.jpg)
| Polemike | |||
I Ustav i Skupština po volji građana |
 |
 |
 |
| sreda, 04. februar 2009. | |
 U svom prikazu političkog ponašanja predsednika Republike, kolumnista Slaviša Orlović zamagljuje i gotovo ukida konceptualno i praktički nužnu razliku između pravnih normativa, koji određuju prava i dužnosti predsednika Republike, i činjenica koje opisuju odnose moći u političkom i medijskom polju. Stav autora je da politički autoritet predsednika DS i države ima nesumnjivo pravo prvenstva nad duhom i slovom Ustava i zakona koji definišu opseg delovanja predsednika.Opravdanje za postupanje predsednika Tadića, Orlović pronalazi u izbornoj pobedi na predsedničkim izborima prošle godine i suštinskom uticaju Tadića na pobedu i formiranje aktuelne vladajuće koalicije. Pomenute političke činjenice dovoljna su osnova za preuzimanje nadležnosti koje po slovu Ustava i zakona pripadaju Skupštini i predsedniku Vlade. U konkretnom slučaju, reč je o kontroli kvaliteta rada Vlade i pojedinih ministara. Osnovu za proširenje, po prirodi pravnih ovlašćenja, Orlović izvodi iz aktuelno relevantnih političko-medijskih konstelacija. Centralno mesto moći predsednika države dodatno se pravda političkom nemoći premijera da kontroliše i eventualno opoziva ministre iz DS kao i ministre iz drugih partija, dok se Skupština predstavlja kao nedovoljno jaka i „politički korektna” da bi joj se mogli poveriti važni poslovi kontrole rada Vlade i pojedinih ministara. Orlovićev diskurs kao da previđa da su prava i odgovornosti državnih funkcionera stvar Ustav i zakona, dok su rejtinzi stranaka i izborne pobede i porazi, pre svega političko-medijske kategorije. Tako je i sa slabošću parlamenta; ona je izraz nedovoljne kompetencije njegovih članova i članica, a politička nekorektnost odraz, pre svega, političke i lične (ne)kulture. U temelju autorove argumentacije je pojmovna zbrka u kojoj se nepravni pojmovi, poput političke popularnosti ili pak političke kulture, smatraju izvornijim i praktično delotvornijim u odnosu na ustavno-pravne kategorije. Ovakav diskurs, ma koliko imao svoje faktičko realpolitičko, medijsko i sociokulturološko utemeljenje, suspenduje važenje i delotvornost postojećih ustavnih rešenja koja su najsigurnija brana svakoj zloupotrebi vlasti, ma od koga zloupotreba poticala. Nesporna činjenica o nesrazmeri između ustavnih ovlašćenja predsednika i njegovog nesumnjivog utemeljenja potvrđenog u biračkom telu može biti podsticaj za promenu ustavnih rešenja, ali ne i osnova za opravdanje političkog ponašanja suprotnog važećim pravnim normama. Svaka nužna korekcija u pravnom sistemu, pa i ona koja zadire u ovlašćenja nosilaca državnih funkcija, mora nužno da proizađe iz pravno definisane procedure promene postojeće norme ili skupa normi. Ovo posebno važi za države i društva u kojima se učvršćuje demokratsko-liberalni poredak gde ideal vladavine prava ima ključno značenje. Pored navedenih argumenata, Orlović opravdava političko ponašanje predsednika Republike afirmacijom njegove političke odgovornosti. Tako i pojam političke odgovornosti dovodi u vezu sa postupkom opoziva predsednika Republike. Iz slova i duha teksta jasno je da upotrebljeni pojam političke odgovornosti zahteva autorovo dodatno razjašnjenje. Činjenica da je predsednik odgovoran i Skupštini i građanima ne govori ništa sadržajno u prilog opravdanju prekoračenja propisanih nadležnosti. U iščekivanju razjašnjenja, treba reći da politička odgovornost podrazumeva spremnost političkog aktera da prihvati sve konsekvence vlastitih političkih odluka. Konkretno, ako je neko odlučio da bude i postao predsednik Srbije, on će biti politički odgovoran, samo ako prihvati sve konsekvence koje proističu iz tog političkog opredeljenja. Dakle, ako je funkcija predsednika definisana Ustavom i zakonom, sledi da je politički odgovoran samo onaj ko prihvata sva prava i obaveze koji iz te funkcije slede, uključujući i proceduru opoziva i proceduru izbora. Upravo, pojam političke odgovornosti svakoga ko je na mestu predsednika uvodi u ravan Ustavom propisanih ovlašćenja. Ništa više i ništa manje. Primeri iz drugih država, poput na primer Francuske i Nemačke, o tzv. prezidencijalizaciji politike nisu dovoljno utemeljeni u činjenicama koje opisuju pravno institucionalni okvir i političku praksu ovih država. Tako u Francuskoj široka ovlašćenja predsednika Republike odgovaraju njegovim ustavnim ovlašćenjima i političkoj tradiciji, dok je u Nemačkoj na snazi kancelarski sistem u kome je predsedniku vlade Ustavom i zakonom poverena moć da vodi politiku. S druge strane, personalizacija politike kakvu poznaje savremena politika bitna je zbog delotvornosti medijske poruke koja se šalje javnosti, ali ona istovremeno nikada ne potkopava temelje demokratsko-liberalnog poretka, zasnovanog na duhu i slovu Ustava i tradiranog u dugogodišnjoj političkoj praksi. Uređenost političkog života i odgovornost glavnih nosilaca vlasti u velikoj meri postoje zato što se normativni i faktički nivo funkcionisanja vlasti međusobno preklapaju i nadopunjuju, a ne zato što se razilaze i ukidaju. I na kraju, kada smo kod Ustava i političke prakse, valja imati u vidu sledeće. Ustav je izraz većinske volje naroda izražene na referendumu, a poslanici u Skupštini su birani od strane građana, baš kao i predsednik Republike. To što su poslanici, bez sumnje, često nedorasli izazovima političkog i socijalno-ekonomskog trenutka, govori o svima pomalo. O nama koji smo ih birali, ali i o političkim liderima i njihovim saradnicima koji su ih delegirali u najviše narodno predstavništvo. Doduše, ni lakovernost naroda, ni loše procene stranačkih elita nisu dovoljni razlozi za medijsko-političko potkopavanje krhkih temelja demokratije i pravne države. Magistar [objavljeno: 02/02/2009] |
Od istog autora
- Pretencioznost bez pokrića
- Godina skromnih očekivanja i velikih neizvesnosti
- Evropske integracije Srbije – između opravdane sumnje i varljive nade
- SRS i SNS: između neizvesnosti i nade
- Nova Vlada Srbije - bez garancije za stabilnost
- Podele će još izvesno vreme biti srpski usud
- SSP - Evroatlantske magle i vidici
Ostali članci u rubrici
- Aleksandar bez Kosova (zlo)upotrebljava slučaj novosadskog novinara i profesora Filozofskog fakulteta - Nije Gruhonjić kriv za naš nacionalni sunovrat
- Pljuvanje po Srbiji kao unosan posao
- „Titoizam“ protiv nauke
- O igri brojevima i neprimerenom zamajavanju o Jasenovcu - Neće valjda đavo pobediti u ovoj đavolskoj raboti
- Odgovor Sinodu ili kako sam postao "posebno žalostan primer"
- Polemika o „lažnim Laurama“, „lažnoj opoziciji“ i (ne)kompetenciji
- Nova afera na Filozofskom - ko (ne) ispunjava kriterijume i ko neće u penziju?
- O dužnosti i mudrosti protivljenja imperijalističkim ultimatumima - odgovor Branku Milanoviću
- Zastani malo, Milane St. Protiću
- Marinko Vučinić i "jasenovački identitet"
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
