Početna strana > Polemike > Odgovor Dikiću, ili Parada je samo početak
Polemike

Odgovor Dikiću, ili Parada je samo početak

PDF Štampa El. pošta
Ostoja Simetić   
ponedeljak, 03. oktobar 2011.

Uvaženi gospodine Dikiću,

U svom tekstu kojim pokušavate da se nadgornjavate sa Đorđem, iznosite dve, po meni opasne, teze.

Prva je: Gej paradu treba održati, ona nije opasnost po našu zemlju, već jednostavno krik potlačenih koji vapiju za svojim pravima.

Druga je: Kosovo i Metohija, ne samo što su izgubljeni, već su to krivicom Srba, a ne usled otimačine od strane Imperije koja se stavila na stranu kosovskometohijskih Arbanasa.

Teze držim opasnim, budući da im je namera anesteziranje srpske raje, poglavito njenog uma i duha, kako se ne bi opirala bilo čemu što dolazi sa Zapada.

Najvažnije je znati da homofilima parada nije krajnji cilj, već samo sredstvo za postizanje pravih ciljeva, a oni su, i u to nemojte ni zere sumnjati: Pravo na venčavanje homofila (ili registracija zajednice, možda i višečlane) i pravo istih da usvajaju decu. U nekim zapadnjačkim državama postoji i preferencijalni status za homofile kod zapošljavanja u državne ustanove.

Ovde mogu postojati dva koloseka razmišljanja.

Baštinici prvog ne vide ništa sporno u gej brakovima i usvajanju dece u takve „porodice“, pa im moj argument iz gornjeg pasaža nije naročito značajan.

Zastupnici drugog se ili protive paradi uopšte ili bi je i tolerisali (ignorisali) kada ne bi bilo onog što se iza brda valja. Budući da je drugih daleko više, oni imaju pravo da se za svoje vrednosti bore. Svako mora imati svoja prava u civilizovanom društvu, ali samo do one mere dok ne ugrožava druge. Gej brakovi i usvajanje dece ugrožavaju naše vrednosti i način života kojim želimo da živimo[1].

Nije moguće dopustiti paradu, a kasnije zabraniti brakove. Nije moguće dozvoliti brakove, ali ne dopustiti usvajanje dece. Vlast već sprema porodični zakon koji će normirati ova homofilska „prava“. Dakle, No pasaran!

Što se tiče poraza države u odnosu na, po Vama, „huligane“, moram reći da ga ja ne vidim. Nije dokazano da država ne može da, kad bi to htela, omogući održavanje homofiliskog štrapaca. Ona bi ovo svakako mogla, ali bi došlo do ljudskih žrtava ili makar do ogromne materijalne štete. Ocena beše da je važnije izbeći ovakav epilog nego asistirati LGBTAO (potpun akronim pronađite u knjizi Slobodana Antonića „Kulturni rat u Srbiji“)... populaciji. Postoji zakon koji omogućava suspenziju izvesnih prava ukoliko bi njihovo upražnjavanje dovelo do ugrožavanja javne bezbednosti. Zato nije prekršen Ustav. I rizične utakmice se odlažu. Protest malinara ne može u Beograd da ne bi ugrozio saobraćaj, a zemljoradnike blokiraju na autoputu iz istog razloga. Ako je valjan argument za zabranu ovih protesta, odbrana saobraćajnog komfora srpske prestonice, koliko je tek pretežnije zaštiti ljudske živote policajaca, homofila i onih koji bi isprovocirani njihovom promenadom, pokušali da je zaustave. Da, ja kažem da nasilje ne izazivaju antidemonstranti, već oni koji guraju prst u oko narodu i o tome sam već pisao.[2]

Da je parada provokacija vidi se po prošlogodišnjem prostačkom dobacivanju njenih učesnika pravoslavnim monahinjama, transparentu „Smrt državi“ i recimo, fejsbuk divljanju promotera homofilskih prava u kom „vade mast“ Srbima rečenicama tipa: „Puknite od muke, mi šetamo, a vi nam ništa ne možete!“.

Što se gej parade tiče – Diksi!

U svom radu kažete: „Kada narod shvati neminovnost posledice jedne katastrofalne politike i kada je jasno da su želje za povratak na staro nerealne ma koliko to frustrirajuće bilo, onda se ide po poznatom psiho-modelu koji kako važi za pojedinca, tako se može primeniti i na kolektivitet: od protivljenja realnosti, njene negacije, preko očaja i najzad nužnog prihvatanja.

Iz gornjeg stava izvlačim zaključak da Vi mislite kako je Srbija svojom katastrofalnom politikom zaslužila gubitak južne pokrajine. Naslućujem da je obespravljivala Arnaute, trovala vodom njihove đake, okupirala ih posle Balkanskih ratova i nedovoljno tolerisala njihovu potrebu da siluju srpske devojke i nabijaju pivske flaše u rektum srpskim starcima. Nije bilo Prizrenske lige, balisti nisu bili saradnici Nemačke u Drugom ratu, iridenta nije postojala, a Arbanasi su samo tražili demokratiju. Onda je došao NATO i anđeoskim milosrđem napaćenim Albancima doneo ljudska prava koja sad obilato koriste.

Suprotno Vama, ja mislim da nam je Kosovo privremeno oteto nakon divljačke agresije Amerike i njenih satelita. Podvlačim ovo privremeno. Sve dok Srbija ne prizna realnost, kako Vi, Čeda, Biserko, Kandićka i Čanak priželjkujete, nema trajnog rešenja ovog problema. On nije nastao pre deset ili dvadeset godina, pa se ni u toliko narednih ne mora rešiti. Važno je da nama ostane mogućnost, da u promenjenim međunarodnim okolnostima vratimo svoje. Lepo kaže Branko Pavlović, „...da će sve zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova biti za 10 godina znatno slabije nego što su danas, a sve najznačajnije zemlje koje nisu priznale nezavisnost za 10 godina će biti znatno jače nego što su danas. I ekonomski i vojno.[3]

Dalje, vi one koji ne obožavaju EU i ne drhture pri pomisli o sreći koju je jedino moguće pronaći u senci plavetnog barjaka s kolom žutih zvezdica, lišavate prava na naziv evroskeptik, označavajući ih zapadofobima, kao da je manjak oduševljenja Evropskom unijom neka bolest. Jeste li vi onda evroentuzijasta ili evrofil? Iz svake Vam reči izbija prihvatanje zapadnjačke propagande i stereotipa o Srbima koje nameće. Čak u rečenici „Ako su u Rimu ukinuli bezgrešnost pape, dozvoljavam sebi da to primenim i na svog prvosveštenika. Vidimo da je Vama papa veći autoritet od patrijarha. Kad čak i on, koji gospodari crkvom Svetog Marka, nije bezgrešan, šta onda hoće ovaj naš, čiji je saborni hram preko puta Pitanjca?

Šta će reći EU kad ne možemo da tolerišemo ni homiće ni arnautski zahtev za nezavisnošću, a još nismo shvatili da nas je NATO bombardovao za naše dobro, dok Hag sudi po pravu i pravdi. Brigu o tome šta će reći svet ismejao je još Branislav Nušić. Preporučujem vam njegovu dramu „Svet“. Nadalje, kako bismo anulirali tu Vašu bojazan, treba samo da odustanemo od želje za učlanjenjem u ovu organizaciju, pa nas je onda baš briga šta misle Jelko i baronica Ešton. Podrška EU integracijama je pala na 47% i rapidno se strmoglavljuje, pa je moja želja pred ispunjenjem.

Na kraju teksta, poentirate rečenicom: Ako mene pitate, ja bih 2. oktobra najradije otišao da gledam pobedu naših odbojkašica na evropskom prvenstvu, koja je Parada ponosa svih nas.

Ovo je dostojno portparola Tadićevog režima. Udri brigu na veselje. Prvo, pokazuje nam kako ste Vi jedan vedar tip, koji uživa u pravim životnim vrednostima, kakva je bez sumnje, kad naše nadblokiraju i nadsmečuju njihove (sic!), a nama preporučujete da takođe živimo bez brige o onome što se promeniti ne da, da prihvatimo realnost, pa ćemo uživati u blagodatima sportskih pobeda. Iskažimo nacionalno oduševljenje na tribinima sportskih borilišta. Jedini dozvoljeni patriotizam je onaj jalovi, što se iscrpljuje u vikanju „Nole, Nole!“, „Jedan je Stanković Dejan!!, „Sad si uz'o trofej, Paspalje!“ i sličnim besmislicama. Ne treba lupati glavu o Kosovu, muftiji, Preševu, Temerinu, gej paradi. Jedimo, pijmo, piljimo u TV, obožavajmo Janka, Viktora, Brakočevićku i Miljkovića, a o granicama i paradama ima ko da misli – Zapad.

(Autor je kopredsednik UO Srpskog kulturnog kluba)


[3] Najteže peku ropske suze

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner