Lične opsesije ili domaći zadatak – šta se valja iza napada na Novu srpsku političku misao

Šta je zajedničko Sonji Biserko, Svetislavu Basari, Petru Lukoviću i Miši Đurkoviću? Opsesija NSPM-om! I uverenje da, samo kada bi NSPM najzad bio uništen, tada bi njihovi politički ciljevi, bilo to „evro-atlantsko integrisanje Srbije“, ili  „nacional-patriotska revolucija“, odmah i lako bili ostvareni!

Poslednji broj Biserkine „Helsinške povelje“[1] najvećim delom je posvećen „huliganima“ 10. oktobra i njihovim „idejnim inspiratorima“, a sve sa zahtevom da srpske vlasti (uz velikodušnu pomoć Brisela i Vašingtona), „politički, istražno i sudski razobliče čitavu mrežu i anatomiju delovanja destruktivne i krajnje militantne desnice“ (str. 15). E pa da ne bi bilo zabune, Sonja Biserko, u uvodniku, i to na udarnom mestu, upozorava da je upravo NSPM taj zloglasni „portal desne Srbije“ (str. 3), sa zgražanjem prenoseći delove kolumne Slobodana Antonića („Odgovor države će biti jeziv“[2]). A Slobodanka Ast, odmah zatim, kao glavne „inspiratore“ 10. oktobra identifikuje, uz Tomu Nikolića (?!) upravo „onaj famozni dvojac Antonić-Vukadinović“, koji je, po njenim rečima, „dugo, za vlade dr Vojislava Koštunice davao intonaciju u najstarijem listu na Balkanu, čak je zviždanje francuskoj himni pred utakmicu ispraćeno u tom listu nečuvenim komentarom `Pa, šta ako su zviždali`“ (misli se na tekst Đorđa Vukadinovića „Zašto smo zviždali `Marseljezi`”[3]; str. 9). Takvo „nečuveno“ ponašanje „famoznog dvojca“ i, uopšte, celog „portala desne Srbije“ – koji očigledno zloupotrebljavaju sve slobode koje su naše ljudskopravaške NVO i njihovi evroatlantski mentori tako velikodušno podarili Srbiji – navelo je Sonju Biserko da se, sva zgrožena tolikom drskošću, priupita „da li je Srbija uopšte sposobna da neke stvari iznese demokratskim putem?“ (str. 4).

Naravno da nije! – slaže se u ovoj stvari sa Biserkovom i Svetislav („kad bi meni Boris dao vlast samo na jedan dan, ili me makar slušao, uh kako bih ja to...!“) Basara. Njegova opsesija NSPM-om je možda još i veća od Biserkine. Čitalac ne može da otvori njegovu kolumnu (inače prepunu psovki i vulgarnih, kvazi-duhovitih doskočica), a da iz nje ne iskoče Vukadinović, Antonić i NSPM. Tako se i on slaže sa Biserkovom da su inspiratori 10. oktobra upravo Antonić i Vukadinović[4] (uz ljubaznu preporuku, u istoj kolumni, da se Antonić, zbog komentara „Odgovor države će biti jeziv“, smesti u ludnicu[5]). Zatim se, u sledećoj kolumni, Basara žali da je Antonić izmislio „mitsku `drugu Srbiju`“[6], a u sledećem napisu optužuje Đorđa Vukadinovića da je, u martu 2008, „na stranicama državotvorne i provladine `Politike` gromoglasno branio (...) tadašnje, ništa manje žestoko razvaljivanje Beograda“ (jer je, navodno, „napisao da je postmitingaško divljanje `opravdan protest mladih ljudi zbog gubitka Kosova`“ – što je, inače, presna, a desetinama puta ponovljena Basarina laž, od koje će se on posle verovatno prati pozivanjem na „umetničku slobodu“). U svakom slučaju, Vukadinović je, veli Basara, ni više, ni manje, nego – pazite sad – „ideolog stadionskog divljaštva“[7]. U sledećoj kolumni opet napada i poziva na politički odstrel „Đorđa Vukadinovića, koji „podržava i brani upravo one koji su pre neki dan uždili prezidentov Politbiro“, denuncirajući da su „Politikine strane širom otvorene za publiciste, istoričare i analitičare, ideologe upravo onih snaga protiv kojih Jego Sijatelstvo (tj. Boris Tadić) namerava da povede ljuti boj“[8], pa zatim, u sledećem napisu, ponavlja svoju zgroženost kako to „da u projevropskoj `Politici` bivaju objavljivani antijevropski tekstovi“[9] (e, kad bi njemu Boris dao vlast samo na jedan dan, ili ga makar slušao, uh, kako bi on sve to...), pa se onda opet, sledeći put, malo žali na tužbu koju je protiv njega, zbog laganja i uvreda, podneo Đorđe Vukadinović[10], pa se onda, u sledećoj kolumni, žali na drskog Nebojšu Bakareca koji se – „gde drugde nego na sajtu NSPM“! – usudio da kritikuje Srđu Popovića[11], pa se posle opet malo žali na Slobodana Antonića, i njegovu kolumnu u NSPM o mogućem crkvenom raskolu[12], i tako dalje, i tako dalje, ad infinitum...

Znamo da boli da u ovoj kaljuzi korumpiranosti, gluposti, kafanskog ulizištva i neznanja, na koju danas liči srpska javnost, postoji jedno mesto u kome se ljudi ne boje da misle svojom glavom i da jedni od drugih nešto nauče, dakle, u kome se još uvek ceni korektnost, inteligencija, poštenje i znanje. Ali, zar je moguće da to baš toliko boli?

Znamo da boli da u ovoj kaljuzi korumpiranosti, gluposti, kafanskog ulizištva i neznanja, na koju danas liči srpska javnost, postoji jedno mesto u kome se ljudi ne boje da misle svojom glavom i da jedni od drugih nešto nauče, dakle, u kome se još uvek ceni korektnost, inteligencija, poštenje i znanje. Ali, zar je moguće da to baš toliko boli?

Avaj, da je „druga Srbija“ izmišljotina NSPM, sa Basarom se slaže i Miša Đurković, trećeplasirani na večnoj listi opsesivno opterećenih NSPM-om. On je, da podsetimo, ne samo svojevremeno naučno utvrdio da je NSPM izmislio „drugu Srbiju“ kako bi skrenuo pažnju sa stvarnih srpskih neprijatelja, već je NSPM proglasio za „lažnu fortifikaciju“ koju su, valjda,  instalirali upravo Vašington i Brisel, ne bi li preko nje prevarili ovdašnje nacional-patriotske snage[13]. Nismo želeli tu polemiku, ali nismo mogli ni da ignorišemo te glupe i besmislene napade. Iz NSPM mu je odgovoreno[14], i time je ta stvar, što se nas tiče, okončana. (Mi svakako imamo važnija posla, većih briga i prečih problema nego da se jalovo dopisujemo sa Đurkovićem koji ionako svoje stavove i politička uverenja menja od danas do sutra, kao ciganin konje. Odnosno, kao Svetislav Basara stranke.) E, ali Đurković se nije smirio, već je nastavio krstaški pohod na svoju umišljenu „lažnu fortifikaciju“. Tako je on, nedavno, ponovio optužbu[15], ovaj put uz kreativni dodatak da je, navodno  NSPM, kako objašnjava Đurković, „naručio“ od Vladimira Veljkovića „sramni tekst“ koji je „trebalo da oblati Dveri“[16], a zatim je tekst, smišljeno, na sajt postavljen baš „dan pre“ Insajdera, Brankice Stanković. A pošto je, u međuvremenu, u sledećoj emisiji, autorka Insajdera citirala taj Veljkovićev tekst, Đurković je dobio inspiraciju za još jedan napad anti-NSPM paranoje, lepo spojio NSPM i Insajdera, napisavši u svojoj (pret)poslednjoj kolumni: „Potpuno podržavam to što Brankica citira NSPM u pozitivnom kontekstu. Oduvek sam bio za to da se sve frakcije komunista objedine“[17].

E, sad, ako se od Đurkovića poručuju tekstovi, ili je to praksa na mestima na kojima on ove svoje konfuzne i bljutave umotvorine sastavlja, iz toga ne proizilazi da slična praksa vlada i na sajtu NSPM, a još manje da je redakcija NSPM „naručila“ tekst od g. Veljkovića, a sve i da smo to želeli nismo mogli jer ga uopšte i ne poznajemo, niti smo ga u međuvremenu upoznali. Druga je stvar ružna fama koja se na silu boga povodom toga teksta pokušava stvoriti u jednom delu kvazipatriotske javnosti, jer je, zamislite, objavljen „neposredno pre emisije u kojoj su, pored ostalog, napadnute i Dveri!? Pa, šta? Napadnuta je i Crkva, patrijarh, mitropolit... Nas napadaju neprestano, javno i nejavno, sa leva i desna, najčešće nepravedno i nepristojno, pa se borimo koliko možemo – na prijateljske kritike pokušavamo da odgovorimo argumentima i razjašnjenjem, a na one druge već po zasluzi.

Nas napadaju neprestano, javno i nejavno, sa leva i desna, najčešće nepravedno i nepristojno, pa se borimo koliko možemo – na prijateljske kritike pokušavamo da odgovorimo argumentima i razjašnjenjem, a na one druge već po zasluzi.

Uostalom, taj inkriminisani Veljkovićev tekst ne sadrži ništa „insajdersko“ – nikakve unutrašnje „tajne“, nikakav „prljav veš“ i svedočenje bivšeg člana – već je isključivo baziran na javno objavljenim dokumentima i izjavama organizacije koju Veljković kritikuje. Zato je redakcija NSPM, koja je poslovično otvorena za svaki argumentovani i uljuđeni dijalog, odlučila da objavi ovaj tekst (kao što, uzgred rečeno, objavljujemo mnoge u kojima smo predmet kritike mi sami, a što, razume se, ne znači da se sa njima i slažemo).   Redakcija je o tome – korektno i kolegijalno – unapred obavestila Srpski sabor „Dveri“, napominjući da ćemo rado da objavimo i svaki odgovor na Veljkovićevu kritiku – uzgred, mislimo da je trebalo da odgovore, a što nisu to je njihova procena i njihovo pravo. Ali nije u redu da sada neko nama prebacuje to što oni nisu hteli da ulaze u polemiku sa njim.

Razume se da Redakcija NSPM nema uvid u sadržaj emisije „Insajder“ pre njenog emitovanja. A uglavnom nemamo ni posle, budući da smo pomenutu emisiju još poodavno (dis)klasifikovali kao „medijsko-politički treš“ i o njoj kritički pisali mnogo ranije, i ne čekajući, po lošem srpskom običaju, da mečka zaigra pred sopstvenom kućom i da budemo direktno pogođeni, da bismo na problem obratili pažnju. Mi pokušavamo da mislimo i delujemo strateški, koliko je to moguće u našim uslovima. U svakom slučaju, gde bismo stigli i šta bismo uopšte pisali ukoliko bismo se rukovodili time da li će i kako će tekstovi koje objavljujemo biti dočekani i (zlo)upotrebljeni kod Basare, u Insajderu, Peščaniku, E-novinama, ili po pojedinim novokomponovanim patriJotskim forumima.

Mi pokušavamo da mislimo i delujemo strateški, koliko je to moguće u našim uslovima. U svakom slučaju, gde bismo stigli i šta bismo uopšte pisali ukoliko bismo se rukovodili time da li će i kako će tekstovi koje objavljujemo biti dočekani i (zlo)upotrebljeni kod Basare, u Insajderu, Peščaniku, E-novinama, ili po pojedinim novokomponovanim patriJotskim forumima.

Čudovišno je i suludo, međutim, tu koincidenciju – da je jedna, možda netačna, ali sasvim uljudna i argumentovana kritička analiza objavljena nekoliko dana pre „čuvenog“ Insajdera – uzimati kao krunski dokaz nečije zle namere,  „komunizma“, ili saučesništva u „antipatriotskoj zaveri“. Znamo da se NSPM razlikuje od tribalnog, autoritarnog, narcističkog i egzibicionističkog nacionalizma, koji je počeo opasno da se širi po nekim nacional-patriotskim medijima. Takođe znamo da primitivna, autoritarna svest ne oprašta razlike, ne oprašta ako neko slučajno zna više, piše bolje ili ima veći moralni kredit od samoprolašenih „nacional-revolucionara“ i „tajkun-patriota“. Ali, zar je moguće da to baš toliko boli, zar moguće da se zbog toga izmišljaju tako odurne stvari, koje ne sadrže ništa manje laži, kleveta i podmetanja od zloglasnih emisija Brankice Stanković i B92?

Otkuda ta zajednička opsesija NSPM-om i kod naših turbo-evroatlantista, i kod jednog dela naših diluvijalnih nacional-patriota? Šta je to što im je suštinski zajedničko i što ih nagoni da pobesne svaki put kad se spomene i samo ime NSPM? To je jednostavna činjenica da je NSPM, izgleda, ostao jedna od retkih oaza normalnosti, razboritosti, uljuđenosti i inteligencije i – što je najvažnije – iskrenog zalaganja za istinsku demokratiju, i za nacionalni interes. To je ono što naši opadači nagonski ne podnose, to je ono što iskreno mrze, to je ono što bi voleli da ne postoji. I dok se međusobno razlikuju u tome što se jedni ponose svojom službom za Brisel i Vašington, a drugi svojom (navodnom) službom za Moskvu ili Minsk, obema stranama je zajednička isključivost, površnost i netolerancija, te prezirprema demokratiji, samostalnoj upotrebi uma i hrabrosti da se bude svoj.

Otkuda ta zajednička opsesija NSPM-om i kod naših turbo-evroatlantista, i kod jednog dela naših diluvijalnih nacional-patriota? Šta je to što im je suštinski zajedničko i što ih nagoni da pobesne svaki put kad se spomene i samo ime NSPM? To je jednostavna činjenica da je NSPM, izgleda, ostao jedna od retkih oaza normalnosti, razboritosti, uljuđenosti i inteligencije i – što je najvažnije – iskrenog zalaganja za istinsku demokratiju, i za nacionalni interes.

Žao nam je što ih ljuti činjenica da je koncentracija tih vrednosti u poslednjih deset godina nekako najveća u NSPM (što ne znači da ih nema i na drugim mestima). I barem što se nas tiče, tako će i ostati! Zato i jesmo meta. Jer, da se ne šalimo, više je nego jasno da nas je upravo to preporučilo kao legitiman i poželjan cilj intenzivnih i združenih napada ovih poslednjih meseci. A kada postoji ta „dobra volja“, povod će se lako naći. Neki kritički tekst objavljen, zamislite, baš koji dan pre „Insajdera“, srpski predlog rezolucije u Generalnoj skupštini, tekst u kojem se kaže da možda ipak postoji izvesna razlika između Tadića i Jeremića, ili nešto treće, četvrto ili peto. Ali tu smo, gde smo. Sviđalo se to nekom ili ne, mrzeli nas zbog toga Biserko, Basara ili Đurković ili ne, svrstavali nas čas u „komuniste“, čas u „desničare“, klevetali nas da smo „glavni ideolozi huliganskog divljaštva“ i, istovremeno, „lažna fortifikacija Imperije“, produžena ruka režima, ili pak  najnoviji „SNS preletači“, kao što je pre neki dan, a po „metodologiji“ sličnoj Đurkovićevoj, u Danasu ustanovio u tim preletačkim stvarima iskusni Radivoj Cvjetićanin.

NSPM se ne boji da, ako mora, u svojoj borbi za slobodnu, demokratsku i suverenu Srbiju, poneked bude i sam – kao što smo više puta i bivali. Na primer, u vreme vanrednog stanja, ili onda kada su svi ćutali pred terorom „kriznih štabova“ i dosovskih polit-komesara koji su potezom pera prekrajali volju građana i iz parlamenta izbacivali čitave poslaničke grupe. Nije nas tada bilo mnogo toj „luzerskoj“, demokratsko-patriotskoj i antiantlantskoj strani. Tačno je da ljudi kratko pamte, ali ubeđeni smo da se ovde, na raznim stranama, svesno i sistematski radi na tome da to pamćenje bude još kraće i konfuznije, ne bi li se što bolje prikrili neki tragovi i oprale neke. danas ugledne, što „građanske“, što „patriotske“ biografije.

Tačno je da ljudi kratko pamte, ali ubeđeni smo da se ovde, na raznim stranama, svesno i sistematski radi na tome da to pamćenje bude još kraće i konfuznije, ne bi li se što bolje prikrili neki tragovi i oprale neke. danas ugledne, što „građanske“, što „patriotske“ biografije.

Elem, otvoreni smo, tolerantni i „saborni“. Ako ništa drugo, valjda smo barem to do sada hiljadu puta dokazali. Ali ne možemo da se sabiramo sa onima koji nam pucaju u leđa. I nećemo da se, poput nesrećnika iz aktuelne vlasti, smeškamo dok nas „naši prijatelji“ gađaju blatom, zavrću ruku, pljuju i šutiraju ispod stola.

Nećemo da krijemo da smo, odnosno čitav niz naših saradnika, u poslednjih godinu dana bili predmet interesovanja i kontakta pripadnika više službi. Ne žalimo se, niti time hvalimo. Neka svako radi svoj posao. Ali, da li smo sasvim na krivom tragu (ili je i to samo puka koincidencija?!) ako nam se učini malčice sumnjivim što su se upravo iz redova onih saradnika koji nam tu vrstu kontakta nisu prijavili, nekako baš u to vreme pojavili glasovi nezadovoljstva i kritike na naš račun? Možda smo o tome trebali i ranije da progovorimo, da ne dovodimo u nedoumicu i neke dobronamerne čitaoce i prijatelje, ali nismo hteli da dolivamo ulje na vatru. No, grešimo li sasvim ako pomislimo da u ovim usredsređenim napadima na nas poslednjih meseci ima nekog sistema i da je, možda, neko negde zaključio da treba „dodati gas“ i već tradicionalnim napadima sa „drugosrbijanske“, priključiti malo i one sa „patriotske“ strane. (Nagradno pitanje glasi – kome su ti napadi na NSPM bili u interesu i ko je od takvih napada na nas mogao jedino imati koristi?!) Ali, evo, dopuštamo mogućnost da to sve i nema neke veze. Ne treba nikad potceniti ni prozaične, ali moćne faktore kao što su nerazumevanje, neznanje, glupost, zavist i srpska endemska sklonost ka deobama.  

Da zaključimo. Mi nemamo moćne zaštitnike i finansijere, poslovne partnere i kumove. Nismo „poštenim radom“ uštekali milione tokom „mračnih devedesetih“ i nismo ih „oplodili“ sada u međuvremenu. Sa nama se možete slagati ili ne slagati, ali svi znaju da NSPM nije „projekat“ ni jedne stranke, tajkuna, službe, ili tajnog centra moći. Zato verovatno i imamo probleme koje imamo, ali zato smo i opstali i ostali svoji sve ove godine. I očuvali baklju kompetentne, objektivne i državotvorne političke analitike i razumnog patriotizma. Ne samo da, sve i kada bismo hteli, ne možemo da kupimo pohvale, nagrade ili bilo čiju zaštitu, nego čak jedva servisiramo i ove relativno sitne redovne obaveze. Možemo samo da svoje viđenje stvari i svoje sumnje podelimo sa javnošću. I možemo da kažemo da samo uz širu materijalnu i moralnu podršku možemo da o(p)stanemo tu gde jesmo (i gde očigledno mnogima smetamo), kao i da još više napredujemo.

Mi nemamo moćne zaštitnike i finansijere, poslovne partnere i kumove. Nismo „poštenim radom“ uštekali milione tokom „mračnih devedesetih“ i nismo ih „oplodili“ sada u međuvremenu.

Neki će možda tendenciozno reći da ih „smaramo“ svojim problemima i internim polemikama. Ali i takvi komentari se, spontano ili ne, dobro uklapaju u scenario. Napadnemo te. Ako ćutiš – znači da si kriv i nemaš šta da kažeš. A ako oštro i efektno odgovoriš – onda ti kažemo da se, „dok selo gori“, ti baviš sobom, minornim stvarima i ljudima. (Ili te optužimo da „seješ razdor“ među prijateljima i unosiš zlu krv među patriotske snage.)

Mi nemamo drugi kapital sem svojih reči i svojih biografija, niti drugog saveznika sem javnosti, iskrenosti i istine, ma koliko da smo svesni da ti aduti u savremenom svetu baš i nisu na nekoj naročitoj ceni. Nismo srećni zbog toga što smo izloženi dvostrukoj paljbi. Ali ne možemo se praviti da ono što leti prema nama nije metak, samo zato što dolazi sa, naizgled, „naše“ strane. Pri čemu ta „naša strana“, da se ne lažemo, ponekad prilično jako „miriše“ na kojekakva tajna društva, organizovani kriminal i specijalne službe. A ponekad se naprosto čini kao da, svesno ili nesvesno, po aktivnostima i posledicama koje proizvodi, radi baš za stranu Imperije, globalizma i multinacionalnog kapitala. Ili, pak, samo za svoj džep, ličnu promociju i svoje trenutne interese.

Mi nemamo drugi kapital sem svojih reči i svojih biografija, niti drugog saveznika sem javnosti, iskrenosti i istine, ma koliko da smo svesni da ti aduti u savremenom svetu baš i nisu na nekoj naročitoj ceni.

I ne izmišljamo mi nikakav „treći put“, već samo nastojimo da idemo onim jednim jedinim, prv(a)im, kojim su u mnogo težim okolnostima, posrćući i ustajući, išli i naši preci, zahvaljujući kojima smo opstali i ostali to što jesmo. Na tom putu je svako dobrodošao (autori, intelektualci, političari, privrednici), i svako nam je potreban i dragocen saborac i saveznik – ali ne saveznici stranih ambasada i domaćih švercera i kriminalaca.

Mi znamo i verujemo da je – još uvek, i posle višegodišnje kompromitacije tih vrednosti – ogromna većina građana ove zemlje, ogromna većina običnih ljudi, suštinski na našoj, patriotskoj, nacionalnoj i demokratskoj poziciji. I da ih ima svuda. Možda mi to do sada nismo umeli ili hteli da u dovoljnoj meri naglašavamo, reklamiramo, promovišemo ili kapitalizujemo – ali znamo. A znaju to i drugi, zato nas valjda toliko i napadaju, verovatno se pribojavajući da ćemo u nekom trenutku to rešiti i da dokažemo. I zato im toliko smeta jedan mali nezavisni portal, koji jedva sastavlja kraj sa krajem, ali koji je uspeo da re-afirmiše pojmove kao što su „patriotizam“ i „nacionalni interes“. I zato smo mi proglašeni za „sumnjiva lica“, dok drugi, da se ne lažemo, i sa jedne i sa druge strane, vrlo lepo “životare“. Evroatlantisti poodavno. A izgleda da u poslednje vreme i jedan „pravilno usmereni“ patriotizam postaje sve konvertibilniji.

Ali ne možemo podneti da nam lekcije o evropskim vrednostima drže kumrovečki kursisti i nekadašnji šefovi socijalističkih kabineta, niti da nas, sa druge strane, patriotski mamuzaju grebatori i jurodivi egzibicionisti, ili pak, oni, koji kroz jedan kvazipatriotski angažman peru pare i biografije.

Svako bira svoj put. Ne smeta nam to. Računali smo, bolje da su tu, nego da su tamo. Uostalom, ni na onoj drugosrbijanskoj strani nisu svi baš suvi geniji i moralni giganti koji su tu iz čvrstog evro-atlantskog uverenja. Ali ne možemo podneti da nam lekcije o evropskim vrednostima drže kumrovečki kursisti i nekadašnji šefovi socijalističkih kabineta, niti da nas, sa druge strane, patriotski mamuzaju grebatori i jurodivi egzibicionisti, ili pak, oni, koji kroz jedan kvazipatriotski angažman peru pare i biografije.

PS. Znamo da se ovakav tekst pomalo loše uklapa u novogodišnju atmosferu slavlja i veselja, ali smatramo da smo, makar na kraju godine, našim čitaocima i javnosti dugovali ovo i ovakvo objašnjenje.