Početna strana > Polemike > Polemika oko teksta M. Bobić-Mojsilović "Veliki Brat"
Polemike

Polemika oko teksta M. Bobić-Mojsilović "Veliki Brat"

PDF Štampa El. pošta
petak, 07. mart 2008.

Mirjana Bobić-Mojsilović: Veliki Brat

Moralni sunovrat Srbije – koja je sistematski razvaljivana poslednjih dvadesetak godina, i u kojoj je oplata važnija od suštine, a slika koju svetske mreže šalju u etar odavde važnija od toga šta se desilo – mogao se jasno videti i na skoro komemorativnoj sednici Skupštine Srbije, na kojoj je premijer izneo svoj ekspoze povodom jednostranog otcepljenja Kosova. U tako teškoj situaciji u kojoj se Srbija našla, ponižena, ostavljena, pokradena, moralno i na svaki drugi način uništena, paradoksalno – čuli su se i disonantni tonovi. Nije bilo potrebnog jedinstva povodom drugog izgubljenog kosovskog boja, u kome je Srbija potučena do nogu – voljom pre svega SAD i Evropske unije, kako je to tačno apostrofirao premijer.

Jedan poslanik je tim povodom upitao premijera – da li će nas pojedinačno apostrofirati, optuživši ga da je ta njegova izjava izazvala demonstracije mladih ljudi po Beogradu i drugim gradovima Srbije. Kritika upućena onima koji su ovih dana razvaljivali srpske gradove, palili automobile i lupali izloge sasvim je na mestu: divljanje po ulicama ne može da opravda nikakav uzvišeni emocionalni razlog, ali ovde se radi o nečem drugom – o duplim standardima.

Jer, u Srbiji, već odavno, postoji orkestar koji zdušno svira američku himnu, poručujući nam da je ,,Bože pravde” izraz ogavnog srpskog nacionalizma, te da moramo da verujemo da je jednostrano otcepljenje Kosova i poklanjanje srpske teritorije na upravljanje Zmiji i njegovim saborcima iz OVK u stvari za dobrobit Srbije. Te da svaki moderan građanin Srbije ima da veruje Kondolizi Rajs i DŽordžu Bušu, kad posle svega izjavljuju da su prijatelji Srbije, te da ne vide zašto Amerika i Srbija ne bi i dalje bile saveznice – u stvaranju još više malih država na teritoriji Srbije.

Taj orkestar, koji se štimuje na nekom drugom mestu, onomad nas je ubeđivao i da smo zaslužili bombardovanje, te da svako zlo i svaka nepravda prema ovom narodu nije ni zlo ni nepravda, već stanje stvari – to jest neka vrsta zaslužene kazne. Da su srpske strasti i ogorčenost nekako nevaspitane i aljkave, dok su strasti Šiptara, dostojanstvene i uzvišene. Taj orkestar sanja prištinsku sliku – da Srbi ovih dana, kao Šiptari, ljube američke zastave, a da se u Beogradu ulica Srpskih vladara preimenuje u ulicu Kondolize Rajs. Da Bernar Kušner dobije spomenik zahvalnosti, pošto bi glupi Srbi trebalo da shvate da je sve što je radio svih ovih godina, u stvari, bilo za njihovo dobro.

Taj orkestar je, međutim, ćutao kad je pre četiri godine šiptarska rulja zapalila onolike srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, ali je sada teško uznemiren zbog razlupanih izloga američkog lanca restorana brze hrane, jer je svaki Mekdonaldsov restoran, kao spomenik američke kulture, važniji od bilo kog srpskog manastira na Kosovu.

Taj orkestar nas ubeđuje da je Guča sramota Srbije, da je kad te gleda Veliki Brat – to najviši domet egzistencije, a da je ćirilica nekako prostačka. Taj orkestar se teškom mukom uzdržao da ne napravi vatromet u znak podrške mudrim i uspešnim naporima Martija Ahtisarija i DŽordža Buša za komadanje Srbije. Taj orkestar je pokušao da nas ubedi da je Srbima na Kosovu i Metohiji bolje sa Tačijem nago sa Tadićem, te da je upiranje prstom na Ameriku ključni dokaz srpske agresivnosti, prostaštva i urođenog fašistoidnog gena.

O. K. – od mržnje prema Americi, ili Evropi nemamo ništa, niti nam išta dobro može doneti lupanje izloga Mekdonaldsa ili prozora na stranim ambasadama. Vezane su nam ruke, i oboreni smo na pod. To moramo da istrpimo.

Ali, neka nas bar niko ne tera da volimo Velikog Brata koji nas je oborio na zemlju, koju nam je oteo.

Jer, sve to podseća na onaj mračni staljinistički metod u kome mučitelj, šamarima, tera žrtvu da izgovori da je zahvalna za kaznu i da razume pravednost svog mučitelja.

www.mirjanabm.com

 

Ilir Karamaniqi: Moralni sunovrat Mirjane Bobić-Mojsilović

U dva navrata, dnevne novine »Politika« u svojoj rubrici »Pogledi sa strane«, objavile su tekstove sa privatnog sajta Mirjane Bobić-Mojsilović.

U prvom paragrafu teksta »Veliki Brat« (Politika, 20.02.2008), Bobić-Mojsilović konstatuje da se Srbija nalazi u moralnom sunovratu. Pri tome, Bobić-Mojsilović prećutkuje ili zaboravlja barem 3 stvari: 1. da Srbija nije samo »sistematski razvaljivana 20 godina«, već i da je ta ista Srbija isto toliko godina razvaljivala sve oko sebe (najpre SFR Jugoslaviju i Kosovo, zatim Hrvatsku i Bosnu, da bi se na kraju okomila i na svoje građane); 2. da, »paradoksalni disonantni tonovi u Skupštini Srbije« jesu paradoksalni jedino zato što danas, za razliku od čitave dosadašnje istorije srpske države, postoji apsolutni konsenzus o zavojevačkoj politici srpske buržoazije nad Kosovom (vidi: Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, 1913); 3. Bobić-Mojsilović takođe zaboravlja da Srbiju nije »potukla samo SAD i EU«, već je i OVK, kao jedina vojska »u Srbiji«, koja se oružano sukobila sa Miloševićem. Gerilska vojska OVK se, licem u lice, i sa puškom u ruci, sukobila sa Miloševićevim vojnim i policijskim snagama, u koje su bili upregnuti »najbolji sinovi srpskog naroda«. OVK je vojno i politički porazila Miloševića. I ne samo to. Da nije bilo njih, i NATO bombardovanja, danas bi se Milošević verovatno još mazio sa svojim unucima u Beogradu, a Bobić-Mojsilović bi, umesto u emisiji centra antimiloševićevstva B92, mesto mogla pronaći i u CZ-u, kao anti-državni element. Dakle, ona svakako za svoju slobodu ima da zahvali i OVK-u i SAD!

Ali, Bobić-Mojsilović je već potpuno zaboravila na Miloševića, onoga protiv koga se sama borila. Zaboravila je i da je u zimu 1997. delila mandarine sa studentima u Vasinoj ulici, tačno ispred miloševićevskog policijskog kordona. To sada nije više bitno. Jer, njeno neslaganje i borba protiv srpskog tiranskog režima, sada je zamenila slaganje i ljubavna podrška novom premijeru i »novoj« srpskoj politici. Sada je za sve kriv »američki orkestar«, slažu se i Bobić-Mojsilović i njen premijer. To je orkestar koji sada svira: »Da su srpske strasti i ogorčenost nekako nevaspitane i aljkave, dok su strasti Šiptara, dostojanstvene i uzvišene. Taj orkestar sanja prištinsku sliku – da Srbi ovih dana, kao Šiptari, ljube američke zastave, a da se u Beogradu ulica Srpskih vladara preimenuje u ulicu Kondolize Rajs.«

A nije li i Bobić-Mojsilović nekada koračala sa američkim zastavama, istom tom ulicom Srpskih vladara, zajedno sa šetačima Beograda? Nije li i ona bila u toj povorci Amerikanofila pre nekih 10 godina? Sada ona vidi da se prevarila: »Amerikanci se međusobno ljube sa Šiptarima!« No, Bobić-Mojsilović i pored svog besa i poniženosti – što ju je napustio stari ljubavnik – ipak ostaje moralno čvrsta i ponosna. Ona prihvata svoje jade, i nije osvetoljubiva, već naprotiv sasvim trezvena: »O. K. – od mržnje prema Americi, ili Evropi nemamo ništa, niti nam išta dobro može doneti lupanje izloga Mekdonaldsa ili prozora na stranim ambasadama. Vezane su nam ruke, i oboreni smo na pod. To moramo da istrpimo.«

Dakle, ona ne podržava razaranja i paljevine Mekdonaldsa i stranih ambasada: mora se istrpeti gubitak ljubavi Velikog Brata i ne provocirati ga »neracionalnim« nasiljem protiv njega – od toga nema ništa, osim da se dobiju još veće batine. Druga je stvar to da svi oni »mladi huligani« pale ustanove Velikog brata sa istim šovinističkim rečima na usnama koje Bobić-Mojsilović servira po svim mogućim medijima, od »najtiražnijih dnevnih novina na Balkanu« do frankfurtskih Vesti. I onda, kada se sa tim istim Bobić-Mojsilović šovinizmom deca tuku sa policijom u Banja Luci ili Beču, onda će Bobić-Mojsilović reći da to nije bilo potrebno.

Sa druge strane, u svom drugog tekstu pod nazivom »Radost« (Politika, 7.02.2007), Bobić-Mojsilović pokazuje da njenom mentalnom energijom ne preovladava samo »devojačka« tuga zbog napuštenosti, niti samo »muška« šovinistička osornost prema Albancima. »Radost« je izliv majčinske ljubavi prema jednom 20-godišnjem mladiću, »našem dečku«. Ona ustaje u majčinsku odbranu njega, u trenutku kada ga napada »jedan mediokritetski 50-godišnji političar«. Jer treba da znamo: taj mladi i talentovani teniser/patriota nas je puno puta obradovao i delio svoje uspehe sa nama, običnim ljudima. Ali opet Bobić-Mojsilović zaboravlja, da to koliko je on »naš narodni dečko«, toliko ga i njegovih u dve godine mukom i znojem zarađenih 6 miliona dolara takođe kandiduju za pripadnika jednog drugog naroda: naroda apatrida, novih bogataša svetske elite, koja se bezbrižno smestila u Monte Karlu, kako ne bi svojim narodima i državama delila ni porez. Novak Đoković sa srpskim narodom i državom ne deli ni pišljiva groša. Sa druge strane, one ljude koji sa istom takvom mukom i znojem, ustaju u 5 sati ujutro čitav svoj radni život , ne bi li Beograđanima napravili svež hleb i pecivo, njih Bobić-Mojsilović imenuje Šiptarima. Ona tako zove upravo obične ljude koji zarađuju groš za groš, ljude koji su njeni sugrađani, i koji prave hranu za istu osobu čije reči pale njihove pekare i radnje.

Bobić-Mojsilović je nedvosmisleno u moralnom sunovratu. Taj je sunovrat proizvod kako njene lične, tako i malograđanske patologije napuštenosti, zatucanosti, provincijalnosti, mržnje i bojažljivosti prema Velikom Bratu. Ona želi još uvek da se raduje, ali ne zna kako to da iskaže. Možemo li joj se pomoći?

Ako neko može da joj pomogne, onda je to pre svega njena sestra-bliznakinja koja propoveda ljubav i »novu senzibilnost«, i kaže: ljubite se srednjoškolci! Mirjana je prva koja vapi za Zoraninim srednjoškolskim poljupcem. Uostalom, ako ne ljubav, dve sestre dele mržnju prema izgubljenom ljubavnom objektu: Velikom Bratu.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner