Početna strana > Rubrike > Politički život > B92, medijska histerija i Zoran Đinđić
Politički život

B92, medijska histerija i Zoran Đinđić

PDF Štampa El. pošta
Milan Damjanac   
ponedeljak, 14. mart 2011.

Postavlja se pitanje da li je uopšte neophodno postojanje države, legalnih institucija, demokratije i legitimnih narodnih predstavnika kada su tu mediji kao kreatori javnog mnjenja sa svojim sms porukama - kako bi sve bilo „demokratski“. Živimo u svetu u kome mediji projektuju događaje i u kome je na delu politika dvostrukih standarda. Strašno je, pak, to što su se naši mediji pretvorili u bukvalne „kreatore“ istine. Čak i minimum objektivnosti koji su posedovali, i minimum raznovrsnosti sadržaja i načina interpretacije događaja je u zadnjih par godina isparilo.

Tako, mediji učestvuju u konstrukciji nepostojeće realnosti. Na primeru Srbije se to najbolje oslikava. Narod živi u bedi i siromaštvu, posla nema, država se cepa, ekonomija doživljava kolaps, krađa i lopovluka ima na sve strane a na medijima se govori o „brzom napretku Srbije“, „izlasku iz krize“ i „svetloj budućnosti“. Lopovluci sadašnje vladajuće garniture, naravno, nisu na dnevnom redu, zloupotrebe u ministarstvima su gurnute pod tepih, izrada sajta od 26.000 evra postaje uobičajena,a javno priznanje o laganju naroda u vezi obećanih 1000 evra po akciji postaje naprasno uobičajena, normalna i moralna stvar.

Onda upravnicima i urednicima jedne poznate medijske kuće sine genijalna ideja- šta biva ako za sve sadašnje probleme okrivimo opozicionu stranku koja je nekada participirala u vlasti? Prosto moramo pronaći neku veliku aferu u kojoj bismo baš tu stranku označili kao glavnog krivca. Nakon Kolubare i „Insajdera“ (sa sve muzičkom podlogom iz video igrica kada na ekranu prikazuju njima nemilog svedoka) apetiti su porasli. Jeste, vala, ništa lepše nego izigravati tužioca. Ukoliko se nešto presudi onako kako mediji nisu zamislili- odmah slede koordinirani protesti i preinačenje presude, jer ko bi zaboga izdržao takve pritiske jedne „ugledne“ medijske kuće.

Naravno, idealno bi bilo sada optužiti i lidera te opozicione stranke, Vojislava Koštunicu za neko krivično delo. E sad, teškoća je što ga zaista ne mogu povezati ni sa jednim (za razliku od većine lidera vladajuće koalicije) te se moraju vratiti zastarelom konstruktu. Odmah se započinje rekonstrukcija mita o pokojnom Zoranu Đinđiću, neodgovorno i nekritičko uzdizanje tadašnjih političkih i ekonomskih prilika u Srbiji na najviši nivo, i proizvođenje kolektivne žalosti za pokojnim premijerom. Zatim sledi oplakivanje- par dobro osmišljenih kadrova sa groba pokojnog premijera, polaganje venaca, uplakani građani koji sa setom gledaju u daljinu. Nakon toga slede zabrinute izjave „neutralnih i nepristrasnih“ analitičara, lidera u svojim u kojima se govori o nepovratno izgubljenom vremenu, o velikom bezgrešnom lideru koga više nema i o nenadoknadivom gubitku koji „nas je koštao budućnosti“. Sada, prateći Gebelsove metode izveštavanja, stupa ključni trenutak; utvrdili smo da je situacija loša, da je ubijeni bio bezgrešni vesnik budućnosti i da je kojim slučajem on živ, nalazili bismo se u rajskom vrtu. Kada smo to utvrdili, ključno je da neko preuzme odgovornost za podstrekivanje njegovog ubistva, ubistva „zajedničke budućnosti“!

Ko nas je koštao svetle budućnosti? Ko je kriv za sadašnje očajno stanje? Ko? - pitaju se uglas svi na ovom „neutralnom bastionu medijskog izveštavanja“. Kako ko? Onaj čiji autoritet i snagu treba dodatno urušiti, onaj čija se ideja umnogome razlikuje od političke bezidejnosti koja karakteriše vladajuću pozicionu i opozicionu stranku, onaj kome se nikakva finansijska malverzacija ne može pronaći, onaj koji je pokušao izgradnju institucija - Vojislav Koštunica. Tako je prosto. Sada samo treba utvrditi ovakav zaključak. Slede namrštena lica voditelja upućena državnom tužilaštvu - zašto još nije uhapšen onaj koga smo mi medijski osudili za sve što nam se prohte?

Ko nas je koštao svetle budućnosti? Ko je kriv za sadašnje očajno stanje? Ko? - pitaju se uglas svi na ovom „neutralnom bastionu medijskog izveštavanja“. Kako ko? Onaj čiji autoritet i snagu treba dodatno urušiti, onaj čija se ideja umnogome razlikuje od političke bezidejnosti koja karakteriše vladajuću pozicionu i opozicionu stranku, onaj kome se nikakva finansijska malverzacija ne može pronaći, onaj koji je pokušao izgradnju institucija - Vojislav Koštunica. Tako je prosto. Sada samo treba utvrditi ovakav zaključak. Slede namrštena lica voditelja upućena državnom tužilaštvu - zašto još nije uhapšen onaj koga smo mi medijski osudili za sve što nam se prohte?

Najsmešnija (ili najtužnija, već kako vam drago) vest je plasirana na kraju dnevnika: uskoro će biti prikazan film koji će se baviti otkrivanjem političke pozadine ubistva Zorana Đinđića (pogađajte ko je filmu glavni osumnjičeni) u produkciji „Peščanika“ uz podršku „Centra za kulturnu dekontaminaciju“ (?!?) a u emisiji će govoriti: Srđa Popović, Vesna Pešić, Vladimir Popović, Žarko Korać, Dubravka Stojanović (odmah se vidi da će emisija biti nepristrasna i objektivna) a njima će pomagati istaknuti glumci (koji su uz to potpuno politički neopredeljeni), Mirjana Karanović i Dragan Mićanović. Nedostaje samo Sergej Trifunović sa majicom sa likom Jovana Divjaka kako bi ugođaj bio potpun. Šta reći na sve ovo?

Ovaj medij kreira atmosferu javnog linča, stvarajući mrežu optuživanja u kojoj je svaka drukčija ideja sama po sebi deo šire zavereničke mreže protiv „budućnosti“. Stvara se atmosfera u kojoj vlast postaje branik „normalnog“ dela stanovništva od onog „nenormalnog“. Stiče se utisak da u Srbiji vreba virus fašizma, nacizma i sveopšteg ludila.

Problem je u tome da je u Srbiji uobičajen redosled poteza onaj koji uključuje medijski pritisak na sve sfere javnog života. Predstavnici vlasti, mediji, čak i najviši funkcioneri koji koordinišu rad pravosudnih organa smatraju svojom dužnošću da određuju i razrezuju presude. Ovaj nelegitiman i nedemokratski pritisak na, navodno, nezavisno pravosuđe pokazuje koliko je zapravo društvena atmosfera u kojoj živimo demokratska i legalna. Toliko o „nezavisnom sudstvu“, koje do sada ničim nije pokazalo da ima kapaciteta da se sa pritiscima izbori. Najgore je što je najvećem delu srpske elite takav pritisak potpuno legitiman i u njemu se ne vidi ništa loše. Mnogi od pripadnika današnje medijske elite su drukčije govorili devedesetih. Samo što tada na visokim pozicijama nisu bili oni, pa im je takvo ponašanje smetalo. Sada je sve dozvoljeno, pošto izgleda misle da od njih zavisi hoće li Srbija biti demokratska ili ne. Ukoliko sud, kojim slučajem, i izrekne presudu koja nije po volji vlasti i medijske slike, nakon par medijskih priloga i emisija, u žalbenom postupku se ista presuda obara. Važnije od mira u narodu je, izgleda, sačuvati medijski mir.

