субота, 24. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Одговор Живадину Јовановићу
Полемике

Одговор Живадину Јовановићу

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић   
петак, 09. новембар 2012.

Г. Јовановићу, покушаћу да аргументовано одговорим на бројне тезе које сте изнели у свом ауторском тексту „Не срљати у преговоре, не напуштати Резолуцију 1244“.

Прво, у уводу помињете обезбеђивање алтернативе као предуслов за праведно и одрживо решење за косовско питање. И сами знате колико нас је такво продавање магле коштало.

Док је стратегија наше земље почивала на тези биполарног или мултиполарног света који се само нама привиђао и којем смо ми смишљали механизме функционисања и покушавали да у расцепима истог пронађемо шансу за остварење својих шизофрених халуцинација - буђење из тог кошмара било је увек болно и са видљивим последицама.

Ја не негирам да на нашој политичкој сцени постоје маргиналци који убеђују и себе и друге у постојање некакве евроазијске уније, да су земље БРИК-а нови тас на геополитичкој мапи света, да је ЕУ брод који тоне па нам,  у складу са својим пацивским менталитетом, предлажу да међу првима напустимо тај брод или избегнемо укрцавање на исти.

Ипак, ни у једној озбиљној држави оваква псеудо-гледишта не представљају политички мејнстрим. Ни у једном крупнијем економско-војно-политичком сукобу поменути западни „антиподи“ нису наступали заједно, нити су појединачно резолутно били против евроамеричких интереса.

Ни када је у питању арапско пролеће, ни када је у питању Авганистан, ни када је у питању Либија.

Руско ценкање са Сиријом може потрајати још неколико месеци, али то у најгорем случају може произвести босанску катастрофу на Блиском истоку, док је коначан исход већ свима познат.

Према томе, алтернативе нема!

Србија мора све своје ресурсе употребити како би убрзала своју модернизацију и европеизацију.

Друго, просто је изненеђујуће да ви говорите да је Косово насилно отето и окупирано. Као да сте заборавили ваше политичко наслеђе. Зар није управо ваш шеф убеђивао српску јавност да смо сачували Косово? Да ли сте свесни јачине и значења речи „окупација“?

Да ли знате да по нашем Кривичном законику у члану 306 стоји: „Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или призна окупацију Србије или појединог њеног дела казниће се затвором најмање десет година“?

Као дипломата од каријере ви знате да свака реч има своју тежину и да оставља одговорајуће последице. Ко је то окупирао Косово и Метохију, г. Јовановићу? НАТО? Онај исти који је на ту територију дошао управо Резолуцијом 1244, а коју је прихватио режим којем сте ви служили? Еулекс? Онај исти који је дошао на препоруку генералног секретара УН-а у статусно неутралну мисију? Приштинске институције? Оне исте које су и предвиђене да по Резолуцији 1244 преузму надлежности од УНМИК-а.

Ко је, дакле, окупатор?

Друго питање које се мора поставити јесте ко је од наших државних органа дозволио ту окупацију, којим документом, споразумом, потезом и да ли је држава онда у обавези да позове и народ на Косову и у остатку Србије на устанак против окупације (да не буде забуне устанак не мора бити оружани, постоје опције грађанске непослушности, нелојалности према насилно наметнутом правно-политичком систему, стварање илегалних институција и све оно што је управо албанска страна радила док је Косово било под српском „окупацијом“).

Да ли је то стратегија која се треба применити на терену? Да ли су први плодови таквог начина размишљања одржавање паралелних институција на северу које ће, да вас подсетим, бити једна од првих тема будућих преговора у Бриселу? Куда би то водило, г. Јовановићу? Србија већ има искуства са политиком која се противи струјама времена и околности.

И ма колико нечији позиви на отпор звучали епски, нема ничег херојског у новој колони избеглица која би нам се могла десити ако се на северу деси нека нова Олуја.

А ваша стратегија би заправо било ново путовање старим путем који тврдогалаво води ка провалији.

Статус севера, г. Јовановићу мора ургентно бити решен и пре одређивања коначног статуса Косова који је фактички већ решен, барем за једну страну и за добар део међународне заједнице.

Наравно коначан статус није одобрен од стране Савета безбедности, али институције Уједињених нација било на Косову било на Ист риверу ниједним својим потезом нису спречили апликацију Ахтисаријевог плана, иако он није добио подршку преговарачких страна нити већину у највишем телу УН-а.

То прећутно мењање реалности на терену не може да прође без последица по будуће одлуке органа Уједињених нација, као и других међународних организација које су укључене у овај процес.

Зато нема ни предуслова да би постојала узајамна веза или евентуална трговина приликом одређивања ова два статуса.

Кажете да треба чекати да ојача Савет безбедности. Г. Јовановићу, и сами сте свесни да је улога УН-а у решавању криза глобалних размера маргинализована. Косово данас није тачка преламања великих интереса.

Неуралгичне тачке сада су на Блиском и Средњем истоку, па чак и тамо УН показују своју неефикасност и губитак ауторитета (неуспели план Кофија Анана за заустављање сукоба у Сирији).

Инертност међународне заједнице, када је решавање ове кризе у питању, у многоме подсећа на грађански рат у Босни и Херцеговини који је показао какве крваве размере један сукоб може да достигне када је на делу покерашки приступ великих сила.

Дакле, конкретан утицај, који је привременог карактера, неке друге стране сада се осећа далеко од Балкана, на негом другом пољу шаховске табле.

А и од тог ценкања корист свакако неће имати Сирија, као што га деведесетих није имала ни Србија и не би требало хранити пијачарски менталитет наших политичара од којих би можда неки поново да седну за тај рулет где су и улози и квоте превелики.

Реанимација Савета безбедности није ни на видику и не треба се самозаваравати нити опет упадати у рецидивантне халуцинације у којима је свет распарчан берлинским зидовима и гвозденим завесама и где ми поносно стојимо на средини светске клацкалице.

Господине Јовановићу, српски буџет, нажалост, не зависи само од руског кредита већ пре свега од аранжмана са ММФ-ом, али и од пласмана државних обвезница наравно на западном тржишту.

На заборавите ону народну: „Кога Грк храни, а Рус брани. . . “

По вашим речима изгледа да ви желите да прогурате тезу да је статус Косова једино могуће пронаћи у оквиру резолуције 1244 у којој се наводи да се поштује суверенитет и територијални интегритет наше земље.

Г. Јовановићу, деведесете су прошле, а и са њима могућност да се полуистинама заведе народ који сте деценију држали у медијској блокади и хипнотисали га програмом ТВ Бастиље.

По саветадавном мишљењу Међународног суда правде ова резолуција је привременог карактера јер у својим члановима наводи формирање привремених институција на Косову и где год се наводи овакав карактер тих институција (све до тачке 10) наводи се и поштовање територијалног суверенитета и интегритета СРЈ (Србије).

Али, када је, на пример, реч о тачки 11 ове резолуције где се говори о коначном решењу за статус Косова, који ће бити постигнуто политичким договором, не постоји одредница којом се гарантује да ће тај споразум и коначни статус подразумевати очување суверенитета и интегритета СРЈ (Србије).

Упркос томе, све иницијативе нашег државног руководства биле се у складу са поменутом резолуцијом.

Како упућивање захтева Међународном суду правде за оцену Декларације о независности косовске Скупштине или имплементација мисије Еулекса, тако и отпочињање нестатусних преговора са Приштином.  

Све је то у складу са проналажењем политичког договора у циљу одређивања коначног статуса Косова онако како важећа, али привремена Резолуција 1244 налаже.

Јасно је да ви имате проблем са тајмингом ових преговора. Ипак, ви немате морално право да било кога упозоравате на журбу или брзоплетост јер је добро познато шта је ваша спорост донела Србији. Ваша првобитна политика забијањае главе у песак и игнорисање косовског проблема довeло је до тога да Савет безбедности, управо онај за чију се агилност сада залажете, још 1993.  године донео Резолуцију 855 где позива власт Југославије да омогући активност мисије CSCE-a.

Није прошло ни три године, а када су избори покрадени позвали сте управо ову међународну организацију у помоћ.

Две године касније, такође новом Резолуцијом 1203, опет Вама милог и драгог Савета безбедности (након Резолуција 1160 и 1199), дозвољена је мисија верификатора ОЕБС-а.

Оваква резолуција је иначе изгласана тек када је Југославија под претњон бомбардовањем прихватила верификациону мисију, али остаје питање-зашто је тадашње државно рукуводство годинама проглашавало косовско питање својим унутрашњим проблемом, са индигнацијом одбијала све међународне иницијативе и одбијала сваку врсту „интернационализације“ овог проблема убеђујући и себе и народ (чак је расписан у референдум у то име) да ће Србија својим институцијама заштитити интересе Србије на Косову.

А какве су институције то биле говори управо и поновљена изборна крађа која је претходила вашем министарском мандату када су за председника Милутиновића гласали и „лојални“ Албанци из традиционалне мирољубиве Дренице и осталих места где српска полиција, као ни остали државни органи, нису ни покушавали да успоставе свој ауторитет.

Намерно сте зарад изборних малверзација дозвољавали стварање илегалне албанске државе, окретали леђа том осмом путнику који је растао из године у годину, а када је то гнојно жариште пукло и разлило се диљем региона онда сте потписивали први мировни споразум који вам је стављен на сто, са добро познатом политиком – спаси што се спасти може.

Зато, г. Јовановићу ви немате право било кога саветујете да не жури, да сачека, да се опет окрене истоку и да тамо чека свануће док му по ноћи раде о глави грађана које је ваша политика направила таоцима, а новим властима оставила у наслеђе.

То је ствар одговорности, како према грађанима тако и према будућности.

Преговори се морају водити пре свега у интересу Срба који су остали да живе на Косову упркос вишедецинијској катастрофалној политици матице као и да исход тих преговора мора бити суживот Косова и Србије макар на нестатусној разини.

Нити ће они признати државу Србију на територији Косова, нити ће Србија признати постојање друге државе на територији коју макар формално сматра својом.

Само се не сме дозволити да у овом политичком интермецу живот грађана било које националности постане неподношљив онакав какав је данас, јер онда и једна и друга држава (и Косово и Србија) губе смисао свог постојања.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер