Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Živeti bez televizije
Kulturna politika

Živeti bez televizije

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Vladušić   
petak, 06. avgust 2010.

Nekoliko mojih prijatelja i prijateljica više gotovo da ne gleda televiziju. Mediji koji ih povezuju sa svetom su knjige i internet. Ako televizor ponekad i uključe, onda je to zato da pogledaju direktan prenos neke utakmice. A i to se dešava sve ređe. U ostalim slučajevima televizor je isključen, kao da se radi o nekom eksponatu iz prošlih vremena. Donedavno je ovakav odnos prema televiziji bio nezamisliv, a u Srbiji, koja predstavlja svetsku velesilu u gledanju televizije,[1] ovakav stav prema TV prijemniku je gotovo blasfemičan. Ma kako to zvučalo neverovatno, televizija je medij koji je u krizi: prvi put od njenog nastanka, sada se sasvim lepo može živeti i bez nje. Tekst koji sledi pokazaće da je dobro što je tako.

Svako ko je polagao ispit iz lingvistike, zna da je jedna od lepih ligvističkih tema i ona koja govori o odnosu jezika i društva. Razumljivo je da promene u društvu ostavljaju traga i na jezik kojim to društvo govori; još interesantnija je, međutim, ona teza po kojoj jezik oblikuje, do izvesne mere, društvo koje se tim jezikom služi. Sličnu moć ima i televizija, kao vrsta medija, bez obzira na to o kojoj je stanici reč. Iako je nominalno televizija spoj slike i tona, nije bez simboličke važnosti činjenica da se prilikom promene kanala slika pojavi pre tona. Televizija pre svega vizualizuje svet. Ona ga pretvara u niz slika, niz bleskova između kojih ne postoji nikakav kontinuitet. Gledaoci specijalizovanih informativnih kanala koji emituje samo vesti iz sata u sat prisustvuju bujici informacija koje dolaze iz najrazličitijih sfera ljudskog delovanja. I ovde je, ali samo na prvi pogled, moguće primetiti ono što je Peter Sloterdajk primetio za štampu u svojoj Kritici ciničnog uma: da između različitih vesti stoji veznik “i” koji ukida njihovu hijerarhiju važnosti i stvara osećanje ravnodušnosti prema svakoj od njih. Novi album popularne grupe, 400 mrtvih u nekom požaru, porast ili pad cene nafte, novi veliki fudbalski transfer, seks skandal, sve to ugurano u isto korito vesti, postaje podjednako važno. Ali nije u pitanju samo ravnodušnost: kada se jedna vest nađe između dve vesti koje sa njom nemaju nikakve veze, ona se time čupa iz lanca kauzalnosti. Stvara se osećaj da se taj događaj dogodio, tako reći, sam od sebe. Ništa ga nije uzrokovalo, niti ima bilo kakvu posledicu. Slično se dešava i sa serijama koje se na zabavnim kanalima emituju jedna iza druge. Odmah po završetku jedne, počinje druga koja nema nikakve veze sa prvom. Izgleda kao da se svest gledaoca resetuje i da sve kreće iz početka.

Televizijski program podseća na niz bleskova između kojih ne postoji nikakav kontinuitet. To mi je postalo jasno nakon jednog eksperimenta koji sam načinio još pre dve decenije: jedne večeri sam neprekidno daljinskim upravljačem okretao kanale, ne zadržavajući se ni na jednom duže od dve sekunde. Povremeno sam morao da odmorim prst, pa sam tada na kanalima provodio malo više vremena, ali ne više od dva-tri minuta. Tako sam utrošio tri sata i ni u jednom trenutku nisam imao utisak da se dosađujem. Naprotiv. Međutim, da je neko od mene zatražio da ispričam šta sam ta tri sata radio, moj odgovor bi stao u jednu jedinu rečenicu: “Gledao sam TV.” Ta rečenica ne može da se proširi, jer posle gledanja televizije u glavi gledatelja/teljke ostaju samo krhotine, fragmenti, bleskovi, koje je nemoguće pretvoriti u priču.

To je ključna posledica vizuelizacije: svet se razbija u niz nepovezanih fragmenata i više ne može da bude predstavljen kao priča, tačnije kao niz događaja između kojih postoji uzročno-posledična veza, u koje su upleteni akteri u čijem je delovanju opet moguće prepoznati određenu motivaciju. Najslikovitiji primer ukidanja glasa u korist slike je “naked news”: obnažena voditeljka koja vas tobož upoznaje sa najvažnijim svetskim “vestima”.[2] Tokom ove emisije vreme se zamrzava: ne postoji prošlo, ni buduće, već samo zavodljiva sadašnjica simbolizovana u nagom ženskom telu.

Ukoliko svet percepiramo kao priču, to onda znači da sadašnjost dovodimo u vezu sa prošlošću, i što je još važnije, sa budućnošću; događaji tako prestaju da budu bleskovi i postaju elementi različitih priča od kojih su neke nevažne, jer nemaju budućnost (recimo, aktuelni ciklus nekog “rijaliti programa”), a neke pak stiču važnost, jer naslućujemo ili pretpostavljamo kakve posledice taj događaj može da ima u budućnosti. Priča, dakle, pretpostavlja da jedan događaj treba shvatiti – što znači otkriti njegov uzrok i utvrditi njegove posledice – odnosno da ga treba razumeti – što znači otkriti kakav smisao taj događaj ima za nas, na koji način nas dotiče. Upravo taj smisao događaja utvrđuje njegovu važnost ili nevažnost. Negirajući priču, televizija negira mogućnost zajednice da uspostavi odnos između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti koji je neophodan za njeno trajanje. Time gledaoce osuđuje na život u večnoj sadašnjosti, odnosno na životarenje. Slika tog životarenja je TV prijemnik koji je uključen i onda kada ga niko ne gleda. Tada TV prijemnik najviše podseća na šarena vrata sa kojih životinja ne može da skrene pogled ni onda kada ne gleda direktno u njih. Kada se to desi, onda je čovek kome pripada taj TV prijemnik spreman za dresuru. 

Možda je televizija zaista prozor u svet, ali veoma prljav prozor. Televizijske stanice su povezane sa multinacionalnim korporacijama bilo da su u njihovom vlasništvu, bilo da su zavisne od marketinških fondova korporacija. U oba slučaja, one su agensi konstruisanja i širenja jedne slike sveta, iza koje stoji ideologija globalnog korporativnog kapitala.[3] Televizija je, dakle, politički subjekt, u šmitovskom značenju te reči, jer ima mogućnost da odredi neprijatelja, i to nezavisno od države u kojoj emituje program, a to znači nezavisno i od gledalaca koji taj program troše.

Budući da televizija predstavlja i dalje najrašireniji medij koji u najvećoj meri oblikuje sliku sveta svojih potrošača, ona predstavlja postmoderni eho narodne, odnosno usmene književnosti. Zapravo, ona je njena karikatura. Dok je u slučaju usmene književnosti kolektiv bio istovremeno i proizvođač i korisnik usmene književnost, u slučaju slike sveta koju konstruiše televizija kolektiv se pretvara u neartikulisanu masu pasivnih korisnika, koji participiraju u konstrukciji slike sveta samo kao njeni potrošači: zato to i nije njihova slika sveta. Dok je usmena književnost bila zbirka priča, TV program je zbir bleskova od kojih se neki ponavljaju češće, a neki ređe: tako ovi prvi dobijaju na vrednosti, i zato čovek koji se pet puta pojavi na televiziji neminovo postaje “autoritet” i “ekspert”, pa makar po obrazovanju bio i polupismeni student sa dva položena ispita na prvoj godini “nečega”. Dok je slika sveta koju je formirala usmena književnost artikulisala politički stav jednog kolektiva, slika sveta koji kolektivu nameće televizija ništi taj politički stav, jer nastaje izvan tog kolektiva. Sve ovo razume se, ne znači da treba da se vratimo u doba asimetričnog deseterca i epskih junačkih pesama: ono što treba učinimo jeste da odaberemo medije koji dopuštaju da korisnik sadržaja bude i njegov proizvođač, a takvi mediji, bar u hipotetičkom smislu, jesu književnost i internet. Ukoliko se zavisnost od televizije kao medija nastavi, dovršiće se i proces koji se trenutno odvija u Srbiji: građani i građanke više nisu deo države, već postaju vlasništvo mreže korporacija koje im se obraćaju preko televizijskih kanala, dok upornu degradaciju patriotizma (bez kojeg je nemoguće zamisliti bilo koju uspešnu državu, pa i one koje prosečnom građaninu Srbije služe kao ideal) prati ohrabrivanje lojalnosti korporaciji i njenim promoterima, koji se učestalo pojavljuju na TV ekranima, ponavljajući iste reči. Istovremeno, kod konvertita koji patriotizam zamenjuju lojalnošću korporaciji, javljaju se autošovinističke crte, jer da bi se izbrisalo gorko osećanje izdaje, mora se ubiti ono što se izdalo. Tako je danas u Srbiji na delu ono što su pojedini teoretičari nazvali korporativnim populizmom[4]: građani i građanke prihvataju korporativnu ideologiju koja sve žrtvuje profitu, iako od te ideologije nemaju nikakve koristi. U toj konverziji iz građana u potrošače: ideju države, a samim tim i ideju dobre vladavine.

Ideji dobre vladavine nužna je ideja država, jer samo ona može da obezbedi pravednu, dakle, optimalnu podelu resursa kojima se raspolaže. Jedino u okviru države može se ostvariti briga za građanina koja proizilazi, u idealnom slučaju, iz ravnomernog odnosa prava i obaveza između građanina i države, a čiji legitimitet proističe iz dubinskog osećanja građanina ili građanke da država nije ni nešto strano, ni nešto što ga ili je ograničava, već nešto što građaninu ili građanki simbolički pripada i što izgrađuje. Sa druge strane, korporacija prema svojim “građanima” nema nikakve obaveze, niti na bilo koji način brine za njih, jer ona i ne poznaje ideju građanina: to znači da ne poznaje ideju javnog dobra (osim u marketinške svrhe) ni građanske privatnosti (setite se telefonskih poziva koje primate u kojima vam nude kredite), pa ni ljudskih prava – ona suštinski poznaje samo kategorije potrošača i robe, često u jednoj te istoj osobi. Otuda kada se na televiziji, kao eksponentu korporativne slike sveta i korporativne politike, pojavi običan čovek, on je najčešće uplašeni mucavac sa ulice koji ima na raspolaganju dve sekunde da odgovori na neko nebitno pitanje. Na javnim audicijama za muzičke rijaliti programe, zatičemo te obične ljude u formi sirovina koje ne mogu da se obrade, pa se zato odbacuju nakon što se iz njih iscedi kap-dve brutalne zabave: članovi žirija ih nemilosrdno vređaju, što publiku sa ove strane ekrana neprekidno zabavlja. Oni koji na tim audicijama prolaze svedoče da u televizijskim izborima ima nečega iz selektivne prakse Hitlerove Nemačke: poželjni su samo zdravi, mladi, visoki, lepo razvijeni i oblikovani. Ostali završavaju u smeću, prethodno lišeni svakog dostojanstva, poput radnikâ koji i pored dobrog poslovanja fabrike u kojoj rade, usled tzv. “restruktuiranja”, ostaju bez posla kako bi neki akcionar dodao još koji dolar ili evro na svoj prebukirani račun. Taj užasan socijalni darvinizam, podoban pre svega totalitarnim režimima, televizija prikazuje kao nešto normalno, razumljivo i prirodno.

Nije otuda čudno što dosta ljudi koje poznajem, bilo da su svesni svega ovoga, bilo da to intimno osećaju, odlučuje da isključi televizor. Jasno, to ne znači da nikada nećete gledati TV program: tu i tamo, moguće je i u tom nizanju bleskova uočiti neke zametke priče, neki motiv, nekog istinskog junaka, neki primer intelektualnog poštenja ili ljudske časti, nekog novinara ili novinarku, koja zna svoj posao, a nije manekenka, što znači da se na televiziji ponaša potpuno netelevizijski. Isključiti televizor ovde znači, jednostavno, izgraditi svoju sliku na bazi medija u kojima je moguće, što direktnije, čuti glas pojedinca, njegovo svedočanstvo, njegovu bol i patnju, njegovo iskustvo, koje neretko ima više veze sa našim iskustvom, nego filtrirana iskustva takozvanih “TV lica”. Ukratko, ako je televizor prozor u svet, vreme je da taj prozor otvorimo. Da napravimo promaju u našim životima, jer je časnije biti čovek koga vetar šiba u lice, nego životinja u zatvorenoj štali.


[3] Vidi: Edvard S. Herman, Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Clio, Beograd, 2004, 53-57.

[4] Jerome Christensen “TheTimeWarnerConspiracy:JFK,Batman,andtheManagerTheoryofHollywoodFilm”, Critical Inquiry, Volume 28, Number 3, Spring 2002.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner