Време, после 5. октобра, наставак је "социјално класне контрареволуције" у Србији. Разлика у односу на деведесете је у томе да главу реч има инострани чинилац (политички и финансијски).

Познавајући начин политичких обрачуна, којима се упорно служи Пера Луковић, иначе главни уредник овог подлистка, није велико изненађење да је и Соња Лихт стигла на ред да буде изложена најприземнијој медијској хајци.

Можда ће неко да каже да је издаја прејака реч. Ко сме да председника оптужи за издају? Али, нађите другу реч. Јер, може Борис Тадић, као грађанин, да мисли исто што и Чедомир Јовановић, али, као председник, не може и не сме да ради нешто што је супротно Уставу.

Својевремено је Весна Пешић, може бити и пре петнаестак година, рекла да је једна од значајнијих карактеристика нашег политичког миљеа – догађајност. Догађајност је заправо стање које карактерише привидна учесталост надовезујућих догађаја.

Питање у наслову је, наравно, реторичко, пошто је одговор више него јасан - нема их. Тачније, има их, али они свакако нису међу онима који се за то најгласније издају, или се воде као њихови баштиници, „елита“ која је израсла на тековинама НОБ, и која сада управља бродом који тоне.

Међутим, прављење жуто-црвене коалиције уједно је и нова прилика за прављење једне нове "опозиције", која неће бити писана под знацима навода тек када се покаже да је опозиција самом трулом ја-теби-ти-мени систему.

Миленковић сматра да се ово напуштање морала као предмета о коме се може рационално одлучивати десило на прелазу из предмодерног у модерно доба, при чему се обично, и код њега, Макијавели узима као фигура која маркира тај прелаз. То, наравно, уопште није тачно.

На нашој политичкој и медијској сцени видљива је политичка и идејна поларизација, која већ добија гротескне облике. Сваки покушај да се афирмише другачије мишљење тумачи се као страначка пристрасност и идеолошка једностраност.