недеља, 25. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Парада поноса као демонстрација коришћења људских права - одговор Вукадиновићу
Полемике

Парада поноса као демонстрација коришћења људских права - одговор Вукадиновићу

PDF Штампа Ел. пошта
Лука З. Божовић   
субота, 07. септембар 2013.

Како се ближи најављена Парада поноса у Београду почиње појачана медијска активност противника одржавања ове манифестације, али, ја бих рекао срећом, и људи спремних да одговоре и учествују у дебати. Једна од ствари због којих је Парада поноса важна управо и јесте покретање дебате не о самом одржавању овог догађаја, већ о ономе што је у позадини одржавања догађаја – поштовањe људских права у једном демократском друштву. Последњи коментар господина Ђорђа Вукадиновића[1] навео ме је да напишем овај одговор, и понудим једно другачије становиште, и ипак пристојније и смисленије од оног које су дале е-новине.  

У својој оцени могућности одржавања овогодишње Параде поноса господин Вукадиновић каже да она „може бити само чудом избегнута“, и драго ми је због његовог оптимизма, али не могу да га делим. Када је у питању Парада поноса и њено одржавање у Србији, много се чуда дешава сваке године. На пример, претња штрајком једног од полицијских синдиката, којима услови рада сметају баш у TOM тренутку, иако су верујем, и пре тога били изложени опасности у обављању свог посла. Не спорим њихово право на тражење бољих услова рада, подржавам га, али је на основу изабраног тренутка било више него јасно шта је по среди. Подсетио бих господина Вукадиновића да се из године у годину понављају исте ствари и исти разлози забране. Мени је највеће чудо које се дешава из године у годину у ствари што је безбедносни ризик (иако је прави термин безбедносна ПРЕТЊА[2]) остаје исти. Шта је то што су институције урадиле у протеклих годину (односно у протеклим годинама) да се претња отклони? Претње учесницима Параде поноса, очигледна припрема нереда, и очигледна неактивност институција на томе да се претња елиминише довеле су нас до ситуације коју и данас имамо.

Парадом поноса се гура прст у око, сложићу се са господином Вукадиновићем. Гура се прст у око онима који занемарују положај ЛГБТ популације, дискриминацију и насиље. Гура се прст у око институцијама, насилницима, онима који дискриминишу. Традиционални систем вредности је нешто о чему данима можемо да дискутујемо, али да будем кратак, ако је то систем вредности који жену шаље у кухињу после шамарања, Бошњаке у концентрационе логоре, Албанце у хладњаче, а хомосексуалце би да баца у огањ[3] ја онда тај систем вредности не признајем. Ако је то систем вредности у коме је убица Легија идол младих, од тог система ми се гади.

Обрачун са „конзервативизмом и национализмом“ јесте питање људских права, јер управо конзервативизми и национализми, без обзира на национални предзнак, права и слободе грађана најчешће ограничавају и гуше. Противници Параде поноса, слободно могу тврдити, долазе и са леве и са десне стране спектра, а разлози противљења су различити. Противљење Паради поноса је апсолутно легитимно у демократском друштву, и нико га не сме оспорити, али, до одређене границе. Када слобода говора постане говор мржње оспоравање није довољно, а забрана тога је неопходна. Ако пак говоримо о онима који би се Паради поноса противили насиљем, они долазе са конзервативне и екстремно националистичке деснице, и то је неоспорно. У том смислу тврдња господина Вукадиновића је тачна. Оно са чиме се нећу сложити је да су организатори „нека врста тројанског коња“, како је то господин Вукадиновић рекао. Организатори своје намере не крију, нити се скривају и нападају на спавању, већ јавно говоре о постојећем проблему и траже решење у јавној дебати. Речима и шетњом, не песницама и штанглама.

Када је у питању циљ Параде поноса, на њој нико не „промовише“ права сексуалних мањина. Да би се нешто промовисало, мора прво да постоји, да се поштује. Да будем ироничан, једина права које припадници сексуалних мањина имају је право да буду дискриминисани и право да од јавности крију оно што јесу. Када припадници ЛГБТ заједнице буду имали права једнака осталим грађанима Србије за оваквим текстовима и полемикама неће бити потребе. „Демонстрација силе невладиних организација“ је нешто од чега је цивилни сектор у Србији који се бори за поштобање људских права, нажалост, далеко. О демонстрацији силе можемо да говоримо само када су у питању екстремно десничарске НВО (које су регистроване), и чија манифестација силе се огледа у рушењу Београда у више наврата и забрањивању Параде поноса, такође у више наврата. Цивилни сектор на жалост нема тежину и утицај да демонстрира силу, јер да га има, Парада поноса би се одржавала из године у годину, а положај ЛГБТ заједнице би био унапређиван временом. О утицају „западних центара моћи“ не желим да полемишем, зато што такве дискусије сматрам сувишним, излизаним и бесмисленим када је у питању поштовање људских права.

И коначно, да се вратим на питање људских права. Парада поноса представља манифестовање једног људског права – права на слободу окупљања. Ово право сем Универзалне деклерације о људским правима УН, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантује и Устав Републике Србије. Подсетићу и на пресуду Уставног суда Србије[4] у којој је утврђено да је држава већ једном поменуто право прекршила. Право на слободу окупљања у случају Параде поноса не може се оспорити никаквим питањима јавног морала и сличним покушајима, што је и судска пракса међународних судова показала. Завршио бих са још једном опаском на оно што је господин Вукадиновић рекао, а то је да се Парадом поноса гура прст у око јавном мњењу. Јавно мњење и мишљење већине нису мерило да ли треба поштовати људска права! Никада то неће смети ни да буду. Таквом логиком бисте, веома могуће, морали да оправдате противљење постављању ћириличних табли у Вуковару. Ако је већина грађана против поштовања права национале мањине, у овом случају српске, онда бисмо морали и то да прихватимо. Ипак, не видим да противници Параде поноса заступају став да ћириличне табле у Вуковару не треба поставити због воље већине.


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер