Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ – borba evropskog stripa za mesto pod holivudskim suncem
Kulturna politika

„Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ – borba evropskog stripa za mesto pod holivudskim suncem

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
nedelja, 06. avgust 2017.

Otkako je korporacija „Dizni“ pretvorila izdavača stripova „Marvel“ u rudnik zlata koji joj svake godine donosi milijarde dolara, sve druge producentske kuće u svetu su, sa manje ili više uspeha, potrčale da se, kako god znaju, i same „ogrebu“ o ovaj uspeh, i pronađu neku svoju „zlatnu koku“ koja bi im na sličan način „štampala pare“ kao što je to slučaj sa proslavljenom „Diznijevom“ franšizom.

Vrtoglavi uspon američkog strip-filma

Daleko od toga da je sve počelo sa „Diznijevom“ kupovinom „Marvela“ – naše doba je obeležio veliki broj uticajnih strip-filmova, od kojih su neki – poput „Vrane“ sa Brendonom Lijem, „V kao Vendeta“ braće Vačovski, ili trilogije o „Mračnom vitezu“ Kristofera Nolana – umnogome oblikovale ne samo savremenu kinematografiju, nego i društvo u kome živimo. Naravno, niti je moda strip-filmova počela u naše vreme, niti je komercijalna isplativost jedini razlog što je ovaj žanr danas postao jedan od najomiljenijih u mejnstrim Holivudu. Dobrih i uspešnih strip-filmova bilo je oduvek – publika u Srbiji je volela „Supermene“ sa Kristoferom Rivom, Bartonova dva „Betmena“, a pogotovo Milijusovog „Konana varvarina“ – a rasprostranjena globalna ljubav prema devetoj umetnosti pretvorila je strip u jednako omiljen izvornik filmskog materijala kao što su decenijama bili klasici svetske književnosti.

Ono što je naročito zanimljiv fenomen jeste, međutim, što je filmski uspeh strip-junaka u velikoj meri raširio njihovu popularnost izvan matičnog američkog tržišta. Zanimljiv primer ove pojave su bivše socijalističke zemlje. Dok, recimo, SSSR nije imao svoju strip-tradiciju (strip su uglavnom smatrali kapitalističkom ujdurmom, smišljenom da indokrinira omladinu zapadnim vrednostima), savremena kultura u Rusiji čini velike napore da „uhvati priključak“ sa američkim stripom, izdajući i izučavajući klasike američkog superherojskog žanra, osnovavši sopsveni Comic Con Russia,i nastojeći da emulira uspehe američkih strip-filmova. Tako je 2009. godine u produkciji nezaobilaznog Timura Bekmambetova izašla zanatski dobro odrađena, ali kod publike ne naročito omiljena „Crna munja“ (Čёrnaя molniя), ove godine je izašla ultrakičasta ruska parodija na „Marvelove“ „Osvetnike“ (Zaщitniki), a javnosti je takođe predstavljen kratkometražni film „Major Grom“, reklamiran kao „prva ekranizacija jednog ruskog stripa“.

Situacija u Srbiji je nešto drugačija. Za razliku od SSSR, naša zemlja ima izuzetno dugu tradiciju, kako sopstvene strip-umetnosti, tako i strip-izdavaštva. Ne samo da su Mirko i Slavko izbegavali metke decenijama pre Kijanu Rivsa u „Matriksu“, nego je taj domaći strip čak i ekranizovan 1973. godine. Međutim, kao što je dobro poznato, američki superherojski strip na našim prostorima nikada nije bio naročito popularan, a prepoznatljivost i ljubav prema „Betmenu“ i „Supermenu“ smo kao društvo razvijali prvenstveno na već pomenutim filmovima iz sedamdesetih i osamdesetih. Kudikamo više u Srbiji se čitala i izdavala tzv. „franko-belgijska škola stripa“, u koju spadaju legendarni „Asteriks“, „Talični tom“, „Tintin“, „Spiru i Fantazio“, „Krcko“ i drugi. Stoga, kada je našu zemlju zapljusnuo najnoviji talas visokobudžetnih (i visokoparnih) superherojskih filmova iz Holivuda, mi smo, jednako kao ostatak sveta, morali da se priučimo američkoj strip-tradiciji, i da modifikujemo horizont očekivanja kako bismo uopšte bili u stanju da svarimo takve junake kao što su Kapetan Amerika, Čudesna žena ili Čuvari galaksije. Istovremeno, koliko god voleli „Osvetnike“ ili „Betmena“, kod nas je uvek bio prisutan izvesni žal što naši omiljeni stripovi ne mogu biti „tako lepo“ (tj. tako visokobudžetno i ozbiljno) ekranizovani. Ambiciozni francuski pokušaji sa Asteriksom, ili Spilbergov animirani film sa Tintinom jesu bili komercijalno uspešni, ali daleko od kultnog statusa „Železnog čoveka“ ili „Mračnog viteza“.

Barokni naučnofantastični imaginarijum Kristena i Mezijera

Ovu kulturološku diskriminaciju evropskog stripa ove godine je na velika vrata pokušao da prekine francuski reditelj Lik Beson, koji nam je u bioskope doveo raskošni strip-film „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“, snimljen po kultnoj svemirskoj operi „Valerijan i Lorelin“ Pjera Kristena i Žan-Kloda Mezijera.

Ovaj biser francuske strip umetnosti poznat je među ljubiteljima kao međaš naučnofantastičnog žanra, koji je plasirao čitav niz žanrovskih standarda (što sadržinskih, što vizualnih) koju su kasnije aktivno eksploatisani na filmu, između ostalog u „Zvezdanim ratovima“ (DŽordž Lukas), „Trkaču po oštrici“ (Ridli Skot), kao i u Besonovom „Petom elementu“.

U seriji stripova koja je objavljena u 23 albuma u rasponu od 1967. do 2013. godine, Kristen i Mezijer su se dotakli praktično svih omiljenih tema naučne fantastike – svemirskog istraživanja, putovanja kroz vreme, prostorno-vremenskog kauzaliteta, humanizma i posthumanizma; kao i niza filozofskih, antropoloških i socijalno-političkih tema kao što su utilitarizam, odnos duha i tela, priroda božanskog, ljudska priroda, odnosno diktatura, politička tehnologija, imperijalizam i sl. Pri tome su se ovi autori otvoreno naslanjali na poznate autore naučne fantastike kao što su Isak Asimov, DŽek Vans ili DŽon Bruner, dok njihova dela upečatljivo rezoniraju sa ostvarenjima braće Strugacki (Mezijer je prvobitno trebalo da bude glavni umetnik za nemačko-sovjetsku ekranizaciju „Teško je biti bog“ iz 1989. g.), Filipa K. Dika, ili Daglasa Adamsa. Vizualno, „Valerijan i Lorelin“ započinju kao klasičan primer franko-belgijske strip-škole, nalikujući tadašnjim avanturističkim stripovima tzv. „komično-dinamičkog“ stila (nalik na „Taličnog Toma“, „Spirua“ ili „Natašu“ Fransoa Valterija), da bi kasnije poprimali sve više elemenata realističkog stila, nikada ne napuštajući karakteristični vedri i pomalo „detinjasti“ duh ove škole.

Srpska publika je imala prilike da čita „Valerijana“ u više navrata, a izdavačka kuća Darkwood je skoro objavila dve kompilacije sa 7 prvih stripova u seriji za srpsko tržište (Srbija se tako našla u prestižnom klubu malobrojnih zemalja koje Besonov film dočekuju „potkovane gradivom“). Ovi stripovi predstavljaju raskošan primer naučnofantastičnog žanra, koji je prosto natrpan golicavim i intrigantnim detaljima, minuciozno razrađenom pozadinom, i – što je verovatno najimpresivnije – izvanrednim bogatstvom i varijabilnoću tema i motiva kako se prelazi iz priče u priču, i iz jednog kutka galaksije u drugi, a sve to praćeno humorom i vedrinom na kakvu je publika navikla u, recimo, „Zvezdanim ratovima“.

Prva priča u seriji – „Grad pokretnih voda“ (objavljen 1968. g.) – vodi junake u postapokaliptični Njujork, poplavljen 1986. godine nakon kataklizmične nuklearne eksplozije na Severnom polu), već sledeća – „Carstvo hiljadu planeta“ – istražuje političke manipulacije tehnokratske grupe koja podjarmljuje svojim itneresima čitavu jednu galaktičku civilizaciju. Kod „Valerijana“ se kulise menjaju na često neočekivane načine, istražujući veoma ozbiljne teme – i dolazeći do veoma dobrih zaključaka o slobodi, obrazovanju, napretku, ekonomskom porobljavanju, kolonizaciji itd.

Svakako najuzbudljiviji deo serijala predstavljaju serijali od više brojeva koji pripovedaju jednu priču – pre svega serijal albuma od broja 9 do 12 – „Metro stanica Šatele, u smeru Kasiopeje“, „Stanica Bruklin, kosmiči terminus“, „Duhovi Inverloha“ i „Gnev Hipsisa“ – kao i naširoko hvaljeni serijal „Nova budućnost“ (albumi 13-15), u kome autori, dočekavši budućnost koju su opisivali dvadeset godina ranije prepravljaju svoj prvobitni narativ, brišući iz svemira Zemlju budućnosti, i pretvarajući svoje junake u „poslednje ljude“ koji lutaju kosmosom u potrazi za svojim izgubljenim carstvom. Uzbudljivi i intrigantni zapleti, praćeni čarobnim ilustracijama i očaravajućom maštovitošću autora pretvaraju „Valerijana i Lorelin“ same po sebi u prvoklasnog predstavnika evropske škole stripa, i obavezno štivo za sve ljubitelje naučne fantastike, i strip-umetnosti uopšte.

Vernost izvorniku, uz autorske slobode

Lik Beson je, prema sopstvenom priznanju, ekranizacijom „Valerijana“ ostvario svoj dečački san, za šta se spremao bezmalo tokom cele svoje filmske karijere, sarađujući, između ostalog, sa Žan-Klodom Mezijerom oko realizacije svojih filmova. Prvi veliki omaž „Valerijanu“ Beson je napravio u „Petom elementu“ (1997), gde je široko koristio vizualne motive stripa „Krugovi moći“ (br. 15, 1994), čak promenivši zanimanje glavnog junaka u taksistu, nalik na jednog od sporednih likova tog broja. Besonova ljubav prema svom omiljenom stripu iz detinjstva bila je tolika, da nije hteo da mu pristupi dok nije bio u stanju da obezbedi finansiranje na nivou holivudskih megaprodukcija. Tako je njegov „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ postao „najskuplji evropski film svih vremena“ sa budžetom od 200 miliona evra (što otprilike odgovara prosečnom budžetu jednog „Marvelovog“ ili „Lukasartovog“ filma u „Diznijevoj“ produkciji).

Snimajući film, Beson je uložio veliki napor da istovremeno ostane veran nadahnutom, ali često krajnje idiosinkratičnom narativu stripova, ali i da ga prilagodi i približi globalnoj publici, koja je navikla da „manje razmišlja“ kada u bioskopu gleda letnje superhitove. Iako je naslov filma preuzet od drugog stripa u seriji, radnja je skoro u potpunost, i veoma verno zasnovana na šestom broju – „Ambasador senki“. Kontekst i rasplet osnovne priče je unekoliko izmenjen (kao i imena velikog broja vanzemaljskih bića, čiji su francuski izvornici zvučali previše ekstravagantno za uši međunarodne publike), ali i dalje potpuno veran što atmosferi, što kritičkim intencijama stripa. Rezultat je film koji je urnebesno zabavan, veoma uvrnut, ali istovremeno daleko od „prazne zabave“.

Već kada se pojavila prva najava filma, komentatori su poredili „Valerijana“ sa serijalom „Čuvari galaksije“, čiji je drugi deo takođe izašao ove godine, uz ogroman komercijalni i solidan kritički uspeh – pre svega zbog lakog tona, sličnog humora, i raskošne vizualne šarolikosti. Ove vizualne sličnosti jesu upadljive (kao, uostalom, i sličnosti sa „Zvezdanim ratovima“), ali reč je, ipak, o bitno različitim filmovima. Dok „Čuvari galaksije“ eksploatišu tradicionalni (i čak konzervativni) američki superherojski narativ, prenesen u sajberpank atmosferu osamdesetih godina, Valerijan je klasična svemirska opera, koja – baš kao i strip na kome je nastala – ovaj tradicionalni narativ izvrće i subvertira.  Ako „Valerijan“ u nečemu podseća na „Čuvare“, onda on svakako više liči na prvi film, sa svojim brojnim uvrnutim detaljima koji – neuobičajeno za američku kinematografiju – ne služe nikakvoj svrsi, već isključivo obogaćuju svemir u kome se radnja događa.

Ovo „značenjsko bogatstvo svemira“ je osnovni motiv i „Valerijana i Loreline“ i „Zvezdanih ratova“, i verovatno jedan od glavnih razloga njihove višedecenijske popularnosti. Ali dok radnja „Čuvara“ prati manje-više standardni šablon „Marvelovih“ filmova, priča „Valerijana“ predstavlja više parodiju na taj narativ, završavajući se krajnje antiklimaktično. Ovaj antiklimaktični završetak – izuzetno veran originalnim stripovima, ali neuobičajen za američku filmsku publiku – verovatno je glavni razlog što je kritika i publika u SAD ovaj odlični film dočekala veoma mlako, i čak razočarano. Bez obzira na to, a pogotovo u poređenju sa krajnje šablonski odrađenim drugim „Čuvarima“, ova vrsta pripovedanja predstavlja osveženje u odnosu na već ustaljenu matricu strip-filmova, koji se po pravilu završavaju sprečavanjem neke kosmičke kataklizme u obliku snopa svetlosti koji dolazi sa neba, i iz koga izleću horde bezličnih i potrošnih negativaca. Istovremeno, odsustvo napumpane i usiljene kulminacije baca novu perspektivu na celinu filma, i vraća žanr svemirske opere svojim korenima – mašti, humoru i jednostavnom očaranošću misterijama svemira.

Hemija među glavnim glumcima

Ako govorimo o samom filmu, element koji je najviše zabrinjavao ljubitelje stripa u iščekivanju premijere filma – izbor glumaca – pokazao se kao najjača karika filma. Na prvi pogled, dečački izgled Dejna Dehana odudarao je od tradicionalne muževnosti Valerijana iz stripa, dok Kari Delevin (pamtimo je po ubedljivoj dvostrukoj ulozi DŽun Mun/Čarobnice u Ejerovom „Samoubilačkom odredu“), doduše, nije nedostajala harizma, ali ju je likom bilo teško povezati sa očaravajućom i fatalnom crvenokosom Lorelin. Ali ako ovi glumci na prvi pogled nisu ličili na svoje prototipove iz stripa, već prva scena sa njih dvoje je razvejala svaku sumnju da neće biti u stanju da dočaraju specifični odnos između ova dva junaka, koji umnogome odstupa od ustaljenih holivudskih obrazaca.

U skladu sa izvornim namerama Kristena i Mezijera, Valerijan je isprva trebalo da bude parodija na strip-heroje prve polovine XX veka – muževan, hrabar i samouveren, ali ishitren, nadobudan i nepromišljen, što ga po pravilu dovodi u nevolje iz kojih ga (nasuprot tradicionalnom pripovedanju) najčešće izvlači upravo daleko promišljenija i inteligentnija Lorelin. Sama Lorelin je subverzija „glavne ženske uloge“ u holivudskim avanturističkim filmovima, odnosno tradicionalnim stripovima. Izrazito samostalna, moralna, i čvrstog karaktera, ona umnogome predstavlja glavnog junaka serijala, što se naglašava njenim stalnim ismevanjem Valerijanovih mačističkih manira i postupaka. U tom kontekstu Lorelin predstavlja istinsku feminističku ikonu, koja se pojavila u popularnoj kulturi dobrih deset godina pre Lukasove princeze Leje, sa kojom je često porede. O snazi njenog lika verovatno najbolje svedoči „pigmalionska“ anegdota da su je Kristen i Mezijer prvobitno planirali kao jednokratnu sporednu ulogu u „nultom“ stripu „Ružni snovi“, ali su se doslovno zaljubili u nju, i rešili da je zadrže kao glavnog junaka.

Istovremeno, bez obzira na ove šablonske suprotnosti između glavnih junaka, njihov odnos je krajnje neuobičajen za tradicionalne romantične zaplete holivudskog pripovedanja, koje dominiraju i u stripu, i koje možemo videti u, recimo, vezama između Hana Soloa i princeze Leje, ili između Pitera DŽeksona Kvila i Gamore. Bez obzira na Valerijanovu samoživost i razmetljivost i Lorelininu prefinjenost i inteligenciju, njih dvoje su tokom celog serijala uvek u paru, i neverovatno odani jedno drugom. Oni se međusobno podbadaju kao stari bračni par, ali su istovremeno izrazito ljubomorni u svakoj situaciji (a one se događaju prilično često) kada ih misija navede da se koriste svojom seksualnošću. Ovaj odnos je kod Besona unekoliko ublažen, i donekle ukalupljen u očekivane holivudske matrice, ali bez obzira na to Valerijan tokom filma ne pokušava da zavede Lorelin, već da je ubedi da je dostojan da je uzme za ženu – što je već samo po sebi pomalo „konzervativno“ za savremenu publiku.

Ovaj odnos prijateljstva, poverenja, odanosti i ljubavi između glavnih likova je nešto što sjajno funkcioniše u filmu, i upravo kroz taj kompleksni i sofisticirani odnos glumci uspevaju ne samo da ožive ikonične karaktere Valerijana i Lorelin iz stripa, nego i da izgrade izrazito složene i duboke likove s obzirom na žanr u kome igraju, i žanrovske klišee u koje moraju da se uklope. To je još jedno veliko osveženje ovog filma – karakteri njegovih likova su osnovna motorna snaga radnje, i na taj način glavni glumci preotimaju pažnju gledalaca od preobilja vizualnih nadražaja, dajući priči fokus, a celom filmu ravnotežu.

Antiimperijalistički i antikolonijani narativ

Kada se svi ti elementi međusobno prepletu, Beson nam daje jedan ikoničan naučnofantastični film koji ostavlja bez daha svojom fotografijom, ali koji nas vezuje za glavne junake, istovremeno iznoseći jednu šablonsku, ali visokomoralnu poruku protiv imperijalizma i kolonijalizma. Ta istinski pacifistički i antiimperijalistički sentiment  filma (makgafin oko koga se radnja vrti – životinjica koja je u stanju da umnožava bilo koji plemeniti materijal ili dragoceni predmet koji pojede – predstavlja doslovno celinu bogatstva i prirodnih resursa jedne cele civilizacije, i to bogatstvo je Zemlja prosto „prisvojila kao svoje“) može da deluje banalno, ali ona verno oslikava lucidne filozofske ruminacije Kristenovog teksta, a pogotovo njegov konačni zaključak da „svaka blistava civilizacija ima svoju tamnu stranu, i niče na bezbrojnim i bezimenim milionima nemih žrtava na koje niko ne obraća pažnju, i koje u istoriji niko ne pominje“ („Otvarač vremena“, objavljen 2010. g.). Ovo može da deluje kao banalno rusoovstvo, kome je izuzetno sklon savremeni Holivud. (Najnoviji primer je poslednji film iz nove trilogije „Planeta majmuna“, čija je osnovna poruka da je ljudska civilizacija inherentno zla, i može se „spasiti“ samo kroz eliminisanje viših kognitivnih funkcija, i svođenje ljudi na „blažene budale“.) Tako je odnos visokotehnologizovane Ujedinjene Ljudske Federacije prema rusoovskim „dobrim divljacima“ sa planete Mul veoma podseća na mizantropski posthumanistički narativ Kameronovog „Avatara“. Štaviše, ova vrsta mizantropije na nekim mestima provejava čak u Kristenovom i Mezijerovom stripu, ali je autori ipak veoma uspešno prevladavaju.

Što se tiče Besonovog filma, bez obzira na „avatarsku“ ikonografiju, njegove implikacije su ipak političke pre nego antropološke. Uvodna sekvenca filma koja nam romantizovano prikazuje 8 vekova razvoja zemaljske civilizacije i tehnologije uz zvuke Bouvijeve Space Oddity predstavlja kontrapunkt kraju filma, u kome se razotkriva ratnohuškačka i kolonijalistička pozadina te tehnokratske idile. Vrhovni komandant zemaljske vojske Arun Filit (odlično ga igra Klajv Oven) predstavlja lice i naličje savremenog tehnološkog militarizma, oličenog u NATO – naizgled blagonaklon i birokratičan, to je sistem za koji gaženje preko mrtvih i „kolateralna šteta“ u ostvarenju političkih i strateških ciljeva predstavljaju pravilo, a ne izuzetak. Štaviše, osnovni zaplet filma – „fantomska pretnja“ koja poput raka iznutra izjeda intergalaktičku svemirsku stanicu (svojevrsne kosmičke Ujedinjene nacije) se na kraju pokazuje kao gruba fabrikacija i laž, čiji je jedini cilj – zataškavanje ratnih zločina i kolonijalne otimačine.

Još jednom, nije reč o ispraznoj osudi ljudske prirode kao takve, već čisto politička poruka, koja nedvosmisleno na svoje mesto postavlja mesijanski kompleks savremene zapadne civilizacije, ubeđene i dalje da joj njeno bogatstvo, vojna moć i tehnološki napredak obezbeđuju izuzetnost i moralnu nadmoć nad „narodima drugog reda“. Bez obzira na umetničku slobodu i odstupanja od izvornika, u ovoj temeljnoj političkoj poruci Beson još jednom strogo ostaje na tragu stripova Kristena i Mezijera, i to je verovatno najveće dostignuće ovog odličnog filma.

Evropska amerikanizovana kultura na margini američke kulture

I to nas dovodi do najvećeg paradoksa vezanog za ovaj film – bez obzira na bogatstvo izraza, ogromnu ljubav uloženu u realizaciju, bez obzira na raskošnu naučnu fantastiku izvornika i odlično odigrane uloge, reakcije na film su bile izrazito mlake, pre svega u SAD, gde je film prvo objavljen. Ocene publike u bazi podataka IMDB dale su filmu neopravdano nisku ocenu 6,9 (u poređenju sa 8,1 koje su dobili drugi „Čuvari galaksije“, ili 7,8 pomenutog „Avatara“), dok je opšta ocena kritičara na portalu Metacritic.com –mizernih 51%. Ove relativno negativne reakcije je veoma teško objasniti, i one podsećaju na jednako mlak prijem drugih pokušaja evropskih reditelja da se okušaju u holivudskim megahitovima, kao što su „Helboj“ (6,8 na IMDB) i „Pacifički obruč“ (7,0) Giljerma del Toroa, ili nedavna „Privlačnost“ Fjodora Bondarčuka (apsolutno nezasluženih 5,3 na IMDB). Osim mogućeg otpora američke publike prema evropskoj estetici i refleksivnom pripovedanju, teško je reći šta je američka publika imala da zameri ovim filmovima. Svakako nije reč o produkciji, jer je „Valerijan“ producentski i marketinški obrađen kao svaki američki film. Ali svakako je zanimljivo primetiti da su reakcije na Besonov „Peti element“ takođe bile mlake kada je film izašao, ali je on u međuvremenu stekao bezmalo kultni status (slična je sudbina Del Toroovog „Pacifičkog obruča“, za koji su producentskim kućama bile potrebne godine ubeđivanja da je film ne samo dobar, nego čak i komercijalni uspeh).

Ovi filmovi, stoga daleko bolje „odzvanjaju“ kod evropske publike, nego kod američke, i to je verovatno i razlog što su prve reakcije na film u Srbiji bile neuporedivo pozitivnije, nego u SAD. Pri tome „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“, baš i kao celi serijal stripova o Valerijanu i Lorelin, predstavljaju evropsku recepciju američke kulture, i mada sadržinski potpuno odgovaraju temama i vrednostima Holivuda, njihova specifična estetika i način na koji se te teme obrađuju se razlikuje, i koliko god te razlike bile naizgled beznačajane, one su dovoljne da film učine odbojnim američkoj publici. Ovo se verovatno najbolje vidi kada se „Valerijan“ uporedi sa drugim „Čuvarima galaksije“ – razlika između ovih filmova nije naročito velika ni u jednom pogledu, ali se opet ubedljivo svodi na fundamentalnu razliku između američke i evropske škole stripa. Dok je prva škola naglašeno frivolna i orijentisana na hiperprodukciju potrošnih i jednostavnih narativa (koji bez obzira na to često zablistaju), druga je ciljano filozofična, autorefleksivna, i pretenduje na određenu dozu – umetničke i kulturološke – ozbiljnosti.

Da li će „Valerijan“ biti komercijalni uspeh, i da li će se drugi autori poput Besona osmeliti da rade ovakve visokobudžetne projekte na temeljima evropske strip škole, zavisiće, po svoj prilici od sve uticajnijeg kineskog tržišta, koje još nije iznelo svoj sud o ovom projektu. U međuvremenu, možemo samo da konstatujemo ograničenja amerikanizovane globalne kulture u kojoj živimo. Iako Besonov film i stripovi Kristena i Mezijera predstavljaju jedno ljubavno pismo američkoj kulturi i naučnoj fantastici, ta kultura ih dalje tretira kao sadržaje drugog reda, kao nešto strano, nerazumljivo, i čak – odbojno. Beson je sve uradio po pravilima Holivuda, a njegov film ipak nije prihvaćen kao – pošteno govoreći – znatno lošiji filmovi iz američke strip-tradicije.

Istovremeno, za razliku od originalnog stripa – francuski reditelj morao je da učini taj fundamentalni ustupak neokolonijalnom diskursu SAD – da svoj film snimi na engleskom jeziku. To znači da bi isti taj film, kada bi bio snimljen na svom maternjem jeziku, verovatno prošao još mnogo lošije. I tu priča o „harmoniji i jednakosti“ koja vlada u „globalnoj kulturi bez granica“ ubedljivo pada u vodu – jer ako jedna Francuska nije u stanju da bude ravnopravna u međunarodnom kulturnom diskursu sa svojim najboljim umetničkim sadržajima, šta onda mogu da očekuju druge kulture? Jer „globalno selo“ ima svoju ružnu i odbojnu tamnu stranu koju svi namerno ignorišu, ali to i dalje ne može da sakrije njene maligne posledice. A to je, uostalom, glavna poenta Besonovog novog filma.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner