Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Turneja po unapred zadatim koordinatama
Kulturna politika

Turneja po unapred zadatim koordinatama

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
ponedeljak, 03. novembar 2008.
Da li je srpskoj kinematografiji i njenom gledalištvu, ionako prezasićenom preteškim filmovima o prethodnom građanskom ratu i njegovim društvenim posledicama (beda, kriminalizacija, getoiziranost) 2008. godine uopšte potrebno još filmova na ovu temu? Kakva je njihova prava svrha i šta nam oni donose? Nove uvide u razloge i razmere tragedije koja se odigrala sa „dovoljne distance od petnaestak godina“ kada bi trebalo da se emocije stišavaju a spoznaje izoštravaju, ili nedogledno lamentiranje i samomučenje repriziranjem prizora nedavnog propadanja, sa ili bez otvorenih ili prikrivenih političkih motiva? Ili se, štaviše, ovde radi o (ne)svesnom kretanju domaće filmske produkcije u okviru odavno uspostavljenih kanona i predstava u cilju njihovog što dužeg održanja? Predstava koje, zaodenute spolja u antiratno ruho, kroz filmsko oživljavanje unutrašnjih konflikata, bujanja i projekcija negativnih emocija na Drugog, ratnog antagonistu, te kasnijeg stradanja kao njihove posledice, služe kao sredstvo individualno-psihološkog disciplinovanja i identitetskog preoblikovanja koje su globalni mediji, ti savremeni odašiljači biovlasti (M.Fuko), odredili servirajući nam jedinu i neporecivu „istinu“ o onome što se na ovim prostorima dogodilo. „Istinu“ koju i domaća kinematografija i kultura uopšte, ako želi da se smatra prihvatljivom i relavantnom „prema spolja“, mora da prihvati i da svoj „nesebični“ doprinos, a koja preuzima obrasce u kojima je srpskoj ratnoj strani dodeljena uloga psihotičnih primitivaca, necivilizovanih siledžija koji su zaluđeni nacionalističkim patosom počinili mnoštvo zločina, o čemu smo drugom prilikom pisali (vidi tekst „Holivudski stereotipi o Srbima“).

Sve dileme stavljene pred Turneju, novi film Gorana Markovića, ovogodišnjeg domaćeg kandidata za Oskara, brendiranu globalnu filmski nagradu, bez poteškoća upućuju na uvide u domete ovog ostvarenja. 

Siže filma je zanimljiv i obećavajući: tokom hiperinfacije osiromašena glumačka ekipa, podstaknuta povećim deviznim honorarom, kreće sa opustelog Trga Republike na višednevnu tezgu po obodima bosanskih frontova. U tumaranju po ratištima koja počinju na samo stotinak kilometara od njihovog apatičnog i spram širih prilika ipak ušuškanog životarenja u prestonici, trupa se suočava sa jednim potpuno drugačijim okruženjem - sa ratnim užasima i stradanjima – što vode od borbe ka samoodržanju ka naizgled neminovnim (samo)spoznajama. 

Glumci su prikazani kao dokoličari i politički idioti sa morem mana. Oni su ili alkoholičari i kockari, ili tipični urbani likovi, sujetni ili površni ljudi koje niti razumeju niti se, vođeni željom da dođu do obećanih para, saosećaju sa sudbinama ljudi neposredno zahvaćenih ratnim vihorom, no koji ipak predstavljaju, u odnosu na ono sa čime se susreću, benigne kreature. Ne doživljavajući suštinsku pripadnost ni jednoj zaraćenoj strani, oni su izgubljeni u potpuno nepoznatom svetu u kome su se, zbog svoje lakomislenosti, obreli. Iz njihove perspektive, bolje rečeno iz sužene salonsko-urbane paralelne stvarnosti (čime ih scenario pozicionira kao pripadnike propale građanske klase) ceo rat deluje bezumno i haotično, a pripadnici zaraćenih strana manje-više isto – kao neki drugačiji, divlji i ratoborni ljudi sa sličnim fizionomijama, sličnim ponašanjem, sličnim zabludama, koji se međusobno mahnito satiru, kako im izgleda, ni oko čega, koje oni ne razumeju i stoga ih se plaše i istovremeno ismevaju. Ako se tome doda glumački poziv glavnih protagonista priče i nadrealnost, pa i apsurdnost izvođenja predstava u ratnom miljeu, scenario otvara i perspektivu uvida u domete umetnosti naspram prizemnih ljudskih poriva koji u ratu izbijaju na videlo, ali i priču o odnosu umetnika prema široj zajednici u kojoj žive. 

Osnovni problem filma, potpuno jasan od samog njegovog početka, leži i u tome kako su «fiksirane» te drugačijosti, urbano-umetnička i ratno-nacionalna, kao i njihov međusobni odnos, uključujući i odnos umetnosti i tragične ratne realnosti. Da se radi o antiratnom filmu koji tematizuje ove probleme na iznijansiraniji, višestraniji način koji pokazuje i složenosti odnosa između zaraćenih strana u ratu i onih koji, očigledno se ne snalazeći u njemu, pokušavaju da izađu iz njegovog kovitlaca, Turneja bi posedovala „dovoljan razlog svog postojanja“. Međutim, ugao iz koga je film snimljen odvlači ga u pravcu propagandnog pamfletizma koji nam ne pruža ništa od ozbiljnijeg tretmana teme koje se poduhvatio, već nam servira iste one frazetine kojima smo zasuti već više od deceniju, u Markovićevoj izvedbi, doduše, na sofisticiraniji, filmski način. Narcizam malih razlika, opoziti urbanog i ruralnog, zlo militarizma i nacionalne ostrašćenosti kao glavni uzrok sukoba i „recept za objašnjenje korena rata“, provučeni kroz vizuru koja potiče sa CNN-a i BBC-a, a koja je prihvaćena i kod jednog dela ovdašnjeg nevladinog sektora, „kulturnih delatnika na donacijama“ i medijskih kuća, te njihovih konzumenata, zadati su okviri u kojima Markovićev film percipira ratnu stvarnost 90-tih. Turneja se predvidivo kreće u ovim unapred zadatim, globalno-politički korektnim koordinatama o ratu 90-tih, pa je i promašaj filma, i u umetničkom, i spoznajnom i u katarzičnom delu, ogroman. Zato je Turneja, u svojoj suštini, jedan uglavnom nepotreban, čak besmislen film.

Nije reč samo o tome da ti načelno „isti“, borbeni i nerazumljivi ljudi koji ratuju a koji se protistavljaju blentavoj bezazlenosti anacionalnih glumaca, uopšte ne tretiraju „isto“ tj. da je srpska strana opet prikazana na znatno gori način od hrvatske i muslimanske, a što je bilo sasvim očekivano. Već po propagandnoj stereotipiji Srbi su daleko najgori, najratoborniji i najnecivilizovaniji - sa mahnitim, sirovim i tupim oficirima bivše JNA, sa raspojasanim regrutima, dobrovoljcima i ratnim profiterima (koji kao da su izašli iz Bulajićevih i Mitrovićevih filmova o četnicima) što se rukovode životnom devizom „u se, na se i poda se“. Njih, kao primitivce, emotivno nimalo ne dotiču improvizovane dramske izvedbe, čak ni one „patriotske“ sadržine (Smrt Stefana Dečanskog), za razliku od Hrvata koji se ozare na Držićevog Dunda Maroja ili Muslimana na Euripidovu Ifgeniju. Doduše, tu je i opravdanje – inspirativne dramske izvedbe zarobljenih glumaca sa kvazikatarzičnim efektom (kod Hrvata nedovoljno uspešnim, ali kod Muslimana da) rukovođene su, kao kod Aski pred vukovima, borbom za samoodržanje, dok se u nastupanju pred „svojim“ radi o farsičnoj tezgi gde se publika ili slučajno zadesila, ili je došla da se, nezainteresovana za umetnost, ogreje. Zlokobnom srpskom komandosu u tumačenju Sergeja Trifunovića u sceni gde tera zarobljenog zengu na minsko polje uz pesmu Kukavica (nedvosmislena aluzija na Arkana) nema pandana među „načelno istima“. Ništa bolje nije prošao ni „patriotski pesnik“ Ljubić (Voja Brajović), intelektualni profiter, plagijator i zaluđenik u totalno budalaste nacional-romantične teorije, koji je predstavljen kao ljudski šljam. Sa druge strane, hrvatski bojovnici su prikazani kao surovi ali nešto civilizovaniji neprijatelji, dok je muslimanski komadant portretisan kao rezignirani očajnik, koji je, eto, voleo ove glumce kao svoje mladalačke idole, navijao za Zvezdu i želeo „da svi ostanu jedna raja“ ali su ga sumanuti fantasti-nacionalisti poput Ljubića izložili stradanju i etničkom čišćenju i primorali da se svrsta na „svoju“ ratnu stranu. Sve je, dakle, kao i u globalnim medijima po receptu „dobar, loš i zao“ gde je uloga dobrih ali u nesreću gurnutih rezervisana za Muslimane, loša za Hrvate, a zlih za Srbe. 

Više od toga, razlog skretanja Turneje na stranputicu leži u prikazivanju druge, građanske, glumačke, prema ratu indiferentne strane. Kakvo je njihovo naknadno razumevanje života, kakva je njihova promena nakon susreta sa ratnim dešavanjima? Zar je njihovo viđenje rata išta izmenjeno nakon povratka kući? To se, sem da su šokirani, ne da primetiti. Nijedna njihova lična drama nije izašla na videlo, nigde ni nagoveštaja nekakvog unutrašnjeg preokreta. Niko od njih nije učinio ni jednu, makar malu ali značajnu pozitivnu stvar koja nagoveštava promenu, i u njima samima i u međusobnim odnosima. Biće malo utučeni, napiće se nakon toga i nastaviće da žive kako su i pre toga živeli, dokono i sitno, bez dubljeg, međusobnog razumevanja i bez ikakvog naknadnog shvatanja i saosećanja prema onome što se dešava „tamo preko reke“. Završna scena filma – večera za scenskim stolom na praznoj sceni Narodnog pozorišta i gašenje svetla potcrtava dva udaljena, nedodirljiva i međusobno nerazumljiva sveta koja će beznadežno takva i ostati. Je li to metafora o podelama u savremenoj Srbiji? I kakva je poruka filma? Da je rat pun strahota (što smo svi znali i pre nego što smo ušli u bioskop) i da je bolje pripadati nepromenjenom, indolentnom svetu lezilebovića koji žive u svojim profesijama u čiji smisao i učinke ni oni sami ne veruju, jer ćemo, u protivnom, završiti u nečemu mnogo strašnijem, u atavističkom ludilu nacionalističkih strasti i pogibija? I čemu onda jeftina, patetična naravoučenija (stavljena u usta vozača Đure (S. Štimac)) kako se u bosanskom ratnom vihoru sve događa jer nema razumevanja, tolerancije, opraštanja i kajanja, nema promene, već samo grubosti i obračunavanja, kada toga nema (sa izostankom surovosti) i kod glumaca? 
 
Ko god je barem malo imao dodira sa ratom i njegovim posledicama zna koliko su ove fraze površne, koliko su van konteksta stvarnosti. Problem između različitih nacionalnosti uopšte nije bio u nerazumevanju - tamošnje ratne strane su se jako dobro poznavale i razumele, ali su im se, nakon „svrstavanja“, interesi i apetiti potpomognuti sa strane, isključivali. U takvim okolnostima tolerancija nije igrala nikakvu ulogu. A razlike su negde bile male, a negde velike, kod nekih budeći narcizam, a kod nekih ne. Praštanje i kajanje su oduvek bili duboko lični činovi, i ratni kovitlac je, bacivši ljude ovih prostora pred mnoge drastične situacije, dao priliku svima da se pokažu kakvi su zaista. Jer, rat, koliko god bio užasan i pun stradanja, kao krajnje, ekstremno dešavanje, uopšte nije besmislen. Rat ima mnogo svojih razloga koji se vuku iz prošlih vremena – iz političkih, kulturnih i psiholoških dešavanja i svih vrsta međuljudskih odnosa, on ima svoja brojna lica u kojima se, krajnje ogoljeno, otkriva sve ono što se nalazi u ljudima – i sebičnost, i zverstvo, i pohlepa, ali i samoodricanje, drugarstvo u nevolji i herojstvo - i ono najgore i ono najbolje. Ali upravo takav, stvarni rat ne zanima naše filmadžije. Njihovoj svesti su prijemčljivija patetična pojednostavljenja koja se dopadaju i prolaze samo kod onih koji o ovim temama nemaju nikakvo realno iskustvo a koji žive u suženoj, stereotipima uslovljenoj recepciji stvarnosti koja služi ili samoopravdanju ili želji ka afirmaciji kretanjem po unapred zadatim koordinatima življenja ili stvaralačkog rada. I to je glavni razlog što na ovim prostorima još uvek nije snimljen zaista dobar, višeslojni ratni film (uključujući tu i onaj Dragojevićev). 

Usmeravanja Turneje u zadate okvire ima za posledicu (kao i svaka jednostranost i suženost) lako oučljivu pretencioznost, izveštačenost, koja se reflektuje na mnoge aspekte filma. Iskusna, dobra glumačka ekipa gura se u karikaturalnost, scene su i verbalno i gestikulacijama često preglumljene, pojedini iskazi visokoparni (naročito Cvetkovićev monolog, gde glumi ratnog doktora) a scenario je, zarad konceptualizacije suočavanja sa sve tri ratne strane sa glumom, nategnut i sklepan, sa pojedinim potpuno bespotrebnim anegdotalnim epizodama kojima se pokušava postići efekt sponatnosti, umesto da se okrene ka jednostavnim sudbinama i prirodnim ponašanjima koji su krasili većinu ranijih Markovićevih ostvarenja. Isto je i sa muzikom (renesansni motivi) koja je „programski“ nakalemljena a neadekvatna, dok je fotografija osrednja, sa gubitkom oštrine pri svakom intenzivnijem pokretu kamere.

Najvažnije od svega je da Turneja predstavlja i svojevrsno Markovićevo napuštanje osnovne niti njegovog stvaralačkog opusa – kritike korumpiranog društva koje pokušava da uvuče i preoblikuje pojedinca što porađa tragediju ili farsu. Nekada su dometi kretanja Markovićevih filmova u ovom pravcu bili vrhunski (Specijalno vaspitanje; Majstori, Majstori; Nacionalna klasa), nekada solidni (Variola vera; Već viđeno, Tito i ja) a ponekad sasvim osrednji (Urnebesna tragedija; Sabirni centar). Sada se stiče utisak da je Marković taj koji je, fiksiranjem kolektivnih predstava, verovatno i nesvestan toga, postao preoblikovan i preusmeren od strane korumpiranog društva, pretvorivši se od vrsnog društvenog satiričara u „upodobljenog“, mada talentovanog, pamfletistu. Ni „neizbežna“ priznanja i nagrade, ni zaklanjanja iza priče o glumačkim i umetničkim slobodama, ne mogu ublažiti taj utisak.



.
 


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner