Zašto se ljuti gospodin Vučić?

Šta je u mojoj izjavi Politici od pre nekoliko dana toliko iritiralo potpredsednika SNS-a Aleksandra Vučića da se, posle dužeg vremena, onako žestoko oglasi u Politici? U „inkriminisanom“ tekstu više ljudi koji godinama analiziraju domaću političku scenu dalo je svoje ocene, koje su – za divno čudo – bile vrlo bliske. Vladimir Goati je rekao da je „izborni poraz majka promena u partijama“, te da se jedan deo radikala odlučio „adaptirati novom duhu vremena“, a tome je bio sličan i moj komentar – da je ta promena došla po onoj narodnoj „kad ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“.

Interesantno je da gospodinu Vučiću nije zapala za oko izjava gospodina Goatija (kao, uostalom, i brojne slične izjave drugih analitičara i komentatora), nego baš moja. Iz nastavka njegovog reagovanja može se shvatiti zašto je to bilo tako.

Moju izjavu Vučić je protumačio kao deo neke „političke zavere“ u kojoj učestvuje moja malenkost, čitav NSPM i neki politički centri moći iz vlasti i opozicije. Zapravo, čini mi se da je Nova srpska politička misao bila glavna meta napada potpredsednika SNS-a, dok sam ja tu ispao više kolateralna šteta. NSPM je, pre svega, jedan ugledan politikološki časopis koji okuplja mnoštvo saradnika najrazličitijih političkih i teorijskih uverenja. Ono što karakteriše NSPM, kao uostalom i Politiku svih ovih godina, jeste otvorenost za različita mišljenja i stavove. Kao što bi bilo neozbiljno jednog novinara ili honorarnog kolumnistu Politike ili NIN-a poistovetiti sa tim medijem, tako je neozbiljno stav jednog od mnogih saradnika NSPM-a shvatiti kao deo organizovanog plana da se jedna stranka predstavi u nekom za nju nezgodnom svetlu.

Na sajtu NSPM-a nalazi se mnoštvo tekstova u kojima se pominju gospoda Nikolić i Vučić, sa značajnom razlikom u percepciji ove dvojice političara. Isto tako, postoje i tekstovi u kojima se različito tretiraju i drugi politički akteri, pa i od strane gospodina Vučića prozvani Vojislav Koštunica. Kada je konkretno reč o mojim tekstovima i izjavama u javnosti, mislim da bi mnogo više razloga za ljutnju imali političari vladajuće koalicije, DSS-a ili LDP-a, nego čelnici SNS-a.

Pored te raznolikosti, NSPM je godinama krasio objektivan i nepristrasan odnos prema političkim akterima. Svojevrstan je paradoks da je, recimo, NSPM (a i ja kao autor) godinama bio prozivan upravo zbog višegodišnjeg „tolerantnog“ odnosa prema gospodi Nikoliću i Vučiću. Dok su za druge oni bili „fašisti“, „primitivci“ i „ultranacionalisti“, a za neke i „ratni zločinci“, autori NSPM-a tretirali su ih kao normalne političke aktere, koji, kao i svi drugi, imaju i svoje vrline i svoje mane. Zbog toga su analitičari NSPM-a bili optuživani da čine maltene zločin „legalizacije radikala“. Međutim, sada se situacija promenila. Gotovo preko noći oni isti mediji i analitičari koji su ih do juče demonizovali postali su enormno blagonakloni prema njima. Da li se gospodin Vučić zapitao – zašto?

Dakle, uzrok ljutnje gospodina Vučića nije to što sam, poput gospodina Goatija, rekao da je poraz doveo do promene njihovom političkog kursa, niti to što je raskolom među radikalima ojačao DS i predsednik Tadić, što je notorna činjenica sa kojom će se složiti velika većina analitičara i političara. Za ishitrenu reakciju gospodina Vučića ključni razlog nije ni to što sam rekao da je sada SNS potencijalni partner Tadiću i njegovoj stranci. Uzrok svemu je činjenica da i dalje postoje oni koji se ne uklapaju u akutelni medijski hor bezrezervne podrške naprednjacima.

Ja se ne družim sa političarima i poznajem samo nekolicinu iz zajedničkih nastupa u televizijskim emisijama. Od političara koji su poznatiji javnosti imao sam priliku da upoznam samo gospodina Vučića, a od političara koji su prisutni na našoj sceni od početka devedesetih na početku „višestranačja“ upoznao sam pokojnog premijera Đinđića, sa kojim sam kratko i sarađivao. Da sam deo neke dirigovane kampanje „skidanja rejtinga naprednjaka“, valjda bih upoznao nekoga ko pripada tim famoznim „centrima moći“.

Veoma je neozbiljno nekoga ko je kritički pisao o gotovo svim akterima političke scene, pa i o „prokazanom“ Koštunici, proglašavati za nečijeg kurira (iako je to verovatno probitačnije nego pisanje komentara, što i Vučić zna).

Na kraju, mislim da sam dobro prošao u ovom „denunciranju“ jer zamislimo da me je Vučić proglasio za čoveka koji sluša naloge iz Sheveningena koji dolaze od njegovog bivšeg šefa i koji iza rešetaka koordinira kampanju protiv naprednjaka. E tad bih stvarno bio u problemu, ali ne toliko zbog toga šta da odgovorim, već na koji način – nušićevski ili domanovićevski.