среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Полемика о Александру Тијанићу, Срђи Поповићу и Времену - да ли би Поповић данас подржао Вучића
Полемике

Полемика о Александру Тијанићу, Срђи Поповићу и Времену - да ли би Поповић данас подржао Вучића

PDF Штампа Ел. пошта
Мухарем Баздуљ-Виктор Иванчић   
субота, 22. новембар 2014.

Мухарем Баздуљ

Хроника најављене празнине

Госпођа Смрт није лишена смисла за иронију. Као илустрација тог смисла обично се наводи она згодна скаска о Багдаду и Самари. Смисао госпође Смрти за иронију најочитији је, међутим, кад је ријеч о тајмингу. Постоји неколико најчувенијих прича о славним људима који су умрли истог дана. И Џон Адамс и Томас Џеферсон, други и трећи по реду предсједник Сједињених Америчких Држава, умрли су 4. јула 1826. године. Два америчка предсједника да умру на исти дан, па још на Дан независности, који комеморира усвајање Декларације независности у чијем су писању и усвајању обојица учествовала, све звучи као коинциденција која би и за Пола Остера била претјерана. Исти дан смрти – 11. октобрар 1963. – дијеле и Жан Кокто и Едит Пјаф, двоје најславнијих француских умјетника свог времена. У текућем стољећу, барем из глобалне перспективе, најчувенији је случај Микеланђела Антонионија и Ингмара Бергмана, двојице дивова седме умјетности, генија за које се чинило да долазе из друге епохе и са друге планете, а који су умрли истог дана – 30. јула 2007. године.

АДВОКАТ И НОВИНАР: Срђа Поповић и Александар Тијанић нису умрли истог дана, него дан за даном, Тијанић двадесет осмог, а Поповић двадесет деветог октобра 2013. године, али је и таква блискост њихових смрти многе узнемирила. Најбоље се то видјело из хистеричних напада на све оне који би се евентуално у истом некрологу опраштали од обојице. Нико није ни покушао рећи да се ради о људима једнаке важности и једнаке специфичне тежине, али чињеница јест да су обојица у свему чиме су се бавили стизали до врха. Такође, иза обојице је, показује то добро протеклих годину дана, а изван сваке фразе, остала голема празнина. Уз све силне разлике које су између њих двојице постојале, постоји једна сличност, за коју ми се чини да је важна, а остала је, ако се не варам, незабиљежена. И Поповић и Тијанић, наиме, спадају у оне ријетке фигуре које су и у вријеме СФРЈ и у вријеме послије распада Југославије играле велику улогу у друштву. Правник, адвокат, борац за слободу говора, петиционаш, почетком деведесетих један од оснивача "Времена", антиратни и политички активиста. С друге стране, новинар и колумниста осебујног и незаборавног стила, све више постаје медијски менаџер, свјестан да стилско умирање у љепоти можда и доноси препознавање и малу славу, али да су новац и могућност стварног друштвеног утицаја ипак другдје.

УЗОР: У књизи Бескичмена Шпанија, филозоф Хозе Ортега и Гасет износи заводљиву доктрину о настанку друштва као таквог ("нема друштва уколико међу члановима не постоји свест о припадништву истој групи"). Цитираћу овдје мало екстензивније размишљање овог оригиналног филозофа: "Обиље сведочанстава, пре свега етнолошких, приморава нас на помисао да се друштво рађа из надмоћне привлачности коју један или неколико појединаца зраче према другима. Надмоћност, изузетност одређеног појединца аутоматски буди код осталих покретачку снагу привлачења, слеђења. Манире, односно понашање те истакнуте личности одушевљени следбеници прихватају као надиндивидуална начела. Уколико, дакле, уопште треба говорити о нагону, рекли бисмо да се социјални нагон конкретно састоји од порива ка послушности коју неки људи осећају према човеку који је у извесном смислу узоран. Тај динамички однос између узорног човека и жудње околине да га следи, да му се прилагоди, појављује се у свим друштвима, почевши од најпримитивнијих и исконских па све до оних најразвијенијих која су скоро већ на измаку."

На овом фону, могли бисмо, с нешто претјеривања, рећи да је читав концепт Друге Србије, цијело то друштво, настао из надмоћне привлачности Срђе Поповића. Од 1990. године, кад је основао "Време", до периода након пада Милошевића, кад се послије повратка из Америке успоставио као гуру "Пешчаника", Срђа Поповић је непрестано био и остао сива еминенција опозиционе Друге Србије. Обдарен невјероватним шармом и интелигенцијом, интелектуално супериоран, рјечит, елоквентан и убједљив, несклон афекту у писању, са јасним и конзистентним ставовима, способан разликовати важно од неважног (што је колико ријетка, толико и важна особина), Поповић је за многе функционисао као узор.

Ако постоји опсесивна идеја у његовом политичком дјеловању, нарочито у посљедњих четврт вијека живота, она се састоји из убјеђења да Србију треба неповратно учинити дијелом Запада, првог свијета. У томе је био савршено досљедан. Овдје је важно начинити једну дистинкцију. Постоји Запад у политичком смислу (мисли се првенствено на ЕУ и НАТО), као што постоји Запад у вриједносном смислу (либерална демократија, индивидуализам, слобода мишљења, окупљања и говорења, људска права у најширем смислу). Ова два смисла се у доброј мјери поклапају, али не до краја. Поставља се, међутим, питање приоритета: да ли је важније пожурити, позиционирати се на политички Запад, па се онда на миру и полако приближавати Западним вриједностима или је важније најприје имплементирати вриједности, а политичко придруживање, кад и ако дође – дође. Неповјерљив према локалној политичкој елити, још неповјерљивији према такозваној маси, Поповић је био за прву варијанту, а као најбржи начин за то својевремено је видио неку врсту стране интервенције и привременог вањског (Западног) туторства. У том смислу (не заборављајући, наравно, нипошто ни хуманитарни аспекат цијеле ствари ономад, односно жељу да се заврши рат те да се окончају погибије и страдања цивила) ваља читати и његову подршку идеји о бомбардовању Србије још почетком деведесетих, као и оно што му је недавно, баш у интервјуу за "Време", као главни гријех спочитао Владета Јанковић, тезу "да би за Србе једини лек био да доживе потпун војни пораз и капитулацију". Бесмислен је, међутим, Јанковићев закључак да "Срђа Поповић заправо није волео свој народ". Он је свом народу желио најбоље, само што се његова "дијагноза" о стању народа, а самим тим и о пожељном "лијечењу" разликовала од Јанковићеве. Није ту случајно ни кориштење метафоре "лек"; не улазећи овдје у расправу да ли је Поповићева "дијагноза" исправна, савршено је логичан његов став да је дугорочно боље прогутати горки лијек (колико год то на кратки рок било непријатно), него игнорисати "болест".

ПОЛЕМИКА: Све до пада Милошевића, оно што се обично назива Другом Србијом било је, барем извана гледајући, прилично монолитан покрет. Прва права пукотина на овом фронту јест чувена полемика "вођена на страницама листа ‘Време’ од 1. августа до 21. новембра 2002. године", полемика коју је Оливера Милосављевић прозвала тачком разлаза. У предговору књизи тако и насловљеној, а у коју су уврштени сви текстови из ове полемике, уз неке за њу успутно везане, Оливера Милосављевић наводи цијели низ тема око којих се полемика водила (ратни злочини, Хашки суд, НАТО бомбардовање СР Југославије, 5. октобар итд.). Детаљна анализа цијеле ове полемике завређује засебан опширан текст, али овдје ћу, барем овлашно, подсјетити првенствено на Поповићеве ставове изнесене прије дванаест година. Међу 78 текстова од којих се полемика састоји, Поповић се исказује као најплоднији и најфреквентнији аутор – ту је, наиме, девет прилога које он потписује.

Међу онима који су Поповићу контрирали, најистакнутнији је био Стојан Церовић. Искористивши као мото помињаног предговора два цитата – један Поповићев и један Церовићев – Оливера Милосављевић сугерише како се полемика у симболичком смислу може свести на полемику између њих двојице. И збиља, Срђа Поповић се у полемику укључује тек након што је Церовић, између осталог, написао: "Да ли је требало да објашњавамо затуцаном народу да мора да воли НАТО бомбе? Да ли смо морали да верујемо како су сви они мостови порушени из разлога педагошких, да би Срби научили лекцију из демократије? Или из медицинских, јер што је лек за болесног човека то је бомба за луд народ? И да ли је уопште пало довољно бомби?" Свој текст Капитулација пред злочином, Поповић започиње у личном интимистичком тону: "Драги Стојане, када смо правили ‘Време’, нисам могао ни замислити да ћу се једног дана дописивати са тобом преко ових страница", базирајући суштину текста првенствено на полемици с Церовићевим ставом да треба показати "добру вољу да се опрости што се опростити може, да се испоље саосећање и милосрђе, а не само осветнички бес".

Најкраће речено, Поповић се залаже за енергичније "суочавање са прошлошћу", јер су злочини били одвише страшни да би их се адактирало самим чином суђења починиоцима. Церовић му на то отписује: "Мислио сам да је Милошевић наш велики проблем и да у оно време нисмо морали да питамо ко нам и зашто помаже да га се решимо. Сад испада да ништа није решено, да је проблем Србија и свако од нас, то јест да тек сад долази највећи посао. Па, пријатељи, ја не намеравам да ратујем против своје личне карте. Таква је каква је. Ако шта друго има да се поправи, ето мене." (Успут, усред размјене ватре између Церовића и Поповића, у полемику се, ничим изазван, укључује Светислав Басара. Не могу да одолим, а да не цитирам надахнуте редове о "фрустрираним, похлепним и гузатим бабама"; вели, дакле, Басара: "Осећам удео личне кривице у непочинствима чије сам последице (за разлику од баба) својим очима видео на дринским спрудовима. Било их је свукуда. Нека Бог дâ да сва изађу на видело. Нека Бог дâ да смогнемо снаге да затражимо опроштај од свију које смо, хтели–не хтели, завили у црно. Међутим, не видим ниједан разлог да за то покајање падамо на колена пред Бисерко, Кандић, Слапшак и буљави Луковић (падежи намерни) који су од тих несрећа удобно живели и хоће да живе исто тако заувек. Ако немамо бољу савест од тих сабласти, боље да нас није."

Угрубо говорећи, Поповић тврди да Србија нема право на нормалност, на нормалан живот, док се не суочи до краја са злочинима почињеним у њено име. Церовић му на то, већ на крају полемике, одговара: "Најзад, жао ми је што некоме то звучи цинично, али никако не мислим да је бављење ратним злочинима и одговорношћу друштва најважнија обавеза свих нас. Ако покушам да замислим земљу у којој се то масовно ради, прво што помислим јесте да бих сместа отуд побегао било куда. Да је Милошевићева Србија збиља била Хитлерова Немачка, још бих некако разумео ове садистичке, или можда више некрофилне изливе. Али како да то разумемо сад кад ни Милошевића више нема међу нама? (…) А злочинима, ратовима и кривицама ово друштво бави се колико може и уме. Бавило се и раније и не знам зашто се тако заборавља историја српског отпора који је најзад срушио Милошевића. Зашто се мисли да се сав онај народ који је гласао и устао против њега сад поново њему окренуо. Ако понеко ипак јесте, то је пре свега заслуга Хашког процеса. Зар је тај механизам збиља тако тешко разумети?"

БЕЛИ ЛИСТИЋИ: И Срђа Поповић и Стојан Церовић били су у првим редовима отпора Милошевићу, ратним злочинима и национализму. У моралном смислу, а у том контексту, њима је залудно тражити мане. Оно по чему се њихови ставови 2002. године разликују, може се свести на једну слику: Церовић вјерује у могућност мира, док је за Поповића срж друштва стални конфликт. Обојица су, наравно, свјесни важности кажњавања злочинаца, но Церовић није желио да живи у друштву у којем ће комеморирање злочина докинути сваку шансу за мирну садашњост и будућност. У прагматичном смислу, међутим, а складу са магистралном идејом неповратног пребацивања Србије на Западни колосијек, Поповић је био у праву. У том контексту, он је по правилу стајао на позицији удовољавања захтјева које су пред Србију износиле Америка и Европска унија. Послије Ђинђићеве смрти, као главни и најопаснији противник промптних европских интеграција потврђује се Војислав Коштуница. Под Поповићевим менторством, фактички цијела Друга Србија, укључујући и многе од оних који су 2000. године агитовали за Коштуницу, страствено исписује десетине и стотине текстова против "аутистичног премијера". Барем дио потребе за ангажманом око утврђивања политичке позадине атентата на Ђинђића у Поповићевом случају није био лишен везе са жељом да се Коштуница политички неутралише. С поразом Коштунице, односно са успоном ДС-а и Бориса Тадића на кључне позиције у држави, српски брод је, чини се, на чврстом курсу ка Европској унији и Западу као метафори, свему ономе, дакле, чему и Срђа Поповић тежи. И заиста, слиједе хапшења Радована Караџића и Ратка Младића те напредак у ЕУ интеграцијама. Кад се, међутим, покаже да Борис Тадић не жели ипак слиједити по сваку цијену ЕУ агенду, кад се учини да му је можда више стало до Запада у вриједносном него у политичком смислу, кад одбије да слиједи све европске захтјеве, нарочито кад је ријеч о Косову, из Поповићевег кружока долази врхунски гамбит – покрет такозваних бијелих листића.

Мало је тема о којима је у Србији више писано, нажалост углавном несувисло, па овдје ваља понудити одмјерен сажетак. Цијела ствар има, рекло би се, белетристичку предисторију. У једном роману Жозеа Сарамага, наиме, грађани исказују незадовољство цјелокупном политичком кастом тако што масовно излазе на изборе, а велика већина изишлих бирача у гласачке кутије убацује празне листиће. Потцртајмо: важно је да излазак на изборе буде масован (нема бојкота, нема апстиненције), а да већина тих гласача не гласа ни за кога. У контексту романа то је илустрација грађанске побуне против система привидног избора. Заговорници "бијелих листића" у Србији спинују сличну причу: сви су исти, а овако ћемо то и да им поручимо. Као резултат тога, на предсједничким изборима Томислав Николић је побиједио Бориса Тадића, а као посљедица те побједе, идућа влада се формира око СПС-а и СНС-а. Привремено је Ивица Дачић премијер, док је Александар Вучић први потпредсједник Владе. Јасно је, међутим, да неће проћи дуго прије него њих двојица промијене улоге и прије него се сва реална политичка моћ сконцентрише код Вучића. Иако је цијела ова изборна математика ужасно једноставна, многи се још праве да је не разумију те вриједи уложити напор да им се све то нацрта.

Они склони аболирању бијелих листића од сваке одговорности, склони су рећи да их је било премало, да је фокусираност на бијеле листиће бесмислена. То је, наравно, погрешно. То је као кад би неки коментатор предизборних кампања у Америци критиковао фокусираност изборних штабова демократа и републиканаца на државе какве су Охајо или Флорида, државе познате као сwинг статес, односно оне за које се не може унапријед погодити да ли ће у њима побиједити демократски или републикански кандидат. Унапријед се зна да демократски кандидат побјеђује у Масачусетсу или Вермонту, као што се зна да републиканац тријумфује у Алабами или Јужној Каролини, па у тим државама нема потребе за прејаком кампањом. У случају Србије, имајући у виду све резултате избора након Ђинђићеве смрти, па до те пресудне 2012. године, јасно је било да радикалски односно напредњачки кандидат мора увијек да буде, у најмању руку, надомак побједе. Да би побиједио, није му толико нужно намакнути додатне гласове, колико одузети гласове противнику. Бијели листићи у том су савршено успјели.

ПОГУБЉЕНОСТ ЛАЖНИХ УЗОРА: За разлику од бројних његових сљедбеника, Срђа Поповић нипошто није био политички наиван. Он је морао знати да је пожељна посљедица покрета бијелих листића пораз ДС-а, односно побједа СНС-а. Иза свега је морала да стоји спекулација (вјероватно на неки начин унапријед овјерена) да ће посао придруживања Европској унији Вучић и СНС водити ефикасније. Тако је напосљетку и испало. Срђа Поповић је заправо умро у оном тренутку кад су људи који су чак и персонално оличавали политику чији је он био најогорченији противник почели у пракси да спроводе његов програм. То је парадокс који би он знао да цијени, али који његове самозване сљедбенике доводи до лудила. Поповић је – рекли смо – знао да разликује важно од неважног, а из његове перспективе важно је било приближавање Србије Западу.

Након његове смрти, мада не и јако дуго, ту је линију успјевала да настави Весна Пешић. Њене похвале Дачићу и Вучићу у контексту Бриселског споразума доказ су томе. Касније је, међутим, и она пала под утицај лажних узора. Вратио се накратко Хозе Ортега и Гасет. Он каже овако: "Насупрот аутентичној узорности, постоји лажна и испразна узорност. Прва разлика између њих је у томе што истински узорном човеку никада није био циљ да то заиста постане. (...) Код лажног узора духовна трајекторија супротног је смера. Он непосредно одлучује да буде узор; у чему и на који начин другоразредно је питање, које ће касније покушати да реши. Не занима га никакво одређено делање; ни у чему не осећа глад за савршенством. Једино што га привлачи, једино за чим жуди јесте тај социјални ефекат савршенства – узорност. Не жели да буде велики ловац или велики ратник, ни добар, ни мудар, нити светац. Не жели, у ствари, дубоко у себи, да буде било шта. Једино жели да буде другима, у туђим очима, образац и модел. (...) Отуда следи друга коренита разлика између једног и другог типа узорности. Добар узор не може то бити уколико није плодотворан, творац нечега. Лош узор не ствара ништа позитивно ни вредно. Није истински умешан, нити мудар, па чак ни добар. Онај ко има намеру да буде добар у очима других, није то уистину. Видите како је намера да се буде узоран, у самој својој суштини, оличење неморала. Јаловост лажног узора неумитна је последица његове намере. (...) Лажни узор није светац, већ светац на квадрат."

У овај опис лажних узора савршено се уклапају ликови који јалово и неуспјешно покушавају да замијене Срђу Поповића. Најеклатантнији и најтужнији примјер ту је дефинитивно Дејан Илић, који након Поповићеве смрти користи сваку прилику да на "Пешчанику" објави какав програмски текст, све један промашенији од другог. Тематски гледано, погубљеност Друге Србије након Поповићеве смрти понајбоље се видјела у контексту теме дрона на утакмици Србија – Албанија. Тако је, рецимо, Бранислав Димитријевић у хваљеном тексту Висок ризик критиковао РТС јер се "када су кренуле узнемирујуће сцене на терену током утакмице Србија – Албанија редитељ преноса определио за џонфордовски тотал док се коментатор упињао да објасни како се заправо ништа посебно није догодило". Такав потез Димитријевић користи да би данашњу Србију успоредио са Чаушескуовом Румунијом, а РТС са Чаушескуовом телевизијом, блажено несвјестан да се РТС заправо понио сасвим европски, односно у складу са УЕФА директивама за преносе када се десе инциденти на стадиону. Цијела Друга Србија се послије Поповићеве смрти понаша као фудбалски тим без тренера или оркестар без диригента.

ЗАСТАВЕ И ВЕРНОСТ: Након Поповићеве смрти, лавовски дио активности Друге Србије преселио се на тзв. друштвене мреже. Па тако 15. октобра 2014. године, о 25. годишњици смрти Данила Киша, а у контексту дрона и "заставе" Лана Будимлић, персона чији цјелокупан симболички јавни капитал почива на приватној вези са Срђом Поповићем, на свом Твитер профилу поручује: "Нека се стотину застава вије, ниједна моја није. (Киш)." Другосрбијанска крема то подржава путем 10 ретвитова и 57 фејвова. Нико очито појма нема да поменута фраза нема никакве везе са Данилом Кишом. Ријеч је о варијацији на дистих Милоша Црњанског "ниједна тробојка што се вије,/ наша није". Фраза о стотину застава не постоји нигдје у Кишовом опусу; постоји само апокрифна причица из сјећања Предрага Матвејевића. Из данашње другосрбијанске перспективе, перспективе неосвијешћеног "просвјећеног антијугословенства", из које се и на антифашизму инсистира само из афекта, Црњански нема пожељну секси ауру. Зато је ту Киш, као универзални празни означитељ.

Лавовски дио данашњег критичког дјеловања остатака Друге Србије спрам Вучићевог режима такође се своди на афекат. Наоко парадоксално, али највећи Вучићеви критичари као да су од њега преузели једну од најиритантнијих његових особина: снажну емотивизацију јавног дискурса. Сваки њихов покушај политичке критике пун је шокираности, осупнутости, згражавања, великих, а шупљих ријечи. Има она дивна Кафкина фраза којом је он описао Дикенсове јунаке: "хладноћа срца прикривена претјераним изливом осјећања". И хладноћу и празнину, а нарочито погубљеност своју након Поповићеве смрти, вертикале Друге Србије прикривају углавном претјераним изливима осјећања. Смрт Срђе Поповића болно је оголила њихово медиокритетство. Нико се више не јавља на телефон кад се окрене број који су годинама окретали да им се каже шта да о нечему мисле. Смрћу Срђе Поповића Друга Србија се распала. (Поновимо, "нема друштва уколико међу члановима не постоји свест о припадништву истој групи".) И поново је ту нешто што је парадокс само на прву лопту: иако се о његовој заоставштини највише брине "Пешчаник", на трагу Поповићеве политике више су остале "Е-новине". Не говорим овдје, наравно, ни о књижевном стилу ни о моралу, говорим само о политици. Док год води брз и ефикасан програм европеизације и пребацивања Србије на Западни колосијек, Вучић заслужује неупитну подршку – тако гласи (неисписани) политички програм "Е-новина". Иза свега тога стоји, наравно, Петар Луковић, који је макар чувен као злопамтило, био спреман опростити Басари што га је извријеђао као ријетко ко у животу, а све зарад великог циља. (Злобник би рекао да њихова рецентна слога подсјећа на брачне парове које је послије година и година жучних свађа измирила принова. Беба збиља зна тако да дјелује.) Ријетке критике које Вучићу адресира тај кружок тичу се сваке могућности да европски курс буде успорен или пољуљан. Све остало, цензура, медијско једноумље, назнаке диктатуре, препуштају "естетичарима" из "Пешчаника".

ТЕЛЕВИЗИЈА И ПОЛИТИКА: Медијска тематика враћа нас напосљетку и Александру Тијанићу. За разлику од Срђе Поповића који је био стратег и мислилац, Тијанић је био оперативац. Иако је био југословенска медијска звијезда и утицајни колумниста у времену кад су и тај придјев и та именица имали много већу тежину него данас, Тијанић је на вријеме схватио да ауторско новинарство не мијења свијет, односно да га не мијења довољно брзо. Мијења га заправо само као у оним патетичним књижевничким самоапологијама: ако промијените интимно једног свог читаоца, па још једног, па још једног, и тако даље, и друштво коме ваши читаоци припадају ће се с временом само по себи, аутоматски, промијенити. Тијанићу то није било довољно брзо. Отуд та промјена код Тијанића која почиње почетком деведесетих откад се његов модус операнди своди на двије силнице: блискост с властима и телевизијско менаџерисање (што скоро увијек мора да иде заједно). У посљедње двије деценије живота он је водио три телевизије (ТВ Политика, БК Телевизија, РТС) и био на двије еминентно политичке функције (министар информисања у влади Мирка Марјановића, савјетник Војислава Коштунице за медије и информисање). Тијанић није био човјек дугорочне визије, али јест био неко ко краткорочне циљеве успјешно остварује. Краткорочне циљеве је опет релативно често мијењао, обично у складу с политиком којој је тренутно био близак.

ЕВРОПСКА СРБИЈА: Иронично је помало да су Поповић и Тијанић умрли у тренутку кад су ваљда по први пут од почетка деведесетих били генерално на истој политичкој линији. Једна од ријетких ствари које су их у том периоду спајале јест одбојност према персоналним носиоцима политике СНС-а. Ипак, сада је управо СНС почео најефикасније да спроводи политику с којом су се обојица, сваки на свој начин, могли идентификовати. Телевизија која је за његовог мандата почела да се саморекламира као "јавни сервис европске Србије" извинила се и службено "грађанима Србије и региона који су деведесетих година прошлог века у тадашњем програму куће били предмет увреда, клевета и говора мржње". Ако је судити по начину на који је у својим посљедњим годинама водио РТС, па и према посљедњим јавним иступима, попут фамозног предавања на ФПН-у, чини се да је и Александар Тијанић прихватио идеју да је најбоља ствар за Србију безусловно позападњење. Под сигурним евроатлантским кишобраном, лакше ће се доћи и до интелектуалне и сваке друге обнове, тако је, чини се, мислио. И Тијанићеви сљедбеници, међутим, погубљени су попут Поповићевих. И поново је претјераност најбољи симптом њихове изгубљености. Драган Ј. Вучићевић, као најамбициознији Тијанићев имитатор, својом скоро карикатуралном прорежимском горљивошћу производи заправо контраефекат. За разлику од Тијанића, он очито не зна да суштина спина није спин сам по себи, него оно што спином креираш или скриваш. Као што у политичком новинарству не би требало да буде ларпурлартизама, односно као што је у жанру коментара, за разлику од колумне, важније шта кажеш него како то кажеш, мјера успјеха новинарства у служби политике није у количини труда и полтронства, него у ефекту који постижеш. У том смислу, Тијанић је знао да кад имаш проактивну позицију, кад си на власти, у седлу што се каже, онда нема потребе за ватрометима, димним завјесама и хистеријом; у таквој ситуацији – мање је више.

ДИВЉЕ ДРУШТВО: Послије годину дана, савршено је јасно, независно од тога јесте ли вољели Поповића и Тијанића, односно којег сте од њих вољели, да је без њих двојице Србија много више дивље друштво него што је била. И унутар другосрбијанске опозиције и унутар телевизијског маинстреама, с њима двојицом су процеси били јаснији, а маргине шире. Уз силне разлике између њих двојице (да то због "светаца на квадрат" потенцирамо и посљедњи пут), у години дана послије њихове смрти, искристалисала се још једна сличност: они су били људи спремни да преузму одговорност, да донесу одлуку, макар та одлука била и погрешна, да побиједе страх, и свој и туђи. Игор Мандић је ових дана примијетио да чим осјети како га је страх неке реченице он је одмах напише. Слично су у јавности дјеловали Срђа Поповић и Александар Тијанић, побјеђујући страх који их је хватао од помисли да ће управо човјек који је персонификовао много тога против чега су се деценијама борили боље водити политику за чији крајњи циљ мисле да је пожељан него бројни њихови пријатељи и сличномишљеници. Обојица су били склони да се окружују "корисним идиотима" који су за њих обављали послове којим нису хтјели да прљају руке. Како то у историји бива, ти "корисни идиоти" који су их наџивјели изгубили су своју корисност, а у јавности су по инерцији наставили да дјелују те се исказују као оно што заиста јесу. Отуд та силна какофонија и хистерија на српској такозваној опозиционој сцени гдје Вучића најоштрије нападају управо они чију политику он успјешно и ефикасно спроводи. Отуд опрез и одлагање код оних мудријих, избјегавање заузимања става, чекање да вријеме потврди оно што су далековиди, којих више нема, видјели унапријед. А није да ситуација не вапи за конкретним ставом. На глобалној сцени десиле су се у протеклој години (гео)политичке промјене које и те како утичу и на државни курс Србије. Срђа Поповић би засигурно знао да се постави тако да утиче позитивно на одржавање курса који је он сматрао исправним. Њега, међутим, нема, а "корисни идиоти" из његове околине сада љуљају брод несвјесни да га окрећу у супротном правцу. Мала је њихова снага и тешко да могу ишта учинити. Госпођа Историја, међутим, није лишена смисла за иронију. Можда случај удеси да, као у парафрази оног Гетеовог стиха, увиде како су управо они учинили да се оствари оно чега су се највише бојали.  

(Време)

 

Виктор Иванчић

Срђа и Време

Новинар ‘Времена’ реанимира мртваца тако што му приписује својства која овај за живота није имао, креира свог Зомбија Поповића, нимало сличног Срђи, који ће му послужити као основно оружје за обрачун с ‘кругом’ којему је адвокат интелектуално припадао

Нијемац који је написао књигу Срџба и вријеме бавио се економијом бијеса и употребом тимотичке енергије у масовним политичким пројектима. Инвестиције подлости у ситнополитичке сврхе биле су изван сфере његова интереса. Штета, јер управо је подлост погонско гориво минисеријала под радним насловом Срђа и Време, у којем београдски политички тједник сада већ редовито ципелари Срђу Поповића, човјека који је тај лист покренуо. Будући да се активност одвија постхумно, када ‘објект анализе’ поуздано не одговара на изазове, темељни жанр је некрополемички, такорећи свечан, такав да се у гробљанскоме миру лако брише разлика између новинарства и стрвинарства.

Најприје је свеучилишни професор Владета Јанковић искористио странице Времена за обрачун са својим ‘другом из младости’, оптужујући Поповића да ‘није волео свој народ’, јер је за вријеме рата Јанковићу наводно рекао како би ‘за Србе једини лек био да доживе потпун војни пораз и капитулацију’. Разлог због којег је аргумент против ‘друга из младости’ изнесен у тону индискреције, као да Јанковић открива ‘своме народу’ једну мучну тајну коју више није могао чувати у себи – иако је Поповић сличан став износио јавно, и то у много наврата – произлази из нарави обреда: на оптуженичкој клупи је, наиме, покојно лице, а мртва уста не говоре, осим онако како живима одговара.

Затим је, из ауторске радионице Мухарема Баздуља, у тједнику осванула плахта штива поводом ‘прве годишњице смрти Срђе Поповића и Александра Тијанића’. Сама одлука да се анализа ‘оставштине’ тих двију личности смјести у исти текст и да их се притом настоји што више политички приближити – одвјетника који је с опозицијским амбицијама покренуо Време и помагао низ других независних гласила, дајући понајвећи конкретан допринос ширењу медијских слобода на овим просторима, те новинара и менаџера који је од почетка деведесетих континуирано руководио медијским сервисима владајућих режима, па је дакле својим дјелом представљао потпуну негацију Поповићева ангажмана – свједочи о стварним обљетничким намјерама које леже иза тобоже хладне аналитичности: доћи на гроб утемељитеља, откопчати шлиц и препустити се исказима пијетета.

Поповић је у том тексту приказан као политички агент Америке и Еуропске уније, фанатични репрезентант интереса ‘Запада’, а затим и као недодирљиви вођа и сива еминенција ‘Друге Србије’, ма што то значило, идеолошки манипулатор који је својим ‘сљедбеницима’ телефоном диктирао ставове, јер они нису били у стању мислити својим главама, ‘ментор’ Пешчаника и скупине ‘медиокритета’ који тамо објављују своје ‘јалове’ чланке, неформални политички патријарх који се волио окруживати ‘корисним идиотима’ што су за њега ‘обављали послове којима није хтио да прља руке’. А откад је ‘гуру’ умро, констатира аутор, ‘Друга Србија’ је ‘изгубљена’ и ‘дезоријентирана’, понаша се ‘као фудбалски тим без тренера или оркестар без диригента’, те су се марионете без компаса упустиле у највећу замисливу лудост – критизирају владу Александра Вучића премда она ‘спроводи Поповићев политички програм’ и премда би сам адвокат, да је данас жив, Вучића без сумње подржавао!

Да би се успјела произвести та конструкција, потребно је заграбити дубоко у раку и успоставити креативну релацију према лешу. Стратегија аутора Времена базично је сљедећа: кривотворити не само поједине Поповићеве ставове него и цјелокупно његово политичко биће, знајући да је овај у неживоме стању и да се не може томе одупријети, и онда га таквог, мртвог, сукобити с његовим сличномишљеницима, а уз то га навести да такав, мртав, аплаудира Вучићевој власти, јербо то покојник за живота није стигао учинити, мада је био увелике жив док је Вучић боравио на власти. Мухарем Баздуљ реанимира мртваца тако што му приписује својства која овај за живота није имао, креира свог Зомбија Поповића, нимало сличног Срђи, који ће му послужити као основно оружје за обрачун с ‘кругом’ којему је одвјетник интелектуално припадао.

Темељ подвале – макар новинар Времена у ту сврху уновачио малу војску мислилаца од формата, гдје су своје мјесто нашли и Ортега y Гассет и Гоетхе – намијењен је подинтелигентнима. Према аутору, постоји ‘Запад у политичком смислу’ (ЕУ, НАТО и сл.) и ‘Запад у вриједносном смислу’ (либерална демокрација, људска права, слобода мишљења и сл.) који се ‘не поклапају до краја’, те се поставља питање приоритета: треба ли се журно прикључити ‘политичком Западу’ и онда поступно усвајати ‘Западне вриједности’ или обратно? Поповић је, тврди аутор, био за прву варијанту, а доказ за то је исти онај аргумент који је потегао Јанковић – тражио је бомбардирање Србије у вријеме док је њена војна машинерија гранатирала Сарајево и организирала геноцид у Сребреници. Због чега би такав захтјев подупирао ‘политичко’, а не ‘вриједносно’ приближавање озлоглашеном ‘Западу’ – када су већ у потоњи пакет укључена и ‘људска права’ – здравоме је разуму недокучиво.

Штовише, аутор као поткрепу своје тврдње издашно цитира полемику између Срђе Поповића и Стојана Церовића из 2002. године, гдје је први инзистирао на суочавању с почињеним ратним злочинима, док је други сматрао да се друштво тиме не треба бавити, из чега Баздуљ ингениозно закључује како се Поповић држао своје ‘магистралне идеје’, а то је ‘удовољавање захтјевима које су пред Србију износиле Америка и ЕУ’. Зашто би суочавање са злочиначком прошлошћу тежило ‘политичком’, а не ‘вриједносном’ придруживању мрском ‘Западу’ – а опет су ту и несретна ‘људска права’ – здравоме је разуму још мање докучиво.

Свеједно, на тој је лажи изграђен остатак приче: поборник ‘безусловног позападњења Србије’ најприје је са својим трабантима детронизирао Коштуницу, потом је преко ‘акције бијелих листића’ смакнуо Тадића и практички довео СНС на власт, а напосљетку се догодио парадокс: ‘умро је у оном тренутку’, вели аутор, када су његови најогорченији политички противници – дакле Вучић и компанија – ‘почели да спроводе његов програм’. Дезоријентиране сљедбенике то ‘доводи до лудила’, па деструктивно лупају по Вучићу, иако би га њихов идејни скрбник – сигуран је Баздуљ – свесрдно подупирао, само да је којим случајем жив.

То што је Срђа Поповић умро годину дана након споразума у Бруxеллесу, откад се убрзава ‘еуропски јуриш’ Србије, и што кроз тих годину дана није имао никакву потребу подржати политику владе у којој Вучић столује, за новинара Времена није податак од значаја, јер он не жели робовати фактографији када одређује тренутак адвокатове смрти. Није му важно ни то што ‘Друга Србија’ као организирана формација не постоји и што би – ако је судити по зборнику излагања с таквим насловом из 1992. – међу Поповићеве ‘корисне идиоте’ спадали Латинка Перовић, Радомир Константиновић, Мирјана Миочиновић, Иван Чоловић и десеци других интелектуалаца лишених личног интегритета. Као што му, уосталом, није битно то да је књигу Стојана Церовића, убрзо након његове полемике с Поповићем, објавила управо Фабрика књига, чијег уредника Баздуљ малоумно опањкава као ‘лажног узора’ који ‘покушава да замијени’ преминулог гуруа.

Све је то од читалаца Времена нужно затајити не би ли теорија о великоме сплеткару и погубљености његових послушника држала воду, укључујући ваљда подразумијевајућу замисао да је један Срђа Поповић покренуо Време и створио увјете да новинари тога листа пишу што желе, а неки сасвим други контролирао ‘корисне идиоте’ из Пешчаника и силио их да му ‘обављају послове којима није хтио да прља руке’. Читалац треба судјеловати вјером, а не памећу. Тко год је имало пратио јавно дјеловање Срђе Поповића зна да је пресудни тест за њега био однос према злочинима из деведесетих, и да само на основу тога он ама баш никада – ни мртав! – не би могао подупријети Александра Вучића, али то неће спријечити аутора Времена да га таквог, мртвог, упише у СНС и обогати владајући покрет живим политичким потенцијалом.

Није никаква новост да политика у фази очаја тражи савезнике на гробљу. Новинаре тамо понекад воде озбиљније фрустрације и подлији мотиви. Стога треба подсјетити да је у аналитици типа ‘што би било кад би било’, помоћу које журналист београдског тједника без ризика манипулира, само једна опција чињенично неумољива: без Срђе Поповића редакције Времена не би било.

(Портал Новости)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер