Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Sport kao nastavak politike drugim sredstvima
Kulturna politika

Sport kao nastavak politike drugim sredstvima

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Vladušić   
ponedeljak, 21. februar 2011.

U zemlji u kojoj se ne zna koliko ima nezaposlenih, a još manje koliko gladnih među onima koji nešto rade, pisati o skorim događajima u takozvanom KSS (Košarkaški savez Srbije) deluje kao vrhunac beščašća. Pa ipak, usudiću se da tako nešto učinim samo zato što događaji oko Ivkovićeve ostavke na mesto selektora predstavljaju sinegdohu Srbije.

To što nijedan igrač nije zamerio odlazećem selektoru, svedoči prilično jasno da je razloga za ostavku bilo. I sporadično praćenje izjava igrača tokom prošlog svetskog prvenstva pokazalo je da ustanova koja se krije iza tri magična slova KSS postoji uglavnom u prostorima cybersvemira (http://www.kss.rs/) a da se u ovom nešto realnijem svetu pojavljuje samo zato da zavapi kako para nema. Ok, verujem. Para nema. Kako, međutim, nikome iz te institucije nije palo na pamet da ponudi svoju ostavku iz protesta ili iz želje da ostavi prostor nekome ko je možda sposoban da te pare pronađe? Kako niko iz vlade nije pomislio da je možda sramota što selektor košarkaške reprezentacije i njegov stručni štab ne dobijaju platu? Kako niko iz KSS nije pomislio da je sramota da se niko ne javlja reprezentativcima koji verovatno samo zbog svog platonskog vaspitanja još uvek jesu reprezentativci Srbije, a ne nekih drugih država. Kako niko iz vlade nije pomislio kakva bi to simbolička katastrofa bila da naša košarkaška reprezentacija ponovo potone, kada se zna da je košarka jedan od retkih srpskih proizvoda koji je još uvek konkurentan na svetskom tržištu? Ili jasnije rečeno: kada je zna da je košarka gotovo poslednja disciplina koja nam pokazuje da naša vrednost nije jednaka vrednosti naših unutrašnjih organa.

Kako niko iz KSS nije pomislio da je sramota da se niko ne javlja reprezentativcima koji verovatno samo zbog svog platonskog vaspitanja još uvek jesu reprezentativci Srbije, a ne nekih drugih država.

Neko će sada verovatno primetiti da vlada (uključujući tu i resornog ministra za sport, fotografiju i razonodu) ima pametnija posla od košarke. Uzdržao bih se komentara u pogledu veze između sintagmi “pametni poslovi” i “srpska vlada”, ali bih samo podsetio na posete turskog ministra spoljnih poslova svlačionici turske košarkaške reprezentacije. Mislite da je tamo išao da skuplja autograme ili da se slika? Ne, nego je u nekim zemljama jasno da je sport nastavak politike drugim sredstvima. Na primeru Srbije taj produžetak bi mogao da se pretvori u projekat košarka-odbojka-tenis-vaterpolo, tačnije u niz sportova od strateške važnosti. Košarka: zato što je to naš sport i zato što amplituda nacionalnog samopoštovanja dikretno zavisi od košarke (ovo naravno, ne važi za autošoviniste). Odbojka: zato da se nagradi kontinuitet dobrih razultata u proteklih deceniju i po. Tenis: da bi se pred globalnom elitom neprekidno razbijao stereotip o Srbima-divljacima. Vaterpolo: da bi se simbolički pomoglo Srbima u Crnoj Gori (pošto je vaterpolo crnogorski državni projekat, upravo iz suprotnog razloga).

Takvi državno-sportski projekti postoje: neko mora da bude plaćen da bude glup, ili da bude prirodno glup, pa da ne poveže dve činjenice: 1) upiranje britanskog teniskog saveza (nazovimo tako ono što se krije iza sajta http://www.lta.org.uk/) da pretvore Đokovića u Britanca i 2) užasni engleski kompleks vezan za činjenicu da njihovi teniseri ne mogu da osvoje Vimbldon još od 1936. godine (sa tim je jedino uporediv engleski kompleks vezan za fudbal i akutne neupehe njihove fudbalske reprezentacije). Svaki put kada se domogne polufinala ili finala grend-slem turnira, nesretni Endi Marej mora da sluša, sem mame, koja bi po prirodi svog karaktera bila sasvim dovoljna da popuni/prepuni rubriku “pritisak”, još i bulumente britanskih novinara koji ga neprekidno podsećaju na tz. “sveti” zadatak: da osvoji grend-slem titulu za domovinu tenisa (iz koje je tenis emigrirao: u tome je problem).

Neko će sada verovatno primetiti da vlada (uključujući tu i resornog ministra za sport, fotografiju i razonodu) ima pametnija posla od košarke.

Vratimo se kući: uveren sam da u Srbiji ne samo da ne postoji lista prioriteta sportskih projekata, već nema ni svesti o tome da tako nešto treba da postoji. Zašto je to tako? Zato što je naša košarkaška reprezentacija za političku elitu neka vrsta trinaestog praseta, neželjenog, a ipak prisutnog entiteta. Zašto neželjenog? Zato što umesto da promoviše stav servilnosti, pokornosti, egoizma, oni svojim postojanjem, igrom, onim što rade na terenu, sugerišu duh borbe i patriotizma, duh međusobne solidarnosti i solidarnosti sa navijačima, tj. običnim svetom, koji tu pobedu želi koliko i oni sami. Zato je ta naša košarkaška reprezentacija jedna neželjena potencijalna bomba, nešto nalik na guslare u ona vremena kada je usmeno predanje odmenjivalo nedostatak institucionalnog održanje naracija koje obezbeđuju nacionalni identitet, ili rečeno kraće: nedostatak vlastite države. U tome i jeste problem sa košarkom: očekivati od elite koja opstaje na ideji da je Srbija nesposobna da se takmiči u bilo čemu i protiv bilo koga, da ima izgrađenu sportsku politiku ravno je ludilu. Ali ipak treba pomenuti tu činjenicu – da ova zemlja nema, između ostalog, ni svoju politiku u sportu – jer taj nedostatak nije normalan i tako ne treba da ostane.

Suštinski to je i jeste ključni problem u Srbiji i zato je cela ova priča oko košarke (vaterpola, tenisa...) važnija nego u nekoj drugoj državi: u ovoj zemlji treba ponovo probuditi takmičarski duh, ideju konkurentnosti i nadmetanja sa ostalim državama.

Suštinski to je i jeste ključni problem u Srbiji i zato je cela ova priča oko košarke (vaterpola, tenisa...) važnija nego u nekoj drugoj državi: u ovoj zemlji treba ponovo probuditi takmičarski duh, ideju konkurentnosti i nadmetanja sa ostalim državama. Ne besmislenog rata, već, ponavljam, nadmetanja. Bez tog takmičarskog duha koji smo izgubili, ali koji možemo da povratimo, Srbija nikada neće postati normalna država, a kada kažem “normalna država” mislim na državu kojoj je stalo da bude bolje uređena i pravednija od ostalih država. A da bi se taj duh nadmetanja ponovo otkrio, biće nužno ponovo otkriti svest o patriotizmu. To je ključna reč. Nije nužno da pričamo priče o nebeskom narodu, dok gledamo ljude kako preturaju po kontejneru, ali isto tako nije nužno da verujemo da je to – kontejner – naša nacionalna sudbina. U to nas uverava upravo ovo što je ostalo od sporta, jedna od retkih prilika da se reprezentujemo u svetu, a da pri tome ne moramo da ponavljamo autošovinističke mantre o našoj nedostojnosti, niskosti, pokvarenosti i sličnim budalaštinama.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner