Polemika o neoliberalizmu i levici

Zoran Ćirjaković: Šest puta „ua” za radničku klasu

Razbijanje slatkih iluzija uvek je tužno. Svako ko veruje da levičarski bauk danas kruži Srbijom trebalo je da dođe na skup „Protiv mera štednje i privatizacije – solidarnost sa narodom Grčke”, koji je u nedelju na Trgu republike u Beogradu organizovalo 17 levičarskih organizacija i udruženja okupljenih u „Levi samit Srbije”.

Sve sa novinarima i poslovičnim šetačima pasa, čekačima autobusa i slučajnim prolaznicima, po divnom danu na skupu samoproglašene „srpske Sirize” okupilo se pedesetak ljudi. Jedno od šest „ua”, koje su govornici pokušali da izmame iz deprimirajuće malobrojne i anemične publike, bilo je kada je jedna od aktivistkinja pročitala da „u Srbiji ne postoji nijedna partija bilo u vlasti bilo u opoziciji koja zastupa radničku klasu”.

To je, nažalost, tačno. Ali izgleda da takva snaga ne postoji ni van stranaka koje nam neoliberalizam nude pod različitim, neretko levičarskim etiketama. Broj prisutnih bio je desetak puta manji od broja ljudi koji su na različitim „fejsbuk” grupama objavili da dolaze. Postavlja se pitanje: Ima li naša ponižena radnička klasa razloga da veruje levičarskim „aktivistima” čiji se angažman svodi na lajkovanje na „Fejsbuku” i šest „ua” za neprijatelje pravednije i jednakije budućnosti Srbije?

Koliko smo, čak i u ostatku Evrope, daleko od bilo kakve levičarske alternative neoliberalizmu, demonstrirao je prethodnih dana i Aleksis Cipras. Svakim danom, novi grčki premijer je odustajao od ponekog zahteva koji daje osnovu da se njegova politika nazove alternativnom. Štaviše, rešenje koje danas nudi u skladu je sa neoliberalnom logikom – kada se pojavi teško rešiv problem, treba izmisliti nov „egzotičan finansijski instrument” koji maskira njegovo postojanje i odlaže bolno suočavanje sa posledicama.

Nažalost, kao i mnogo manje radikalni francuski predsednik Fransoa Oland, i Cipras se brzo sudario s preprekama koje nameće činjenica da je neoliberalizam – sa izuzetkom Kube i Severne Koreje – kolonizovao celu planetu. Zato se svaki političar koji pokuša da sprovodi malo levičarskiju politiku, što podrazumeva ignorisanje razmera i prirode globalne hegemonije neoliberalizma, brzo suoči sa još većim problemima od onih koje pokušava da reši.

Ono što ipak daje nadu nije mera u kojoj je Cipras kao premijer ostao pravi, „radikalni” levičar, već činjenica da je čak i njegov malo humaniji „neoliberalizam lajt”, i bez kravate, izazvao toliko veliku paniku u zapadnim centrima finansijske, političke i medijske moći.

Veličina ocrnjivanja i stepen satanizacije u velikim zapadnim medijima postali su dobra mera validnosti alternativa koje nam se nude. Ako je suditi po Si-En-Enu i ostalim neformalnim glasilima naših neoliberalnih gospodara, moderni, islamom inspirisani pokreti i partije jedini su danas u stanju da artikulišu stvarnu ekonomsku, političku i društvenu alternativu.

S jedne strane, snažno oslonjeni na ideje zajedništva, jednakosti i solidarnosti, oni u muslimanskom svetu, ali i na Zapadu, pokrivaju prostor koji je nekada bio rezervisan za danas bezidejnu levicu. S druge strane, oni jedini pružaju organizovan otpor i uspevaju ne samo da kontrolišu ogromne teritorije, već i da na njima oživotvore principe koji ne predstavljaju puku modifikaciju neoliberalnog recepta.

Zato jedini bauk koji danas kruži Srbijom, Evropom i svetom jeste bauk Islamske države. Idejno bankrotiranim levičarima je mnogo teže nego samouverenim neoliberalima da prepoznaju da nije Cipras već Abu Bakr el Bagdadi konačno pokazao da Margaret Tačer, proročica „kraja istorije”, nije bila u pravu kada je tvrdila da alternativa neoliberalizmu više nije moguća.

Pored mešavine neverice, straha i gađenja koju bude zastrašujuće slike brutalnosti, Islamska država daje nadu da će se jednog dana ponovo pojaviti i neki levičarski bauk. Možda bi jedna takva, validna leva alternativa neoliberalizmu konačno naterala čak i lenje srpske „radikalne levičare” da shvate da se do promena, pa i do revolucije o kojoj vole da govore, neće stići lajkovanjem i fejvovanjem.

Za početak, potrebno je da se, bar po sunčanom februarskom danu, nekako nateraju da pre dva ustanu iz kreveta. Makar da, umesto mame, usput prošetaju psa. Velike promene često kreću od malih stvari.

Vladimir Simović: Ipak sunčaniji dani za levicu u Srbiji

U tekstu objavljenom u „Politici” 18. februara, Zoran Ćirjaković pominje Levi samit Srbije (LSS) kao „samoproglašenu srpsku Sirizu”, a jedna od poenti samog teksta je banalna očiglednost – levica je u Srbiji na marginama političkog polja.

Važno je pre svega reći da LSS nikada sebe nije proglasio „srpskom Sirizom”. Danas se u Srbiji pozivanjem na Sirizu samopromoviše veliki broj partija i njihovih kadrova – od Pokreta socijalista, preko Borka Stefanovića, pa sve do Srpske radikalne stranke. S druge strane, pozicija LSS-a je jasna: nijedna politička opcija u Srbiji ne nudi alternativu bankrotiranom sistemu u kojem živimo, a koji, štiteći interese vlasnika kapitala, efektivno onemogućava najveći broj ljudi da zadovolje svoje potrebe. Nasuprot tome, članice LSS-a aktivno učestvuju u konkretnim socijalnim borbama iz kojih izrastaju autentični pokreti, koji su u stanju da iznesu takvu alternativu.

Ipak, levica u Srbiji trenutno nije velika i nije uticajna. Ali pre nego li zaključimo da je takva situacija posledica „lenjosti” aktivista i aktivistkinja, što implicira Ćirjaković u svom tekstu, potrebno je osvrnuti se na lokalni kontekst i analizirati skorašnja društvenoistorijska kretanja.

Još osamdesetih godina nominalno leva vlast u SFRJ odustaje od socijalizma i sklapajući sporazume sa MMF-om hvata korak s neoliberalnom ofanzivom koja je već uveliko nagrizala socijaldemokratske države Zapadne Evrope. Devedesete su za levicu na našim prostorima „crna rupa”. Partije koje su se nazivale levim efektivno su sprovodile politiku desnice, pre svega oličenu u privatizaciji zajedničke svojine, koja je dovela do masovnog osiromašenja stanovništva. Ova praksa je na mejnstrim političkoj sceni nastavljena do danas kada navodno socijalista, Aleksandar Vulin, sprovodi ekonomski najliberalnije mere.

Ali nije dovoljno samo uperiti prst u partije. U Srbiji, sem nekoliko izuzetaka, očigledan je i jedan diskontinuitet u radu levo orijentisanih intelektualaca. Profesori na univerzitetima su tokom devedesetih masovno konvertirali, a kurikulumi su očišćeni od sadržaja koji iole dovode u pitanje kapitalistički sistem. Sindikati su birokratizovani i centralizovani, a međusobno gloženje im je često važnije od same borbe za prava radništva.

U takvom okruženju levica se izgrađuje maltene od nule i potrebno ju je locirati na terenu, pre svega u autonomnim radničkim borbama protiv privatizacije, studentskim borbama protiv komercijalizacije obrazovanja, ali i u borbi za prava žena, borbama na kulturnoj sceni itd. To su polja iz kojih izrasta LSS, koji nije „srpska Siriza”, ali svakako jeste srpska levica. Ili barem jedan njen deo.

Da li je na protestu podrške narodu Grčke, ali pre svega protestuprotiv mera štednje i privatizacijeu Srbiji, bilo 50, kako tvrdi Ćirjaković, ili 250 ljudi – irelevantno je. Broj nije veliki. Ipak, u trenutku medijske blokade, svako okupljanje koje preispituje politiku štednje i privatizacije postaje važno. A situacija u Srbiji je takva da će okupljanja biti sve više.

NakrajutekstaĆirjaković svoju nadupolaže uIslamskudržavuza koju kaže da je pokazala da je „alternativa neoliberalizmu moguća”. Čak i da možemo reći da je ID alternativa neoliberalizmu, ona definitivno nije alternativa kapitalizmu. U pitanju je groteskna tvorevina, izgrađena na očaju siromašnih i obespravljenih, a koja u krajnjoj instanci ne dovodi u pitanje profitom vođenu ekonomiju. U tom smislu, ID je alternativa kapitalizmu koliko je to bio i fašizam – ni najmanje.

Mnogo bi konstruktivnije bilo locirati polja borbe na „domaćem terenu”. No, dobro, konstruktivnost teško da možemo očekivati od čoveka kojićeradijeprebrojavatiprisutnenaprotestu, negošto će aktivno doprineti borbiprotiveksploatacije.

Zoran Ćirjaković: Invazija marksovaca

Povodom teksta ,,Ipak sunčaniji dani za levicu u Srbiji”, od 26. februara

Gospodin Vladimir Simović me u svom reagovanju na moj tekst „Šest puta ua za radničku klasu” optužio da nisam bio konstruktivan u odnosu prema „radikalnoj levici” u Srbiji i da aktivno ne doprinosim „borbi protiv eksploatacije”.

Nažalost, ove tvrdnje, kao i serija kleveta i diskvalifikacija kojima sam izložen zbog tekstova o organizacijama koje se predstavljaju kao predstavnici prave, radikalne ili marksističke levice, mogu delovati uverljivo svakome ko nije upoznat s načinom kako se levičari okupljeni u Levom samitu Srbije bore protiv eksploatacije.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, naveo bih karakteristične primere javnog delovanja Matije Medenice, trećeg govornika na skupu koji je „srpska Siriza” održala na Terazijama pred „masom”, koja možda pod dejstvom sve popularnijeg biljnog tamjana, može da naraste na 250 ljudi koje pominje Simović.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih tvitove Medenice, koji je aktivan pod korisničkim imenom Marksovac i – pod sloganom „Između fronta i fajronta” – ističe da „živi u ritmu muzike za bes”. U tom slučaju, sigurno bih pomenuo i njegov anarhistički koan „teški zločini, svaki dan ih počinim – busplus”, galileovski zaključak ,,sve prolazi – ostaju podočnjaci” i revolucionarne stihove ,,klonulo je moje telo, umorne su moje noge – od rejva i droge”.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, Borislav Borko Stefanović, novorođeni levičar zarobljen u tesno skrojenim odelima i telu neoliberala, ne bi morao da ,,javno poziva na kafu Medenicu i ekipu iz ’Marksa 21’”, već bi u ,,Politici” mogao da se upozna sa Medeničinom inventivnom strategijom: „Imam snažan poriv da se izdrogiram i da legnem da spavam i u međuvremenu sve da prođe i kad se probudim da i dalje budem lepo izdrogiran”, koju je tvitovao 15. septembra.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih stavove o Kosovu „Marksa 21” – koji predstavlja okosnicu Levog samita Srbije: ,,Glavna karakteristika srpske politike netrpeljivosti bilo je i ostalo odbijanje prava Kosova na samoopredeljenje, tj. prava na formiranje nezavisne države. Nasuprot tome, glavna karakteristika balkanske politike prijateljstva trebalo bi da bude upravo odbrana prava Kosova na samoopredeljenje, prava na formiranje nezavisne države, nasuprot dogmatskom negiranju ovog prava od strane naše vladajuće klase.”

Da nisam želeo da budem konstruktivan, naveo bih i njihovo tumačenje uzroka slabosti levice u ostatku regiona: ,,Dok levica u Srbiji ne ojača i ne usvoji jasan stav protiv povratka države Srbije na Kosovo, teško je očekivati da se razvije širi pokret solidarnosti među narodima na samom Kosovu i na Balkanu. No, ovo je znak da postoji velik potencijal za borbu za pravo na samoopredeljenje, za Kosovo slobodno od imperijalizma.”

Da nisam želeo da budem konstruktivan, citirao bih i svađe na „Fejsbuku” između levičarskih učitelja i učiteljica Borka Stefanovića oko toga ko je bio „večniji” student Filozofskog fakulteta ili rasprave o donatorskim nepravdama i miljenicima Roza Luksemburg štiftunga, koji je postao „Soros fondacija” za radikalne levičarske preduzetnike u Srbiji.

Da nisam želeo da budem konstruktivan, napisao bih i tekst u kome bih postavio pitanje šta u Srbiji stvarno podržava fondacija levičarskih potomaka – da citiram Danijela Goldhagena, profesora na Harvardu – „Hitlerovih dobrovoljnih dželata”. Da li je cilj Roza Luksemburg štiftunga da, posle „liberalne” nekropolitike, oličene u ciničnom političarenju okrenutom ka devedesetim u kome su glavni argument leševi i njihov broj, ovde ojača i nova, „radikalno leva” nekropolitika? Drugim rečima, da li, možda nesvesno, doprinose da – pored 7.000 nevinih srebreničkih žrtava – i tela (nesrpskih) žrtava srpskih kvislinga iz Drugog svetskog rata budu pretvorena u „batinu” kojom će srpski radnici i sirotinja biti udarani po glavi svaki put kada zatraže da neko vodi računa o njima i njihovim mukama?

Da nisam želeo da budem konstruktivan, napisao bih i da me brojne aktivnosti darežljivog nemačkog levičarskog RL štiftunga u Srbiji nisu ubedile da oni stvarno veruju da ovde treba da postoji delotvorna levičarska snaga koja će brinuti o radnicima – i neće biti fokusirana samo na ,,srpski fašizam”, gej paradu, majke Srebrenice, platane ili Peti parkić.

Pošto sam pokušavao da budem ne samo konstruktivan već i dobronameran, do danas u tekstovima u kojima sam pisao o našim levičarima i njihovim zapadnim sponzorima nisam pominjao ništa od svega ovoga. Ali, ako Simović i dalje misli da nisam dovoljno uverljivo pokazao svoju konstruktivnost, spreman sam da ponudim još argumenata. Samopovređivanje je uvek stvar ličnog izbora, što većina nas, pre ili kasnije, nekako uspe da nauči.

I, za kraj ove tužne priče koju sam nevoljno napisao, nešto što će se, verujem, dopasti i Simoviću i njegovom ,,antifašističkom” saborcu Andreju Nosovu, udarniku ,,kulturne dekontaminacije” i novom pulenu ,,evropske Srbije” na vučićevski način. Više nisam kolumnista „Politike”. I po sunčanim i po kišnim danima, invaziju marksovaca posmatraću sa strane.

Vladimir Simović: Kud se dede politički argument?

Povodom teksta ,,Invazija marksovaca”

U prethodnom tekstu uputio sam kritiku Zoranu Ćirjakoviću da u svojoj analizi levice nije konstruktivan, ali nisam pomišljao da je istovremeno i zlonameran. Njegov poslednji tekst, objavljen u „Politici” 3. marta, u ovom drugom me, nažalost, demantuje. Umesto da na argumente odgovori argumentima, Ćirjaković preteći prelazi na teren zlonamernog ad hominem obračuna i igra na kartu tabloidne diskreditacije.

Ćirjakovićev tekst je sročen na način koji, fokusirajući se na individue, politiku efektivno skida sa tapeta. Iako tobože kritičar neoliberalizma, autor u tom smislu ostaje deo neoliberalnog ideološkog toka koji se trudi da, pod velom navodne objektivnosti, depolitizuje i obesmisli bilo kakvu kolektivnu borbu u našem društvu.

Njegov pokušaj diskreditacije novih levih inicijativa bazira se na zamišljanju nekakvog idealnog subjekta leve politike. Funkcija tog imaginarnog subjekta nije ništa drugo do da legitimiše Ćirjakovićevu „kritiku”. Efekti ovakve postavke svode se na puki konformizam autora i prikrivaju, čak i legitimišu njegovu političku inertnost. Ipak, iluzija je cinizma da stoji izvan i iznad političkih i društvenih procesa. Ako je vrhunac Ćirjakovićeve političke analize jeftina diskreditacija levih snaga u Srbiji, jasno je na čijoj strani barikade on faktički stoji. Prividno dobronameran, Ćirjaković zapravo obavlja agresivan ideološki rad kojim se dalje marginalizuje levica. Kada se principijelna politička pitanja zamene tabloidnim denuncijacijama, političko se efektivno svodi na iluziju. Time se u drugom koraku doprinosi utvrđivanju postojećeg stanja kao jedinog mogućeg.

Drugi nivo Ćirjakovićeve reakcije je pokušaj da redukuje spektar tema kojima bi levica trebalo da se bavi. No, politika levice je sveobuhvatna i nije je moguće suziti na ovu ili onu pojedinačnu temu. U pitanju je politika koja se zasniva na interesima svih koji žive od svog rada. Levica se suprotstavlja kapitalističkom sistemu koji prožima sve pore društva i koji je skrojen tako da obezbedi maksimizaciju profita, a ne zadovoljenje potreba ljudi.

U tom smislu za levicu su važna čak i pitanja posečenih platana. Ali levica ovom pitanju ne prilazi iz sentimentalnih razloga žala za starim stablima, već pre svega iz protesta zbog nedemokratskog upravljanja javnim budžetom.

Levica zastupa interese radništva. Levi samit Srbije su pokrenuli radnici i radnice preduzeća koja su u periodu restauracije kapitalizma temeljno uništavana. Svi oni vode borbu protiv privatizacije, za radna mesta i radničko upravljanje, a u toj borbi su neretko nailazili na otpore vladajućih struktura.

Ipak, u trenucima kada se kapital neometano kreće celom planetom, zatvaranje samo u granice nacionalnih država dovešće do neminovnog poraza. Efekte takvog zatvaranja možemo svakodnevno osetiti. Naime, pod izgovorom podizanja konkurentnosti i privlačenja investitora, naše vlade aktivno snižavaju cenu rada, ali i osnovna prava radnika i radnica menjajući zakone o radu. Zatvaranje u nacionalne okvire u periodu globalnog kapitalizma znači intenziviranje takmičenja između radništva različitih država u tome ko će biti više eksploatisan. Stoga je politika levice suprotstavljena kako ekonomskoj i vojnoj dominaciji velikih sila, tako i lokalnim nacionalizmima, ali i autošovinizmima.

Levica ne ostavlja ni jedno pitanje po strani, a njena uloga nije da „vodi računa o nečijim mukama”, već da kreira političku alternativu i poziva na solidarnu akciju. No, očigledno da Ćirjaković u svom kabinetu na privatnom fakultetu nije u poziciji da jasno sagleda dimenzije levice i leve politike. Levica je u borbi svih koji se suprotstavljaju smanjenju plata i penzija, uništavanju javnog školskog i zdravstvenog sistema, privatizaciji poslednjih ostataka svojine koju je naše društvo udruženim snagama gradilo. Levica je borba protiv ekonomske i patrijarhalne opresije nad ženama. Levica je oličena i u borbi za javni prostor. Rečju, levica je borba za društvo bazirano na solidarnosti i potrebama ljudi, a ne na konkurenciji i interesima kapitala.

Zoran Ćirjaković: Idealni neprijatelji neoliberalizma

Povodom teksta „Kud se dede politički argument?”, od 11. marta

Gospodinu Vladimiru Simoviću izgleda ne ide radikalno levičarenje, pa je u odgovoru na moj tekst „Invazija marksovaca” rešio da, posle smele reinterpretacije odnosa islamista prema kapitalizmu, da originalan doprinos studijama medija.

Simović, naime, tvrdi da puko citiranje stavova koje je jedan aktivista javno objavio – pod svojim imenom i prezimenom i uz isticanje članstva u organizaciji koja čini udarnu pesnicu Levog samita Srbije – predstavlja „ad hominem obračun” i „tabloidnu denuncijaciju”. Doduše, aktivista koga sam citirao piše da sam samo preneo njegove „tvitove koji tematizuju život mladih”.

Pošto mi Simović zamera zbog navođenja ličnih imena i naširokog citiranja stavova levičarskih organizacija, daću jednu celovitiju sliku destruktivnog delovanja i privilegovanih „života mladih” radikalnih levičara u Srbiji. Pokušaću da ilustrujem zašto mislim da su oni na putu da, citiraću Simovića, „obesmisle bilo kakvu kolektivnu borbu u našem društvu”.

Alister Kembel, bivši novinar porno magazina i urednik tabloida, koji je postao stručnjak za sahranjivanje opozicije i medijskih sloboda, ovde neće imati težak posao. Nacionalisti nemaju nijednog poslanika u parlamentu, demokrate imaju Borka Stefanovića, a vodeći radikalni levičari javno deluju i ponašaju se kao da su ih zajednički dizajnirali i obučili Aleksandar Vučić i Margaret Tačer, najuspešnija grobarka levičarskih pokreta u novijoj istoriji.

Stavove i životne ideale koje sam citirao može javno da iznese samo neko ko ne zna kakav je „život mladih” u Srbiji, stotine hiljada onih koji nisu imali sreću da se rode kao privilegovana beogradska deca niti imaju deficit morala koji je potreban za udoban život u donatorskim baruštinama. Štaviše, toliko neodgovorno i samoživo javno delovanje sugeriše da je reč o nekome koga uopšte ne zanimaju muke siromašnih i istinski marginalizovanih ljudi.

Simović me optužuje za „diskreditaciju levih snaga u Srbiji”. Ali, mislim da sam prekasno progovorio o snagama koje diskredituju ideje koje navodno zastupaju i svaki pokret u čijem sastavu se nalaze, pa i Levi samit Srbije. Tužno je da Simović ne uviđa da potpuna diskreditacija takvog aktivizma predstavlja preduslov jačanja odgovorne i delotvorne levice, one koja, bar sama, neće moćnim neprijateljima nuditi oružje kojim mogu da je u svakom trenutku unište u očima radničke klase, miliona poniženih glasača koji ne sanjaju snove urbanih zavisnika.

Čini mi se da je naša radikalna levica danas u kandžama buntovnika bez razloga i umišljenih intelektualaca u pokušaju, koje su roditelji odavno uveli u jedan perverzni, ali ušuškani privatni komunizam. Oni žive u tranzicionom Diznilendu u kome su marksizam i anarhizam svedeni na adolescentske potkulture, identitetski izbor lenjivaca sa palestinskom maramom oko vrata kojima višak adrenalina ne da da postanu hipsteri, ali žele da budu kul.

Nažalost, delovanje radikalne levice se ovde uglavnom svelo na dugačak obred prelaza za razmažene večne studente, mamine i tatine sponzonorce i sponzoruše, i cinični „projektarijat”, neumorne skupljače donacija od raznih štiftunga i fondacija. Kada, valjda negde oko četrdesete, budu prinuđeni da konačno odrastu, ti, uglavnom bezbrižni, ali ljutiti mladi ljudi sebe vide kao „radnike” u kulturi i kreativnim industrijama. Idealna zanimanja su disk-džokej, teoretičar i borac za prava radnika.

Ali, išao sam na neke od tribina i čini mi se da mnogi aktivisti radničke živote poznaju samo sa hiperestetizovanih i sterilisanih fotografija Sebastijaoa Salgada – na kojima su neka od najsurovijih i najubitačnijih radnih mesta na svetu, gde se živi kratko i umire od podmuklih bolesti koje rastaču svaku ćeliju, predstavljena kao destinacije koje žarko želite da posetite.

Pošto je Simović uveo i jednu prilično jadnu, „ad hominem” diskvalifikaciju, navešću nekoliko stvari o sebi. Nemam kabinet, imam sedam godina radnog staža i do pre samo nekoliko meseci mogao sam da poslužim i kao primer prekarijata, nesigurnog rada. Za više od sedamdeset tekstova, objavljenih tokom prethodne dve godine u različitim rubrikama u „Politici”, dobio sam ukupno 109.000 dinara. U „Vremenu”, u kome sam povremeno objavljivao tekstove, plaćen sam još slabije.

Većina novinara u Srbiji su ljudi koji, kao i ja, vole da pišu, čak i za ponižavajuće male honorare. Pritom, nad mnogima od nas se redovno iživljavaju ne samo bahati režimi koji uživaju podršku Zapada, već i razni „marksovci” i „konstatinovićevci” koji sa tog istog Zapada dobijaju obilne donacije ili udobno žive od rezultata miloševićevsko-tranzicionog privatnog preduzetništva svojih roditelja. Povrh svega, mnogi od samoproglašenih liberalnih i radikalnih levičara čine sve da dezavuišu i „Politiku” i „Vreme”, dva najotvorenija i najslobodnija medija u Srbiji.

Sve što mogu je da odbijem da novim odgovorima Simoviću nastavim da dajem povod za javno promovisanje ovih destruktivnih paralevičara, koji uporno odbijaju da prestanu da doprinose opstanku „postojećeg stanja kao jedinog mogućeg”. Uz toliko dobre, idealne neprijatelje, neoliberalima Vučiću, šta god danas bila njegova ideologija, i ne trebaju saveznici.

(Politika)