Naravno, najvažnije je zloupotrebiti datum obeležavanja pogibije Zorana Đinđića. Medijska histerija je naprosto neverovatna - stiče se utisak da je Đinđić bio bezgrešan, a da je svako ko se bilo kada i iz bilo kog razloga suprotstavljao njegovoj politici nesumnjivo imao učešća u njegovom ubistvu. Nakon odgledane emisije koja je tako dugo najavljivana može se steći samo jedan utisak - neko je uložio puno truda kako bi se donela medisjka presuda, koju na kraju čak komentariše javni tužilac, izjavom da će Vojislav Koštunica biti priveden na saslušanje.

Dakle, interesantno je zapaziti nekoliko stvari. Prvo, nesumnjivo je interesantno gotovo potpuno ignorisanje obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića i posvećivanje celog medijskog prostora godišnjici smrti Zorana Đinđića. Zatim, interesantno je zapaziti takozvani fenomen „naduvavanja balona“, koji suštinski znači da se mitski Zoran Đinđić sastoji od svega onoga što tišti građane Srbije - on predstavlja sve ono što oni žele a nemaju, dok se realni političar Zoran Đinđić gura u drugi plan. Takođe, odgovornost za neispunjenje sna se mora utvrditi i to baš na televiziji. Sam film koji je gorespomenut ima jako izražen mitski prikaz Zorana Đinđića i još izraženiji „optuženički karakter“. Između ostalog u emisiji se moglo čuti da je JSO zapravo teroristička organizacija unutar DSS-a (?!?). Naravno, niko se nije pozabavio interesantnim pitanjem koje je sam Koštunica postavio medijima na konferenciji za štampu, koja uzgred nije bila ni valjano preneta, a to je: ko je i kako pustio Đinđićeve ubice iz zatvora uoči smaknuća? Ko ih je u zatvoru posećivao?

Kao da sve ovo nije dovoljno, već za ponedeljak, 14. mart, najavljuje se novi „Insajder“ o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Ne treba zaboraviti ni da je Trg u centru Pančeva nazvan „Trg Zorana Đinđića“.

Čitava histerija povodom obeležavanja godišnjice Đinđićevog ubistva zapravo je pokušaj skretanja pažnje naroda sa realnih problema. Sa druge strane, to je pokušaj legitimisanja jedne i jedine politike kao ispravne i delegitimisanje svih ostalih. U tom vrlom novom političkom društvu za različitost mesta više nema. To se najbolje vidi po sledećem citatu iz pobedničke besede u čast pokojnog Đinđića već 2008. godine: „Samo hvala bogu, posle svakog mraka i noći dolazi Zora, samo ovaj put ne zora, već Zoran, Zoran Đinđić, čovek koji je bio naš Prometej“[1].

Niko se ne bavi realnom političkom Zorana Đinđića i prema Evropskoj Uniji i prema Kosmetu -  a ne bavi se iz prostog razloga što ne postoji značajna korelacija između stavova onog realnog i ovog mitskog, LDP-eizovanog Đinđića.

U celoj ovoj medijskoj histeriji niko ne želi da vidi realne domete srpske krize. Ekonomski, socijalno, identitetski, kulturno, verski, teritorijalno, biološki,srpska država je pred potpunim slomom i kolapsom.

Međutim, koga je briga za to, kada je jedino važno nastaviti krstaški pohod jedne medijske kuće protiv svih onih koji ne žele da prihvate njihovu konstrukciju realnosti.

P. S. Čedomir Jovanović, čovek kome su „ruke prljave a savest čista“ upravo je izjavio da niko nije iznad zakona. Nadam se da će i tužilaštvo čuti i pročitati ovu izjavu.

 


[1] http://www.naslovi.net/2008-03-12/b92/besede-u-zoranovu-cast/602158

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner