Odiseja Praksis grupe - povodom godišnjice smrti Mihaila Markovića

U ovom tekstu autor izlaže polubiografsko svedočanstvo o akademiku Mihailu Marko­viću kao vodećoj ličnosti beogradske Praksis grupe, o praksis filozofiji i istorijskim kontekstima u kojima je grupa delovala, kao i njenom značaju za domaću filozo­fiju i društvenu nauku. Pored toga, autor izla­že i kritičke komentare rada i dostignuća te grupe na raspo­nu od polovine šezdesetih do polo­vine prve decenije XXI veka.

Iskoristio bih ovu priliku da kroz sećanja na akademika Mihaila Mar­ko­vića na polubiografski način kažem ne­koliko reči o kontaktima s njim, uključujući određena kritička zapažanja o praksis filo­zo­fima[1] i njihovoj filo­zofiji u tri konteksta: prvo, našeg socijalizma šezde­setih i sedamdesetih go­di­na; drugo, osamdesetih go­dina; i posebno treće, deve­dese­tih i dvehi­lja­ditih godina. Pomenuti istorijski konteksti neophodni su za razumevanje praksis filozofije i delovanja dotične grupe, a ovi čine neposredan okvir znatnog dela filozofskog i intelektualnog angažmana Mihaila Markovića. Konačna ocena o praksisovcima i njihovim učenicima neizbežno postaje deo ocene o našem istorijskom. i o trenutku u kojem oni imaju značajnu političku ulogu.

Uvod: idilična tolerancija

U proleće 1982. godine, tek što sam počeo da radim u Ins­ti­tutu dru­št­venih nauka u Beogradu, jednog dana, negde oko podneva, u kancela­riju mi je ušao prosedi gospodin koji se raspi­tivao gde sedi momak s mojim ime­nom. Iznena­đen posetom, rekaoh da sam to ja, tim pre što sam u gostu prepoznao aka­de­mika Mihaila Marko­vića. Došao je, reče, jer je čuo za mene, pa da se upo­znamo. U Ins­titutu dru­št­venih nauka bio je osnovan Centar za filozofiju i dru­št­venu teoriju, u kojem su zaposle­nje našli svi pri­padnici beogradske Pra­ksis grupe, a koji je for­miran na zahtev italijan­s­kih komunista (En­rikea Berlin­guera i tada­šnjih „evro­ko­mu­ni­sta“), kako bi se više pre­stalo s njiho­vim ideo­lo­ško-medij­skim progo­nom. Posetom akademika Marko­vića, kao poče­t­­nik u nauci, bio sam, naravno, počastvovan. Ubrzo sam saznao razlog: video je moju prvu knjigu, a do izražaja je došla njegova radozna­lost i že­lja za skla­panjem novih poznan­stava. U razgovoru sam ga obave­stio da se bavim metodolo­gi­jom i filozo­fijom nauke, što su tada bile oblasti u kojima sam bio do guše. Video sam da mu to imponuje i u razgovoru smo proveli više od sat vre­mena.

Nije prošlo mnogo vremena kada je ponovo navratio. Tada sam mu napo­me­nuo da se osećam neprijatno kada jedan akademik dolazi meni u kancelariju i po­nu­dio da mi kaže gde hoće da ga posećujem, kad god mu to odgovara. To je non­šalan­tno odbio, uz napomenu da formal­nosti nisu važne, te da će, ako ne­mam ništa pro­tiv, svraćati na razgovor uvek kada bude bio u prilici. To mi je im­po­novalo jer sam u njemu video vrline zahvalnog sagovornika, od kog ću moći mnogo da naučim o stvarima vezanim za pitanja koja su me u to vreme mu­či­la. Igrom slu­čaja dobio sam ne­for­mal­nog mentora koji insistira na jed­nako­sti, bez obzi­ra na razlike u go­dinama i zvanjima, koji s razume­vanjem i podsti­cajima prati moj ulazak u ob­last u kojoj je on izgradio nepriko­snoveni auto­ritet. Čak je insis­tirao da ga oslo­vljavam ime­nom (što i ovde či­nim),

U to vreme bavio sam se temom dijalektike koju smo dugo pre­tre­sali, među ostalima i teme njegove tada aktuelne knjige (Marković, 1981). Rekao sam mu da o knjizi pišem kritički prikaz i da ću mu ga po­kazati, kao što je i bilo. Tekst je pro­čitao i nije tražio raspravu, iako je u njemu bilo kri­tičkih primedbi povodom njegovog (i marksi­stičkog) shvatanja dija­lek­tike (kri­tika je objav­ljena, vid. Brdar (1983). Na osnovu toga i još mnogo čega dru­gog, uvideo sam da je pored os­talog vrlo tolerantan, da pušta sagovor­ni­ka da diše, što s pro­fesorima nje­go­ve generacije nije bio čest slu­čaj, da je spreman da pomogne ukoliko ovaj na­ilazi na kakve misaone teškoće, ali da ni­kada ne nameće svoje mišljenje. Pro­sto rečeno, uz Mihaila Marko­vi­ća i s njim u društvu moglo je da se samostalno misli. Tako sam vero­vao tada.

Bilo je to vreme prvih ozbiljnih radova i knjiga pripadnika moje ge­ne­ra­cije za koju sam tada, polazeći od sebe, podra­zume­vao da traži svoj put i nau­čni i teorijski iden­titet, i s tim uve­renjem u glavi često sam s kolegama raz­govarao i o praksisov­cima. Ove sam tokom te 1982. bolje upoznao na Ins­titutu. Iako su bili profeso­ri na fakultetu, tek ovo kasnije upozna­vanje je postalo ozbi­ljnije. Neću sporiti da su i za mene ima­li auru, kao i svi koje je parto­kra­tska vlast proganjala ili koristila kao javnu boksersku vreću. Drugim rečima, ce­nili smo ih kao hrab­re ljude, moralno podržavali čak i kad smo ćutali i s njima se nismo sla­ga­li, usled čega nikada nismo, ni tada a ni kasnije, s njima ula­zili u ras­pravu. Kasnije će se pokazati da oni taj naš stav uopšte nisu ra­zu­meli.

Na osnovu tog iskustva mogu reći da je Mihailo za sve njih bio nep­riko­snoveni autoritet. U jednoj prilici, kada je trebalo nešto da odluče, čuo sam da čekaju „da se Mihailo vrati iz Amerike“. Zbog toga su traženu odluku done­li tek nedelju dana kasnije! To što je bio „prvi među jednakima” izgledalo je pravedno. Ipak je kao ličnost i kao autor-filozof među njima bio najjači. I mada akademik, dvostruki doktor i predavač po pozivu na brojnim zapadnim univerzitetima, u isti mah se ponašao kao kolega i dru­gar, sposoban da razume nas koji tek naučno stasavamo, ponekad i bolje od pripadnika naše generacije. To u manjoj meri važi i za ostale pripadnike Praksis grupe. Ali po­kazaće se da je to za njih, opsed­nute svojom sudbinom i više prisvojenim nego svojim idejama, bio sastavni deo korektnog odnosa prema nama i ništa više od toga. Bilo nas je koji ni­š­ta više nismo ni tražili.

Kada se nešto ozbiljno radi, vreme brzo prolazi i donosi pro­bleme koje nismo birali. I u vremenu koje pominjem postajalo je iz dana u dan jasno da ćemo s praksisovcima morati da se suočimo i počnemo rasp­ra­vu o „samoj stva­ri“, što će reći ne toliko o njihovoj filozofiji koliko o putu filozo­fije posle njih. Naime, vremenom je počelo da se iskazuje očekivanje da smo svi mi koji smo se okupljali na kafi kod njihovog sekretara, njihovi po­ten­ci­jalni sledbenici. Samo mi smo znali koliko je to pogrešna percep­cija. Oni nisu uviđali da je tome vreme, da je pred njima generacija koja s njima ne može da ima mnogo zajedničkog. Za njih smo svi bili studenti, čak i dve dece­ni­je kasnije!

U isto vreme, polako su po­čele da se iskazuju određene crte pri­pa­dnika moje generacije. Najpre, mnogi nisu ni bili u stanju da se ne po­na­šaju kao tre­mirani studenti. Zatim, počelo je da se otkriva da, u stvari, generacijskog sa­mopro­fili­sa­nja kakvo sam podrazu­mevao i oče­ki­vao – nema, odnosno da su u ve­ći­­­ni i dalje tvrdi marksisti kakvi su postali još kao stu­denti prak­siso­vaca. I dok su mnogi ostali na nivou studenta koji se ne usuđuje da bivšem pro­fe­soru kaže ni najblažu kri­tičku reč, neki praksisovci (zagrebački naro­čito i njihovi beogradski prijate­lji), sa svoje strane, počeli su povremeno čak da po­ka­zuju netr­peljivost pre­ma najmanjoj kritici, naroči­to ako pokažemo name­ru da isko­čimo izvan mark­sizma. Uz to, vremenom je bilo sve vidljivije da od nas očekuju da im dižemo spo­menike, ne vodeći računa da smo odavno već bili siti Titovih bron­zanih glava.

U razgovorima s generacijski bliskim kolegama isticao sam da je neop­hodno staviti im do znanja da smo ih tokom pro­gona podr­žavali isključivo iz moralnih razloga; da od nas inače ne očekuju nekakvo sledbeništvo ili poh­va­le-spomenike, jer njihova borba nije bila i naša, naš senzi­bi­litet i isku­stvo su sasvim dru­kčiji, itd. Računao sam da nam je dosta očeva kod sopstvene kuće, da bismo se još uzaludno rvali sa fantomima ničim zasluženih i nikad biranih duhov­nih otaca.

I dok smo između sebe vodili uzaludne rasprave, neki prak­si­sovci su po­če­li otvoreno da insistiraju na ver­no­sti marksizmu, pa su čak po­minjali „pre­duzimanje nekakvih mera“, vaspitnih valjda. Meni je to bilo smešno i oz­biljno u isti mah, čak zapanjujuće. To je samo govorilo da mi te ljude, koje je Titov režim progonom uzdigao do herojstva, ustvari uopšte ne poznajemo, i da ćemo ih tek upoznati tokom svog tra­ženja mesta pod suncem, kako mi budemo shva­ta­li da podrazumevaju da ćemo sedeti u njihovoj senci, a oni da mi na to ne pris­tajemo.

Tih osamdesetih godina izbio je prvi dalekosežan patologizovani sukob, između marksista i sledbenika anali­tič­ke filozofije u Filo­zof­­skom društ­vu i na Filozofskom fakultetu. Sukob je bio ide­ološki isforsiran; na način komitetlija izazvao ga je jedan profesor, inače osvedočeni Titov gau­laj­ter Filo­zo­fskog fakul­teta, fas­ci­nan­t­ni neradnik (objavio knjigu i po za 40 godina „rada“) jer je obav­ljao glavnu političko-ideolo­šku funkciju: da vodi računa da na fakultet ne dođu „nep­rijateljske snage“ i da onemogućava svaku racio­nalnu ras­pravu. Slu­čaj je napravio kada je na način otkrića tople vode u bojleru usta­novio da na filozofiji ima profesora i asistenata zago­vornika „nama strane, buržoa­ske i bornirane analitičke fi­lozofije“ Uzgred budi rečeno, za usađi­vanje analitičke orijen­tacije u našoj filozofiji najzaslu­žniji je bio Mihailo Marko­vić, jer je, kao oks­ford­ski doktorant ra­nih šezdesetih godina, u Beograd doneo knjige klasika te orijen­ta­cije.

Kakvo je bilo sejanje, takva je bila i žetva. Pozni ishod tog prolongiranog gau­lajterskog progona analitičke tradicije, u kojem su mnogi praksi­sovci učest­vovali tokom svih osamdesetih godina, jeste pome­ra­nje klatna na suprotan pol, oli­čen u sadašnjem stanju na Katedri za filo­zofiju na kojoj potpuno vlada anali­tička škola, pošto su pripadnici „meta­fizičke“ orijentacije (svih drugih, konti­nen­talnih pravaca) tokom devedesetih proterani i istisnuti s Odeljenja. Akte­­ri su ostali nes­vesni istine da je kroz njih trijumfovao zao duh protiv kojeg su se de­cenijama borili. Koliko je to provin­ci­jalno i unazađujuće nije po­t­rebno posebno argumentovati.

