понедељак, 17. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Српски аутошовинизам или идентификација са агресором
Културна политика

Српски аутошовинизам или идентификација са агресором

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Кецмановић, Предраг Марковић, Радослав Павловић, Синиша Ковачевић   
уторак, 17. април 2012.

По много чему, Србија је земља чуда. Нажалост, углавном у негативном смислу. Понекад је неразумљива, и то не само странцима већ и нама. Део наше интелектуалне уметничке и политичке елите, почев од деведесетих година, користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ. Припадници овог, на срећу малобројног интелектуалног соја, не презају од најтежих оптужби на рачун српског народа, при чему је на удару све што чини његов идентитет и државотворни капацитет. У јавности се за ову појаву одомаћио израз аутошовинизам. О феномену аутошовинизма и његовим историјским, културолошким и политичким коренима, о утицају који они што га заступају имају на српску политичку и културну сцену, за НСПМ говоре познати српски интелектуалци и културни посленици Владимир Кецмановић, књижевник, Предраг Марковић, историчар, и драмски писци Радослав Павловић и Синиша Ковачевић.

Владимир Кецмановић: У једном телевизијском дуелу саговорник ме је питао шта значи та бесмислена кованица аутошовинизам и како човек може бити аутошовиниста. Одговорио сам му: као што човек може бити садиста и мазохиста, тако може бити и аутошовиниста. Ако је реч о стварно искреном аутошовинизму који није мотивисан очекивањем неке материјалне добити, онда се он психолошки може објаснити као својеврсна патологија, као кад, на пример, жртва силовања кривицу за оно што јој се догодило почне приписивати себи. Ово објашњење важи само у случају искреног, односно спонтаног аутошовинистичког испољавања ставова и понашања које није мотивисано учешћем у програмском разарању националне културе и свега осталог. Наравно, аутошовиниста вам никада неће рећи да му је коначни циљ обрачун са српском националном традицијом, него да је културна традиција сваке нације сама по себи спорна. У овој аргументацији је, међутим, спорно то што друге нације немају идеју да своју националну традицију униште, па се онда то своди на уништавање само српске културе. С друге стране, чак и када бисмо прихватили исправност концепта уништења културних традиција свих нација, то опет не би било добро, заправо, то би био прави идиотизам, јер од чега ћемо онда кренути, од Мао Цедунга или Пола Пота? То су потпуне бесмислице. Немогуће је уништити духовну традицију једног народа и почети од нуле, али могуће је начинити извесну штету.

Предраг Марковић: Аутошовинизам се најкраће може дефинисати као мржња према сопственом народу. Та појава родомрштва најбоље је проучена код Јевреја. Добар део њихове елите одбацивао је свој идентитет. Маркс је, рецимо, презирао Јевреје, а и Фројд је имао проблем да прихвати свој јеврејски идентитет. Дакле, та два велика имена светске науке и културе били су аутошовинисти. Они су, као припадници једне прогоњене мањине, хтели да се интегришу у та друштва која су још увек била отворена за интеграцију мањина, и да постану део веће заједнице. Наши аутошовинисти, то јест људи који презиру српски идентитет, често су заточеници прошлости. За њих постоји искључиво југословенски идентитет, при чему су они заправо већи хегемонисти од српских националиста. Данашњи Југословени, углавном Срби, желе да наметну неки заједнички идентитет и Хрватима, Бошњацима и Словенцима, који су се очајнички борили да се издвоје из тог заједничког југословенског идентитета. Треба ипак истаћи чињеницу да аутентичног аутошовинизма код нас није било пре појаве комуниста. Основни принцип комунистичке националне политике у Југославији био је да највећи народ треба да угађа и чини уступке мањим народима. Сем комуниста и неокомуниста, нема других аутошовиниста. То је заправо један идеолошки остатак комунизма. И данашњи либерали идеолошки су веома блиски Титовим комунистима, неки од њих су исти ти људи. Њихова блискост с комунистима очитује се, рецимо, у обожавању стране силе; за некадашње комунисте то је била Москва, а за данашње Брисел и Вашингтон; такође, спремни су да националне интересе подреде интересу неког светског идеолошког центра. Данашњи либерали много више личе на комунисте него на традиционалне демократе који су, пре свега, везани за државу.

Радослав Павловић: Владимир Дедијер, оспоравани а по мом мишљењу велики историчар, назвао је одређене фазе у историји балканских народа и њихово понашање идентификацијом са агресором. То се односи на честе и дуге периоде у нашој историји када је долазила нека страна сила која је стрељала, набијала на колац, палила, бомбардовала и заводила окупацију. Народ се у тренуцима агресије понашао тројако. Први начин је прихватање агресора, идентификација с њим и пристајање да будете грађанин другог реда и спроводите све оно што агресор од вас очекује. Друга појавност је мимикрија, климате главом, идете на посао, сарађујете, вербално величате, аплаудирате, шаљете разне позитивне поруке агресору, а у ствари сте против њега и надате се бољем времену и његовом одласку. Трећи вид, који није ништа мање заступљен него прва два, јесте побуна. Аутошовинизам покрива много тога што је овде речено, али врло прецизно, врло интелигентно и врло морбидно искључује агресора! За све што се Србима десило и дешава им се сами су криви. Нема агресора, нема узрока, нема питања ко вас је пацификовао помоћу шест хиљада мртвих једног преподнева, ко вас је пацификовао логором Сајмиште и логором Градишка, и касетним бомбама у Нишу. Ако је било мртвих Срба у Јасеновцу, то је зато што су се претходни Срби понашали лоше. Јасеновац је логична, разумљива последица понашања српских власти између два рата. Ако је Београд бомбардован 6. априла, то је зато што је претходно био 27. март. Ако је Београд бомбардован 24. марта 1999. године, нису криви Американци и алијанса 19 земаља, крив је Милошевић. То је аутошовинизам. Аутошовинизам има намеру да оптужи оне који се самоповређују, он искључује узрок и афирмише тезу о самоповређивању.

Синиша Ковачевић: Мислим да је за ту склоност ка самоповређивању и самонегацији, ка антиратном профитерству, склоност ка тој врсти психосоциолошких феномена који се могу подвести под дијагнозе, великим делом крив комунизам. Реч је о наопаком систему вредности, који је, нарочито код Срба, оно национално сматрао крајње непожељним и у којем је принцип самонегације и самокритике подразумевао брзи напредак у комунистичкој хијерархији. Такође, код српских комуниста свесно је негован мазохизам, са идејом да је Краљевина Југославија била тамница народа, за коју су били одговорни Срби, те да је Југославија настала као великосрпска хегемонистичка творевина. При том превиђају да су се и Хрвати и Словенци у ту државу сами на силу угурали. Реперкусија свега тога своди се на ону народну да оно што мачка омаци мора да лови мишеве. Оно што данас припада том серклу аутошовиниста у ствари су биолошки и политички продужеци српских комуниста. Дакле, оно што се купало као дете на плажама Бриона и играло у песку и хладовини брионских палми, осећајући феноменални мирис боровине, мора и муфлонског измета, то и данас жали за тим поветарцима и има потребу да пре него што било шта каже прво оплете по властитом народу.

За аутошовинисте, историја почиње и завршава се у деведесетим годинама кобном појавом Милошевића. Сваки покушај да се догађаји сагледају у дубљем историјском и политичком контексту и да се укаже и на одговорност других народа и међународне заједнице за трагична збивања у протеклој деценији изазива жестоку, острашћену реакцију и оптужбе за великосрпски хегемонизам и фашизам. Сличност с реториком не тако давно минулих времена је очигледна.

Радослав Павловић: Наравно, реч је о неким бившим комунистима и неким будућим комунистима. Комунизам се поново јавља путем неких странака као што је ЛДП или СПС, добрим делом и Демократска странка. Виталан је, враћа се на почетак, слави друга Тита, ниједну фазу, чак ни Голи оток не доводи у питање јер је све било логично државнички и у интересу народа и народности. Мислим да комунисти на финији, модернији начин, али сада у савезу с једном другом великом силом, а не са Совјетским Савезом, добро стоје у Србији и да је идеја југославенства на хрватски римокатолички начин поново врло јака. Порука је да се ништа није променило. Пао је Берлински зид, распао се Совјетски Савез, Турска је постала велесила, Кина господар света, а овде је Кумровец и даље  врло присутан.

Владимир Кецмановић: Свако помињање историје пре деведесетих доживљава се као анахронизам, као гуслање, као митолошка свест, неспремност да се суочимо са садашњим тренутком, несклоност модерности. Узгред, аутошовинисти сада воле да користе термин модерност уместо термина демократија. Будући да се показало да демократским методама не могу да добију већинску подршку у народу, демократија се гура под ћилим и говори се о модернизацији, као императиву који захтева да се одрекнемо прошлости и гледамо у будућност. Поставља се, међутим, питање како човек може психолошки да креира пројекцију будућности без свести о прошлости.

Профил српског аутошовинисте је двојак. У мањем броју, аутошовинисти су искрено уверени у своју месијанску улогу. Много је пак више оних чији се критички антисрпски жар обилно потпирује страним донацијама.

Синиша Ковачевић: Мени се чини да се то у овом тренутку јако исплати, да су то добре синекуре за те небитне и безначајне људе, који другачије не би могли да дођу ни до тих медијских позиција ни до тих просторија које користе у центру свих већих градова, а не би дошли ни до аутомобила и којекаквих семинара. Велики српски писац Борислав Пекић то је звао синекурчинама. Ти људи, он би рекао, уживају у синекурчинама. Мислим да смо насели на једну малу логичку замку. Говори се о подели Србије. Нема те поделе. Подела, етимолошки посматрано, значи по дела, половину дела. Овде се ради о односу и о омеру, овде је однос двадесет према један или десет према један. Једина подела овог тренутка у Србији, осим оне на звездаше и партизановце, јесте подела на евроскептике и на еврофиличаре. Ту је однос отприлике изједначен. Исто тако, то нам се кукавичије јаје подмеће и око Косова. Често се користи формулација да је српска јавност подељена око Косова. Конструише се вештачка дилема да ли треба направити преокрет – на чему инсистирају преокретени – или треба бранити емоционални и државнички приступ по коме је Косово место где смо сви никли и доказ да нисмо коров на купусишту, него да смо никли из нечијих костију и да су у тим костима и рађане најлепше српске песме и најлепше српске цркве. То је путоказ у ком смеру треба да се креће наше потомство. Та врста аутошовинизма и самоповреде и самонегације, где се у питање доводи значај места самопостанка једне нације, поражавајућа је појава.

Предраг Марковић: Невладин сектор је деведесетих година био веома моћан и за мало пара могли су купити било кога. У том периоду посебно су биле активне такозване невладине организације, које су заправо финансирале туђе владе. Већину невладиних организација код нас финансирају туђе владе. Наш човек је у принципу јефтин. Ту је сиротиња, недостатак принципа, тако да је много људи подлегло искушењу и узело донацију. Аутошовинисти се данас понашају по инерцији, као да су у деведесетим годинама, када је било веома исплативо пљувати по сопственом народу и држави. Парадокс је што су многи од њих директори важних државних институција, а понашају се субверзивно према држави. Критика државе с позиције државног службеника или функционера нешто је што је добро, али само до мере која не угрожава елементарне интересе заједнице, као што је, на пример, подршка тероризму.

Радослав Павловић: У нашој култури сада имате важне људе који одреда имају комунистичку прошлост. Наравно, немам ништа против тога да људи имају и заступају своју идеологију. Смета ми само то што се одричу своје прошлости и својих убеђења. То су, на пример, колеге филмаџије Слободан Шијан, Горан Паскаљевић, млади Срђан Драгојевић, Дарко Бајић. Сви су они били у Савезу комуниста. Ништа страшно, али су били... Имате Латинку Перовић, која је програмски директор или идеолог ЛДП-а. Латинка Перовић је била на кључним позицијама у комунистичкој номенклатури између 1969. и 1972. године, управо у време када је забрањен највећи број филмова. Тада су били забрањени Макавејев, Жика Павловић, представе Бране Црнчевића, Александра Поповића...

Често појављивање аутошовиниста и њихови острашћени наступи у јавности, и поред тога што немају већег утицаја на јавно мњење, дугорочно могу нанети штете, имамо ли у виду да заузимају кључне позиције у институцијама које представљају нашу националну културу и традицију. Питање је и да ли је прича о кози и купусу случајна или део осмишљене политике.

Владимир Кецмановић: Мислим да актуелна власт нема баш много афинитета за бављење културном политиком. Постоје ту много изазовнији ресори, као што су економска министарства, полиција, медији, судство... Министарство културе није толико привлачно у политичко-партијској подели плена, пре свега због малог буџета. При том се не размишља да је култура, дугорочно гледано, од кључног значаја за сваку земљу. Особина свих транзиционих друштава и иначе је да се не размишља више од пола године унапред, у најбољем случају онолико колико траје актуелни мандат.

Предраг Марковић: Наша држава нема план за више од два сата унапред, а да и не говорим о формулисању неке озбиљније и трајније културне политике. Мислим да аутошовинисти немају јасну државну подршку и да не представљају идеологију владајуће коалиције. Да би неко имао идеолошку подршку, мора да постоји нека идеологија, а ја је не видим у било којем сегменту нашег друштва. Аутошовинисти, међутим, као интересна група, представљају опасност. Изузетна штета нанета је, на пример, пројектом Свети Георгије убива аждаху, који је потрошио огромне ресурсе и Србије и Републике Српске, а приказао је српске војнике као наказе, а српски народ као морални олош. То се можда може подвести под уметничку слободу, али је несхватљиво да држава помаже такав филм. То је пример да је једина идеологија код нас глупост и непажња. Реч је о најскупљем аутошовинистичком пројекту, који је коштао пет милиона евра.

Синиша Ковачевић: Ништа није случајно. Милтон каже да пет добро организованих појединаца могу да контролишу хаос од милион јединки. Очито је да је та врста правилне и добре распоређености и такозвана употреба буке врло конзистентно примењена. Ја према тој врсти понашања негујем специфичну врсту презира, и то је моја одбрана. Зато што ми је све јасно и добро разумем о чему се ради.

Радослав Павловић: Штета коју аутошовинисти могу нанети зависи од тога колико је агресор јак. Треба имати на уму и то да такозвана аутошовинистичка елита иде једним друмом, а народ другим, не срећу се. Највише штете могу учинити у школству, где је њихов утицај велики, и то пре свега због мањка историјског и природњачког знања. Они могу да направе какву год хоће емисију, али народ ће увек препознати превару и лаж, и промениће канал. У то сам се уверио на личном примеру, када је Рођака са села, који није ни комунистичка, ни антисрпска, ни националистичка прича, већ приказује стварне људе, стварни свет и средину и истину, гледало три до четири милиона становника ове нејаке Србије, и то свако вече.

Ударајући на оно што сваки народ сматра светињом и делом своје историјско-митолошке вертикале, аутошовинисти се баве јаловим послом осуђеним на пропаст.

Владмир Кецмановић: Када неко инсистира на демистификацији и рушењу митова, он ради веома плиткоумну ствар. Мит се не може рушити реалношћу јер сликом о реалности не располаже нико од нас. Мит се може рушити само успостављањем друге врсте митологије. Аутошовинисти се, дакле, залажу за нову врсту митологије, која је, с обзиром на то да је нова и да је вештачки направљена, у сваком случају лошија од ове митологије против које се боре. Аутошовинисти стално говоре како књижевност треба да се суочи са деведесетим, а не да се пише о далекој, митској прошлости. Када им напишете дело које се суочава са деведесетим и када ударите на њихове митове, онда су такође много љути. Рецимо, мит о срећном суживоту у Босни и Херцеговини чиста је измишљотина. Сви егзактни подаци то показују. Међутим, када им на то укажете, настане општа узбуна. Сад они не прихватају чињеницу да се ради о митологији, успостављеној пре пола века. Е, та њихова митологија је, по њима, много важнија од оне која траје седам, осам, или не знам колико векова. Па, неће бити...

Синиша Ковачевић: Ви властиту нацију морате критиковати, то је доказ да је волите, али морате направити јасну дистинкцију између критике и критизерства. Сваки народ има одређену врсту хендикепа. Ни ја не идеализујем свој народ. Свестан сам да смо склони корупцији, брзом забораву, па и лењости, некој врсти тромости, одсуству идеје о неком заједничком вишем циљу. Народ просто морате критиковати и указивати на његове мане и недостатке, нарочито ако се ваша реч чује и ако се до ње држи. Али то не значи да треба седети у заседи и сваког тренутка вребати прилику да наружите сопствени народ. При том су ти аршини двоструки. Никада нисте чули ниједну критичку опсервацију која би се односила на друге народе и државе из региона. Да ли је неко од наших аутошовиниста икада критиковао појаву више него милитантног верског великодостојника једне друге конфесије у нашој земљи? Буквално ни речи критике нисте могли чути. А сад замислите да један православни владика у џиповима тутњи Србијом вичући да је све што се не крсти са три прста зрело да буде покрштено или одстрањено, или чак да покуша да на помирљивији начин уђе у политику. Ти исти људи намазали би га катраном и перјем.

Радослав Павловић: После пропасти комунизма на Истоку, комунистичка интернационала и централни комитет преместио се на Запад. Сад је Америка нека врста интернационале. Задатак српских комуниста је остао исти: учинити Србе што мањим и што покорнијим, снимити и нагласити мане српског народа и утиснути народу аутошовинистичку свест како би самог себе кривио за све невоље. Није случајно што је израз аутошовинизам потекао од тадашњих студената а данашњих ЛДП-оваца, односно комуниста. Ви нигде на кугли земаљској нећете чути да неко за свој народ каже ми смо говна. Ја сам то од детињства слушао и увек сам се грозио те изјаве. Како уопште неки народ може то да буде? Код нас је постало нормално да Срби нису људи, него су говна. То је толико постало нормално да сам очекивао да ми се током дневника неко обрати речима добро вече, говна, како сте? Ето до каквог су нас мазохистичког и крајње морбидног аутошовинистичког самопрезира довели некадашњи и актуелни комунисти.

Закључићу: Срби су историјски и државотворан народ, чије историјско памћење сеже и до много страшнијих искушења и ветрометина. И то га, поред осталог, чини ако не посебним, а оно сигурно једним од народа који су дубоко свесни да су сва чуда, па и ово аутошовинистичко, пролазна.

Разговарао: Раде Ивковић

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер