Vučinićev galimatijas ili zamena teza

Povodom teksta ,,Ima li Dobrica Ćosić pravo na slobodu govora”, ,,Politika”, 8. januara

Problem je kako strukturirano odgovoriti na galimatijas koji je Marinko Vučinić potpisao kao svoj odgovor na moj tekst „Sejao vetar, požnjeo oluju”. M. Vučinić se zapravo malo bavi onim što sam napisao a mnogo više mojom malenkošću kao javnom ličnošću i onim čega u mom tekstu nema.

Za početak, odgovoriću na verujem retoričko pitanje koje on postavlja u naslovu svog teksta „Ima li Dobrica Ćosić pravo na slobodu govora?” Naravno da Dobrica Ćosić ima pravo na slobodu govora! Mi nismo saglasni oko toga da slobodu govora imaju i svi oni koji kritikuju njegove stavove. Inače, moj tekst se slobodom govora uopšte nije bavio. Pisan je s namerom da se šira javnost upozna sa stavovima obe strane ovog dijaloga a pre svega s odgovorima, citiraću M. Vučinića, „koje su napisali ojađeni studenti ... u otporu retrogradnim i nacionalističkim stavovima Dobrice Ćosića”.

M. Vučinić ispravno sagledava dubinu razlika i valjda otud deli moju tvrdnju, koju sam izneo u „Srbija razgovara”, da je „teza o političkom pomirenju prve i druge Srbije poslužila samo u jednokratne političke svrhe”. Đorđe Vukadinović tada, a očigledno ni M. Vučinić sada,nisu prihvatili i drugi deo mog iskaza da „do pravog pomirenja neće doći dok se pitanje odgovornosti Srbije za ratove devedesetih ne sagleda u svoj svojoj složenosti”. Po mom ali i po mišljenju studenata koji su se oglasili, ta odgovornost uključuje i Dobricu Ćosića ne samo kao predsednika tadašnje SRJveć pre svega kao čoveka koji je svojim knjigama i tekstovima direktno uticao na ratnu politiku koja se vodila, a evo, sada pismima želi da utiče i na buduće politike. Jesmo jednaki u pravu na slobodu govora ali uticaj onoga što govorimo pa samim tim i odgovornost za izgovoreno nisu jednake. Reakcija studenata bila je žestoka jer su ozbiljno shvatili mogućnosti da se ponovo neko u Srbiji povede a potom i pravda Ćosićevim idejama. I nije ovde reč ni o kakvom „nemilosrdnom ideološkom i političkom lapotu”. Dovoljna bi bila lustracija.

M. Vučinić mi zamera da se u našoj javnosti javljam u „dvostrukoj građansko-političkoj ulozi”! Zašto bi jedno isključivalo drugo? Ili još tačnije – da li je jedan od razloga nepoverenja javnosti prema ljudima iz politike posledica činjenice da oni zaboravljaju svoju građansku ulogu? Ja opet mislim da se M. Vučiniću „javljam” isključivo u jednom svojstvu – kao Miljenko Dereta. Niko, pa ni ja, nema monopol na „zastupanje građanske Srbije”. Jedini monopol koji imam je na sopstvene ideje i stavove. Iznosim ih na „tržište” pa ko hoće, nek izvoli. Zato sam i pozdravio činjenicu da su to „tržište ideja” obogatili neki novi, mladi i obrazovani ljudi, koji duboko promišljaju i vrlo precizno artikulišu svoje stavove. Za mene je očekivano da su ti stavovi u svakom pogledu u suprotnosti sa stavovima D. Ćosića koji sam sebe opisuje kao „čoveka prošlog a ne ovog veka”. Svakome je jasno, osim M. Vučiniću, da ovom, samosvesnom i samostalnom delu generacije, za razliku od onih koji traže direktive od D.Ćosića, nije potreban niko, a najmanje ja, kao „predvodnik, ideološki zastupnik i tumač”.

Ali M. Vučinić je zapravo otvorio aktuelno pitanje: Šta biva sa nečijom prošlošću kad recimo postane ministar, predsednik ili kao ja – poslanik? Temeljno „prekomponovanje” biografija? Ne pristajem. Osnivanje Građanskih inicijativa se desilo i ja to niti mogu da promenim niti želim da izbrišem iz svog života.

I da! Mislim da je izuzetno važno da se ovi mladi ljudi nisu ustručavali da govore s pozicije levice koja je u Srbiji ozbiljno kompromitovana. Taj prostor koji dramatično zjapi prazan treba što pre popuniti, ako ni zbog čega drugog ono da bude protivteža „najezdi klerofašizma i dominaciji nacionalizma u Srbiji kao vladajućoj ideologiji koja se naročito ukorenila u novim generacijama”!

M. Vučinić mi zamera što u tekstu ne osuđujem „govor mržnje Biljane Srbljanović”. Da pažljivije prati „medije druge Srbije” znao bi da već nekoliko godina govorim protiv jezika kojim se služe neki od „drugosrbijanaca” pa i gospođa Srbljanović. Nažalost, bez mnogo uspeha.

U tekstu M. Vučinića, ne slučajno, nema citata Marka Simonovića, doktoranda u Utrehtu, ili zato što je u „poodmaklom stadijumu bikulturalnosti”,ili zato što predlaže konkretne poteze koje, u cilju „iskorišćavanja znanja” a ne „žrtvovanja”,treba učiniti: „najbolje što Srbija može učiniti za svoje odnose sa intelektualnom dijasporom jeste ulazak u Evropsku uniju” i drugo, „zadatak države je pre svega uklanjanje ogromne barijere između srbijanskih univerziteta i univerziteta u inostranstvu”. To je suština razlike sa smernicama koje nudi Dobrica Ćosić.Zato mislim da je od odbrane lika i dela bilo kog „nacionalnog velikana” mnogo važnije da se javnost upozna s idejama ovih studenata koje mogu doneti konkretni boljitak svima u Srbiji. Uključujući i M. Vučinića.

Miljenko Dereta, osnivač Građanskih inicijativa

(Politika)