Tolerancija u granicama marksizma

No, da se vratimo na početak osamdesetih i druženje s Mihailom. Zbog već po­menutog rada i traganja za svojim mestom i identitetom u teo­riji, harmo­nič­no druženje nije nam zadugo bilo suđeno. Na­protiv, već u novembru 1983. go­dine, bilo nas je dvojica koji smo ušli u prvi žestok teo­rijski sukob. A u sukobu se ponaj­bolje otkrivaju ljudske pri­rode.

U to vreme pojavile su se prve kritike Praksis filozofije koje su kao lakmus papir otkrivale tvrdi dogmatizam većine praksisovaca i odsustvo naj­manje tolerancije. Naročito su bili osetljivi na podseća­nja na njihovu vezu s Titovom Partijom iz koje su sami potekli. Ali, naj­više iznenađenja izazivao je angažman nekih pripadnika moje genera­ci­je u zagriženoj odbrani njihove pozicije. Bio je to znak da će sa starima biti problema, a da unutar generacije, ustvari, nikakav genera­cijski konsenzus neće biti moguć.

Te jeseni završio sam prvu verziju svog nesuđenog magi­starskog rada. Bio je iz teorije nauke, kao poručen za čitaoca kao što je Mihailo, u obimu oko 300 kucanih strana. S tim radom napravio sam eksperiment koji je urodio nes­rećom celog poduhvata. Umnožio sam ga u desetak primeraka, izab­rao osam potencijalnih čita­laca, među njima šest profesora i dvojicu mlađih kolega. Od praksisovaca, izabrao sam Mihaila Marko­vića, osta­li su bili pro­fesori s filozo­fije i sociologije na Filozofskom fakultetu. Svima sam ponudio tekst na čitanje s napomenom da je to radni mate­rijal na kojem još mora da se radi, ali da mi je stalo do njihovog miš­ljenja. Među njima bio je i poten­cijalni mentor. Svi su prihvatili.

Događaji koji su usledili dobar su materijal za bur­le­sku. Tako izg­leda danas, ali pre četvrt veka za mladog čoveka na početku naučne karijere, bila je to neo­čekivana nesre­ća s posledicama koje su dovodile u pitanje bilo kakva dalja naučna nastojanja. Naime, u po­me­nutom čitanju glavni čitaoci su, uz dva izu­zetka, prošli katastro­falno. Rezul­tati ovog eksperimenta osvedočili su da je tih godina u mnogim pro­fesorskim glavama još uvek vladao ideo­loš­ki mrak koji je u to vreme bio raz­log za jezu, a danas još samo za smeh. A od tih glava zavisio je ishod u našem usponu stepenima akademskog napredovanja.

Sve u svemu dogodio se neviđen skandal, koji je ostao iza četiri zida. Ni­sam mogao ništa da iznosim u javnost jer privrženost marksizmu bila je opšte mesto, tako da sam potencijalno bio „bela vrana“, a gde god da sam zakucao, odgo­vor ne bih dobio. U zagušljivoj ideološkoj atmosferi osećao sam se kao Vit­gen­štajnova muva u zatvorenoj boci. Na kraju je bilo prirodno što sam zbog tog slu­čaja napustio pos­le­­diplom­ske studi­je. Naime, kako me je odbio poten­ci­jalni men­tor, mnogi drugi nisu hteli da me pri­hvate iz soli­dar­nosti s njim. Neko­liko godina bio sam svedok i žrtva zapa­nju­juće nečasne, tobožnje profesio­nalne solidar­nosti.[2] Na kraju sam odustao iz samopoš­to­vanja.

Među onima koji „ništa nisu razumeli“ prvak je bio upravo poten­cijalni mentor, redovni profesor, tada poznat kao utemeljivač mark­sizma „u širinu“ (šire u Brdar, 1998). Napisao mi je pismo-recenziju naslovljenu „Miš­ljenje o radu druga M. Brdara“– kao da je pisao partij­skom Grad­skom komitetu na Stu­den­tskom trgu; a potom je meni pisao – o meni, u trećem licu: on, autor, pisac tvrdi, itd. Mnoštvo primedbi na marginama teksta svedočanstvo je njegovog čud­nog „nerazumevanja“ rada, sa zapanjujućim elementima netrpeljivosti i zavisti. Najznačajniji prigo­vo­ri bili su mu tipa: „E, sad će autor da nam otkri­je...“, „do njega, eto, nismo znali“, a naročito „autor zastupa libera­lis­tička gledi­šta“; „autor je zagovornik liberali­stičke ideolo­gije“, itd. Tek, to mi je bilo svedočanstvo naše ideološke sunov­raćenosti i mraka navučenog soci­jaliz­mom, kada se u tom stepenu iska­zuje gotovo četiri decenije kasnije. Da na slo­bodarskom Filozofskom fa­kul­tetu nemoćni kandidat dobije ocene koje su u ono vreme značile stig­mu, da sutra ne može da nađe posao, o tome takvi mentori nisu ni mislili: u svom egoizmu i ideološkoj sluđenosti, brinuli su samo o markisizmu – i o svojim po­zi­cijama, da ih ko ne ugrozi.

Što se Mihaila Markovića tiče, s njim se, neočekivano, dogodila dru­ga epi­zoda rečenog skandala, koja je u spoju s prvom, s nesuđenim mentorom, jasno pokazala da starija generacija, pod uslovom da ih po­godimo u živac, nije u stanju da nas pusti da dišemo i razvijamo se na svoju odgovornost i za svoj račun, da nas pusti da vodimo svoje, a ne njihove borbe, da se okanu da od nas prave svoje trabante u poslu koji je pogotovo tada osvedočavao svoju uzaludnost (reč je o poslu knjiške „reforme socijalizma“). U tome su im svesrdno poma­gali pripadnici mlađe gene­ra­cije, njihovi miljenici koji su prednjačili u mark­sističkom dogmati­zmu dok su im se dodvoravali.

Pošto je pročitao rad, Mihailo je jednog sumornog decembarskog podneva došao da mi kaže da nemam perspektive i da ništa valjano neću uraditi: „Zato što u radu nisi pošao od praksis-filozo­fije“! Na to sam mu, posle nešto oklevanja, uzvratio rečima: „Da sam pošao od prak­sis filozofije, ne bih stigao ni do Osipaonice! More, kakva je pobogu veza praksis filo­zofije i fi­lozofije nauke? Aman!“ Na to je pukao, skočio sa stolice, izle­teo u hodnik i odande po­čeo da viče, kako je u mene verovao, ali sad vidi da od mene neće biti ništa i da samo gubi vreme, itd. Na to sam izleteo i ja, takođe vičući, da bih ga nadglasao. Sutradan su mi preneli da smo se čuli do drugog sprata (a bili smo na petom)! Pošto smo se izvi­kali jedan na drugog – što je bila posledica dru­že­nja u ravnopravnosti – vratili smo se u kancelariju i na miru kon­stato­vali – razlaz. Sutradan smo se javili jedan drugom i otada imali pri­stojan kontakt, bez pređašnje bliskosti. Poseta više nije bilo. Ja sam u svemu tome uvek video generacijsku razliku i različit senzi­bilitet, a on kao nešto blisko ideo­loš­kom protivništvu.

Ovaj sukob je otkrio da je Mihailo mnogo bliži ostalim praksisov­cima koji, u to vreme, bez izuzetka, nisu bili u stanju da podnesu da im bilo ko kri­tički dodirne učenje. U tom pogledu bili su monolitni kao poli­tička sekta. Pokazalo se, takođe, i to da čovek prestaje da bude to­leran­tan kada se načne ono do čega lično drži. Mihailo je bio fascinirajuće tolerantan i ši­rokogrud u raspravi o mnoštvu tema, sve dok se ne dođe do marksizma, praksis filozofije, levog angažmana. Tu je njegova tole­rancija pre­stajala jer mu je oponent pogađao životno opredeljenje. U redu, svaki čovek od karaktera to jezgro mora da ima. Problem je bio samo u tome što se pokazalo da je Mihailo oponentu zame­rao ako ne odustaje od svojih uverenja i ne prikloni se njemu. No i pored toga, od svih prak­si­sovaca bio je najtolerantniji, utoliko što je bio u stanju da s opo­nentom razgo­vara i posle suko­ba. Većina osta­lih u to vreme ni za to nisu bili spo­sob­ni. Neki su, štaviše, bili zlopamtila, u stanju da najmanju kri­tiku pamte „ce­log života“ i zlu­rado uzvraćaju u svakoj prilici. Dru­gim rečima, Mihailo je bio lik, kara­kter i čovek među njima. A to što smo se razišli zbog nasleđa praksis filozofije, bilo je određeno pre svega genera­cij­skim raz­li­kama i iskustvima o čemu oni grupno uopšte nisu vodili računa. Tako sam mislio tada i ne sluteći: ono što je bila njihova borba s Titom, sledilo je da se ponovi kao naša borba s njima – praksisovcima.

Prvi ćorsokak: 1964–68. – Praksis program

Od prvog broja zagrebačkog časopisa Praksis (1964) i beogradske Filozo­fije, kao starijeg časopisa koja se u program uključila, beogradski i zagre­bač­ki praksi­sovci, tada u snažnom bratstvu i jedinstvu, postavili su dva pro­gra­m­ska za­da­tka: prvi je bio „filozofsko utemeljenje samoup­rav­ljanja“, a drugi, reali­za­cija programa „kritike svega pos­toje­ćeg“. Vre­menom je jasno došao do izra­žaja raz­log za takvo opredeljenje: listom su bili protiv „pozitivnog tu­ma­­­čenja sve­ta!“ Program su krei­rali doslo­vnim pretakanjem Marksove XI teze o Fojer­b­a­hu u recept za delovanje na tragu kritike staljinizma, a u pravcu tra­ganja za ljud­s­kim ili hu­ma­nim licem socijalizma. Grupa je u to vreme sebe ne­poko­lebljivo videla kao deo Titove Partije, tako da je praktičan smi­sao fi­lozofije videla u ostvarenju partijskog programa.

Svoju filozofiju skrojili su, dakle, od mladog Marksa u cilju realizacije filo­zofije realizacijom projekta samo­upravljanja kao pro­jekta istinske pro­leterske emanci­pacije. Tito je ideju samouprave i saveta, posle su­ko­­ba sa Staljinom (1948), izvukao iz naf­talina zaborav­ljene boljševičke leve opozi­cije (Trocki, Radnička opozicija) i odgovara­jući zakon po­ru­čio od prav­nika, profesora Jovana Đor­đevića, kao oruđe protiv SSSR-a, za diskredi­taciju sta­lji­nizma, a ne za reali­za­ci­ju, što sami praksisovci izgleda nisu razumeli kad je tome bilo vreme[3]. (Zato su svojevremeno, od otkrića rupa na saksiji: da je Titov režim harizmat­ski i stalji­nistički i da u praksi nema samo­upravljanja, nap­ra­vili epo­halno otkriće. I zaista, bili su to ogromni koraci u to vreme, od kojih je grmelo, samo što su bili potpuno bez­načajni za filozofiju. Oni su, međutim, u to vreme filo­zofiju toliko sijamski vezali za ideologiju i revo­luciju, da im je prethodni stav bio i ostao neza­misliv. Bilo je to plansko i čak sveto žrtvovanje filozofije u pri­log „eman­cipaciji čovečanstva“.

Za današnjeg ozbiljnog istraživača naše istorije mora da bude zapanjujuć ovoliki stepen naivnosti verovanja partijskih filozofa u to da će „bezob­zir­nom kritikom“ samo pomoći svojoj Partiji, da će ova „imati obzira“ prema njima i razumeti njihovu „dobronamernost“ – u skladu s programskim načelom: „Ništa nije tako sveto i dobro, da ne bi moglo da se zameni boljim“. Ovo tim pre što su Tito i njegova klika u više navrata već pokazali svoje pravo lice (prevaspitavanjem na Golom otoku, anatemisanjem M. Đilasa, uklanjanjem Alek­sandra Rankovića). Nisu shvatali da su zaseli mečki na rupu!

Konformizam i kritika: pozitivizam i dijalektika

Poenta je u tome da do tada takoreći nije ni bilo činje­ničnih pri­kaza stanja u Titovoj državi. (Prvo načinjanje činjeničnog stanja izveo je sam Tito, u govoru u Splitu, leta 1961, kada je s tamnim naočarima na očima počeo: „Krajnje je vrijeme, drugovi, da se pogle­damo u oći!“). Te tzv. „pozitivističke“ prikaze tokom sle­dećih deset godi­na tek će pisati – sami praksisovci. I iznad svega, takvi tekstovi bili su nji­hovo os­nov­no oruđe „kritike svega postojećeg“ i razlog da ih njihova Partija izloži ideološkom a ne tobožnja dijalektika, umno mišljenje i epohalna kri­tika kapi­talizma. Razlog je bio u tome što su otkrivali sumorno či­njenično stanje Titovog socijalizma dirigovane sreće, na­lik „crnom talasu“ u nešto kasnije takođe proskribovanom domaćem filmu[4].

Ali, ni naši ni zagrebački praksisovci, otvoreno rečeno, ništa od toga nikad, ni u svoje vreme, a ni kasnije, nisu shvatili! U ovo sam se osve­­dočio na osnovu drugog eksperimenta koji sam priredio krajem osamde­setih godina. Povod je bio napad Milana Kangrge na beogradske kolege optužbom da im je filozofija „kafanskog nivoa“ (što je bilo uvreda za kafanu, tim pre što sậm iz iste nije izbijao), da je „pozitivistička“ i da „nikad nisu razum­jeli veliku njemačku filozofiju“. On je kao razumeo, zato što je u svojim knjigama samo propagan­dno-plakatski slavio, inače sposoban da revolu­cio­narnim sanjarenjem nad Fihteovim i Hegelovim tekstom napiše knjigu bez ijedne reference. Što su te tvorevine bile hvaljene u Beo­gradu, priča je za sebe. Znao sam da su beogra­dski prijatelji bili sprem­ni da mu opro­ste, onako poslo­vič­no bolećivi prema bivšim agramer­skim sabor­cima i još uvek braći po jugoslovenstvu, tako da otvoren odgovor nije dolazio u obzir. (Još bi ga i branili od mene!) Zato sam isko­ristio temu jednog skupa, „Teorijski pluralizam u sociolo­giji“, u novem­bru te 1988. godine, i u referatu, namerno sročenom hegelov­skim žargonom, izložio tada vladajuću metodu kritike ide­o­logije kojom su naši mark­sisti do tada doslovno zbrisali svekoliku van­mar­k­si­sti­čku misao kao ideološko smeće dos­tojno samo đubrišta isto­rije.

Drugim rečima, marksisti su područje teorijskog pluralizma pret­vorili u groblje. U radu sam argumentovao naročito potpunu jalo­vost i naučni beznačaj tog tipa kritike i upozorio na dve stvari: to groblje je privid; takvom kri­ti­kom marksizam na groblje odašilje – samog sebe, i drugo, kopaćemo mi još po đubrištu isto­rije i tražiti ono što smo tamo ba­cali. (To se, posle pada mark­sizma zaista i događa). Prećutna poruka je glasi­la: Alo, mark­sistički profe­sori i zagrebački i ovdašnji praksisovci! Sve vaše knjige kri­tika tzv. „buržaske misli“, značajne za vas, nama i svima dru­gi­ma ne vrede ništa. Za nas iz druge generacije sve se slo­bod­no mogu zabo­raviti bez ikakve štete po nauku i um (vid., Brdar, 1988: 224-27). Razumeo je poneko, nije reagovao niko.

Druga teza je bila još provokativnija: da kritičnost Praksis grupe koja je do ludila dovodila članove Politbiroa i Tita lično, nije pro­isticala iz dijalektike, uma, modernog pojma prakse i investure teške filozofije, kako je to verovao Kangrga, nego iz ordinarnih pozitivno-činjeničkih pri­kaza stanja u zemlji, dakle upravo iz onoga što su u svom polaznom programu odbacili! Moć njihove kritike i protivkon­for­mi­zam proisticao je iz njihove primene po­zi­tivizma kojeg su inače, s ostalim marksistima u svojim kritikama nepre­kidno sahranjivali kao „puzalačku građansku ideologiju, konformi­stičku pre­ma vla­sti“.

Danas je zapanjujuće da ništa od svega toga nisu uvideli ni dve dece­nije kasnije. Uopštenom tezom da je u socijalizmu jedino oruđe kritike upravo tzv. poziti­vis­tička nauka, samo sam navukao bes nekih prak­si­sovaca. Oni u tome nisu videli ni packu Kangrgi zbog njegove poslovič­ne proizvoljnosti, a ni da im kao začetnicima društ­vene nauke u socijalizmu, odajem priznanje na ste­penu tek nešto višem od sirove propa­gande. Tim pre što sam „kri­tiku pos­to­jećeg“, pa­rafra­zira­njem marksis­tič­ke kritike kapitalizma i građanskog društva, oce­nio kao „konfor­mizam“ u soci­jalizmu u kojem je marksizam na vla­sti, jer je to kri­tika koja ništa ne košta već samo može da „zaseni pro­stotu“ i donese blagona­klonost plebejskih vladara.

Odsustvo shvatanja tako važne stvari osvedočilo mi je njihovu grupnu nes­po­sobnost za samorefleksiju. Bili su onesposobljeni ideo­lo­škom ostraš­ćeno­šću i narci­s­­tič­ki fiksiranom slikom o sebi (kao grupi „za koju je znao ceo svet“), usled čega nikad nisu bili u stanju da priznaju rezultate do kojih dola­ze mlađi, kao ideološki rastere­ćeniji. Tome nasuprot, bili su ubeđeni da smo mi u ćorsokaku, jer ne idemo za njima (o apsurda!), i štaviše, bili su uvek sprem­ni za izlive besa na kriti­čare, podrazumevajući da smo svi dužni da se okup­ljamo oko njih kao nekakvog Politbiroa.[5] Tih osamdesetih godi­na sami su osvedočili da raz­govor s njima nije moguć, da to ne treba ni pokušavati.

Mihailo Marković je kao filozof od svih njih pisao jasnije i jed­nos­tavnije i u tom pogledu je danas, sred poplave parafilozofskog opskurantizma, primer za ugled. U kri­tikama postojećeg dru­štvenog stanja socija­lizma nikad nije koristio hegelijanski žargon kao Kangrga. Naprotiv, kasnih šezdese­tih i tokom sedamde­setih godina pred­njačio je upravo otkri­vanjem nepri­jatnih či­nje­­nica: da to­božnja proleterska partija nema ni dve trećine radnika u svom član­stvu (kako onda može da bude „radnič­ka“?), da su svi ekonomski pokazatelji privrede 1970. katastrofalni, sa zak­lju­čkom da „vlast koja ima takve rezul­tate treba da ide i ustupi mesto spo­sob­nijim i odgo­vornijim ljudi­ma“. U ono vreme to su bile kritičke bombe pro­tiv režima, a ne raspredanja o dijalektici, pro­tiv eksploa­ta­cije, otu­đe­nja, bajanja o „moder­nom pojmu prakse“ (M. Kangr­ga), ko „pra­vilno“ razume / ne razume Marksa, ili pa­ra­haj­dege­rijan­ska poezija o „pove­snom nado­lasku revolucije i istin­skog biv­st­vovanja“ (G. Petrović), itd.

Ali, ni Mihailo kao filozof nauke i metodolog nikad nije shvatio značaj tegobnog iskustva svoje grupe za društveno-naučnu metateoriju. Zato je i za njega subverzivna moć pozi­ti­vizma u soci­jalizmu ostala jednačina s jednom nepoznatom, uprkos tome što je istu realizovao u mnogim svojim tekst­o­vima kri­ti­ke vladajućeg režima. Usled toga, poslednji spor imali smo na jednoj kon­fe­renciji, leta 2001. – upravo povodom tret­mana poziti­viz­ma.

Drugi ćorsokak: 1965–68. – ili leva opozicijadéjà vue

Drugi strateški promašaj zagrebački i beo­gradski praksisovci počinili su grupno, posle uvođenja privredne reforme 1965. godine. Cilj te reforme bio je da se predu­zećima prepusti briga o sebi, uz relaksiranje državne kontrole i veću ulo­gu tržišta. Dok je Tito deklara­tiv­no uvodio tržišnu pri­vredu, i uzgred rečeno imao šan­­su da bude prvi refor­mator socija­li­zma, praksisovci uopšte nisu shvatali istorijski smisao tog po­kušaja, da je, što se Tita tiče, to bio samo trik, a što se zdrave opo­zi­cije tiče – šansa! Umesto da su insis­tirali na daljem toku reforme, oni su kao zaslepljeni ultralevičari krenuli trocki­stički, optužbama da Tito izdaje ideju socija­lizma, da nema jednakosti, da se umesto socijalizma razvija „buržoasko potrošačko društvo“, i šta sve ne. Danas to samo svedoči o ste­penu nji­hove ondašnje levoideološke isključi­vosti i odsustva sluha za realnost. Iako su putovali Zapadom kao gostujući pro­fe­sori i nisu se gnušali gra­đanskog kon­fo­ra, kod kuće su ga sinovima i kće­rima odrpanog proletarijata i seljaš­tva prikazivali – kao strašilo. Diza­ti uzbunu protiv „građanskog i potroša­čkog društva“ u zemlji seljaka sate­ra­nih u gradove, koji su tek sazna­vala za mirišljavi sapun, po­čeli da kupuju radio apara­te, friži­dere a potom i tele­vizore – zaista je bilo per­ver­zno.

Radeći na knjizi o boljševičkoj revoluciji i levoj opoziciji u periodu 1917–1929, ustanovio sam iznenađu­juću činjeni­cu strukturnog iden­titeta leve trockističke opozicije i naše praksis opozicije šez­desetih i sedamdesetih godina. Troc­kisti su deklara­tiv­no tražili demo­kratiju tek pošto bi poispadali s političkih funkcija i bili protiv Lenjinovog NEP-a, stidljive tržišne privrede koja im je bila razlog da grme protiv „obnove kapitalizma“. Prak­sisovci su li­stom činili isto: tražili demokratiju, a bili za plansku pri­vredu, tj. bili protiv privredne reforme, koja im je bila razlog da drame pro­tiv „obnove građanskog društva“ i „izdaje revolucije“. (O tome, šire vid. Brdar, 2001: 599-611). Posle ideološkog preokreta tokom devedesetih godina, kukaće što u zemlji nema – građanske klase!

S Praksis grupom se, ustvari, nije događalo ništa novo pod kapom nebe­skom – sve je bilo već viđeno u Moskvi od 1923 do 1927. I dok je Trocki bio pro­vidan poli­tički kalkulant koji je mogao da zaseni samo moskov­ske stu­dente, naši prak­sisovci kao filozofi nikad se nisu pitali kako je to moguća demo­kra­tija uz adminstrativno kontrolisanu ekonomiju. Nag­lašavali su zahtev za proleter­skom demokratijom, ali to je, čisto lenji­nistički, značilo demokra­tiju samo za partijske predstavnike rad­ničke klase. S tom idejom plan­ske demokra­tije iz planske privrede, logično su navlačili optuž­bu za šupljikavu demago­giju. Drugim rečima, i oni su poput Trockog mogli da privuku samo studente, a da im se pružila istorijska prilika, zaveli bi diktaturu poput Tito­ve od 1945. To već lo­gički sledi iz zah­teva za „povratkom izvornim idealima revolucije“. Uz to, kao bezobzirni kritičari robno-tržišnog fetišizma, praksi­sov­ci su bili spremni da u ime jednakosti narod, zajedno s Titom, sateraju oko zajed­ničkog kaza­na i u barake s gvozdenim kreve­tima (u interesu „razotu­đenja“ i hu­mane funkcionalnosti), ne shvatajući po­sledice lekcija „u duhu pravog socija­lizma“ koje su držali vođi socijalističke revo­lucije. Bili su ubeđeni da će i on te pouke shvatiti kao i oni: kao „drugarsku pomoć na putu revolucije“.

Treći ćorsokak: 1968. godina – ili „preko hleba pogače“

Studentske pobune maja 1968. u Francuskoj i šire, bacile su var­nicu i do Beograda, što je urodilo poznatom studentskom pobunom 2. juna iste godine. Studenti su protestovali protiv obnavljanja klasnih razlika, crvene buržo­azije, socijalne nepravde. Navodno je Beograd tom pobunom bio svet. Ćorsokak francuskih studenata i njihovih liderčića bio je u tome što su se poveli za idejama Mao Cedunga i protolenjinizma u vreme kada su omladina i ekonomija zemlje najbolje staja­li u istoriji zemlje. Zabludela deca tražila su „preko hle­ba pogače“, ne sanjajući da uz protolenjinizam i maoizam mogu samo da ostanu bez hle­ba, a da dobiju crveni konclogor. Ćorsokak naših katedarskih revo­lu­cionara praksi­so­vaca i regrutovanih studenata bio je u tome što su hteli novu socijalistički revoluciju u zemlji u kojoj je revolucija bila izvedena dve decenije ranije i što su uveliko ocvali revolucionari bili spremni da krv­lju brane njene teko­vine. Zabludela titoističko-praksistička omladina, skupa sa svojim profesorima, tražila je takođe preko „hleba pogače“, samo u doma­ćem ključu. Glava punih titoističke propagande i prak­sis kri­tike svega pos­tojećeg, kao nevina deca, studenti nisu sanjali da idu u susret svojoj pro­pa­sti. A prak­si­sovci kao akteri revolucije, s iskustvom njene krva­ve strane, imali su moralnu obavezu da decu zaštite. Tome nasuprot, poveli su ih u još jedan svoj ćorsokak: da ispravljaju „de­vijacije“ Titove revolu­cije ne bi li ost­va­rili ideale materijalne jed­nakosti i dali prilog „oslobo­đenju čovečanstva“.

U slučaju praksi­so­vaca nije bila reč samo o tvrdom levom ­dog­ma­ti­zmu, nego i o svojevrsnom ludilu od ideje (pojam objašnjen u Brdar, 2000: 323-29). Rečeno ludilo vidi se iz njihovog upornog insistiranja u tri smi­sla:

1) da je prava revolucija još uvek moguća, čega su se držali i u vreme kada je radnom narodu svega već bilo preko glave;

2) što su se inadžijski nosili s režimom, uprkos svojoj zreloj životnoj dobi, kao da je reč o grupi om­ladinaca, a ne o ljudima sa životnim i revo­lu­cionarnim isku­st­vom.

3) U nadgornjavanju s režimom tokom svih osamdesetih godina da su u pravu.

Da­nas je zapanjujuće da su uopšte nešto drugo iz sukoba s Titom mo­g­­li da očekuju.

U već manifestnom sukobu s režimom, te 1968, za koji se znalo ko dobija a ko će iz­gu­biti, uporno su insistirali na svojim ultralevim stavo­vima i sa­mom profesorskom ulogom studente usmeravali u pro­past. Tim pre što ih nisu štedeli svojih „emancipatorskih“ ideja. Njihova propagan­da uvek je bila privla­čnija za momke i devojke pristigle iz brdsko-kamenitih predela nego za one s asfalta, za sinove i kće­ri radnika i seljaka koji su, pod njiho­vom peda­gogijom, bili željni soci­jalne pravde te gradsku decu gledali kroz nao­čari kla­snog resantimana. Mnogi od njih, ugle­dajući se na simulakrum likove iz revo­lu­cionarne i partizanske pro­pagande ,bili su spremni da jurnu u vatru nove re­vo­lu­cije.

Kao ra­dikalna sekta, praksisovci u to vreme nisu mogli da shvate da se re­volu­cija, uprkos promeni sveta, ipak prilagođava logici života i logično izvet­rava, mnogo pre nego što se eman­cipuje ceo svet. Za ilu­straciju nji­hovih ado­lescentnih sno­va o dos­lednoj revoluciji, može da posluži Kangrga (1971). U tom tekstu, koji je u najvećoj meri napisan u fascina­ciji Titovim govorom u Spli­tu 1961. godine, autor tvrdi da se revo­lu­cionar neumitno „kvari“ već do 30 go­dine ži­vota, napušta ra­di­kalizam i postaje malograđanin, jer želi ži­vo­tni komfor, a zaboravlja na ideal. Time je otkrio rupu na saksiji, kao da ple­bejci ne dižu re­volucije da bi živeli kao patriciji koje usput pobiju, tek za svaki slu­čaj. Uz to, poznato je da su revolu­cio­nari mladići i devojke, a da s go­dinama pos­taju smireniji i ozbiljniji. Autor se protivi osnovnoj logi­ci ži­vota (ko u mla­do­sti nije revolu­cio­nar, glup je, ko je to u zre­lim go­di­nama, lud je), i očigledno širi svoje, i opredeljenje ostalih prak­sis­ovaca: oni nisu hte­li revoluciju radi kon­fornog života, kao Tito, njegova klika i radni narod cele zemlje, nego radi ostvarenja Marksovih knjiških ideala, ukidanja robnog fetišizma koji im je reme­tio san i postizanja materijalne jednakosti jedna­kih tanji­ra, koju su u to vreme odmeravali apotekar­skom vagom.

Poruka Kangrginog teksta, u kome zvo­ni na uzbunu zbog obnove, tj. „najez­de“ srednje klase koja će „pojesti“ re­volu­ciju (kao da su Huni pred vra­tima)!, glasi da nju treba izve­sti ponovo: radi eli­mi­nacije dotične klase, a i Titove klike koja je uve­liko „izdala“ revo­luciju. To nije izrečeno, ali se vidi između redova (i to su Titovi Ker­beri vi­deli, a prak­si­sovci su se čudom čudili što ih vide kao „preten­den­te na vlast“). Ali to nije sve: os­no­vna poruka teksta je da revolu­ci­onar na pragu tridesete, „ako je dos­lje­dan“, kako bi rekao Kan­grga, kako pri­me­ti kod sebe znake „degene­ra­cije“, treba da izvrši samo­ubi­stvo. Na kraju, po­što je Kangrga za sebe i po sebi bio revolu­cionar, a tekst je pi­sao po­što je uveliko prešao tridesetu, kako ga je završio, jedino je mo­gao „da je bio doslje­dan“ od svog asistenta da zahte­va – da ga u ime oču­va­nja čistote revo­lu­cije odmah ubije! Biće, ipak, da je kao već „iskvaren“ mis­lio slično Titu, koji je sa 70 go­di­na života znao da kaže: „Mi, revolju­cio­neri moramo bit’ vjećno mla­di!“ − što, na sreću, nije bilo moguće. Lu­di­lo od ideje nije karak­te­ri­salo samo Kan­grgu i praksisovce, nego je sedamde­se­tih godina zahva­talo daleko ši­ri krug „ilegal­ne“ inte­lek­tual­ne opo­zi­cije, čim je ovaj Kangr­gin tekst bio naširoko hvaljen i slavljen.

Četvrti ćorsokak: osamdesete ili „kompleks Dorijana Greja“

Osamdesetih godina vremenom je došao do izražaja karakterni pro­fil Pra­k­sis grupe, da su još uvek politička sekta, u Veberovom značenju pojma, dak­le kao grupa koja u ime svoje „istinske“ vere odbacuje posto­jeći svet, to jest, Titov socijalizam i realsocijalizam uopšte. Uz to, povremeno su iska­zi­vali zapanjujuću komitetsku netrpeljivost na pov­re­mene kritike, uz mani­fe­st­nu spremnost da ljudima lepe flastere pre­ko usta. To je znači­lo da su bili spremni da cenzurišu i ograni­ča­vaju slobodu govora, odnosno sprovode dek­la­rativno anatemisan prin­cip ­„politi­čke podo­bnosti.“ Bilo je zapanjujuće kako su sistema­tski rušili sopstveni ugled i autoritet u očima pripadnika mlađe gene­racije, a da toga ni jednog trenutka nisu bili svesni. Arogantni onako u većini, podrazumevali su da je svako dužan da prima i deli nji­hovo mišljenje o sebi.

Pošto su aktuelna zbivanja uvek razumevali u ogledalu svo­jih fantazija, praksisovci su svoje kretanje unazad uvek razumevali kao kretanje napred, u pravcu „jedine alternative“. Tako se i njihov treći strateški promašaj zbi­vao vrlo postepeno, u korak s neprimetnim padom socijalizma. Od vremena dolaska Gobačova na vlast ose­ća­lo se nešto u vazduhu, bar što se tiče nekih pripadnika moje gene­ra­cije. Bio je to osećaj uzaludnosti, da nema smisla radi­ti bilo šta, ako mora da bude marksistički. Tih godina nisam ništa objav­ljivao, po cenu da ostanem bez posla.

Nesposobni da zapaze simptome smrti socijalizma, ili da uvide besper­s­pek­tiv­nost marksističke ideologije te na vreme potraže alter­native, podsme­vali su se reformama Gor­ba­čova kao „pukoj kozmetici režima“ i bez prete­rivanja bili kamen oko vrata svakome ko je držao do nauke, a ovako ili onako bio u nji­hovoj blizini. Kako i ne bi kada su se i dalje, kao i šezdesetih godi­na, držali svog prećutnog načela koje bi inače pot­pisao sam Tito i svaki ko­mi­tet­lija: da je „misao, naravno, slobod­na, ali u okvi­rima marksističke ideo­logije“![6] Zato su u vreme vidljivog propa­da­nja socijali­zma u jesen 1989. objav­lji­vali knjige o „moguć­nosti refor­mi“, a nisu razumeli ni smi­sao pada Ber­lin­skog zida. U tom uverenju dostojnom Dorijana Greja, da „svi stare, samo smo mi mladi“, vremenom su postali potpuni aut­sajderi. Uostalom, niš­ta nije bilo bolje ni s ostalim marksistima u svetu, uklju­čujući njihovog lidera Jir­gena Habermasa.

Gde su bili u ideološkom smislu, vidi se iz dve sledeće epizode:

Prva epizoda: aprila 1989. držim u Institutu predavanje u kojem argu­men­tujem dve teze: 1) da su racionalnost i intelektualnost nespo­jivi s poli­tič­kim radika­lizmom, te da ne ide sintagma um i revo­lu­cija nego samo bezumlje i revolucija; 2) da je figura tzv. „kritičkog intelek­tualca“ u stvari figura au­to­nomnog gra­đanina, odakle sledi da dotična figura postaje anahrona i suvi­š­na dovr­še­njem građanske emancipacije (vid. šire, Brdar, 2003: 53; 2005: 403-06). Na to, jedan praksisovac, danas više poznat po pripadnosti vladajućoj stran­ci nego po svom (inače skrom­nom) delu, prigovara mi da se „zalažem za građansko druš­tvo“ i da sam „odstupio od marksizma“. Tačno je, odgovorio sam, gledajući ga kao zalutalog Don Kihota.

Druga epizoda: oktobar 1989. Uveče na TV gledamo policijsko batinanje naroda u Češkoj i u Nemačkoj oko Berlinskog zida. Jedno pre podne, svi prak­si­sovci u Ins­titutu na okupu, izuzev Mihaila, komntarišu događaje. U jednom trenu­tku kažem: „Ljudi, Bogu hvala, evo, propada komunizam! Još malo pa gotovo.“ Na to oni uzvratiše horskim smehom, s prizvukom potsmeha. Shvatio sam da sam u društvu nepopravljivih marksista, i da sam im se zamerio, što pominjanjem Boga, što najavom kraja komunizma. Ali, samo nedelju dana kasnije Zid je pao, i krenula je druga ideološka priča.

I tako smo, s praksisovcima i njihovim dobrim učenicima zdru­ženi u ge­ne­ra­cij­skoj nesposob­nosti da samostalno radimo i mislimo, raspad socija­liz­ma dočekali potpuno nespremni:

1) zato što su širili verovanje da se „to tamo“ tiče samo realsoci­ja­lizma, a mi smo kao bili „nešto drugo“;

2) da „to tamo“ neće ni imati bog zna kakav domet, da će sve biti pacifi­ko­vano, kao što je bilo avgusta 1968;

3) što su gotovo svi praksisovci, a s njima mnoštvo drugih, mislili da se naš socijalizam „još može popraviti“. (U stvari, mnogi su to ispovedali jer je bilo konjukturno, a kako se kasnije osvedočilo, nisu mislili ništa. Kao što ne misle ni sada, dok opevavaju liberalizam.)

4) Što su, kao i ostali marksisti, mislili da je parla­men­tarizam, plura­lizam, „buržoaska prevaziđena stvar“, prosto rečeno, što nisu bili u stanju da misle mimo marksistič­kih šema. (Zato su gajili iluzije o „plura­lizmu u okvi­ru Socijali­stič­kog saveza“, kao Svetozar Stojanović, ili o „bespartijskom plu­ra­liz­mu“, kao Mihailo Marković).

A još nespremniji dočekali smo raspad i razbijanje Jugoslavije.

Porobljavajući sadržaj

Sledeći je mit o njihovoj misaonoj otvorenosti kao profesora-pre­davača. Taj mit ima dva dela:

Nastava na fakultetu, najčešće prepuna mark­sizma, ličila je na rad par­tij­ske škole ili čak na rad ilegalnih par­tijskih kru­žoka na kojima se „“pro­rađuje“ revolucionarna literatura; samo što nije bila 1932. u Kraljevini SHS, nego 1972, s komunistima na vlasti. Najviše se raspre­dalo o mladom Mark­su, parareligioznoj temi otuđenja, humanizmu pravog socija­lizma, „izda­noj“ i „pravoj“ revo­lu­ciji. Seminari su se sas­tojali od priča o taktici i stra­te­giji revo­lu­cije, prežvakavanja Lukača s totalitetom i dijalek­tikom, Trockog i ostalih, a uz posebne odlomke surovih ideo­loških kri­­tika svekolike bur­žoaske misli, u kojoj su nam otkri­vali da ništa izvan marksizma ne vredi ni tri groša.

Njihova predavanja, uglavnom su bila pro­lon­gi­ra­ni marketing re­vo­lu­ci­je u utopijskoj nadi da se može ponoviti, ovaj put uspešno i bez „izdaje“. Tu opaku fantaziju širili su među studentima zato što su propast revolucije, kako svedoče njihova i štiva os­talih marksista, videli isključivo kao pitanje „pok­varenjaka u redovima“.[7] Što se mene tiče, s tih časova sam uglavnom plan­ski „odsu­stvovao“, jer sam bio zapanjen činjenicom da sam na Filozofskom fakultetu či­nom upisa upao u ono od čega sam do tada bežao (od „gnjavaže“, to jest indoktri­na­cije koju smo ima­li svaki dan na svakom koraku). Zbog tog odsustvovanja, na kraju semestra 1973. Mihailo i ja smo konstatovali da se još uvek ne poznajemo.

Unutargeneracijska razlika bila je sadržana u tome što su stu­denti u većini njima bili fas­cinirani. To što je manjina nas bila rezervisana može se objasniti činjenicom da smo, kao gradska omladina već bili zahvaćeni rok kulturom, pre nego što smo sta­sali za fakultete. Uz to, išla su porodična is­ku­stva sa socijalizmom i kućno učenje da je reč o „ša­re­noj laži“ u koju, eto, „za ne verovati“ veruju sta­riji. Vremenom sam štošta naučio o progre­sivnoj ulozi represije u rašire­nosti tog vero­vanja i dirigovanom uzvikivanju pa­ro­la. Naro­čito posle 1968. kada je za mene, kao i mnoge druge, Tito umro, s onim batinama na Novom Beogradu, čemu sam 2. juna oko 12.30, na putu u školu pri­sustvovao iz trolejbusa, na silu zau­stavljenog maltene sred „bojnog polja“. Kasnije smo mi, deca s asfalta, tražeći spas od sivila pod crve­nom zas­ta­­vom, u bekst­vu od partizanštine, indo­ktri­nacije i la­garija u per­verznom raskoraku od stvarnog života, pribe­žište našli u rok muzici, tom lukavom „proizvodu zapadnog imperijalizma“. Ona nam je bila privlačnija od radnih akcija i zva­nične pedagogije za revoluciju jurišom na brda i doline. I kada sam došao na fakultet za mene je tzv. revo­lucija već u svakom pog­ledu bila mrtva stvar o kojoj nismo hteli ni da mis­limo. Karl Marks nam je bio poslednja rupa na svi­ra­li! Kako onda ne bih bio zapanjen zagri­že­nošću prak­sisovaca i naroči­to stu­denata kojima nije trebalo mnogo da usp­lam­te. Kao i zbog saznanja da ću Mark­sa mora­ti da čitam za pet-šest pred­meta! (Ovde je neko pao s Marsa – mis­lio sam tada.) Bio sam, narav­no, naivan: ajd, što u Tita i socijalizam veruju radnici, poli­cajci, oficiri, pa i mnoštvo omladine, ali profesori – pa zar oni ne bi trebalo da imaju bar neki kritički odnos?! Pošto su se studenti listom lepili za prak­si­sovce o tome ni sa kim nisam raz­go­varao, tim pre što se znalo da sve vrvi od studenata-doušnika. Nisu mi bili privlačni ni nji­hovi van­nas­tavni kružoci na fakultetu, koji su poči­njali Interna­cio­nalom. I kasnije su, tokom osamdesetih godina u svojim kružocima „crvenih uni­verziteta“ oku­p­ljali žrtve soc­re­a­lističke pedagogije, koje su bile sprem­ne da jurišaju na barikade. Tokom sledećih dva­deset godina u revo­lucionarnoj doslednosti, dok je život prolazio pored njih, oni su uporno, sa­nja­rili o re­voluciji i čekali Godoa, odnosno „pravi trenutak“. Ali, umesto njih uvek ih je čekala poli­cija a počešće i tamnica.

Ta sektaška spremnost da se studentska omladina žrtvuje za sumnjivu ide­ju, bila je osnovni hendikep za ulogu stvar­­nog prosvećivanja, makar rečima: „Klo­nite se, deco, ovo je opasna igra i naša borba. Nije vaša!“ Napro­tiv, troc­­ki­stička neodgovornost, uz bezdušnost u ambalaži huma­nizma mla­dog Marksa, racio­nalizovani donkihotovskom fan­taz­ijom „svet­ske re­volu­cije“ vodili su ih odlučnosti da revoluciju dižu tuđim, studentskim gla­va­ma. Na­rav­­no, u veri su da će im se brzo prid­ru­žiti radnička klasa koja, kako je Marks genijalno pisao „nema šta da izgubi“.

A kako su kasnije neki njihovi najprivrženiji učenici, jedni za drugima dopa­li tamnice, nikad nisu rizikovali i pobunili se za njih. Za to nisu imali ni građanske ni proleterske hrabrosti. Ili su ih cenili kao „po­t­rošni mate­rijal“ revolucije. Upravo zbog toga, praved­no je napo­menuti da su usled tih re­vo­lu­cio­narnih iskus­tava mnogi iz njiho­vih kružoka izašli kao dušev­no oš­tećeni, da se nisu oporavili do dan-danas.

Forma slobode

Drugi deo njihove nastave bilo je kolektivno insisti­ranje na samostal­nom mišljenju studenata. Time su nas doslovno urnisali, jer je uz svaki problem išlo pitanje: „Jeste li pročitali? Šta vi mislite o tome?“ Dok su u pogle­du sadržaja predavanja, u poređenju s ostalim mark­­sistima predavačima, bili specifični samo po većoj ideološkoj gus­tini časo­va, po pitanju forme bili su za svoje vreme jedinst­veni. Danas se to zove interaktivna nastava.

Međutim, upravo u njoj iskazivali su svoja ograničenja. Praksisovci nisu marili za to što tom formom trljaju Aladinovu lampu iz koje će kad tad grunu­ti zaista slo­bodan i nezavisan duh. A kad god se to dešavalo, pokazalo bi se da nisu u stanju s njim i da se nose. Tokom osamdesetih godina bivalo je sve jas­nije da im je forma postajala preteška zbog sadr­žaja – kad god je neko zaista ispoljio toliku samostal­nost da je počeo da na­rušava neko od svetih mesta marksizma, naročito njihovog, kreativno-otvo­re­no-huma­nističkog.

Drugim rečima, praksisovci su svoje deklarisano načelo slobodnog i otvo­renog mišljenja uvek zastupali s implicitnim imperativom o potpunoj slo­bo­di misli „u granicama marksističke ideologije“. A pošto je „kreativni“ mar­k­sizam, za razliku od „dogmatskog“, za prak­si­sovce bio „otvoren“, tj. bez gra­nica, to je u njihovom podrazumevanju i pred­ra­zumevanju slobodno mišljenje u punoj sadr­žin­­skoj vrednosti moralo da se poklapa – s marksizmom. Samo tako možemo da objas­nimo njihova iskrena zaprepašćenja kada se suoče s nekim, mla­đim od njih, ko osporava ili odbacuje marksizam, ili njihovu praksis filo­zo­fiju.[8]

Primena pomenute forme slo­bod­nog dijaloga ishodima je vodi­la u dva prav­ca:

– u prvom, to je bio demagoški veštiji način pri­vlačenja u kolo­tečinu marksističke ideološke indoktrinacije u kojoj su studenti završavali u ilu­ziji da su njihovi sledbenici postajali potpuno samo­stalno. Rezultat je bio „kvarenje“ omladine jer je postajala spremna da izađe na ulicu i traži „nas­tavak revolucije“, koja je po mišljenju sat­rapa na vlasti bila gotova. Mnogi su, tako regrutovani u periodu 1968–86, otišli u propast.

Drugi tok, do kraja realizovane forme misaone slobode, odvodio je od njih, od marksizma, socijalizma i revolucije, naročito na pozadini iskustva 1968. koju smo mi, urbana omladina sedamdesetih, pamtili kao svedočanstvo o istini Titovog prevarantskog tiranskog režima, i koji smo „instinktom uma“ imali rezervu i prema svekolikom marksizmu i njegovim „krea­tiv­nim“ dostig­nu­ćima.

U ovom drugom slučaju, rezultat je bio sasvim posebno „kvarenje“ student­ske omla­dine, jer su svi koji su uvežbali samostalnost do sumnje u sveta opšta mesta marksizma i socijalizma bili osuđeni na ostrakizam kako od strane re­ži­ma, uz rizik egzi­stencije, tako i od strane samih praksisovaca.

Kako bi koji pripadnik mlađe generacije osvedo­čio samostalnost nekom kritičkom opaskom prema marksizmu ili Marksu, ili iskazivanjem simpatija za zapadnu „for­mal­nu“ demok­ratiju i liberalizam, s njima bi u blažoj formi do­­ži­veo isto što i oni od Tita – „isključenje iz društva“. Tu je bila njihova generacijska granica i unutargeneracijski glajh­šaltung. Eto razloga zašto se i Mihailo, kao i ostali, razilazio sa sva­kim ko nije delio njegova mark­sis­tička uverenja.[9]

I kao što su slobodu shvatali u granicama marksizma, tako su osam­desetih uveliko i neosno­vano podrazu­mevali da je nji­hov prob­lem i naš, tj. da smo i mi, stasali u soci­jalizmu, dužni da nosi­mo njiho­vo breme; da je sasvim pri­rod­no da nas zatucavaju svojim fiks-idejama, ni­kada se ne pitajući da li je nor­­mal­no to što nam niko, pa ni oni sami (kao slobodari), u stvari nikad nisu omogućili prvi pravi izbor: hoćemo li da budemo marksi­sti ili ne? Sudeći po onome što neki od njih govore poslednjih godina, izgleda kao da su se listom borili za liberalizam.

Danas se može reći da je, s obzirom na tu ideološku prezasi­ćenost i dri­lo­vanje revolucijom, isključenje praksisovaca s Filo­zofskog fakul­teta, za nas studente koji nismo jurcali za njima niti bili zaslep­ljeni leviča­re­njem, bilo oslo­bađajuće i prilika da se malo bavimo i naukom. Dakle, ideja da je time Univer­zi­tetu počinjena „neotklonjiva šteta“ takođe je mit i zabluda koja traje, eto, do dana današnjeg. Štaviše, nauka je, tada pod imenom pozitivizma, dobila nešto više prostora, što nije bilo vidljivo zbog tamnih oblaka koji su se nadneli usled njihovog odstra­nji­vanja, čijem su gomilanju, svojom kuknjavom, doprinosili oni sami, praćeni halabukom svojih trabanata.

Filozofija? Vi to ozbiljno?!

Današnji mladi ljudi koji ulaze u nauku uglavnom ne znaju s koje star­t­ne osnove su počeli Mihailo Marković i ostali praksisovci, kao studenti odmah posle rata: s analfabetskog (bez preterivanja re­čeno) nivoa dijalek­tič­kog materi­ja­lizma, koji s ozbiljnom filozofi­jom nema ništa koliko ima s li­te­rarnim uža­som i intelektualnom demen­cijom pod okriljem „najsvetlijeg idea­la čove­čanstva“. Filo­zofiju je u ovoj zemlji najpre do dna sro­zala njihova revo­lucija u kojoj su učes­tvovali du­šom i srcem. Studije su završavali slušajući sve pred­mete kod jednog jedinog profe­sora (!) koji je svoju „građansku“ proš­lost ponajbolje brisao potpisivanjem spi­skova za stre­ljanje „buržo­askih“ profe­so­ra, uključujući i zna­menitu Kseniju Ata­na­si­jević! Njego­vi horor-ispi­ti izgle­dali su ovako: „Kole­ga, pročitaj­te prve dve strofe Parmenidove Poeme i tuma­čite ih dija­lektičko-mate­rija­lis­ti­­čki!“ Fi­lozofija je tek morala da se vadi iz tog podruma istorije, zbog vlas­ti suve­rena, bivših sute­rena, i ludila njihovih traba­nata. Kada su ga, predvo­đeni Mihailom, na kraju smenili, umesto jednog profesora sa deset marksističkih predmeta, dobili su tih deset predmeta sa isto toliko marksističkih profesora! U isti mah, duh svrgnutog profe­sora trijufovao je kroz sve profesore Filo­zof­skog fakul­teta za sledeće četiri decenije.

Za praksisovce kao generaciju, s prikazanom obrazovnom pozadinom, fi­lo­zofi­ra­nje u duhu mladog Marksa, uz kriti­ku staljinizma i snove o novoj, pra­voj revo­lu­ci­ji, bilo je ogroman korak nap­red. Njihova filozofija bila je deo ideo­lo­ško-političkog pro­jek­ta filo­zof­skog op­­rav­dava­nja Titovog revizionizma, što je i za njih bilo epohalna stvar (na način lične uloge „u svetskoj revo­luciji“). Ona tom epo­halnom proma­ša­ju pripada i mimo njega – samo je sve­do­čanstvo vremena. Poetička propaganda revolucije, bez same revo­lu­cije, nema nikakav značaj.

Praksis filozofija je, dakle, s Titom prošla faze uspona i suno­v­rata. Na početku u drugarskoj slozi, na kraju u neprijateljstvu. S njim došla, s njim je i otišla. Filozofski smo bili značajni u svetu šezde­se­tih godina, pre svega zahvaljujući Titovom ekspe­rimen­tu vis-a-vis SSSR-a, a ne zbog auten­tično fi­lo­zofskog proiz­voda. Prak­sis filozofija je u vreme uspona imala odjeka u svetu isključivo u levi­čar­­skim krugovima, drugde nije postojala. Iz pers­pek­tive manjinskog dela moje genera­cije, to je bio ogroman korak za njih, ali sasvim beznačajan za nas koji smo još pre dolaska na fakultet bili pre­siti socijalizma.

Praksisovci su i u pogledu filozofskog dostignuća takođe išli unazad, uvereni da idu napred. Hipostaziranjem čoveka kao stvaralačkog bića koje re­vo­lucio­narno stvara svoj svet, nesvesno su, i sa zakašnjenjem od tri dece­nije, tek udarali filozof­ske temelje socrealizma i socrea­lističke peda­go­gije. Kao žrtve zablude da je temelje toj poetici obezbeđivao dijalektički materija­lizam, istu su u fi­lozofiju uveli pošto je isterana iz umetnosti de­set godina ranije, e da bi tek posle 1968. uze­la danak među studentima. Ovo deluje začu­đujuće samo na prvi pogled. Inače, uzmite u ruke tekstove Mi­la­na Kangrge, Mihaila Marko­vića, Gaje Petrovića i ostalih o čoveku, prak­sisu kao revo­lu­ciji, radi­kalnoj promeni sveta i transcendiranju postojećeg, a s druge strane stavite ču­ve­nu soc­rea­li­stičke slike Gerasimova i Koljubajeva. Videće­te isto: ono što proi­stiče iz njihovih tekstova upravo je junak sa slike: čovek-radnik s čeki­ćem u rukama, ogroman kao Guliver ili Titan, a oko njega bedno i prez­reno pos­tojeće, sitni ljudi, malograđanski Liliputanci, sitne zgrade, brda i doli­ne, postojeće koje on prevazilazi gigantskim kora­cima. Dejstvo njihove pedago­gije u fuziji s neizbežnom partizanskom peda­go­gijom u opšte-obrazov­nom sistemu, uzgajalo je u usijanim studen­tskim glavama ­opasnu leguru: Ja, junak revolucije, hoću da menjam svet! Jedino su zaboravljali da decu upozore o pos­ledicama „ju­riša na nebo“, u zemlji u kojoj su na vlasti oni koji su to već jed­nom učinili, šaljući pod zemlju desetine hiljada nevinih žrtava.

Njihovo filozofiranje uglavnom je bilo plakatsko-propa­gan­dno, ili, kako se to danas kaže, marketinško. Drugim rečima, bilo je u funk­ciji propagande „istinskog socijalizma s ljudskim licem“ i uzgajanja iluzije da je revolucija moguća bez bronzanih čizama i gvozdenih zuba. Pritom, nikada nisu nalazili razloga da preispitaju, da li nesumnjiv „humanistički“ karakter Marksove fi­lo­zofije uopšte može da znači da će njegova „istinska“ revolucija biti hu­mana. Taj non sequitur za njih nikad nije postojao.

Ova ocena o plakatskom filozofiranju naročito važi za Milana Kangrgu koji je zasenjivao prostotu žargonom nemačke klasične fi­lozofije i zbog toga bio slav­ljen u Beogradu. Pored toga što nikad ništa od te tradicije nije temeljno raspravio, jer je celokupnu filozofiju gledao kao sluškinju revolu­cije, svo­jim najvećim dostignućem osamdese­tih go­dina – koje je glasilo ”Etika ili revo­lucija“ – pobrkao je račune humani­stičkom opre­deljenju kolega: kada je preko Fih­tea i Hegela došao do otkrića: „Što je više revolu­cije, to je manje eti­ke!“ (Kang­rga, 1983a: str. 13 i dalje). Inače, dotični filozof je bio živa bur­leska – kao profesor etike, studentima je decenijama govorio protiv etike (eti­ka nije mogu­ća!), a za revoluciju! Njegov učenik, predavač ontologije, govo­rio je sli­č­no: ontologija nije moguća! I praksa, i ontologija, i etika, „pov­jesno“ su pre­rasle u revolucionarno događanje! Dakle, samo revolucija!

Njegovo veliko otkriće bilo je odavno poznato živim svedo­cima dolaska svake revolu­cije, pa i naše, od jeseni 1944. Za shva­­tanje for­mule „Što više revolucije, to manje etike!“, građanima tada nisu bili potrebni ni Fihte ni Hegel, dovoljan je bio susret sa sankilotima s revolverima o pasu. Nije li to bila groteska: odsustvo etike zbog revolucije koja jede žive ljude, za Kangrgu je postalo filo­zof­sko otkriće svetskog uma koje treba hvaliti – i primenji­vati, tek četr­deset godina kasnije![10] Inače, i ispo­ve­danje humanizma biv­ših revolu­cionara bilo je tako lako moguće zato što nisu znali za slogan u bolj­še­vič­koj štampi iz feb­ruara 1918: „Mi istreb­ljujemo buržoasku klasu. To činimo u ime čo­večanstva i humanizma!“ (vid. Brdar, 2000: 260fn85).

Fantom praksisovskog dela je kao kocka leda: bez odgovarajućeg sun­cobrana marksističke ideologije ono se topi i od nje ostaje samo trag ili svedočanstvo vre­me­na veli­kih iluzija, adolescentne naivnosti zre­lih ljudi koji su mislili da su dorasli istoriji i stalji­nis­ti­čkoj satrapiji, svedočanstvo o fantazi­ra­nju usled kojeg su svoje ćorsokake ne­pre­kid­no nudili u retori­čkoj ambala­ži al­ter­nativa.

Pošto je praksis filozofija bila isključivo parafraza filo­zofije mla­dog Marksa prilagođena pro­jektu utemeljenja samo­upravljanja i veri u revolu­ciju, nije ni čudo što niko (pogotovo ni jedan praksi­so­vac) tokom osamdesetih godina nije pokušao da tom filozofijom uradi bili šta značajno, a da to ne bude već odurna pesma revoluciji. To jednos­tav­no nije bilo moguće, to je istina i treba je reći u ovo vreme novih, na silu kon­strui­sanih, idolatrija i mi­stici­zama.

Bez ideologije koja je otišla u istoriju, i bez progona koji ih je uzdigao, praksis filozofi nikad ne bi imala zna­čenje i zna­čaj kakav su imali. Danas bis­mo samo govorili o grupi socijali­stičkih profesora uglav­nom osrednjih ka­paciteta bez ikakvog značajnijeg dostignuća za postsocijalističko doba. Oni nam u stvari nisu osta­vili nikakvo nasleđe, njihova pro­duk­cija odlazi u zabo­rav s hilja­dama tekstova ostalih mark­sista, koji su ih inače po zadatku pro­go­nili, a s kojima nas danas zdru­ženo indo­ktrini­raju neoli­beralizmom.

Marginalija o „modernom pojmu prakse“

Praksisovci su u svojim tekstovima neb­ro­jeno puta naglašavali da pojam prakse tumače u izvornom Marksovom obliku, i da je u „pravom smislu“ prak­sis sinonim za revoluciju. Mada su se neprekidno pozivali na voljenog mladog Mark­sa, kod ovog nigde nema termina praksis, a pogotovo nema teze da je praksa isto što i revolucija. Sve o čemu Marks govori je praksa u smislu predmetne dela­t­nosti čoveka kao predmetnog bića.

Prak­sis filo­zofija je, kako u pogledu značenja osnovnog pojma, tako i u ra­zuđenijem vidu, rezultat sanja­renja užarene revo­lu­cionarne glave nad teks­tom mladog Marksa. U toj vatri pojam praxis su pojmovno sveli na poiesis, na pro­iz­vođenje, a ovaj uni­ver­za­lizovali do „jedine istinske prakse“ – u vidu re­vo­lu­cije (koju su doživljavali kao vrhunski vid umetničkog stvaranja!). Osnov­na jednačina bila je „moderni pojam prakse=prak­sis=revo­lu­ci­ja! s varija­ci­jama: „praksa kao revo­­lucija“; „revo­lucija kao pra­ksa“, „filo­zofija – miš­lje­nje prakse“, „fi­lo­zo­fija − mišljenje revo­lucije“. [11]

To je onda značilo da je praksis filozofija sinonim za filo­zofiju revolu­cije ili, kako je to Gajo Petrović neumorno ponav­ljao: „mišljenje revo­lucije“. To je odgovaralo duhu njihovog rada na tačno određen način. Oni, naime, nikada nisu kritički promišljali nijednu revo­luciju, ne računajući kucanje na oda­v­­no otvorena vrata u vidu parafraziranja kri­tike staljinizma, čije repli­ko­vanje je šezdesetih godina režimu bilo dobro došlo. Nikada nisu pristu­pali katastrofi staljinizma s činjenične strane. U tom pogledu ostali su u okviru Hruščov-Titove kritike kulta Staljinove ličnosti. Što se jugo­slo­venskog slučaja tiče, tu su ostali na Kangrginom otkriću sa četiri decenije zakaš­njenja: da „ova zemlja nije dorasla za socijalističku revoluciju i da se ova nije ni desila“. Mišljenje revo­lucije bilo je prolon­girano opevavanje i idea­lizo­vanje revolucije u prozi, kao jedine istin­ske delatnosti „dostojne čo­veka“, propa­gandno filozofi­ranje, ili propagiranje revolucije u ambalaži filo­zofske termino­lo­gije. Imajući to u vidu, sasvim je prirodan zaključak da je do­tična filozofija imala smisla dok i ideološka slava i hvala revolu­cije, i da za filozofiju ne može da ima nekakav značaj.

Tome ide u prilog i njihovo tumačenje centralnog, „modernog pojma prak­se“. Za to je bio zadu­žen Mi­lan Kangrga, u kružoku nezvanično priznat kao „naj­bolji poz­navalac „njemač­ke klasične filozofije“. On je, vrše­ći tu duž­nost, do­šao do jednog od svojih čude­snih otkrića: Platon i Aristotel su razd­vajali praksu i teoriju, a od Fihtea do Hegela obrazovan je moderan pojam koji se kara­k­teriše praksis-poiesis-tehne-theoria jedinstvom. Aris­totel je znao za ove komponente, ali „povjesno“ nije bio u stanju da ih poveže u jedin­st­vo (vid. Kangrga, 1983b: str. 20, et passim). Pošto su Fihte i Hegel to uči­nili, to je njihova filozofija „mišljenje revolucije“, jer taj moderan pojam ”ni­je ništa drugo do revolucija sama“. Ovo nije samo „projekcija“ puste želje i ego­ma­ni­ja­kalno podređivanje ideologiji revolucije čak i Fih­tea i Hegela, nego švin­d­lerska povr­šnost u pri­vidu misaone dubine.[12] Naime, Kangrga „veli­ku filo­zo­fiju“ pravi od kom­bi­nacije trivijal­no­sti i ele­mentarne greške. Greš­ka je u tome što pod­ra­zumeva da Aristo­telove četiri vrste delanja zaista važe za kon­kretna delanja, kao što socio­lo­zi greše kada podrazumevaju da Vebe­rova četi­ri tipa delanja (vredno­sno-racio­nalno, ciljno-racio­nalno, tra­di­cio­nalno i afektiv­no) važe za konk­retna društvena dela­nja. Te podele su analitičke, a ne opisne. (Kangrgina ideo­lo­ška zaslep­lje­nost indukovala je nespo­sobnost za os­no­­vno ana­liti­čko razumevanje stvari). Kada se to shvati, postaje jasno da Ari­­sto­te­lo­ve pojmovne vrste, kao Veberovi tipovi, ulaze u sastav bilo kojeg kon­k­­ret­­nog delanja, jer ovo mora da ih sve četiri poseduje kao svoje konstitu­tivne kompo­nente. (Onda se konkre­tna delanja kategorišu prema pri­matu jedne kom­ponente, što naizgled izlazi na isto). Drugim rečima, tri­vi­jal­nost je u tome što bilo koje delanje u svom sklo­pu sadrži funk­cio­nalno jedin­stvo: pra­k­­sis-poiesis-tekhne-theo­ria. Kan­grgina revo­lu­­cionarna surovost sasto­ji se u tome što je sveko­liko „istin­sko“ de­lanje sveo na re­voluciju i samo njoj priz­nao jedinstvo če­tiri kom­po­nen­te. To nije bilo samo vrednostan, nego i vred­nosno-siledžij­ski sud. Ista surovost karak­teriše i ostale prak­si­sovace koji su nje­govo „otkri­će“ hvalili i sla­vili.

Neće biti suvišno istaći da je već centralni pojam Praksis filo­zo­fije bio žarište sukoba s Titom. Kada često ponavljane stavove kao što su: „Pra­ksis najbolje mogu primenjivati filozofi“ (Praksis, str. 11), i „Praksis je samo tada pra­va praksis kada je revolucionarna“, (isto, str. 17,18), proističu dve stvari: 1) da je revolucio­narnost kriterijum „prave“ prakse, a istovremeno „prava“ praksis je bila kriterijum revolu­cio­narnosti; i 2) samo možemo da konsta­tu­jemo da su Tito i Kardelj dobro pročitali, da se praksisovci nameću kao „jedine prave vođe revolu­cije“, odnosno da „hoće vlast“. Konačno, „pravu teoriju“, kao komponentu „prave“ prakse, imali su „tamo neki profesori“ a ne tadašnji vladari u ime radničke klase.

Takođe i njihova programska teza, da pravog socijalizma ne može bi­ti bez poznavanja „same biti“ Marksove filozofije (ovo im je bilo neb­ro­jeno puta ponovljeno opšte mesto), značila je neumitan sukob s Poli­t­bi­room i Titom lično. Kako i ne bi kada je značila da vođa revolucije mora da ima filo­zo­fskog znanja kako bi tu „bit“ poznavao. U to vreme niko nije video šta iz toga nužno sledi: Ili će oni postati učitelji samomo Titu i ostalim studentima marksizma s mitrovačke robije oko njega, ili će on njih proglasiti za nepri­jatelje socializma koji „odstu­pa­ju od mark­sizma i dijalektike“. I u ideokra­tiji kakva je bila na delu, Tito je i to, i njihova miniranja „samoupra­vljanja“ činjenicama, s pravom protumačio kao preten­ziju na vlast, a oni su bili dužni da to imaju u vidu. Zaboravljali su da imaju posla s auto­ri­te­tom koji se ne može prevaspitati, jer on je (bio) prvi dru­št­veni vas­pitač. Tako­đe i to da je Tito prvi kritičar i da pred njim nemaju šansi u dijalek­tici. Quod vicet Jovi, non vicet bovi.

Peti ćorsokak: 1990–99 – od farse do bruke

Evropska leva inteligen­cija s marksizmom u istoriji, između dva rata, sama sebi je priredila tragediju. Praksis grupa je kao replika (već viđene) leve komunističke opozicije, od svog početka šezdesetih godi­na nadalje, bila farsa, da bi njeni pripadnici s neoliberalizmom devedesetih godina završi­li kao potpuna bruka. Mihailo je učesnik i akter prve i druge, ali ne i treće epizode, i u tome je bila nje­gova prednost.

Na početku devedesetih godina Mihailo Marković je, kao iskreni zatoče­nik ideje humanog socija­liz­ma, ostao uve­ren da se stanje stvari još može pop­ra­viti. Vođen tom verom priključio se Milo­ševi­ćevoj partiji reformisanih komu­nista. Tim po­tezom je počinio katastrofalnu greš­ku jer je pokazao da, zbog pri­vrženosti ideo­lo­giji, nije u stanju da poš­tuje sebe, kad je dozvolio da padne u (ne)milost aparatčika. To je uradio u skladu sa svojim uverenjem, u vreme kada istim, naime postojanim uverenjima, više nije bilo mesta. Osta­li prak­sisovci su sa svojim učenicima zabr­ljali još više kada su, kao i go­tovo svi levičari u Evropi, kapi­tu­li­rali i po­stali estradni akvizi­teri neo­liberalizma, poput marksi­sti­č­kog idola Haber­­masa i svih trockista listom.

Prva bruka evropske levice bila je u nesposobnosti da se iole predvidi propast socijalizma. Drugu bruku levice čini unisono „preletanje“ posle pada Ber­linskog zida, posle kog su tobože uvereni mark­si­sti postali vatreni zastupnici neo­liberalizma i svega protiv čega su se borili. Skandal je u tome što se osvedo­čilo da i čuvena imena „kreativnog marksizma“ u svojoj auto­nomiji za­vise od realsocijalizma kojeg su u svojim radovima ogo­varali na pasja kola (pao ovaj, popadali i oni – sistemom domina). I kao da od nekad vo­ljenog Mark­sa nikad ni reda nisu pročitali, niti ikada o njemu išta napisali, i što je najgore, kao da decenijama nisu trovali generacije užagrenih studenata, odjednom su počeli s po­h­valama dojučerašnjih ludosti ka­pi­­tali­zma i „slobode tržišta“, da narodu uzgajaju fanta­ziju kako će sa Zapa­da doći neki dob­rotvori prepuni para, da nas ekonomski oporave i po­litički unaprede pravom demok­ra­tijom – zato što nas vole.

U takvoj preraspodeli na vetrometini istorije, Mihaila su, kao protivnika globalne (on bi rekao, globa­lističke) struje, gotovo pre­zreli i otpisali, u prvom redu bivše kolege-saborci. Ovi se zajedno sa svo­jim biv­šim progoniteljima, partijskom kvazi­in­teligencijom koja je živela na jas­lama partije i države, i s odavno ocvalim učenicima, tokom poslednjih pet­naest godina nameću javnosti kao uzur­pa­tori-preds­tav­nici iz­mi­­šljenog građan­stva umesto ranije izmišljanog pro­le­tarijata. Sliveni zajedno u masu novoko­m­­po­novanih libe­rala, posta­li su bezrezervni zagovornici neolibe­ra­lizma, evro­pejstva i evro­a­t­lantizma.

I samo zbog te združene akcije vremešnih praksisovaca, njihovih učenika i anonimusa žuto-plave provenijencije, Mihailu Marko­vi­ću se nisu, kako valja, odužile dve institucije u kojima je ostavio dubok trag: ni Filo­zofski fa­kultet ni Srpska aka­­demija nauka. Bivši prak­si­sovci, Miha­i­lovi saborci-slobodari, sebi su dopu­stili skandal, da sauče­st­vuju u obnovi ostra­kiz­ma. Progra­miran zaborav imena Mihaila Markovića u rečenoj režiji samo govori šta su s onim ko drukčije misli spremni da urade danas, kad sva­ko­dnevno pričaju o Evropi, slobodi misli, demokratiji.

Posle 2000: bruka i rehabilitacija

A onda je istorija, ta nedostižna igračica, svima nama natr­ljala nos ovom svetskom krizom kapitalizma u podmakloj fazi imperija­lizma. Demo­kra­t­­ski Zapad nam je 1999. pokazao svoje pravo lice, bombama i avio­nima, kakvo sada pokazuje u Libiji, na sramno ćutanje slobodara koji su odavno dušu prodali Vašin­g­to­nu. A od oktobra 2000. naovamo, libe­ralna Si­rena, na čiji zov poleteše sve autonomne glave levičara, prak­sisovaca, lumpen inelektualaca i besposličara prešlih u poli­ti­ku, otkrila se u svojoj istini kao globali­stička Aždaja! To što je Zapad finasirao njih, kao bludne sinove koji su do pada Zida bulaznili o komunizmu i sve bacali na njegovu kartu, da bi se deve­desetih bezrezervno bacili u zagr­ljaj liberalizmu, tokom ovih deset go­di­na naplaćuje svima nama, pljačkom zemlje, pod izgovorom tegobne tran­zicije i privatizacije u koju se „država ne meša“. I opet ne može da se dođe do reči od istih likova s drugom ideologijom u ustima, koju su kao mladi ispljuvali. Sad namrš­tena čela gle­daju svakog ko je protiv nje, kao što su pre 1989. gledali svakog ko je bio – za nju.

I ko je onda među praksisovcima bio u pravupogledamo li danas ovu rin­gišpil-lakrdiju koja se odigrava pred našim očima: da li Mihailo Marković, koji je uprkos padu socijalizma ostao veran levi­čar­­skim idejama so­cijalne pravde i mogućnosti huma­nijeg sveta, ili njegovi bivši saborci koji su se pri­h­vatili neoliberalne bajke, i deset godina jedu iz tanjira u koji su dece­nijama pljuvali?

Zar onda nekog može da čudi zaključak da su praksisovci i ovaj put pro­pa­li, kao i ranije u svojoj karijeri. Počeli kao varljiva nada ove zemlje, zavr­šavaju, evo sada, kao njena (ili naša) neviđena bruka. Ako je Mihailo Mar­ković s njima bio dva puta, ovaj treći put bio je u pravu; kao redak izuzetak u zemlji u kojoj do 1989. nije moglo da se diše od mar­k­sista. Nije se izbrukao u vremenu u kojem su ga bivši saborci otpisali kao crnu ovcu, u vremenu bruke svih vrednosti i ideala.

U fan­taziji da su nešto dru­go, preostali praksisovci i verni im učenici još uvek se trude da svoj poslednji ćor­sokak na­metnu ovoj zemlji kao „jedinu alternativu“. Po ko zna koji put uvereni da svi oko njih tonu u zablude, bili su pred­od­ređeni da, idući za svojim ćor­soka­cima kao alter­na­tivama, zavr­še u zapećku is­to­rije. Samo što ovoga puta, oslonjeni na zid Imperije, kao svoje­vre­meno na zid Titove vladavine, u propast i ćorsokak za sobom vuku celu zemlju!

Od njihove buke i medijske kakofonije koja je „u ime slobode“ pokriva, ne mogu da se čuju argu­menti koji razobličavaju njihovo licemerje: da to što nam dolazi sa Zapada nije alternativa, da je tek to epo­halni sunovrat usled najezde napu­de­risanog i istu­ši­ranog varvarstva uokvirenog to­ta­litar­nim receptu­rama i demokratskim simulacijama, arogantno-pri­zemne svesti neviđenog političkog i sva­kog drugog kiče­raja, pljačkaškog men­ta­li­te­ta i divljačkog kapi­talizma dostojnog prašume ili prerije vis-á-vis kojeg je naš socija­listički „užas“ bio amaterizam i čista naiva. U vreme druga Tita bili su gospoda. Danas, nisu ni gospoda ni drugovi, u ulozi su krpa za brisanje tragova zločina gos­pode s Divljeg Zapada na Balkanu.

I zato što je pred kraj života bio na sebi pripadnom mestu, dok su svi osta­li, u zaletu za neo­liberalnom sire­nom (ponovo) zaglavili u mra­ku bez peto­krake, Mihailo Marković, pored svih mogućih kri­tika, zaslu­žuje sećanje kao intelek­tualac i čovek od integ­riteta. Što se ostalih tiče, samo možemo da se pitamo: imaju li ti ljudi uopšte uverenja? To pitanje ga od njih deli prova­li­jom. Ali zato, u ovom svetu, u senci Imperije i njenog beščašća, za njega i nje­mu slične – nema mesta; sva mesta popunili su drugi. Pošto su tačke bez di­men­zija, za njih uvek i svugde ima mesta. Glo­balizam je njihova vera, sveo­pš­ti nihi­lizam njihov krajnji ishod, do kojeg ne drže ni pet para, jer ih se ne tiče ništa izu­zev ličnog egoi­stičkog inte­resa i trajanja. Zato su, između osta­log i beskrajno „tole­rantni“ – prema svemu što i ne smeju da ospore. . Njih se bu­duć­nost ne tiče, jer znaju da ih u njoj neće ni biti.

*************

Grupa praksis filozofa je u svom vremenu nastala u stra­teš­kom pro­mašaju i završila u njemu, pošto je promašaje više puta ponovila kao alternative. U tom smislu, ona je s takvim učin­cima svima nama hro­ni­čno bila kamen oko vrata, kojim je bio ometen najpre normalan razvoj teorijske misli, a u posled­njih de­setak godina i normalan razvoj političkog života. Posle svega, u stanju smo da svedemo konačan bilans, na osnovu isku­stva u tri epohe:

Prvo, u epohi socijalizma, tom sumraku idola u kojem je i upa­ljena sveća mnogo značila, praksisovci su u zemlji igrali ulogu ni­čim zasluženog žrtvo­vanja usled nemilosti vlasti; spolja iz zapad­nih centa­ra, bili su viđeni kao grupa „korisnih idiota“ (oni koji za vaš interes rade besplatno i nesvesno), zato što tresu Titov režim, i u tom smislu su u Americi na njih raču­nali još s kraja šezdesetih godi­na, u šta treba ukalkulisati i bla­go­naklon prijem po tamošnjim uni­verzitetima. (Sve prema svedočenju filozofa Sidni Huka, koji je bio uklju­čen u akciju njihovog podržavanja, uz njegovu napomenu da je samo dvoje iskakalo iz te ulo­ge: Mihailo Marković i Zagorka Golubović, zato što su svoje kri­tike soci­jali­zma „preoz­biljno shvatali“).[13]

Drugo, u vreme devedesetih, Impe­ri­ja je ulo­gom „ko­ri­snih idiota“, uz po­moć donacija kao pouz­danijeg sredstva, obuh­va­tila gotovo sve: kako žive prak­si­sov­ce, tako i njihove već vremešne učenike, a devede­setih i bivše marksi­sti­č­ke predavače i komi­tetlije koji su ih progo­nili; svi su se udru­ži­li u horskom traženju „demokra­tije po svaku cenu“, prema planu iz Stejt Depa­r­t­mana. Prema istom planu, sada svi ćute, kada je očito da demokra­tije nema i da nije ni bila u planu. I to je bruka bivšeg, tobože kritičkog i autonomnog uma. Nije tu ni bilo, niti ima, ni kritike, ni autonomije, ni uma.

I konačno, posle 2000. godine, veterani nekadašnje kri­tike svega postoje­ćeg i nepostojećeg, s priličnim brojem svojih dobro raspoređenih učenika, pod neolibe­ral­nim okri­ljem, naročito u poslednje tri godine, uveliko demo­nstri­raju shvatanje slobode koje im proističe iz karak­te­ra kao sudbine. U stilu Sen-Žista povremeno izri­ču zabrane – u ime slobo­de! A praksis učenje iz se­damdesetih godina, da je „etika prevaziđena kategorija“, danas im dobro dođe da svoju poslednju bruku preobraze u vrlinu. Pa ko pove­ruje.

Zaključak

Smisao pisanja ovog šireg teksta je u tome što smo pred sobom dužni da isprav­ljamo gre­š­ku što smo „deca sopst­venih očeva“, ali i greške i zablude ničim zas­lu­ženih i nebira­nih duhovnih otaca. Taj posao, u stvari, odavno je zavr­šen, hegelov­ski reče­no, istorij­skim radom duha. Pre­o­staje da se učinci do­­ve­du do pojma. Ovo vreme mora, zbog poplave li­cemerja, beskič­menja­štva, kal­­kula­cija i laži, da bude i vreme istine o sebi. A reč je o jednoj našoj ko­le­k­tivnoj istini u oviru kolek­tivne zablude koja nas je mnogo koštala. Duž­ni smo da isko­ris­ti­mo šan­su i dokažemo da smo u stanju da se sta­ra­mo o sebi, da ozbilj­no i odgovorno odmera­vamo sopst­ve­no duho­vno nasleđe i istorij­sko bre­me na leđima. Prosto zbog toga da ne bismo zavr­ši­li pod njim, dodatno zatr­pani lo­pa­tama prazne ido­­latrije i mitolo­gije.

A što se dela Mihaila Markovića kao intelektualca, filozofa, profesora i akade­mika tiče, mogu da se kažu tri stvari:

1) To što je bio iskrena žrtva iluzija epohe i zato­čenik leve ideo­lo­gije, zaštitilo ga je da ne bude sudeonik aktuelne epo­halne bruke celokup­ne evrop­ske levice u zag­rljaju neoli­beralizma. Zato će, objektivno rečeno, biti uzor intelektualnog integriteta, građanske hrabrosti i stoičke spremnosti ka pri­hvatanju posledica svog opredeljenja:

2) pošto je njegovo filozofsko-naučno delo za naše pri­like vanserijskog obima, to ono, istini za volju, ne može da se svede samo na Praksis fi­lo­zo­fiju. Najveću vrednost ubuduće imaće njegove knjige i naučni radovi u kojima preo­vladava tzv. „pozitivistički“ pristup pro­ble­mi­ma, a svojim umećem jasnog i razumljivog izlaganja biće neprolazan uzor svima nama, kako na pris­tu­pa­čan način može da se rasp­ravlja i o najtežim filozofskim problemima.

3) Što se potpunije ocene njegovog naučnog dela ti­če, pu­stimo vre­menu da pokaže: ono će biti značajno onoliko koliko bude či­ta­no iz stvarnih filozof­skih i naučnih potreba. Samo tako, vremenom će do­bi­ti svoju pravu i pravednu meru. Da je za to pre­ra­no, nema sumnje, i tako će biti sve dok:

„sve aktuelne sujete i maske / ne padnu međ’ četiri crno lako­vane daske“.

Dakle, pošto se i mi, koji breme ove zemlje nolens volens nosimo na svojim plećima, Mihailu budemo pridružili u uto­piji več­nog mira.

(Autor je sa Instituta društvenih nauka Beograd)

Bibliografija:

„Čemu Praksis?“, Πραξις, god. 1 (1964), br. 1, str. 3-4.

Brdar, Milan (2000): Praksis odiseja. Knjiga prva: studija nastan­ka boljše­vičkog to­ta­litarnog sistema, 1917–1923, Služ­beni list SRJ, Beograd.

(2001): Praksis odiseja. Knjiga druga: studija nastanka boljše­vičkog to­ta­li­tar­nog sistema, 1923–1929, Službe­ni list SRJ, Beograd.

(1983): „O mogućnosti marksističke filozofije nauke“, Gledišta, 24, no. 3-4, str. 177-194.

(1988): „Kritika kao neosholastika: O anatomiji metode ukidanja teorij­s­kog plu­ralizma“, Socio­loški pregled, 22, no. 3, str. 201-228.

(1998): „O fenomenologiji provincijalizacije naše naučne kritike“, So­cio­lo­ški pre­gled, 32 (1998), no. 3-4, str. 357-408.

 (2003): „Humanistički intelektualni tip: formiranje, istorijska uloga i nje­go­ve gra­nice”, Intelektualci u tranziciji, Jovica Trkulja (prir.), Kikinda, str. 29-54.

(2005): Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samo­ref­lek­sije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva, Stylos, Novi Sad.

(2008a): Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i fi­lo­zofija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd.

(2008b): „Nasleđe Karla Marksa: politička metafika, zavedena emancipa­ci­ja i propala nada“, Marksovo nasljeđe, Udruženje za filozofiju i dru­štvenu mi­sao, Banja Luka, str. 32–66.

Kangrga, Milan (1971): „Fenomenologija ideološko-političkog nastupanja jugo­slo­venske srednje klase“, Πραξις, god. 10, br. 3–4.

(1983a): Etika i revolucija, Nolit, Beograd.

(1983b): Praksa, vrijeme, svijet, Nolit, Beograd.

Marković, Mihailo (1981): Filozofski osnovi nauke, SANU, Beograd.

Milan Brdar

Institute for the Social Sciences

Belgrade

THE ODYSSEY OF THE PRAXIS GROUP: ITS ALTERNATIVES AS EPOCHAL BLIND ALLEYS

In this article the author gives a half-biographic testimony in regard to the philosoper and professor Mihailo Markovic, and in relation to the Praxis group and its philosophy taken as a particular case of the critical theory of Yugoslav socialism during Tito’s era. The estimation of the achievements of this group is projected with regard to several historical
periods: namely, the early 60ies, the time of Tito’s economic reforms in the mid 60ies, the events of 1968, and during three periods that ensued after the 80ies until the present. On the ground of this survey the author gives a final estimation of their contribution to philosophy, social sciences and to politics in the neo-liberal era.

Key words: Mihajlo Markovic;, philosophy, Praxis group, humanism, socialism, humanist Marxism, revolution, reform, neo­-liberalism, capitalizam, globalism.