Kulturna politika

Srbi u Americi

PDF Štampa El. pošta
Boško Obradović   
ponedeljak, 08. decembar 2008.

Tri su, po mome mišljenju, najveća duhovna i nacionalna centra srpskog naroda u inostranstvu: Srpska carska lavra manastir Hilandar na Svetoj Gori, Sent Andreja u Mađarskoj i Nova Gračanica u Americi. Preko njih srpski narod obeležio je tragove svoga kretanja u svetu i pozicionirao se na važnim tačkama Mediterana, Evrope i Amerike. Zagledajte se bolje u ove svetinje i videćete nabujalu snagu srpskog naroda u određenim vremenskim tačkama naše istorije.

Može li biti slučajno da monah Sava, zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, podiže srpski manastir na Svetoj Gori, iako je zamonašen kod Rusa, priložnik više grčkih manastira i svuda rado viđen gost? Da li je to možda izraz nekakvog nacionalizma Svetog Save, ili je on jednostavno smatrao da i srpski narod zaslužuje da ima svoj cvet u ovoj Nebeskoj bašti? Danas nam je toliko potreban hilandarski kontinuitet i kvalitet, kao i ova svetosavska vizija borbe za svoje mesto pod Suncem.

Šta reći o Sent Andreji, tom simbolu nekadašnje nacionalne snage i preduzimljivosti srpskog naroda u jednom teškom vremenu izbeglištva i jednoj nama nenaklonjenoj državnoj sredini? Danas je Sent Andreja, u kojoj nema ništa drugo izuzev srpskih crkava i istorijskih mesta, najveća mađarska turistička atrakcija u kojoj živi jedva nekoliko neasimilovanih Srba, a milioni turista ne saznaju ništa o srpskim temeljima na kojima ovaj grad počiva.

Nova Gračanica, taj predivni spomenik srpske političke emigracije posle Drugog svetskog rata na američkom kontinentu, zvoni i poziva srpski narod u Rasejanju, kao i u Otadžbini, da obratimo pažnju na vlastitu budućnost i hilandarskom vizijom i trudom izbegnemo svenarodnu sudbinu Sent Andreje.

Nikada nisam pristajao na tu gotovo uzrečicu da su Srbi neorganizovan narod. Takođe, uvek sam verovao da je moguće da ispravimo propuste u našem obrazovanju i organizovanju, kao i da je malo potrebno da u praksi primenimo one metode nacionalne samodiscipline i samozaštite koje drugi narodi vekovima uspešno primenjuju.

Zato u sećanje vraćam moje drage prijatelje i domaćine sa Menhetna. Zanimljivo je da se u ovom loncu za kuvanje i leglu svakog otuđenja i nacionalnog samozaborava već ostvarilo moje nadanje u novu srpsku organizovanost. Pre nekoliko decenija u tom kraju Menhetna i Njujorka živelo je tek 2-3 srpske porodice. Onda su krenula doseljavanja. Ali kakva? Sistematska. Svaki novi Srbin koji bi dolazio dobijao je pomoć od starosedelaca da nađe stan i posao. Starosedeoci su prikupljali i novac za studiranje ili početak biznisa svog novog člana, a on bi to uredno vraćao ili ulagao u novopridošlice kada bi stao na svoje noge. Sada je tamo, u skoro istoj ulici, preko 50 srpskih porodica, koje se drže zajedno i međusobno posećuju i podržavaju.

Nisu oni otkrili nikakvu rupu na saksiji. Primenili su metode koje koriste drugi narodi stotinama godina unazad. Zar je bilo toliko teško i šta nas sprečava da svuda primenimo ovu revoluciju u oblasti nacionalne solidarnosti?

Oda srpskoj političkoj emigraciji

Niti je danas popularna oda kao književni oblik još iz antičkih vremena, niti ja umem da se izražavam u jednoj takvoj složenoj pesničkoj formi. A tako bih voleo da to umem. Naime, preko mi je potreban jedan odgovarajući umetnički oblik sa uzvišenim, visokim stilom u kome bih mogao da „ispevam“ svoje poštovanje prema svemu što je na američkom kontinentu stvorila i budućim generacijama u nasledstvo ostavila srpska politička emigracija posle Drugog svetskog rata. Umesto toga neka bude jedno veliko hvala svima onima koji su u svoje vreme radeći za jedan dolar na sat odvajali od usta da danas u Americi imamo ogromna imanja sa velelepnim hramovima, parohijskim domovima, sportskim terenima i srpskim grobljima. Bili su to najčešće obični radnici po američkim rudnicima i fabrikama, koji su pre nego što bi se i sami skućili izdvajali da najpre dobiju svoju crkvu i mesto gde se sabiraju kao nacionalna zajednica.

Dok šetam najpoznatijim srpskim grobljem u Americi, koje se nalazi u sklopu manastira Svetog Save u Libertivilu kraj Čikaga, najstarijeg našeg manastira na američkom kontinentu, susrećem velikane srpske političke emigracije: Jovana Dučića, Vladiku Nikolaja, Vladiku Dionisija, Dimitrija Najdanovića, brojne srpske ambasadore, generale, političare i naučnike o kojima se u Srbiji danas tako malo zna, jer istorija srpske političke emigracije još uvek nije postala ravnopravni deo srpske istorije druge polovine 20. veka. Razmišljam i divim se: kakve ljudske i srpske veličine, kakvi naučni i publicistički opusi, kakav crkvograditeljski angažman, kakvo samopožrtvovano rodoljubivo pregnuće!

I u Srbiji bi trebalo uvesti Dan zahvalnosti našim precima za sav patriotski rad i žrtvu koju su podneli da se očuva naše nacionalno ime i imanje u Otadžbini i svetu. Ponekad smo toliko nezahvalni jedni prema drugima, a posebno prema precima. Tu bismo, takođe, mogli nešto naučiti iz ovog američkog običaja.

Pazmišljam kako su bili sposobni i požrtvovani Srbi u Americi za našu nacionalnu stvar, još od Prvog svetskog rata pa sve do danas, a posebno u vreme istaknutih vođa srpske političke emigracije posle Drugog svetskog rata. Plašim se samo kako će se završiti ova generacijska tranzicija koja je upravo u toku i da li su nova pokoljenja svesna istorijske odgovornosti koju uskoro treba da preuzmu na sebe? Danas je to najvažnije Srpsko pitanje u Rasejanju: zašto smo još uvek podeljeni i nesložni, zašto smo toliko materijalno opterećeni i sebični, zašto smo loše organizovani i kako da sve to promenimo i krenemo u nove nacionalne pobede?

Današnje generacije ponekad kao da žrtvu svojih predaka ne znaju da cene i kao da ih je visoki standard raslabio, a uslovi za duhovni i nacionalni rad paralisali. Čini se da bi bilo bolje da i naša generacija za sve to mora malo da se pomuči, malo postrada, malo oseti na svojoj koži. Velika i moćna srpska politička emigracija imala je samo jednu ali veliku manu: nije na vreme pripremala svoje naslednike, nije ulagala u budućnost svoje misije. Trebalo bi da izvučemo neke pouke iz ove istorijske greške i već danas počnemo da investiramo u mlade ljude koji bi trebalo da nas predvode za deset godina. Ako mi ne budemo radili na formiranju buduće nacionalne elite, onda će je neko drugi pripremiti umesto i za nas. Posle će biti kasno i uzaludno da se iznova žalimo kako nam je intelektualna i politička elita lažna, korumpirana i anacionalna.

Gusle za 21. vek

Između ostalog, bio sam gost i govorio na Drugom festivalu srpskih guslara u Americi i Kanadi. Šta uopšte reći novo o guslama, a što već nije rečeno? Nama zapravo treba da nađemo instrument koji bi obavio nekadašnju nacionalnu funkciju gusala u 21. veku. A ta funkcija podrazumeva očuvanje nacionalnog identiteta, kreiranje nacionalnog sna i buđenje rodoljubivog oduševljenja i optimizma. Imamo li, dakle, takav instrument danas? Da li je to Internet i drugi oblici medijskog delovanja, da li su to putujući učitelji i živi kontakt sa Srbima širom sveta kroz Srpsku mrežu?

I gusle su nam potrebne. One još uvek mogu da dodirnu pravo u srce Srbinovo, ali su nemoćne da deluju ako su Srbi zaboravili svoju veru, jezik, pismo i nacionalnu istoriju, preče elemente nacionalnog identiteta od folklornih. One su onda samo spoljašnji običaj ispražnjen od svoje unutrašnje suštine i mogu čak biti veliko samozavaravanje da nešto radimo i jesmo ako samo guslamo u prazno.

Kako da se organizujemo?

Danas nemamo misionara i nacionalnog trudbenika dimenzija Vladike Nikolaja Velimirovića. Saveznički generali su govorili da je bio Treća srpska armija u Prvom svetskom ratu, po medijskom delovanju za srpsku stvar i broju dobrovoljaca koje je inspirisao da iz Amerike odu na Solunski front. Bilo ih je preko 20.000. Postavlja se pitanje koliko ih je bilo devedesetih ili koliko bi ih bilo danas.

Bio je prijatelj mnogih znamenitih Amerikanaca, počasni doktor nauka njihovih najprestižnijih univerziteta, Američki kongres je izrazio saučešće srpskom narodu povodom njegovog upokojenja. Zbog ljubavi prema njemu Crnci iz Njujorka nosili su srpske zastave i naučili srpsku himnu. Nismo se kao narod udostojili ni da umre u srpskoj sredini već kod Rusa, kao što je Sveti Sava, jedini sa kojim se u srpskoj istoriji vladika Nikolaj da meriti, umro u tuđini kod Bugara.

Iz Amerike je u poslednjim danima stalno mislio na „Domaju“, kako je tepao Srbiji, slao humanitarne pakete svome narodu, bio prva žrtva nezdravog stanja u srpskoj emigraciji, i, konačno, umro u Americi, zemlji koju je cenio po elementima pobožnosti koji su kratko posle Drugog svetskog rata još uvek trajali. Svetiteljeve tragove nalazim širom Amerike, od Njujorka, preko Milvokija do Libertivila.

Stalno razmišljam da mi još uvek nismo ozbiljno pročitali knjige vladike Nikolaja, a trebalo bi ih svaki dan čitati iznova. Da se izgubi sve što je na srpskom jeziku napisano, dalo bi se obnoviti iz njegovog književnog dela. Kao što je čitav srpski nacionalni program u njemu sakriven.

Dovoljno je da za ovu priliku navedem Njegovu formulu opstanka koju je izrekao 1912. godine kroz tri pozdrava Srbima u Bosni i Hercegovini: prvi pozdrav – ORGANIZUJTE SE, drugi pozdrav – RADITE, treći pozdrav – ISTRAJTE. Ova tri pozdrava deluju tako obično, ali ih se mi često ne pridržavamo.

Uvek kada se upuštamo u nove organizacione aktivnosti iznova se setim našeg velikog srpskog usuda: Dokle više tog kafanskog patriotizma, biranja predsednika, sekretara i blagajnika novih organizacija u zadimljenim prostorijama i pod uticajem alkohola, velikih fraza i praznoslovlja, ogromnih planova i nikakvih dela, preglasavanja, frakcijaštva i podela, busanja u duhovno prazna patriotska prsa, kompromitovanja svake zdrave ideje i inicijative?

Za svaku struku na ovom svetu treba imati neku fakultetsku diplomu ili sopstvenu dokazanu praksu. Jedino za bavljenje patriotskim radom i organizovanjem nije potrebno podneti nikakve kvalifikacije. Onda ljudi bez ijednog rezultata iza sebe pretenduju da budu vođe narodne i državne. Možemo da se šalimo sa srpskom potrebom da svaki Srbin misli da može da bude selektor fudbalske reprezentacije, ali nema šale sa svakim onim samozvancem i lažnim carem koji želi da vodi srpski narod. Vreme je za raščišćavanje u sopstvenom dvorištu i postavljanje profesionalnih standarda u nacionalnom organizovanju.

Ako pravite nacionalni časopis onda on mora biti profesionalno pripremljen za štampu. Ako se pojavljujete na Internetu sa svojom prezentacijom onda se traži profesionalni dizajn, najsavremenije programiranje i svakodnevno ažuriranje, inače nemojte ulaziti u igru. Ako se pravi tribina, onda to podrazumeva 20 koraka u profesionalnoj organizaciji, kako bi publika videla da iza događaja stoje ozbiljni ljudi. Ako želite da ostvarite iole veći medijski uticaj morate imati svoju TV produkciju, opet napravljenu na što kvalitetnijem nivou. Tako je i u svim ostalim sferama nacionalnog organizovanja i delovanja. Sve drugo je amaterizam, improvizacija i slab učinak.

Razume se da ovako visoki standardi ne treba da obeshrabre početnike u patriotskom radu, već da im zadaju cilj kome streme sa što manje priče a što više rada. Međutim, oni koji su već u tome ne smeju da se ponašaju kao da je svejedno kako će izgledati u javnosti, kakvu poruku šalju i kakav imidž stvaraju. Kome je sve ovo nevažno, već misli da je dovoljno da ima dobru volju i patriotsku gromoglasnost, često će učiniti više štete nego koristi, čak i nenamerno ili krajnje dobronamerno.

Dakle, moramo da se nacionalno probudimo, osvestimo, uozbiljimo, moderno organizujemo i odgovorno i neprekidno delujemo. Bez ozbiljnog upoznavanja, povezivanja i aktiviranja omladinskih potencijala neće biti dobrih vesti ni za Dijasporu ni za Otadžbinske zemlje.

SNVO

Ako bih uskoro bio u prilici da organizujem donatorsko veče za prikupljanje pomoći autentičnom srpskom nevladinom sektoru koji nam je preko potreban, onda bih to uradio na sledeći način. Najpre bih morao da pojasnim, ako tu još neko ima bilo kakvu dilemu, zašto nam je neophodan SNVO (srpski NVO sektor). Nije razlog samo u tome da bismo se suprotstavili programiranim nevladinim organizacijama čiji je cilj da destabilizuju odbranu srpskih nacionalnih interesa i izmene identitetske osnove našeg naroda. Ali je to dobar razlog, jer ako u toj borbi ne učestvujemo, to znači da smo kapitulirali i da je u ovom najznačajnijem ratu za srpski nacionalni identitet poraz izvestan. Važniji razlog je da bismo radili sve isto što i oni samo u suprotnom pravcu, tj. formirali bismo javno mnjenje i pritiskali državu da bude što nacionalnija. Mi na to imamo pravo, delujući na ovaj demokratski način i štiteći nasleđeni tradicionalni sistem vrednosti.

Potom bi usledila presudna napomena: za SNVO nam nedostaju infrastrukturni preduslovi, organizaciona kultura, timski rad i radna etika, četiri stvari koje odlično funkcionišu na Zapadu. U krugovima nacionalnih delatnika Srbije se još uvek veruje da je moguće nešto ozbiljno raditi pomoću štapa i kanapa, tj. bez kancelarije, automobila, godišnjeg budžeta, obuka za rad u NVO sektoru... Da je svejedno kako se nešto organizuje, jer svako misli za sebe da je najpametniji, dok je lenjost postala naša karakterna osobina. Sa tim mora da se prekine, ako želimo iole veće rezultate. Nevladine organizacije sa druge strane mnogo ulažu u kadrove, organizuju seminare i obučavaju ljude za svoje aktivnosti. Šta radi srpski NVO?

Svima mora postati jasno da dolazi vreme ozbiljnog rada. I Država, i Crkva, i Dijaspora, su pozvani da ulože u autentično srpski NVO sektor, jer im je svima potreban. A oni koji budu radili u tom sektoru ne smeju da od toga naprave perionicu para i radionicu dnevno-političkih karijera, već modernu nacionalnu društvenu mrežu srpskih udruženja za 21. vek.

A ova tema nije više za dnevničko beleženje i intelektualno razglabanje. Ona je zrela za ostvarivanje u praksi. Čak sam siguran da je u pitanju jedna od najvažnijih nacionalnih ideja u poslednjih 100 godina.

Dobro došli kući!

Nećete mi verovati, ali skoro da nema Srbina u Rasejanju koga sam sreo a da ne razmišlja o povratku u Otadžbinu. Nije tako bilo pre godinu dana kada sam ovde takođe proveo mesec dana. Mnogo toga se promenilo za tih godinu dana u celom svetu. Velika finansijska kriza u Americi, ogromna otpuštanja radnika, nemogućnost da se izdrže kreditne obaveze, neuklapanje u američki način života, nespremnost da se deca ovde odgajaju i strah da je asimilacija jača od roditeljskog vaspitanja, samo su neki od razloga zbog čega većina Srba razmišlja o povratku. Međutim, problem je u tome što tzv. Matica ne razmišlja o njihovom prijemu, ne priprema njihov povratak i ne poziva ih da se vrate! Dijaspora još uvek nema poverenja u Maticu, ne vidi da se nešto menja na bolje u Otadžbini, strahuje da li bi imala posla i kako bi bila dočekana u svojoj zemlji. Svakako da će ovo biti veliki izazov za posustalu srpsku privredu i državu, ali će korist biti mnogo veća u biološkom, ekonomskom, stručnom i svakom drugom nacionalnom smislu.

Zato, braćo Srbi u Rasejanju, ne čekajte državni poziv, povoljne uslove i definitivnu propast Amerike, već se vraćajte da se zajedno borimo za bolje sutra naše dece u zajedničkoj nam i jedinoj Otadžbini. Neće biti lako, ali Vam nije lako ni u Americi, a u Srbiji postoji toliko mnogo načina da se preživi, a sve više i perspektiva da se uspe kroz novi „Srpski san“ o nacionalnom dostojanstvu i pristojnom i skromnom životu „među svojima“.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner