субота, 07. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Зашто су француски родитељи супериорни
Културна политика

Зашто су француски родитељи супериорни

PDF Штампа Ел. пошта
Памела Друкерман   
среда, 02. јануар 2013.

Када је моја ћерка имала 18 месеци, мој муж и ја смо одлучили да је одведемо на мали летњи одмор. Одабрали смо приморски градић који се налази на неколико сати возом од Париза, где смо живели у том тренутку (ја сам Американка, а он Британац), и резервисали смо хотелску собу са кревецем. „Мрвица“ (Bean), како је зовемо, била је у том тренутку наше једино дете, и зато нас разумите што смо мислили: „Колико тешко то може бити?“

Имали смо доручак у хотелу, али смо морали да ручамо и вечерамо у малом ресторану морских плодова код старе луке. Убрзо смо открили да два оброка са бебом у ресторану заслужују сопствени круг пакла.

Мрвица би се на кратко заинтересовала за храну, али у року од неколико минута она би почела да просипа со из сланика и да цепа кесице шећера. Потом је тражила да буде ван столице за бебе како би могла да вилени по ресторану и устреми се ка доковима.

Наша стратегија је била да брзо завршимо оброк. Наручивали смо док смо седали за сто, потом смо молили конобара да отрчи по мало хлеба и донесе нам предјело и главно јело у исто време. Док је мој муж јео пар залогаја рибе, ја сам се старала да конобар случајно не згази Мрвицу, или да она не заврши у мору. Онда смо мењали улоге. Остављали смо огромне напојнице извињења како бисмо се искупили за гомилу исцепаних салвета и разбацаних лигњи око нашег стола.

После још неколико мучних посета ресторану, почела сам да примећујем да француске породице не изгледају као да са нама деле агонију обедовања. Зачудо, изгледале су као да су на одмору. Француске бебе су задовољно седеле у својим столицама, чекајући храну, или су јеле рибу, па чак и поврће. Није било ни вриштања ни цмиздрења. И није било отпада око њихових столова.

Иако сам до тада већ неколико година живела у Француској, ово нисам могла да објасним. И чим сам почела да размишљам о француском родитељству, схватила сам да није само време оброка другачије. Изненада сам имала много питања. Зашто, на пример, током стотина сати које сам провела на игралиштима у Француској, никада нисам видела дете (осим мог) које је имало испаде беса? Зашто моји француски пријатељи нису никада морали да прекидају телефонски разговор зато што је њихово дете нешто уништавало? Зашто њихове дневне собе нису биле окупиране шаторима и кухињама-играчкама, као што су наше биле?

Ускоро ми је постало јасно да су, тихо и синхронизовано, француски родитељи постизали циљеве који су створили потпуно другачију атмосферу породичног живота. Када су америчке породице посећивале наш дом, родитељи су обично проводили већи део посете у улози судије решавајући дечје свађе, помажући својим бебама да трче по кухињи, или седећи на поду да би правили села од „Лего“ коцака. Када су француски пријатељи долазили у посету, насупрот томе, одрасли су пили кафу, а деца су се срећно играла сама.

До краја нашег упропашћеног одмора одлучила сам да сазнам шта су то француски родитељи чинили другачије. Зашто француска деца нису бацала храну? И зашто њихови родитељи нису викали? Да ли бих ја могла да променим мој ментални склоп и добијем исте резултате са мојим потомцима?

Вођена делом мајчинским очајањем, провела сам последњих неколико година истражујући француско родитељство. И сад, кад Мрвица има шест година, а близанци по три, могу вам рећи следеће: Французи нису савршени, али имају неке тајне родитељства које стварно функционишу.

Прво сам схватила да сам на трагу нечег када сам открила студију из 2009. коју је водио економиста са Принстона, а где се упоређују искуства у одгоју деце мајки које живе у сличним условима у Колумбусу у Охају, и у Рену у Француској. Истраживачи су пронашли да су америчке маме два пута више сматрале рад са својом децом непријатним. У другој студији од истог економисте, запослене маме у Тексасу су рекле да су чак и кућни послови пријатнији него старање о деци.

Будите уверени, ја сигурно не патим од позитивних предрасуда о Француској. Au contraire, нисам чак ни сигурна да волим што живим овде. Ја свакако не желим да моја деца одрасту у надмене Парижане.

Али и поред свих својих проблема, Француска је савршен одговор на тренутне проблеме у америчком родитељству. Француски родитељи средње класе (нисам пратила оне који су много богати или сиромашни) имају вредности које ми се чине блиским. Они воле да причају са својом децом, показују им природу и читају мноштво књига. Они их воде на часове тениса, часове цртања и у интерактивне музеје науке.

Ипак, Французи су успели да имају блиске породичне односе, а да при томе не постану опсесивни. Они полазе од тога да чак ни добри родитељи нису стално на услузи својој деци, и да нема потребе да се осећају кривим због тога. „Вечери су, по мени, време за родитеље,“ рекла ми је једна париска мајка. „Моја ћерка може да буде са нама ако хоће, али то је време за одрасле.“ Француски родитељи желе да подстичу своју децу, али не све време. Док неке америчке бебе имају часове мандаринског и тренинг описмењавања тек наконн што су се прогегале, француска деца се, као што је и предвиђено, самостално гегају унаоколо.

Тешко да сам прва која указује на проблем родитељства који има Америка средње класе. Овај проблем је мукотрпно дијагностификован, критикован и именован: прекомерено родитељство (overparenting), хиперродитељство, хеликоптер-родитељство и (мој лични миљеник) вртићархија (kindergarchy). Изгледа да се никоме не свиђа немилосрдни, несрећни ритам америчког родитељства, а најмање самим родитељима.

Наравно, Французи имају разне врсте јавних служби које помажу да родитељство буде примамљивије и мање стресно. Родитељи не морају да плаћају вртиће, да се брину о здравственом осигурању, или да штеде за факултет. Многи само тиме што имају децу добијају месечну новчану помоћ која леже директно на њихове банковне рачуне.

Али ове јавне службе не објашњавају све ове разлике. Французи, како сам сазнала, изгледа да имају потпуно другачији приступ одгајању деце. Када сам питала француске родитеље како дисциплинују своју децу, требало им је мало дуже само да разумеју на шта сам мислила. „Аха, мислиш, како их васпитавамо?“ питали су. „Дисциплина“ је, како сам ускоро схватила, узак и ретко коришћен појам који се тиче кажњавања. Са друге стране, „васпитање“ (које нема везе са школом) је нешто што прихватају као стални задатак.

Један од кључева овог образовања је једноставан чин учења како да се чека. То је разлог зашто већина француских беба које сам упознала спавају целу ноћ у цугу, још од другог или трећег месеца. Њихови родитељи их не узимају истог тренутка када почну да плачу, допуштајући бебама да науче како да поново утону у сан. То је такође разлог зашто француске бебе седе задовољно у ресторану. Уместо да грицкају нешто по цео дан као америчка деца, оне углавном морају да чекају до оброка да би јеле. (Француска деца доследно имају три оброка на дан и једну ужину око 4 поподне.)

Једне суботе сам посетила Делфин Поршер, лепу адвокатицу радног права у тридесетим годинама, која живи са породицом у предграђу источно од Париза. Када сам стигла, њен муж је радио за лаптопом у дневној соби, док је једногодишњи Обан дремао у близини. Полин, њихова трогодишњакиња, седела је за кухињским столом, потпуно предана послу сипања теста за колачиће и мале калупе. Некако је одолевала искушењу да једе тесто.

Делфин је рекла да никада није посебно планирала да децу учи стрпљењу. Али дневни ритуали њене породице су сталне лекције о томе како да се одложи задовољство. Делфин је рекла да понекад Полин купује слаткише. (Бомбоне су у понуди у већини пекара.) Али Полин није дозвољено да једе слаткише до ужине тог дана, чак и ако то значи да треба да чека више сати.

Када је Полин покушала да прекине наш разговор, Делфин је рекла: „Сачекај два минута, малецка. Усред сам разговора.“ То је било и веома љубазно и показивало веома чврст став. Изненадило ме је и како је умиљато то Делфин рекла, и како је била сигурна да ће је Полин послушати. Делфин је такође учила своју децу још једној сличној вештини: како да се сама играју. „Најважнија ствар је да он научи да буде срећан и када је сам,“ рекла је она о свом сину, Обану.

То је вештина коју француске мајке изричито покушавају да гаје код своје деце, више него што то чине америчке мајке. Током истраживања на тему родитељских убеђења, извођеног 2004. године међу факултетски образованим мајкама у САД и Француској, америчке маме су рекле да је охрабривање детета да се игра само од средње важности. Али француске маме су рекле да је то веома важно.

Касније сам послала имејл Волтеру Мичелу, водећем светском експерту о томе како деца уче да одложе задовољство. Како се испоставило, г. Мичел, осамдесетогодишњак и професор психологије на Универзитету Колумбија, био је у Паризу и боравио у стану своје дугогодишње девојке. Сложио се да се нађемо на кафи.

Г. Мичел је најпознатији по томе што је осмислио тзв. „слаткиш тест“ (Marshmallow test) касних 60-их када је био на Станфорду. Током теста истраживач уводи четворогодишњака или петогодишњака у собу где се  на столу налази слаткиш од белог слеза. Истраживач каже детету да ће да изађе из собе на кратко, и ако не поједе слаткиш док се он не врати, биће награђен са још два слаткиша. Ако поједе слаткиш, добиће само тај један.

Већина деце би чекала само око 30 секунди. Само једно од 3 детета би успело да одоли пуних 15 минута, колико је истраживач био одсутан. Како је истраживач сазнао, трик је у томе да су добри одлагачи знали себи да скрену пажњу.Касније, током 80-их, г. Мичел и његове колеге су сазнали да су добри одлагачи бољи у концентрацији и резоновању, и немају обичај да „пуцају под стресом“, како што тврди њихов извештај.

Да ли може бити да учење деце како да одлажу задовољство – као што и чине француски родитељи средње класе – децу у ствари чини смиренијом и отпорнијом? Да ли то може делом да објасни и зашто америчка деца средње класе, која су генерално више навикнута да добију одмах оно што желе, тако често пуцају под стресом?

Г. Мичел, који је пореклом из Беча, није до сада изводио свој „Слаткиш тест“ на француској деци. Али, као дугогодишњи посматрач Француске, рекао је да га је изненадила разлика између француске и америчке деце. У САД, рекао је, „свакако да је утисак који човек стекне тај да је самоконтрола постала све тежа за децу.“

Наравно да амерички родитељи желе да њихова деца буду стрпљива. Ми подстичемо нашу децу да деле, да чекају на свој ред, да постављају сто и да вежбају клавир. Али стрпљење није вештина коју вежбамо тако марљиво, као што то раде француски родитељи. Ми имамо обичај да на способност деце да чекају гледамо као на ствар темперамента. По нашем мишљењу, родитељима се или посрећи и добију дете које добро излази на крај са чекањем, или им се не посрећи.

Француским родитељима и васпитачима је тешко да поверују да смо тако невољни да се позабавимо овом битном способношћу. Када сам ову тему споменула на свечаној вечери у Паризу, мој француски домаћин се упустио у причу о години када је живео у Јужној Калифорнији.

Он и његова жена су се спријатељили са америчким паром и одлучили да отпутују и проведу викенд са њима у Санта Барбари. То је био први пут да су се међусобно упознали са децом, која су била узраста од 7 до 15 година. Годинама касније, и даље се сећају колико често су америчка деца прекидала одрасле усред реченице. И није било оброка у одређено време; америчка деца су једноставно одлазила до фрижидера и узимала храну када год би хтела. Француском пару се чинило као да америчка деца воде главну реч.

„Оно што нас је изненадило и што нам је сметало јесте то што родитељи никада нису рекли не“, рекао је муж. „Деца су радила n’importe quoi“, додала је његова жена.

После неког времена сам схватила да већина француских описа америчке деце садржи ову фразу „n’importe quoi“, која значи „било шта“, или „шта год желе“. То сугерише да америчка деца немају чврста ограничења, да њиховим родитељима недостаје ауторитет, и да било шта може да прође. То је антитеза француског идеала cadre, или оквира, о коме француски родитељи често причају. Сadre значи да деца имају врло чиста ограничења за одређене ствари – то је оквир – и да родитељи то стриктно и спроводе. Али унутар cadre, француски родитељи поверавају својој деци поприлично много слободе и аутономије.

Ауторитет је једна од најимпресивнијих карактеристика француског родитељства, а можда и најтежа да се савлада. Многи француски родитељи које сам упознала имају лаган, смирен ауторитет према својој деци, онакав на каквом могу само да завидим. Њихова деца их заиста и слушају. Француска деца се не губе из видика константно, не свађају се са родитељима и не улазе у дуге преговоре.

Једне недеље, ујутру у парку, моја комшиница Фредерик била је сведок како покушавам да савладам мог сина Леа, који је тада имао две године. Лео је све радио брзо, па сам и ја била у сталном покрету када сам ишла у парк са њим. Чинило се да на капије око дела за игру гледа чисто као на позив за излазак.

Фредерик је мало пре тога усвојила прелепу црвенокосу трогодишњакињу из руског сиротишта. У време нашег изласка, она је била мајка читава три месеца. Ипак, само тиме што је Францускиња, већ је имала потпуно другачији поглед на ауторитет од мене – шта је possible,а шта pas possible.

Фредерик и ја смо седеле на ивици дела где се деца играју у песку и покушавале смо да причамо. Али Лео је стално истрчавао кроз капију, ван дела са песком. Сваки пут бих устала да га јурим, грдим га и одвучем назад, док је он вриштао. У почетку је Фредерик у тишини гледала овај мали ритуал. Онда је, без имало околисања рекла да ако ја стално трчим за Леом, ми нећемо моћи да уживамо у малом задовољству да неколико минута поседимо и попричамо.

„То је тачно“, рекла сам. „Али шта могу да урадим?“ Фредерик је рекла да треба да имам чвршћи став према Леу. По мом мишљењу, проводити поподне јурећи за Леом је било неизбежно. По њеном мишљењу, то је било pas possible.

Истакла сам да сам грдила Леа последњих 20 минута. Фредерик се насмејала. Рекла је да морам моје „не“ да учиним јачим, и да стварно верујем у то. Следећи пут када је Лео покушао да отрчи кроз капију, ја сам рекла „не“ оштрије него обично. Он је ипак изашао. Стигла сам га и одвукла назад. „Видиш?“ Рекла сам. „То није могуће.“

Фредерик се поново насмејала и рекла ми да не вичем, већ да говорим убедљивије. Била сам уплашена да ћу га престравити. „Не брини“, рекла је Фредерик, подстичући ме.

Лео није послушао ни следећег пута. Али сам постепено почела да осећам како моје „не“ постаје све убедљивије. Изговарање није било гласније, већ сигурније. До четвртог пута, док напокон нисам пуцала од самопоуздања, Лео је пришао капији, али зачудо, није је отворио. Осврнуо се и погледао ме несигурно. Избечила сам очи и покушала да изгледам љутито.

После десетак минута, Лео је потпуно престао да покушава да изађе. Изгледао је као да је заборавио на капију и једноставно се играо у песку са другом децом. Ускоро смо Фредерик и ја ћаскале, испружених ногу испред нас. Била сам шокирана тиме што је Лео мене одједном видео као ауторитет.

„Видиш“, рекла је Фредерик, не ликујући. „У питању је тон твог гласа.“ Истакла је да Лео није изгледао трауматизовано. На тренутак – и вероватно први пут икада – он је у ствари и изгледао као француско дете.

Текст представља адаптацију дела ауторкине књиге Подизање bébé: једна америчка мајка открива мудрост француског родитељства (Bringing Up Bébé: One American Mother Discovers the Wisdom of French Parenting, Penguin Press, 2012.). Текст је био најчитанији и најкоментарисанији текста интернет издања часописа The Wall Street Journal у 2012. години. Са енглеског превела Ивана Маринковић.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер