петак, 11. октобар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Миљенко Дерета као добровољни сведок
Полемике

Миљенко Дерета као добровољни сведок

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 14. јануар 2013.

Поводом текста Миљенка Дерете "Вучинићев галиматијас или замена теза"

Свака полемика једино има смисла ако знамо шта је њен стварни повод и о чему водимо полемику. Код нас она врло често склизне на лични, али и на политикантски терен.

Моје реаговање на текстове у којима се на најгрубљи и најприземнији начин напада Добрица Ћосић само зато што је изнео своје виђење стања у нашој земљи, имало је за циљ да постави једноставно питање – да ли и овај наш знаменити писац има право на слободу говора а да при томе не буде изложен најгрубљој идеолошкој и политичкој харанги? О томе се овде ради. О заштити достојанства и личног интегритета, у овом случају, писца Добрице Ћосића.

Проблем је у томе што Миљенко Дерета под изговором да је настојао да прикаже обе стране у овом дијалогу (у ком Добрица Ћосић није ни учествовао) у ствари жели себе да представи као идеолошког заступника (и даље као активиста невладиног сектора) нове, младе и освешћене Србије. При томе се он и даље не осврће на најгрубље и највулгарније дисвалификаторске нападе којима је већ дуго изложен Добрица Ћосић.

Иако он каже да се већ неколико године бори (очигледно безуспешно) против језика којима се служе неки од “другосрбијанаца“ (Биљана Србљановић је била “најумеренија” у свом нападу на Добрицу Ћосића), Миљенко Дерета је у овом свом одговору само до краја разоткрио своју идеолошку и политичку позицију као промотер самосвесног и самосталног дела младе генерације која не тражи директиве од Добрице Ћосића обогативши тако тржиште нових идеја. Али се зато Миљенко Дерета држи својих већ толико пута изнетих идеолошких ставова о одговорности за разбијање Југославије и крвави грађански рат. Он зато и не пропушта да и овог пута покрене питање правог помирења до кога се не може доћи док се питање одговорности Србије за догађаје у деведесетим годинама не сагледа у свој својој сложености. А та сложеност сагледавања се састоји у његовој резолутној тврдњи да по његовом мишљењу (и мишљењу самоосвешћених студената које он заступа као грађанско-политички ментор) та одговорност укључује и Добрицу Ћосића не само као председника СРЈ већ пре свега као човека који је својим књигама и текстовима директно утицао на ратну политику која се водила, а сада писмима жели да утиче на вођење будуће политике.

У овој својеврсној оптужници нема само квалификација о учешћу Добрице Ћосића у удруженом злочиначком подухвату. Недостаје још само оптужба за колективну кривицу српског народа који је читао књиге и текстове Добрице Ћосића и усвојио национализам као своје природно стање из кога још увек не може да изађе, без обзира на то што тако ремети толико неопходно успостављање добросуседских односа.

Миљенко Дерета, који се тако срчано залаже за афирмацију нових идеја и слободу мишљења, само понавља толико пута изречене нападе на Добрицу Ћосића као писца чије су књиге и текстови инспирисали и утицали на вођење ратне политике дведесетих. Како се овакве оптужбе могу сврстати у корпус грађанских и либералних идеја које ”брани” Миљенко Дерета. Оне су више прикладне за некога ко се пријављује за добровољног сведока у Хашком суду него за онога ко се толико брине и залаже да се чује глас освешћеног дела младе генерације.

Не ради се овде о одбрани лика и дела било ког ”националног“ великана и упознавању јавности са идејама самоосвешћених студената које сада заступа Миљенко Дерета већ о даљој идеолошкој и личној дисквалификацији Добрице Ћосића, јер су сада на ред дошле његове књиге и текстови путем којих је он директно утицао на ратну политику која се водила деведесетих година.

У Златном добу дијалога Борислав Пекић је рекао: ”Ја сам данас потпуно свестан тога да човек мења и себе и своје мишљења, да мудар човек мора да буде толерантан према свим мишљењима, у сваком случају да их третира са пажњом и поштовањем, иако се разликују од његових идеја и мишљења, јер никада није искључено да то једног дана неће постати и његове идеје и мишљења”. И ова полемика је показала колико смо ми далеко од овако постављеног идеала толеранције о коме је говорио Борислав Пекић.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер