz formu tog izlaska i formiranja Zajednice srpskih opština Srbi boriti za opstanak i bolji život ".  

I, da budem iskren, oduševih se da i dalje mislimo isto. Pa ko je protiv boljeg života? Ali posumnjah da je kao i jedan od junaka ove pesme - Vulin iz prethodne strofe nešto „zaboravio“. „Zaboravlja“ se nešto prečesto da se do kraja objasni koja će biti državna kapa tih izbora? „Ćulaf“ ili „šajkača“? Mladi ljudi a već zaboravni. No, nakon izjave Radenkovića: "Prvi put postoji konsenzus u vladi i državnom rukovodstvu po pitanju mudre politike u cilju opstanka Srba", sve je mnogo jasnije, a verovatno je podrškom ovoj „hrabroj“ i „mudroj“ politici isposlovao barem jednu ministarsku fotelju u konstrukciji rekonstrukcije.

Treći ešalon, pogađate, čini tzv. nevladin sektor. Oni su se nešto razmileli „po terenu“, valjda im i gazde odobrile dodatne budžete kako bi lakše misionarili među Srbima, i ubeđivali ih da će im biti mnogo lepše u Velikoj Albaniji nego u svojoj Srbiji, ma kakva da je.

Najsvežiji su neki seminari kod kojih su mladi ljudi ciljna grupa. Deca, koju misle da mogu da brlate kako im se hoće. Na primer, Dušan Janjić i Škeljzen Malići treba ovih dana, uz još neke „eminentne“ stručnjake da drže seminare sa mladima u Prištini, Kosovskoj Mitrovici i Kragujevcu. Što baš Kragujevcu? Da ga ne spremaju za srpski Kumrovec?

Kuriozitet je što u Kosovskoj Mitrovici to ne može da se održi, jer niko ne želi da im izda prostor za seminar. Ne žele ljudi da im bude bolje. Čudni neki ljudi. Po svemu sudeći, održaće ga samo u Prištini i Kragujevcu, ili još eventualno u nekoj od enklava gde sila Boga ne moli. Ali sve demokratski, kulturno i „europski“.

Konačno, šta znači insistiranje da Srbi izađu na izbore pod „ćulafom“, i to sa jednom tzv. jedinstvenom listom? Ja na primer hoću da glasam za SNS, neću za Radu Trajković. `Oće mi se! Zašto mi SNS to ne omogući? Neko možda hoće za SPS. Pa ćemo se posle složiti oko nacionalnih pitanja. Otkud sad da su vladajuće stranke tako velikodušne, pa hoće da budu ravnopravne sa malima? Jedinstvena lista je u stvari kukavičje jaje. U političkom smislu to bi bilo glasanje i za Tita i za Dražu, u isto vreme. Dakle, smešno. Teramo narod da ispada smešan. Zašto?

Pa zato što je izbore raspisala Atifete Jahjaga, a ne Tomislav Nikolić. Da bi SNS ili SPS izašle na izbore, one moraju da se registruju kod Državne izborne komisije Kosova. A time bi javno, faktički i formalno vladajuće stranke u Srbiji oberučke podigle belu zastavu, i ne bi imale čime da pridržavaju smokvin list. Zato će se one maskirati u tzv. Jedinstvenu listu, „da se Vlasi ne dosete“. Jedinstvena lista zvuči bezazleno kod prosečnog građanina Srbije, namučenog i pritisnutog svim i svačim, i medijski izmanipulisanog.    

U svakom slučaju lokalni izbori u organizaciji Republike Kosova će se održati 3. novembra. Tu nema nazad. Tu smo obavezu preuzeli u Briselu. Na njima će neko u ime Srba biti izabran, ili nametnut – svejedno. To je manje važno. Srbi su dovedeni (baš tako –dovedeni) pred vrata tamnog vilajeta. Kajaće se šta god uradili, ili ne uradili.   

Ako izađu na te izbore, svako će pojedinačno overiti izdaju zemlje. Nema tu kolektivne odgovornosti. Svako će se lično prepoznati u Kneževoj kletvi. Ako ne izađu, rizikuju da im se nametnu oni koji ne mare mnogo za Kneževu kletvu. I ovde smo dužni da damo odgovor sa samog početka ove priče:   Mora li politički neuspeh naših političkih elita, baš uvek biti zapečaćen moralnim posrnućem čitave nacije ? U ovom slučaju ne mora, ali može. Potpuni bojkot je malo verovatan. Poraz je neizbežan.

Da li će u tom porazu biti moralno ukaljana samo šačica ljudi, malobrojna bez obzira kako visok položaj u državi zauzimala? Da li će je običan mali čovek slediti u tom moralnom sunovratu? Odluka je na malom čoveku.

Verovatno se ovi prvi pitaju zašto je moral toliko bitan? Bitan je zato što je to jedino oružje koje nam je ostalo. To je seme koje će kad tad iznići. Ako u ovom porazu izgubimo i moral, nećemo imati obraza da ikada ubuduće tražimo razumevanje i podršku onih koji nam ih mogu pružiti. Neprijatno će nam biti da stanemo pred ogledalo. U duši će nam biti praznina.

Mi smo ove godine isuviše bili skoncentrisani na nekakve istorijske datume. Ovoga puta ne samo što dobijamo tačan istorijski datum, nego dobijamo i tačan sat i minut. Naime, 3. novembra 2013. u 20.00, kada se zatvore glasačka mesta na Kosovu i u Metohiji, zatvara se i krug Velike Albanije prema Srbiji. Hoće li Srbi u tom krugu ostati čistog obraza ili ne, to zavisi od njih samih. Uostalom, Kosovo i jeste mesto gde se najbolje vidi „ko je vera a ko je nevera“.