Da li je Tadić već pobedio

Kada je te zime 2008. pobedio na predsedničkim izborima tesnom većinom, Boris Tadić imao je pred sobom nekoliko političkih Rubikona koje je morao da pređe.

Niko tada nije mogao da sluti da će mu se tri godine kasnije na završnici tog puta pridružiti onaj isti arhikonkurent koji ga je neumorno, bespoštedno i beskrupulozno napadao po gotovo svim važnim pitanjima za budućnost ove zemlje ne štedeći ni svoj ni njegov dignitet.

U vrelom predizbornom periodu postajalo je jasno da u Srbiji postoje dve Srbije koje žive jedna pored druge,odnosno jedna pod drugom, raspored se utvrđuje prebrojavanjem glasova, a većina dobija pravo na status više kaste. Takvo piramidalno uređenje više podseća na rani feudalizam nego na moderno društvo koje može da se nada napretku.

Polarizacija jednog naroda na krucijalnim pitanjima kuda i kako u budućnost nužno dovodi do kritičnog napona koji traži da svoju energiju svede na nulu bilo u vidu pretvaranje istog u kinetičku energiju koje će pokrenuti stvari napred ili u vidu kuršlusa u kome će obe strane sagoreti u međusobnom antagonizmu. Suprotnosti se privlače, ali se taj susret obično završava razmenom elektriciteta, bljeskom i pražnjenjem, odnosno svođenjem oba pola na isto - nulti potencijal, ništa.

Tri izazova koja su razjedala Srbiju bila su glavna tema predizborne, izborne i postizborne kampanje.

Hag, Kosmet i Evropa.

Hag je bio Domaklov mač koji je visio nad glavom svake vlade u Beogradu ma koje provinijencije bila. Čekić u vidu bahatih spoljašnih pritisaka, u vidu zaustavljanja evrointegracija ili uskraćivanje kreditnih tranši koje su neophodni kiseonik srpskoj privredi i nakovnja u vidu čvrstog, ksenofobičnog stava javnosti o ovom nelegalnom, antisrpskom, zločinačkom Sudu dovodila je vladajuću elitu do usijanja, a u takvim uslovima čak i najteži metali menjaju oblik i fizička svojstva, a kamoli mekušci i beskičmenjaci kakve smo imali čast da vidimo u važnim državnim institucijama.

Čuvar sigurne kuće za haške optuženike, kao i zakleti čuvar vatre vojvodinog tamničenja, koristio je skupštinsku govornicu da poruči ne samo svojim sledbenicima već i stranom faktoru šta misli o njihovom savetu da se Srbija suoči sa prošlošću da bi krenula u budućnost.

Sa bedžom na reveru ili bez njega, sa plakatom u rukama ili na zidu prokažene televizije, sa stanom u Đinđićevom ili Pupinovom bulevaru on je bio stub okupljanja ili političko lice antihaškog lobija i svih onih nostalgičara za "herojskim" devedesetim koji Srbiju smatraju izdanom, prodanom i okupiranom.

Ta lepeza različitih organizacija sa istim svetonazornim pogledima u Kremlj, Hilandar, Knin, Prizren i haške ćelije imala je svoje "liturgije" na specifične datume i događaje: hapšenje Karadžića, gej parada, proglašenje nezavisnosti Kosova...

Ali jedina ozbiljna organizacija koja je mogla da zapreti smenom vlasti legalnim putem bila je stranka Tomislava Nikolića.

Hod po tankoj žici koja vibrira i zateže do pucanja od ekstremizma preko nacionalizma i pseudodesnice do konzervativizma bila je glavna disciplina ovog nekada lojalnog radikala, onog koji je uspeo da pacifikuje šešeljizam, da upristoji, ukalupi i uvede u sistem buntovne radikale kako bi proširio bazu podrške kao jedinu mogućnost da postane ravnopravan pritivnik zahuktaloj i iskusnoj mašini demokrata.

Hag je bio samo jedan front na kome su se kopali duboki rovovi i pucalo iz dostupnog oružja, ne brinući za moguće posledice po državu i njenu budućnost.

Danas kada je haška saga završena i to breme i hipoteka skinuto sa leđa ovog naroda polako se zaboravlja ko je bio na kojoj strani konopca. Danas je lako reći i poverovati čak i Tomislavu Nikoliću da bi i on hapsio haške optuženike, da bi i on bio na strani kooperativnih Srba, da bi i on ispunjavao sve međunarodne obaveze.

Ali, ipak ostaje mali čvorić u mozgu svih onih "darovitih" Srba koji imaju barem petogodišnje sećanje unazad da čak i danas ostaje senka u naprednjačkim očima kada se pomenu optužnice i haški kazamat. Možda ne toliko zbog njih, koliko zbog prirode i mentalnog sklopa jezgra biračkog tela na koje računaju.

To se najbolje videlo u danima farse pod naslovom: Hapšenje Ratka Mladića, službena verzija, verovali ili ne.

Ni od jednog zvaničnika naprednjaka u tom trenutku nije mogao da se dobije odgovor na pitanje – podržavate li hapšenje generala, kakav je Vaš stav povodom toga i da li biste i Vi isto postupili da ste na vlasti.

Mudri medijski savetnici znali su da je ovo potencijalno živo blato za bivše radikale i klizav teren na kome se samo gube dragoceni glasovi, pa je jedino preostala mogućnost da se takvi uslovi izbegnu bilo skretanje teme po svaku cenu i izbacivanje u prvi plan samu tehniku hapšenja, a ne raspravu o hapšenju kao političkom činu. Dakle, optužiti vlast za potencijalno skrivanje, za trgovanje, za izneverena očekivanja kako Evrope, tako i glasača i za obmanjivanje javnosti u vezi sa skrivanjem i hajkom na generalove jatake bio je jedini način kako se pomoću takve magle izvući iz dometa baražne paljbe zbunjene javnosti.

Danas, taj do juče vruć krompir koji prže vladareve šake, jeste oljušten i progutan. Da li je svaren do kraja, ostaje da se vidi.

Evrointegracije bile su glavni politički pravac kojim se krenulo posle demokratske revolucije.

Ideologija, mantra, program, strategija, novi patriotizam – velike reči, a mala dela posledica je inercije decenijskog kretanja srpskog društva koje baulja kroz evro-modernizaciju sa dva teška tega oko člankova – Kosovo i Hag.

Može li se leđima hodati unapred pokazali smo uz saplitanje, teško ustajanje i povremenu dezorijentaciju i velike napore. Kada smo se okrenuli, nismo videli onaj prizor obećanog raja koji su nam obećavali i koji smo idealizirali u svojim glavama u trenucima samoohrabrivanja.

Opet, Tomislav Nikolić bio je naslednik Šešeljevog testamenta kojim se daju jasne smernice budućoj vlasti Srbije da su EU i USA večiti neprijatelj Srbije i da budućnost leži na Istoku. Sve ostalo je izdaja.

U skladu sa tim vođeni poslovično slepoj poslušnosti utamničenom lideru bilo je zacrtano ponašanje predsedničkog kandidata "patriotske" opcije.

Danas, međutim, Tomislav Nikolić se nezgrapno gura sa umornim demokratama na pijedestal evro-entuzijasta čak i u momentu kada popularnost ove super-države konstantno opada po svim istraživanjima. On pokušava da ubedi svoje pristalice da su evro-integracije oružje i nužnost, da je veća šteta od koristi ako bi pošli putem konfrontiranja, a za takav položaj, naravno, okrivljuje prethodno rukovodstvo i svoj stav predstavlja više kao posledicu toga nego kao iskreno uverenje.

To je i logično, jer jedino kao takvo ono može biti prihvaćeno u narodu, jer voljom sile je lakše prihvatiti nešto nego pakovati nove laži o boljem standardu i novim radnim mestima.

Pitanje Kosova je zajednički imenilac svih ozbiljnih anketa i socio-političkih istraživanja, ono nije uvek u vrhu, ali je konstantno prisutno u odgovorima građana šta je najveći problem ove države.

Ovo pitanje nosi sa sobom puno emocija, ožiljke skorašnjih poraza, poniženja, nemoći, tuge i neostvarenih nacionalnih ambicija. U predizbornoj kampanji ono je vododelnica između patriota i mondijalista, nacionalista i izdajnika, prve i druge Srbije. Nijedno društvo ne može da izdrži toliko deoba i unutrašnjih sukoba i da troši svoje redukovane potencijale na greške iz prošlosti.

I danas je problem Kosova goruće pitanje iako faktički odvojeno od Srbije, konflikti koji tamo ne jenjavaju reflektuju se i na stanje duha prosečnog srpskog birača. Tomislav Nikolić i na ovoj vododelnici prešao je most i čini se bez značajnijih posledica obre se na drugoj strani.

Od pretnji bejzbol palicama i gošćenja hrabrih makedonskih konobara koji su pokazali američkim marincima pravila balkanskih mehana, preko zaklinjanja na večiti nemir dok se Kosmet ne vrati pod našu zastavu, do primetnog ćutanja u poslednjem susretu sa dvojicom ambasadora (Dežer i Mas) prilikom dobijanja pozitivnog izveštaja Evropske komisije dok je Sever na barikadama koji sutra mogu postati prepreka na evropskom putu Srbije.

Ni na jedno pitanje Tomislav Nikolić nije mogao da da iskreni odgovor jer se živo blato pretvorilo u pravu amazonsku, beskrajnu močvaru iz koje gotovo nema izlaska. Neoprezno poređenje sa oba svoja sina i upoređivanje odricanja sa eventualnom porodičnom tradicijom vratilo bi retoriku na nivo radikalskih kletvi iz Skupštine ili prolećnog, bezuspešnog štrajka žeđi.

Pred ovako važne izbore, koji se čine da su poslednja šansa da njegova politička karijera bude krunisana barem jednom pobedom, takav nivo bio bi ispod talasne dužine one ciljne grupe koja svojom masovnošću odlučuje pobednika. Kosovsko breme traži čvrste i odlučne lidere sa jasnim planom i iskrenom politikom, one koji su svesni posledica svojih odluka i koji su spremni da na svoja pleća stave i težinu udaraca savremenika i osude budućih generacija.

I u ovom segmentu Tomislav Nikolić našao se na istoj strani dojučerašnjih protivnika. Politika i Kosovo i Evropa umesto da bude napuštena i od sopstvenih tvoraca revitalizovana je, makar i kratkoročno, od njenih najžešćih kritičara, od onih koji su i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nazivali narodnom izdajom.

Danas, vlast poručuje Srbima sa Kosmeta da jedino oni mogu da odluče o eventualnom napuštanju barikada, da ih Beograd u tome ne može savetovati.

Istu poruku Nikolić upućuje i svom predsedniku opštine ili političkom izaslaniku na severu, njegovom potencijalnom džokeru u kosovskoj drami koji mu može doneti tzv. patriotske glasove, a na koga može svaliti odgovornost kada bude polagao račune pred briselskim sudijama.

Providna dvostruka igra je neodgovorna i nedorasla ovako ozbiljnoj situaciji gde su ulog ljudski životi i sudbina jednog dela naroda. Imitacija patriotskih demokrata pred stranim ambasadorima i legalnim naslednicima petooktobarskih korumpiranih,odnarođenih, kriminalizovanih revolucionara je slaba pozicija pred izbore.

Tadić je već pobedio, ali on nije pobednik sledećih već prethodnih izbora jer je uspeo svojom psihologijom i terapijskom hipnozom od svog protivnika napravi kameleona, da ga natera da liči na njega ne bi li ga pobedio, da se pretvori u boljeg Tadića od onog originalnog, kako bi Andrićev venac dobio novog-starog stanara.

Da li su onda sledeći izbori u stvari proces biranja ili potvrde da put koji je zacrtan pre tri godine zaista nema alternativu i da su oni koji su hteli na toj raskrsnici da daju drugi žmigavac sada sustigli današnju vlast i prijavljuju se kao bolji i pošteniji maratonci na tom putu?

Izgleda da oni koji su to na vreme videli su spasli svoju stranku (SPS), a oni malo kasnije su napravili svoju (SNS) na istovetnim pozicijama po pitanju Evrope (nema alternativu), Kosova (poštovanje Ustava) i Haga (potpuna saradnja,naknadna saglasnost sa hapšenjem).

Oni koji žele da biraju takođe imaju ponudu, ali će glasati za autsajdere. Od onih koji oponiraju ovim ustaljenim stavovima ostali su devastirani radikali, novorođene Dveri i konzervirani DSS. Ipak,oni koji žele da biraju ujedno žele i preokret.