Ulice za hrabre

Sutra neće doći

Istorijski gledano, politička elita u Srbiji, ako i jeste uvek bila opterećena svim mogućim nedostacima koje političke elite uopšte mogu da imaju, dobar deo svojih grešaka nije pravila ni iz korumpiranosti, ni iz nepatriotizma, već iskreno verujući i trudeći se da rade „pravu stvar“ za državu i narod. Pri tome su to često bili ljudi za koje se relativno lako moglo utvrditi da nisu ni glupi, ni neinteligentni, veoma često ni neobrazovani. Zapravo, jedan od temeljnih problema koji stoji iza impresivne zbirke političkih i državničkih svinjarija počinjenih u modernoj istoriji Srbije, mahom su bile posledice tzv. perceptivne svesti, odnosno onoga što naš narod zove kratkovidost. Perceptivna svest toliko je obuzeta „ovim-ovde-sad“, toliko preokupirana popunjavanjem trenutnih rupa i rešavanjem dnevnih problema, da nikada ne stiže da se osvrne iza sebe i nauči od već učinjenih grešaka, niti je u stanju da svoju situaciju trezveno sagleda i razmotri kakve će posledice njeni postupci imati u budućnosti. Kao što kratkovid čovek ne vidi dalje od sopstvenog nosa na koliko god se visoko brdo popeo, tako i politička struktura zasnovana na perceptivnoj svesti nema mogućnost da misli strateški.

Kako to izgleda u praksi, naše vlasti su nam demonstrirale nebrojeno puta. Dizanje mosta na Neretvi u vazduh, da bi se nakon par dana taj isti most popravljao za prelazak (i kasnije proglašavanje svega toga za genijalnost rukovodstva), svojevrsna je alegorija istorije našeg naroda u proteklih pedesetak godina. Najsvežiji primer toga kako epohalno-istorijski autizam srpske vladajuće elite dovodi do toga da joj njeni vlastiti postupci eksplodiraju u lice za svega nekoliko godina jeste polemika koja se otvorila na temu imena oslobodilaca Beograda od nacističke okupacije, a koja su tokom proteklih deset godina listom izbrisana sa ulica srpske prestonice. Bez ove vrste obeležja ostalo je nekoliko istaknutih sovjetskih vojskovođa, cela Crvena armija (sa svim svojim poginulim i ranjenim), kao i niz domaćih boraca, revolucionara i oslobodilačkih organizacija. Nije ni potrebno isticati da, kada su gradske vlasti brisale ova imena, niti su se potrudile da provere koliko su navedeni ljudi i organizacije zaista značajni po istoriju njihovog grada, niti da se zamisle koliko brzo će morati da se pravdaju i izvinjavaju zbog svog ishitrenog postupka. Što je najgore, građani koji im danas dišu za vrat da vrate nepravedno oduzeta imena ulica, isti su oni koji su ih pre nekoliko godina upozoravali da ta imena ne oduzimaju, ali ih tada, sa obzirom na globalnu političku konjunkturu i sveopštu zaokupljenost „onim-onde-tad“, niko nije udostojio pažnje, niti civilizovanog, građanskog dijaloga.

Dmitrij Medvedev kao lučonoša srpskog javnog diskursa

Poseta predsednika Rusije, Dmitrija Medvedeva, svakako politički događaj godine, ispostavila se, tako, kao jedinstvena prilika da se na dnevni red srpskih vlastodržaca, koji se, kako rekosmo, bave samo „dnevnim pitanjima“, stavi zapostavljeno i ignorisano pitanje tradicije oslobodilačkih ratova u Srbiji. Stvari u Srbiji stoje tako da je, nažalost, obično potrebna intervencija nekog stranog državnika, da bi domaće vlasti poslušale šta sopstveni narod ima da im kaže. Pošto je Medvedev jasno stavio na znanje da nema nameru da dolazi kako bi davao legitimitet srpskim vlastima u trenutku kada im je zemlja na ivici ekonomskog i političkog ponora, već da dolazi u posetu „celom srpskom narodu“, te da povod njegovog dolaska mora biti događaj „od opšteg značaja za Srbe i Ruse“, mesna elita se brže-bolje bacila na posao da se prestonica prispodobi željama uvaženog gosta. Odlučeno je da se, za potrebe predsednika Rusije, organizuje proslava praznika Oslobođenja Beograda, koji se, odlukama gradskih vlasti, javno ne obeležava već više godina. Za potrebe te proslave, započelo je užurbano obnavljanje spomenika i obeležja oslobodiocima, koji su godinama propadali naočigled sviju i nalaze se, na sramotu grada i društva, u žalosnom stanju.

Političke činjenice su, pri tom, jasne. Srpskim vlastima je potrebna podrška ruskog predsednika, kao što su neophodna sva četiri Tadićeva potporna stuba da bi se levitacija srpskog Čardaka ni na nebu ni na zemlji nastavila još neko vreme, bar do predizborne kampanje. Ovi stubovi, nažalost, „nose“ daleko više od srpske spoljne politike – od strane pomoći i neposrednih ulaganja bukvalno zavisi sva srpska privreda. Istovremeno, svaka topla reč, ili svaka kritika ruskog predsednika, čiji politički autoritet u zemlji daleko transcendira autoritete većine domaćih političara, a svakako se poštuje znatno više od autoriteta njegovih kolega, predsednika i predstavnika ostalih „stubova“, može značiti presudni jezičak na vagi koji odnosi prevagu između opstanka na vlasti i narodne pobune sa krajnje neprijatnim i nepredvidivim posledicama.

Vlastima je, dakle, izuzetno stalo da udovolje ruskom predsedniku. Međutim, prvi put nakon mnogo godina, udovoljavanje stranom gostu se dobrim delom poklapa sa željama i afinitetima većine građana. Dmitrija Medvedeva nije teško obasuti domaćinskom toplinom, budući da je on u ovoj zemlji, za razliku od Žaka Širaka, Havijera Solane, ili DŽozefa Bajdena, istinski dobrodošao. Za razliku od Bajdenove posete, koja je po svojoj turobnoj atmosferi, pustim ulicama i oreolom pretnje i straha, neodoljivo podsećala na kultne scene ulaska Nemaca u Dubrovnik u Zafranovićevoj Okupaciji u 26 slika, Medvedeva su hiljade građana prestonice spremne da dočekaju sa oduševljenjem i radošću. I sve ono što se čini u čast predsednika Rusije, istovremeno služi na čast srpske prestonice. Obnavljaju se propali i oskrnavljeni spomenici. Obeležava se zaboravljeni i zanemareni praznik. Pokreće se javna diskusija o nasleđu oslobodilačke i antifašističke borbe u Srbiji. Najzad, postavlja se spomenik Puškinu u park Ćirila i Metodija, gde će se ubuduće nalaziti spomenici svakako najvećim reformatorima slovenske pismenosti u istoriji, što će beogradski „Vukov spomenik“ učiniti svakako „najpismenijim“ mestom u svim slovenskim zemljama.

Nepravdom na nepravdu

Istovremeno sa ovim, nesporno pozitivnim tekovinama Medvedevljeve posete (poseta je toliko značajna da unapred ostvaruje pozitivne tekovine!), pokrenula se i manje-više kontroverzna rasprava o vraćanju oslobodiocima Beograda, sovjetskim maršalima i generalima, te stradalim krasnoarmejcima, zasluženih ulica u centru grada, koje su im nepravedno oduzete tokom proteklih desetak godina. Pre nego što se uopšte uđe u ovu raspravu, neophodno je podvući dve nesporne istine. Prvo, naravno da Beograd treba očistiti od posledica istorijskog revizionizma komunista, koji su svakako prvi započeli haos sa preimenovanjima i brisanjima imena ulica u nastojanju da se zaboravi istorijski značaj ljudi kojima se na ovaj način odavala počast. Kraljevima Milanu, Petru i Aleksandru s pravom su vraćene njihove ulice, čime je ispravljena nepravda komunističkih vlasti. Komunisti su, istovremeno, svoju bahatost platili time što su njihova imena skinuta čak i sa ulica koje su oni sagradili, pa su samim tim imali puno pravo da ih imenuju. I ma koliko to, u stvari, ne bilo fer, malo ko će izraziti spremnost da bulevare Nikole Tesle, Mihaila Pupina i Stefana Prvovenčanog vrati Edvardu Kardelju, Vladimiru Lenjinu i 29. novembru. Ali insistiranje na ispravljanju „nepravde“ nanete reci Resavi, Južnom bulevaru, pa čak i uglednom građaninu Makenziju, krajnje je tupavo i nesuvislo.

Drugo, naravno da bi trčanje da se svim ovim ulicama navrat-nanos, i mimo ikakve procedure, vrate pređašnji nazivi pre Medvedevljeve posete, bilo bespotrebno udvorištvo, koje sigurno ne bi bilo previše prijatno ni samom ruskom predsedniku. Istovremeno, iskustvo nam kaže da su zahtevi građana da se ova teška greška gradskih vlasti ispravi uporno ignorisani, sve dok im se nije pridružio glas ambasadora RF, i sva je prilika da će, ako se ovo pitanje ne pokrene sada, ono ostati zatureno i zaboravljeno do sledeće Medvedevljeve ili Putinove posete. Nažalost, stvari se u Beogradu odvijaju na ovakav način.

Neprincipijelni tandem jednog gradonačelnika i jednog autora NSPM

Upravo u navedenom kontekstu, krajnje su zlurada dva komentara celog pitanja, koja su se u javnosti pojavila proteklih dana. Prvo je gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, izjavio kako on neće nikome da se dodvorava tako što će Skupština grada (zaslužene) ulice oslobodiocima dodeljivati „po kratkom postupku“ (što je nije sprečilo da „po kratkom postupku“ odobri postavljanje spomenika Puškinu), zatim je podvukao kako su gradske vlasti samo „ispravljale nepravdu“ vraćajući „predratne nazive ulica“, te cinično dobacio da će sovjetski oficiri i vojnici dobiti prigodno mesto „na novim ulicama i bulevarima koji se grade“. Na stranu to što Beograd nije dobio „novi deo grada“ od ozloglašenih komunističkih vremena (ako se ne računaju divlja naselja koja često nemaju ni kanalizaciju, vodovod i trotoare, a kamoli „bulevare“) – zaslužnim Rusima obećava se „kompenzacija“ u vidu neke krajnje neprimerene bestragije na periferiji, dok se ističe da „nema razloga“ da Resavska ulica i Južni bulevar i dalje ne nose to ime, od tolikog značaja po „predratnu istoriju  Beograda“.

Međutim, neuporedivo zlonamerniji i ciničniji bio je komentar dana Strahinje Bogdanovića na Internet prezentaciji NSPM, koji se, kritikujući srpske vlasti i udarne pesnice „Druge Srbije“, u svemu lepo složio sa gradonačelnikom Beograda. Na stranu što je kolega Bogdanović demonstrirao poznavanje ruske spoljne politike ravno svom poznavanju ruskog (crkvenoslovenskog, srpskog, ili na kom god jeziku bi trebalo da bude naslov njegovog komentara), proglasivši da Dmitrij Medvedev ima pametnija posla nego da štiti sećanje na građane svoje države, vojnike koji su nju spasili od najstrašnijeg terora i pogroma u istoriji čovečanstva, njegov rodni grad izbavili iz najnečovečnije opsade koju je Evropa videla u svojoj dugoj i mračnoj povesti, a celi kontinent oslobodili od nacističkog jarma, prošavši na svom putu i današnju prestonicu Srbije. Bogdanović, očigledno dobro upoznat sa svim Đilasovim argumentima, nije našao za shodno da pogleda originalne članke Vladimira Putina i samog Medvedeva, objavljene u proteklih mesec dana na sajtu čiji je kolumnista, i tako utvrdi koliko značajno mesto u ruskoj politici zauzimaju ova pitanja i koliko je čuvanje časti i dostojanstva ruskih vojnika visoko na listi prioriteta ruske politike. Ako su mu ova dva članka promakla, teško da su mogle i izjave ruskog ambasadora Konuzina, koji je sa mnogo mere u više navrata postavljao ovo pitanje u srpskoj javnosti.

Sve ovo je, na kraju krajeva, beznačajno, budući da niko u javnom diskursu nije u obavezi da poznaje rusku politiku i kulturu, niti da ima senzibiliteta za emocije i pažnju kojom Rusi zasipaju svoje poginule vojnike, bez obzira pod kojom su se zastavom borili za Otadžbinu. Ono što je nedopustivo jeste Bogdanovićevo izjednačavanje svih onih građana koji su se godinama uporno borili da se očuva sećanje na sve koji su na bilo koji način zadužili Beograd i Srbiju, od kojih svakako najveće dostojanstvo pripada onima koji su živote dali za našu slobodu (autor ovog teksta objavio je do sada tri teksta koja su se neposredno bavila ovom tematikom, od kojih su dva pisana pre nego što je bilo ikakvog pomena o Medvedevljevoj poseti, ili srpskom „zaokretu na istok“), sa ulizicama i profiterima koji sve ove godine žive od okrajaka koje im bacaju kolonijalni gospodari Srbije.

Ljudi se skoro deceniju (i više, pošto se i Miloševićev i komunistički odnos prema Rusiji nije bitno razlikovao od odnosa današnjih vlasti, koje su, u krajnjoj liniji, oni i odškolovali) bore da se naročite veze koje srpski narod ima sa ruskim, sačuvaju od zaborava i zaštite od zločestih i ružnih napada kojim su bile izložene sve ove godine. Veliki broj građana ove zemlje već godinama upozorava da Srbija nema svetlu budućnost bez saradnje sa Rusijom. Veliki broj kulturnih delatnika se godinama očajnički trudi da očuva kulturni kontakt Srbije sa pravoslavnom i slovenskom maticom, i zaštiti krhku srpsku kulturu od udara globalizacije tako što će joj omogućiti da se nadoveže i uključi u bogati kulturni dijalog koji se vodi u Moskvi i Petrogradu. Veliki broj istoričara godinama ukazuje na nepravdu koja je ukazana jedinoj stranoj armiji koja se za srpsku slobodu borila prosipajući po Beogradu krv, a ne bombe. I sada, kada je vlastita glupost i nesposobnost dovela srpske vlasti do saznanja da su svi ovi ljudi, sve ove godine bili u pravu, Bogdanović je tu da, u par paušalnih kvalifikacija, svima nama udari žig ulizica, podrepaša i drugosrbijanaca u najavi. Uz aplauze svih onih koji već mesecima rovare i mešetare, kako bi poseta jednog od srpskom narodu najomiljenijih stranih državnika prošla uz što više neprijatnosti.

Nasilni paralelizam, ili, šta je potrebno da se srpski zapadnjak seti nacionalnog dostojanstva

Epizoda sa „ruskim ulicama“ jedva da se razlikuje od bilo kog drugog slučaja vezanog za Rusiju u prethodnih par godina. Kada Rusi treba da kupe NIS, naši liberali se zabrinu za ekonomsku nezavisnost zemlje. Kada ruski kapital treba da uđe u Srbiju, oni se sete svog pionirskog vaspitanja i preko noći postanu gadljivi na novac. Kada se ruski diplomatski predstavnik obrati javnosti u ime svoje vlade, a u zaštitu svoje kulture i tradicije, oni uglas poviču kako neće strani ambasadori upravljati Srbijom. A kada se osiromašeni, ponižavani i omalovaženi građani Beograda pripreme da iskreno i srdačno dočekaju prvog stranog državnika od ugleda u ovom narodu, oni se svi zabrinu nad ulizištvom i dodvoravanjem. Uopšte, teško da u srpskom javnom diskursu ima nasilnijih i neiskrenijih paralela od onih koje se prave između SAD i EU na jednoj, i RF na drugoj strani.

Pri tome, nijedan od univerzalnih principa na koje se svi ovi politički korektori pozivaju kada je reč o Rusiji, ne važi u slučaju naših vajnih saveznika sa Zapada. A razlika je vrlo prosta, i u suštini se svodi na činjenicu da se određene stvari po prirodi jednostavno ne mogu relativizovati. Stavljanje ruskog kapitala u kontekst američkog je besmisleno, jer američki kapital gospodari svetom, dok ruski predstavlja uslovno skromne mogućnosti jedne bogate države, i ništa više. Stavljanje Medvedevljeve posete u kontekst Bajdenove je besmisleno, jer, prvo, Medvedev je u Srbiji voljen i poštovan, a Bajden nije; drugo, ruski predsednik predstavlja Srbiji naklonjenu i u narodu omiljenu državu i narod i zastupa opštepoznato savezničku i bratsku politiku – američki potpredsednik ništa od toga. Najzad, potpuno je besmisleno izjednačavanje čina brisanja zaslužnih imena sa Beogradskih ulica i njihovog vraćanja. U pitanju su dva sasvim različita postupka sa potpuno suprotnim kulturno-političkim statusom. Prvi predstavlja sramotu za grad i građane, drugi predstavlja njihovo spasavanje obraza.

Samo vrhunski propagandisti i medijski manipulatori u stanju su da „da“ pretvore u „ne“, čistu istinu u golu laž, a ispravku ozbiljne političke greške gradskog rukovodstva u ponavljanje te iste greške. Dobro nam je poznato da su gospodari našeg etra više nego sposobni kada su ovakvi pojmovni zahvati u pitanju. Oni su toliko vešti, da svaki put uspeju da za svoju stranu pridobiju značajan broj građana koji su osnovi protiv njih, a većinu ostalih načisto slude i demorališu. Bogdanovićev komentar je upečatljiv primer uspeha ovakve jedne kampanje.

Sve ovo, međutim, predstavlja jednu dnevnopolitičku priču sa dnevnopolitičkim ciljevima, i tužno je što ona mora da ima posledice po ljude koji su davno iskoračili iz blatišta svakodnevice i preselili se u večnost. Ljudi koji su ginuli za Beograd na njegovim ulicama, ne smeju nikada biti izbrisani sa tih ulica. Zapravo, malo ko sa toliko prava može da pretenduje na ulicu u centru grada. I to se ne sme zaboraviti. A ako neko zaboravi, dužnost nas ostalih je da ga podsetimo. I ako ih neko izbriše sa lica ovog grada, naša je dužnost da ih vratimo. Ako nam u je u tome neophodan politički autoritet Medvedeva, Putina, ili Konuzina, to je možda žalosno, ali ni za slovo ne menja ono što mora da se učini. Jer u pitanju je delo časti i delo poštovanja prema onima koji su živote dali za stvari u koje i mi danas verujemo – za Slobodu, za Otadžbinu, i za Čovečanstvo. Poštovanje prema tome nije stvar političkog izbora, to je građanska dužnost i zalog za budućnost.