среда, 08. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Полемике

О Добрици

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Мандић, Светислав Басара   
понедељак, 06. децембар 2010.

И то смо дочекали, да нам српски етимолог из Ровиња, на ћирилици и чистом хрватском објасни како је реч "усташа", ако је напише Добрица Ћосић, нешто похвално - комплимент у ствари. То се данас не може продати ни Хрватима.

Не могу више да гледам те мрзносце, алкохолисане талентоиде, националне пензионере, глобалне провинцијалце, хистеричне госпође, песнике који ето морају да новинаре (да није Добрице били би академици), који нагрђивање Добрице Ћосића користе као лозинку.

 Ко год хоће да мрда по културној позорници осећа се некако обавезан да за аудицију спреми једну батину за Ћосића. То му дође као нека улазница у српску културу. Не сећам се да га је неко похвалио јавно, то се не сме, није морално-политички подобно. Ћутке гледамо ово јавно вешање насред Теразија.

Надену му име отац нације, па се онда спрдају као да је он себе тако назвао. Он је лично изазвао рат у Југославији! Запенили, запалили се јер Ћосић не реагује, замисљају га као боксерски џак.

Најгоре, углавном се на зна шта му се замера. Није више ни потребно да се пљување по Добрици некако објасни, подразумева се да је заслужио.

Понекад се из бесомучних дерачина може разазнати да му се замера што је био комуниста, па онда није, што је хвалио Милошевића, па онда га смењивао, што није био националиста, па онда јесте, што је Геџа и четник (он коме су четници поклали породицу). Надену му име отац нације, па се онда спрдају као да је он себе тако назвао. Он је лично изазвао рат у Југославији! Запенили, запалили се јер Ћосић не реагује, замисљају га као боксерски џак.

Али има ли кога у нашем окружењу ко је прошао кроз крупније ломове и дилеме, ко их је болније и јавније поднео, ко је оцртао већи животни круг и ко се са својим заблудама и грешкама поштеније обрачунао.

Кажу "слаб писац". Чита ли ико све ово што се код нас сада пише, објављује и награђује. Више писаца него читалаца и више награда него писаца? Које су то уопште димензије у односу на Ћосићеве књиге. И да његове књиге заиста не ваљају шта онда? Да ли стварно те књиге толико сметају нашој култури? Не лице на „Српски филм“, шта ли.

Ћосић је најзначајније име наше генерације. Хтели су да га чују и Михиз и Милошевић и Ђинђић и патријарх Павле и Венс и Овен и Шешељ и Туђман и Чомски и таксиста на вожњи до Скупштине

Господи критичарима треба скренути пажњу да је о том опусу одржан симпозијум на Универзитету Ломоносова и да је тема била поређење са Толстојевим делом. Са Толстојем, у Русији. Кога интересују закључци, нека се распита. Биће изненађења. Ако им смета Ломоносов, нека понуде своја дела Јејлу и Кембриџу да се упореде са Шекспиром. Може ли се заиста игнорисати чињеница да су његови ликови и приче постали део националног споменара, у народу коме читање није јача страна.

Ћосић је најзначајније име наше генерације. Хтели су да га чују и Михиз и Милошевић и Ђинђић и патријарх Павле и Венс и Овен и Шешељ и Туђман и Чомски и таксиста на вожњи до Скупштине и сви остали који имају посла са нама. Било им је природно и потребно да чују, када су се питали шта да чине, и наилазили су на човека који сумња, на песимисту који стрепи и тражи решење. И наишли су на једну ствар ретку код Срба, човек који уме пажљиво, дуго и лепо да слуша.

Има ли ко му се обратио за помоћ а да му није помогао. Нека се јави, молим. Супротних примера – колико хоћете. Ето зашто је Добрица омиљен. Nomen est omen иако он у Онога не верује.

Ћосић је као онај орман насред собе у Кишовој причи, на који јунакиња удари ма где кренула. Тако да ове муве подрепарке ударају о њега било где да се упуте, по пошто главом налете на тврдо, шутирају и псују. Он јесте био и модел за оног песника у Кишовој духовитој сатири, али је сам за то пружио податке, то није била препрека да Киш постане академик и поред "свемоћи" оца нације.

Има ли ко му се обратио за помоћ а да му није помогао. Нека се јави, молим.

Молим вас, престанимо да се брукамо. Шта ће о нама мислити они који немају Добрицу а не воле нас. Ретко је наћи некога да га брани. То је тек невероватно. Слутим да је разлог кукавичлук. Неће нико да се подметне тој лавини која мени следи. Хвала на питању, нисам ја никакав јунак, ово је питање не доброг, већ било каквог укуса. Доста!

Светислав Басара:  Није доста

Згрожен, по мени благим и одмереним критикама на рачун Добрице Ћосића, изреченим у интервјуу који је НИН-у дао Мирко Ковач, редитељ слава, преслава и панађура демократске странке, Александар Мандић реаговао је писмом читалаца. И громогласно повикао - доста! Као и увек када Мандић подигне глас, многи су се струнили од страха. И мени је, признајем, било зорт. Али некако сам се прибрао. Па сад пишем ситну књигу.

Мандић, сазнајемо из писма читалаца, не може „више да гледа“ читаву једни галерију личности које „нагрђују“ Добрицу Ћосића. Жали се да комесара више нико не брани и не хвали. То, глагољи Мандић, „није морално-политички подобно“. А и страшно је. Нехумано! „Ћутке“, дробеља редитељ, „посматрамо јавно вешање насред Теразија.“

Кад смо већ код метафоричног вешања, није згорег подсетити Мандића да су партијски другови и лични пријатељи хуманисте из Велике Дренове своје неистомишљенике постављали пред стрељачки строј, а оне срећније слали на дугогодишње робије.

Кад смо већ код метафоричног вешања, није згорег подсетити Мандића да су партијски другови и лични пријатељи хуманисте из Велике Дренове своје неистомишљенике постављали пред стрељачки строј, а оне срећније слали на дугогодишње робије. Као припадника високог руководства бандитске комунистичке врхушке ја приватно, али разложно, Ћосића сматрам саодговорним за почињене злочине. Тим пре што се никада није покајао, него је кривицу по обичају пребацио на „историјске околности“ и „субјективне грешке“. Са друге стране, није ми јасно како се редитељ није запитао: због чега „нагрђивачи“ никада нису нагрђивали Андрића, Селимовића, Црњанског или Пекића. Ево зашто: зато што нико од поменутих писаца није цинкарио Удби друге писце, а што - како је у „Данасу“ документовано показао Сава Даутовић - Мандићев великан јесте чинио. И вероватно још увек чини.

Није то све. Иначе логореични и скрибоманији склони Ћосић, кога бољшевички теоретичари „пореде са Толстојем“, загонетно ћути о својим ратним и поратним годинама. Морбидна серија „Пишчевих записа“ (шио ми га Ђура), ако ме сећање не вара, почиње негде педесетих година прошлог века, дакле у време када су донекле престала комунистичка непочинства, отимачине имовине, ноћни нестанци људи и преки судови.

Зашто редитељ Мандић, очигледни истинољубац, не предложи Ћосићу да се присети тих времена - „време змија“ сви памтимо - и да их опише својим „толстојевским“ стилом?

Зашто редитељ Мандић, очигледни истинољубац, не предложи Ћосићу да се присети тих времена - „време змија“ сви памтимо - и да их опише својим „толстојевским“ стилом? Имао би Геџа шта да каже на ту тему. А кађења и оправдања типа „Има ли неког ко му се (Ћосићу) обратио за помоћ, а да му није помогао. Нека се јави, молим“, Александар Мадић може слободно да окачи на Црвен Бан. Где му је и место. На крају, редитељ нас „моли да се не брукамо“. Брине се „шта ће о нама мислити они који немају Ћосића, а нас не воле“. Слути да ће се на његову, Мандићеву главу, „сручити лавина“... Ваљда освете „нагрђивача“. А ја га разуверавам: неће, Мандићу, неће, ситна си ти риба, пљуцкавица.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер