Početna strana > Polemike > Nauka o fašizmu (po Branislavu Dimitrijeviću)
Polemike

Nauka o fašizmu (po Branislavu Dimitrijeviću)

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
ponedeljak, 18. maj 2009.
Na članak Branislava Dimitrijevića[1] nisam mislio da odgovaram, ne zato što ga ne poštujem kao čoveka vrednog rasprave, već iz drugog razloga. Svako, naime, ko pogleda komentare čitaoca NSPM, koji su ostavljeni uz njegov članak, može videti da je dosta retoričkih trikova, logičkih grešaka, izvrdavanja odgovora i slabih argumenata iz Dimitrijevićevog članka sasvim lepo uočeno i dovoljno kritikovano. Izgledalo mi je neumesno da i ja sve to ponavljam. Ali, onda sam pročitao predlog Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja[2]. Kao što ću u daljem tekstu objasniti, tim zakonom je predviđeno da se "fašisti" i njihove organizacije kažnjavaju, zabranjuju i zatvaraju. A Branislav Dimitrijević, pomoćnik ministra kulture, upravo me je u ovom svom tekstu proglasio "fašistom", i optužio da predvodim nekakve mračne "ideološke kohorte" (koje, valjda, čine saradnici NSPM?). "Ups", rekoh sebi, "đavo je odneo šalu. Ipak bi trebalo nešto odgovoriti". Zato sam i rešio da nešto napišem.

Dimitrijević koristi omiljeno "drugosrbijansko" sredstvo za demonizaciju svakog ko se usudi da kritikuje naše "evropljane". Svako ko im nešto zameri, odmah dobije etiketu da je nacionalista, nacionalista brzo biva izjednačen sa desničarom, desničar sa ekstremnim desničarom, a ovaj pak sa fašistom. Ta metoda postepenog pomeranja granice etiketiranja "neprijatelja", sve dok se on sasvim ne diskvalifikuje kao neprihvatljiv za celokupni javni prostor, odlično se vidi i u ovom Dimitrijevićevom članku. U njemu me on naziva desničarem ("cinizam desničara Antonića"), pa desnim ekstremistom ("on je već odavno otkliznuo u desni ekstremizam"), pa ekstremistom koji vodi kohorte ("ekstremističkih stavova Antonića i njegove desničarske kohorte") i na kraju fašistom ("Kako je Rastko Močnik zapazio, pitanje savremenog fašizma nije u tome da li ga ima ili ga nema, već u tome koliko ga ima. Kod Antonića ga ima mnogo").

Ovo guranje svog kritičara najpre u desničare, pa u ekstremiste i na kraju u fašiste služi da bi se on apsolutno diskvalifikovao, da bi se diskvalifikovao u totalitetu, kao neko ko time gubi sva prava, pa i samu ljudskost. Optužba za fašizam je, naime, danas tipičan totalitaristički diskvalifikativ. Njime se poništava oponent ili suparnik u njegovom intelektualnom i građanskom totalitetu, on time gubi sve, i pravo, i ljudskost, i intelekt. Totalitaristički diskvalifikativ je najomiljenije sredstvo "drugosrbijanskih antifašista". Kao što lepo objašnjava Nikola Samardžić, u "Peščaniku", "antifašizam je jedina ideologija kojoj su nauka u prošlosti i racionalna moralna filozofija odobrile sva upotrebljiva sredstva"[3]. Antifašista, po ovom shvatanju, može da protiv fašiste upotrebi sva sredstva – pazite, sva sredstva! Koliko god da vam je mašta velika, kakve god strašne stvari da smislite – ubistvo, silovanje, ponižavanje, laganje... - "antifašisti" imaju pravo da sva ta sredstva koriste protiv "fašista", jer tako kažu "nauka"i "racionalnamoralnafilozofija"! Pri tome treba imati u vidu da, za naše "drugosrbijance", kako to takođe u "Peščaniku" objašnjava Rajko Đurić, «fašisti i neonacisti nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari». A jasno je kako treba postupiti sa fašistima (čak i onda ako su profesori, pisci i novinari): «To je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum... Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom»[4].

Ali, dok ne stignu kuršumi, za uklanjanje ovdašnjih "fašista" dobro će poslužiti i zakoni. Zato je trenutno u skupštinskoj proceduri predlog Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja. U obrazloženju zakona kaže se da „u poslednje vreme nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci vrše grupne i pojedinačne ekcese, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir". Dakle, već su u samom startu "neofašisti" i "nacionalisti" izjednačeni. Zašto je to urađeno vidi se iz trećeg člana, u kome je izvršena kriminalizacija ne samo „fašističkih", već i svih „nacionalističkih ideja”. „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja kojima se (...)propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje i organizacije”. Dakle, biti "nacionalista", sada biva i zakonski izjednačeno sa biti "fašista". A pošto se utvrdi da pripadnici nekog udruženja "šire, propagiraju ili opravdavaju nacionalističke ideje", takva organizacija se, po predlogu ovog zakona, briše iz registra jednostavnom odlukom ministra policije! (čl. 1, st. 2).

Tako je logika Dimitrijevićevog i, uopšte, drugosrbijanskog totalitarističkog diskvalifikativa dovedena do kraja. Fašisti su svi za koje oni, samozvani antifašisti, kažu da to jesu, čak i onda kad pri tom ne navedu ni jedan jedini dokaz. Jer, pogledajte još jednom Dimitrijevićev članak. Pokušajte, molim vas, da pronađete nekakvo dokazivanje da je Antonić fašista, ili makar "ekstremni desničar". Sva Dimitrijevićeva argumentacija svodi se ne puko etiketiranje i jedan jedini artikulisani pokušaj da se iznese nešto što bi ličilo na dokaz. U tom pokušaju, dakle, Dimitrijević me optužuje da, kao i svi desničari, nemam "elementarnu senzibilnost za značenjske nijansiranosti i zagonetnost" moderne umetnosti. A kao dokaz za tako nešto, Dimitrijević navodi strašnu stvar da sam, u jednom svom tekstu, zamislite molim vas, kritikovao čak i "umetnost" Roberta Mepltorpa[5]. Ako čitalac i sam želi da vidi Mepltorpovo "umetničko delo" koje sam, između ostalih, pominjao u tekstu na koji se osvrće Dimitrijević, neka se spremi na šok i na ovoj adresi pogleda jedan od njegovih "umetničkih autoportreta":

http://www.american-buddha.com/amapnew41.jpg

Da, možda ja zaista nemam "elementarnu senzibilnost za značenjske nijansiranosti i zagonetnost moderne umetnosti". I, možete me nazvati desničarom i fašistom koliko god hoćete. Ali ja u ovakvom "delu" nikada neću videti "značenjske nijansiranosti i zagonetnost", već prvenstveno homoseksualnu, sado-mazo pornografiju, kojoj se iz vanumetničkih razloga pripisuju i izvesna tajanstvena estetska svojstva. Takođe, možete me nazvati desničarom i fašistom koliko god hoćete. Ali ja u Grozdanićevoj instalaciji, sa čestitim patrijarhom Pavlom kao grešnikom na koga je nebo sručilo meteorsku kišu, ne vidim takođe nikakvu "značenjsku nijansiranost i zagonetnost", već čistu političku provokaciju i ličnu besramnost. Izgleda da je upravo besramnost ono što povezuje "umetnička dela" Mepltorpa i Grozdanića, i da je besramnost ta tajanstvena supstanca koju "levičar" i "antifašista" Dimitrijević, sa svojim "senzibilitetom za značenjske nijansiranosti i zagonetnost umetnosti" prepoznaje kao ključnu estetsku crtu, zbog koje za ova dela smatra da su napravila svojevrsni "transsupstancijalni skok" od đubreta u umetnost. Ali, ako besramnost ne priznajete kao nekakav alhemijski kamen mudrosti čijim se dodirom vrši transsupstancija, pa je za vas đubre jednostavno ostalo đubre, makar mu i sto kritičara pripisalo naziv "umetničko delo", onda ste vi, jel`tako, retrogradna snaga i ekstremista koji "koristi iste argumente kao i američki ili francuski ultra-desničari".

Verovatno iz istog razloga zbog kojih svaka besramnost postaje "umetnost" samo ako je u skladu sa našim kriptopolitičkim svetonazorom, i javna besramnost prema kritičarima i oponentima takođe je dobrodošla, samo ako je u skladu sa našom političkom ideologijom. Tada i jedan pristojan čovek, kakav je Branislav Dimitrijević, sme sebi da dopusti da kaže "kreštavi Antonić" ili "Antonić... upire prstom vrišteći", ili "Antonić... obavlja funkciju `pokazivača-interlokutora` za potrebe svoje ideološke falange". Ali, to je još fino i nežno u odnosu na to kako sam prošao u komentarima Dimitrijevićevog omiljenog elektronskog portala. Jer, Dimitrijević je svoj "odgovor Slobodanu Antoniću" dostavio i E-novinama (u kojima, naravno, Antonićev tekst, na koji Dimitrijević odgovara, nikada nije ni bio objavljen)[6]. Drago mi je što je moderator NSPM sprečio (ako je takvih slučajeva bilo) da bilo koji naš čitalac u svojim komentarima iznosi lične uvrede na račun gospodina Dimitrijevića. Ali, pogledajte sada komentare u E-novinama na taj isti Dimitrijevićev tekst[7]:

"Pravi argument za takve hulje poput Antonića jeste pljunuti ih u lice. Ili ih, ako su van dohvata, pitati za roditelje, za koje svi dobro znamo ko su: otac DB, majka: ime nepoznato, devojačko BIA" (Zokster).

"Možda je uljudnije i pametnije ne reći javno Antoniću ono što treba (a to je: beži od mene govedo, ne polemišem sa idiotima)" (Natasha).

"Antonića ne treba olako puštati da i dalje baljezga okolo i zagađuje mozgove mediokriteta... Kada bi bilo više nas koji su spremni da se uhvate u koštac sa bagrom kao što su razni antonići..." (banefly).

"Jadna su i kukavna Antonićeva deca kad ih vaspitava takav otac..." (HowAreU).

Dakle, besramnost je za naše drugosrbijance sasvim u redu kada su u pitanju napadi na "fašiste", "desničare" i "nacionaliste", tipa Antonića. Tada je već na verbalnom nivou sve dozvoljeno[8]. A i nije loše ako i ministar policije dobije ovlašćenje da može da zabranjuje "fašističke" i "nacionalističke" organizacije i, sledstveno tome, njihove sajtove (poput NSPM?). Ali, zamislite, molim vas, šta bi se samo dogodilo da je situacija obrnuta. Ja sam proglašen fašistom posle svih onih knjiga, naučnih tekstova i novinskih članaka u kojima sam odlučno branio demokratiju i parlamentarizam u Srbiji. Proglašen sam fašistom iako mi se ne može navesti ni jedna jedina fašistička rečenica ili misao. Ali, šta bi sa mnom bilo da sam za neku grupaciju ljudi u Srbiji rekao da su najobičniji «biološki otpad»[9] i «smeće»[10]? Šta bi sa mnom bilo da sam slučajno rekao da na izborima «u Srbiji odlučuju milioni nepismenih»[11], zbog čega «nije mala verovatnoća da na njima pobede oni koji u lancu ishrane jedva da stoje neku stepenicu iznad zmije i pacova»[12], pa onda «ta većina nije demokratska, ta većina nije onakva kakva mora biti da bismo mi poštovali volju te većine»[13]? Šta bi sa mnom bilo da i ja kažem: «Srbiju možete da promenite jedino kroz konflikt, kroz stalno sukobljavanje sa onima koji su prepreka u tom poslu»[14] i da «moramo uzeti gvozdenu metlu u ruke i krenuti od svakog suda, svake stanice policije, univerziteta, propale ekonomije, i odatle počistiti sve one koji zemlju drže kao taoca lažne istorije i zluradih mitova»[15]? Ili da kažem: «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!»[16]. Ili da kažem kako na moju veliku žalost «Srbijanijeimalasvojgrađanskirat, kaosrećnijenacije, kojibidoprineopojašnjenjuosnovnihnedoumica»[17]? Ili da kažem da «u Srbiji ne možete postepeno da prevaspitavate društvo da bi ono nešto shvatilo»[18]? Ili da kažem da ako «nemate snage da se obračunate sa svojim neprijateljima» i ako ne «zabranite zločinačko mišljenje», dobićete samo «demokratiju puštenu s lanca»[19]?

Šta bi, dakle bilo da sam ja rekao samo jednu od ovih strašnih rečenica,  šta bi bilo da sam rekao da ovaj narod još nije zreo za demokratiju i da mu zato treba nečije autoritarno vođstvo, šta bi, dakle, bilo da sam izrekao samo jednu od ovih otvorenih, antidemokratskih i antiparlamentarnih ideja? Da li bih bio na svom poslu i na slobodi, ili bih već odavno bio sa lisicama na rukama stražarno sproveden u požarevački KPZ, ili sa kapuljačom na glavi možda prebačen u Gvantanamo?

Dakle, dok Antonić biva proglašen fašistom samo zato što se usudio da protivureči našim samozvanim evropejcima i usrećiteljima, ti isti "evropejci" govore i pišu najgore antidemokratske i antiparlamentarne gnusobe, pokušavaju da preuzmu sve društvene, kulturne i naučne ustanove, vode pravi verbalni građanski rat protiv svih koji drugačije misle, totalitaristički diskvalifikuju ("fašista", "rasista") svakog ko im se makar malo suprostavi, verbalno i mentalno vređaju i terorišu ostatak društva (kao u znamenitim Grozdanićevim instalacijama ili u E-novinama Petra Lukovića) i, evo sada, donose i zakon po kome ministar policije sme da ukida udruženja građana samo zato što njihovi članovi "propagiraju ili opravdavaju nacionalističke ideje"!

Pa ko je ovde stvarno totalitarista, gospodine Dimitrijeviću? Zaista, ko je ovde stvarno – fašista?
 

[4] Peščanik FM, knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. Peščanik, str. 190; 191.

[6] Dimitrijevića E-novine objavljuju nekoliko sati pre nego što je on postavljen na sajt NSPM, što znači da nije preuzet sa našeg sajta, već da su E-novine do njega došle verovatno lično od Dimitrijevića.

[9] Nikola Samardžić u: Peščanik FM, knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. «Peščanika», str. 61-2.

[10] isto

[11] Nikola Samardžić, Danas 29. januar 2008, http://www.danas.co.yu/20080129/dijalog1.html

[12] Svetlana Lukić, Peščanik, 14. mart 2008, http://www.pescanik.net/index.php?&p=240&ni=1543&nd=1

[13] Čedomir Jovanović Poligraf”, B92, 9. maj 2007. http://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?yyyy=2007&mm=05&nav_id=245878.

[14] Čedomir Jovanović, intervju za Danas, 31. januar - 1. februar 2004, str. III

[15] Čedomir Jovanović, u govoru 9. maja 2006, u Beogradu. http://www.be92.mojblog.rs/p-srbiju-u-evropu/25912.html

[16] Nenad Prokić, «Peščanik», 7. septembar 2007, http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2007&mm=09&nav_id=263314

[17] Nikola Samardžić, “Brisel u Sibiru”, Danas, 29. maj 2007; http://www.danas.co.yu/20070529/dijalog1.html Pristupljeno 4. avgusta 2007.

[18] Čedomir Jovanović, intervju u Politici, 21. febraur 2004, str. A8.

[19] Nikola Samardžić: »`Demokratija puštena s lanca`: umesto pogovora«, u knjizi Nebojše A. Popovića i Koste Nikolića: Vojislav Koštunica – jedna karijera. Beograd 2006: Yukom.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner