недеља, 25. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Слика жене коју предлажем српском друштву
Културна политика

Слика жене коју предлажем српском друштву

PDF Штампа Ел. пошта
Мила Алечковић   
уторак, 11. март 2014.

Иако ми знамо да ничега новог под Сунцем нема, наш 21. век донео нам је у огледалу слику све веће аутодеструктивности. Људски род се већ дуго поиграва самим собом, а основна питања нашег сложеног психолошког бића, доведена су до тачке губљења идентитета и растакања у ништавилу.

Хиљадама година пре нове ере знало се да у нама владају и мушки и женски принцип и да се они налазе како у физиолошкој, тако и у психолошкој, социолошкој и трансценденталној равни. Али, све то није реметило божију промисао о два људска (па и животињска) пола која су створена зато да би била комплементарна и да би у својој комплементарности стварала нове животе. Ништа у природи није случајно, односно , можемо рећи, "бог у природи" (о коме говори Спиноза) унео је сврху у сваку појаву живота на земљи, како год да интерпретирамо њено порекло. Природа нам је дала два пола и ниједан више. Па чак и она бића чији пол није најоштрије издиференциран, и која, због тога (с правом ) траже неку биолошку корекцију, чак и та бића добила су, претежно, или један, или други пол. Њихово евентуално пребацивање (оперативним путем) у пол који им је биолошки "ближи", и даље неће ништа реметити ову природну промисао. Они ће, и променом свога пола, опет добити или један, или други пол.

Принцип искључења трећег и споја у јединству

Чак и ако им данашњи дегенерисани и бесмислени концепт (који долази из слике света искључиво финансијских и комерцијалних демократија географског запада) додели ознаку "непознат пол", ни то ништа неће променити. Иако свако биће у себи носи и мушку и женску психолошку енергију (и Јин и Јанг, и Аниму и Анимус), та бића ће и даље бити или мушкобањасте жене или "женскасти" мушкарци. Зато се, дијалектички гледано, "трећи пол" може достићи једино у јединству и љубави два (оба) пола, а никако у појединачној равни, тј. у разбијању њиховог јединства.

У природи је, дакле, све уређено тако да комплементарност различитих полова опстане и да се наш живот који ти комплементарни полови стварају (они, и само они) настави. Без обзира на то колико одређена бића била несрећна у полу у коме су рођена, њима се, поред прилике да га промене, које им даје технологија и наука нашега времена, ипак намеће и морална обавеза да врате дуг животу који су сами добили.

Па и ако сва људска бића не могу да обаве прокреацију и да на свет донесу нови живот, њихова морална животна обавеза јесте да живот који су добили, сами поштују.

Поштовати живот, значи или стварати га, или помагати онима који га стварају.

Истополни бракови, нарочито они који желе да усвајају туђу децу, у моралном смислу речи, раде против одржања живота, а у крајњој консеквенци воде нестанку наше врсте. Будући да психолошки закон казује да деца у свом сазревању понашање, особине личности, па и саме потребе "уче по моделу" и путем идентификације, и да, поред генетских чинилаца, на њих снажно утичу и средински чиниоци развоја, истополни бракови децу а приори воде у слепу улицу. Они деци преносе сам њихов модел репродукције истополних односа, дакле, опет модел усвајања туђе деце без природног рађања и тако даље, ад инфинитум. С друге стране, овакви бракови, у слици света утилитаристичког бентамовског морала, воде бескрупулозној трговини генетским материјалима, ембрионима , па и самом децом, од које се ствара ново капиталистичко нехумано тржиште куповине и продаје. Једна таква трговачка група по имену "Компанија Каплан за продају готове деце" већ је отворена у земљама западне Европе и ово треба схватити као последње упозорење људском роду и етички најоштрије осудити. Како год , дакле, да овакав феномен интерпретирамо, у свим таквим изборима и радњама, поред бескрупулозног финансијског користољубља, доминантно влада у људима поново пробуђени психолошки нагон смрти и самоуништења.

Али, сва та питања за нас су значајна и зато јер се у нашем искушеничком времену поново поставља питање женског принципа у сваком човеку, као и статуса самог женског бића, односно улоге Жене у друштву.

Жена у српском друштву, некад и сад

Слика жене у источнохришћанској традицији којој ми као народ припадамо (са свима онима који су у историји отпадали од српског народа, па му се враћали, и са свима онима који наш народ воле и с њим вековима живе у миру), после преласка из матријархата у патријархат, била је често амбивалентна. Али упркос томе наша историја одаје велику почаст женској фигури. Већ сама народна поезија из 14. века говори да је колективна пројекција српског народа високо поштовала и вредновала Жену, дајући јој улогу , не само мајке и родиље, већ и "пресудитељке" у војним, историјским и политичким питањима. Шта је друго била кнегиња српска, жена Вукашина Мрњавчевића, мајка Јевросима, него врховни судија који пресуђује о српском царству својим чувеним речима синовљеве заклетве. Ово не измишља нека мудра појединачна глава, већ је то управо записана психолошка пројекција читавог српског народа кроз речи "стављене у уста једне кнегиње", како је у својој "Психологији морала" писао професор Бошко Поповић. Другим речима, мајку Јевросиму, у нашој традицији не вреднује појединац, понеки учени социолог, психолог или историјски хроничар, него је, кроз ове народне стихове, вреднује колективно несвесно читавог једног народа.

Али, од тог давног историјско-епског лика мајке Јевросиме, па до данас, каква је слика жене остала у српком друштву? После више од сто година разноразних облика доктрине тзв. "феминизма" и различитих "фемен" револуција, еволуција и инволуција, шта ми данас, желећи да осигурамо даљи живот нашег народа и свих његових грађана, и на крају, даљи живот људског рода, можемо да задржимо као оно што је аксиолошки, тј. вредносно валидно, а чега морамо да се одрекнемо?

Жена у идеји нове српске и светске борбе

Великим делом, политички покрети модерног доба пропадали су баш зато што нису имали програм који се односи на женско питање, или зато што је тај програм био површан и помодан, а ово је дозвољавало продор злоупотребљених лобија, погубних у свакој истинској политичкој борби.

Најбројније бирачко тело у Србији чине управо жене које су данас збуњене с једне стране лажним "левичарима", а с друге стране лажним "десничарима", будући да и једни и други идеолошки самозванци и шарлатани злоупотребљавају ово најбројније женско бирачко тело.

Зато се данас поново поставља древно питање: како треба да изгледа слика жене у нашем духовном, културном и политичком животу?

Рецимо то прво у једној простој метафори: психолошка слика жене за коју би, ми, људи, двадесет и првога века, требало да се духовно и политички боримо није ни "лукава Ева", нити "Марија - проста родиља", односно није ова вековна и поједностављена дихотомија. Психолошка слика жене о којој већ дуго година пишем јесте мајка и умна жена истовремено, основа људског дома, али и мудрости друштвеног и јавног живота.

Али, кажимо најпре какву бисмо слику жене (која нам је подметнута у највећем моралном скандалу прошлога века) морали да одбацимо.

Слика жене коју би требало јасно да одбацимо има следеће психолошке и појавне облике:

1. жена - кућни притвореник коме је спољни свет струке и напредовања далек или недоступан,

2. жена - ствар, материјал пропаганде и трговине, жена - предмет, бачена на велико капиталистичко и тркачко тржиште, као и сваки други продајни објекат

3. жена - робиња, јевтина радна снага и радница која ће увек, што год да ради, бити плаћена мање од свог мушког пандана,

4. жена - силом осуђена да буде дародавац који ће индустријски рађати децу за истополне парове и , у закону понуде и потражње, продавати свој биолошки плод, односно пород

5. жена - свесни или несвесни предмет порно индустрије, као посебне гране немилосрдног и алавог капитализма

6. жена - хистерична "дворска луда", злоупотребљена у политичкој манипулацији (данашњи пример групе "Фемен")

7. жена - број, односно празна "квота" манипулације у друштвеној и политичкој статистици великог броја и квантитета који никада неће прећи у квалитет,

8. жена осветнички тлачитељ, идентификована са својим агресором, која понавља тлачење које је сама претрпела, глумећи суровог мушкарца (психолошки "Комплекс Дијане", зла вештица , сенка древне "Лилит", или, прозаичније, тзв. "управница логора") .

9. И, на крају, жена- мрзитељка мушког рода која се са мушким родом нарцисоидно надгорњава и трка, која понижава и презире мушки род, против њега на све начине ратујући, а тај рат сматра Олимпом нове сексистичке демократије и слободе.

Иако се у свим овим патолошким ликовима судбинском несрећом додељеним жени назиру и биолошко-психолошки, а и друштвени социолошки корени и узроци, у новој/старој слици жене требало би да се боримо за такво друштво које ће онемогућити стварање ових друштвених улога (друштвом неправедно наметнутих улога), односно било какву идентификацију са њима.

Какву слику (стварне природе) жене би требало да желимо

Данас је више него икада нужна искрена борба за полуослобођену жену којој су потенцијално доступни сви часни послови и занати, а који су некада сматрани искључиво мушким занимањима (пилот, астронаут, министар/ка полиције , председник/ца државе и слично).

Будући да је позиција жене у историји, објективно гледано, била много гора него позиција мушкарца, извесни облици "феминизма" су свакако морали да се роде. Тзв. "индивидуални феминизам" који се борио за ослобођење сваке појединачне жене, имао је, свакако, више смисла него онај који је у једном роду тривијално нивелисао, на силу поравњавао све жене. Међутим, треба рећи да је концепција индивидуалног феминизма била кратковида самом чињеницом што није антиципирала еволуцију у правцу родних сексистичких идеја. Тако је тзв. "појединачни феминизам" постао у ствари бесмислица од онога тренутка када је он препуштен само женама, јер је исти, од тада, управо због одсуства мушке идејне солидарности, логички нужно морао да се сведе на неку врсту сексизма као редукционизма људског бића. Последица чињенице да је изостало то да мушкарци заједно са женама почну организовано да бране појединачне (и само појединачне, као јединке) жене, била је да су читаву ствар у своје руке морале да преузму саме (и само) жене, а ово је довело до сексистичког бесмисла и круга из кога више није било излаза.

Родна истраживања нису бесмислица, али родни закони јесу 

Данашња наука о психологији интелигенције зна да жена може да има интелектуални профил сличан мушком (и обрнуто), и, наравно, да га у њему и умногоме надмаши, али ово не значи да то може да достигне свака жена (као, уосталом, ни сваки мушкарац). Упркос "сексистима" ("родистима") разних врста који покушавају да докажу да су полне разлике најзначајније prima facie разлике међу људима, наука зна да су индивидуалне психолошке и интелектуалне разлике међу људима, у принципу много веће него разлике међу половима. Ако изузмемо тривијалност и очевидност полних разлика, које се своде на разлике врсте и подврсте, као и делом типске разлике, ми можемо да констатујемо да су за науку много занимљивије оне друге индивидуалне и много сложеније разлике међу људима. Тако, рецимо, ми можемо да постулирамо да су жене осетљивије на бол, па чак и емотивније од мушкараца (рецимо да пронађемо да је њихова емотивна интелигенција у просеку виша него мушка), али ми тиме још увек не можемо да објаснимо зашто су неке жене добре математичарке или музичарке, а друге не, зашто неке жене са лакоћом апстрактно мисле, а друге не, зашто су неке жене моралне, а друге неморалне, или зашто су неке жене убице, а друге нису. Праве психолошке и когнитивне разлике међу људима су индивидуалне разлике.

Дакле, мој став о женском питању заснива се од почетка не на идеологији или моди, него на научном знању. Некада се, рецимо, у неурологији, сматрало да је лева хемисфера мозга развијенија само у популацији жена, а данас се зна да је "леви мозак" развијенији у просеку код свих људи и код оба пола, као и да изузеци са супремацијом "десног мозга" постоје и код једног и код другог рода, односно пола.

Невоља је, међутим, од почетка била у томе што многи од теоретичара феминизма, нису, нажалост, познавали чак ни абецеду науке о људској интелигенцији, науке о психологији интелектуалних и других способности, или о генетичкој психологији и питањима урођеног и стеченог. Главна илузија била је, наравно, и остала у (погрешном) ставу да о овом проблему могу површно да расправљају само социолози, политички активисти, или идеолози разних боја, без дубљег познавања фундаменталне науке и ставова озбиљнијих истраживача.

Стога су све квоте и сва статистичка утркивања у основи, од почетка, били бесмислени (као што су бесмислене и све, данас популарне, идеје тзв. "женске политичке владе"), а права смисаона тежња је била и остала пратити стварне когнитивне способности различитих жена и подржати их у ономе у чему су оне најбоље. То конкретно значи да ће жене моћи да се изборе за своје егзистенцијално и стручно место у друштву само својим правим способностима, а никако празном и вештачком статистиком квота у које, у најбољем случају улазе особе без потребних способности, јер се те способности ни не прате. У најгорем случају, у те квоте улазе већином психолошки поремећене особе, тј. оне особе женског пола које су највише склоне да се намећу површином, а не суштином своје личности (ментално зависне, инфантилно-нарцисоидне, хистеричне, игзибиционистичке, психопатске, или наркоманске структуре). На тај начин, у ствари, надуваним статистикама добијамо или исподпросечну медиокритетску селекцију женскога пола, или добијамо селекцију потпуно негативне патолошке крајности истог тог женског рода.

Логика која каже да ће са бројем било којих и било каквих жена расти и вероватноћа да се повећа број способних и надарених жена је погрешна логика, јер се ове последње не пробијају статистичким бројем, него управо својим јединственим талентом, односно способношћу. Тако долазимо до закључка да је проблем женског питања начелно сличан проблему саме демократије. Овде би, дакле, вредео исти онај принцип који је Алексис де Токвил, као ученик античких Грка, потезао говорећи о демократији уопште: потпуно је погрешно гледиште да у вољи већине људи има више ума, а често је погрешно и то да у вољи већине има више правде.

Али, демократија је требало да буде владавина најбољих, тј. да буде једнакост према вредности, а не према бројчаној надмоћи.

Марија Кири

Демократски надуваним вештачким квотама не могу се, дакле, направити ни Марија Кири, ни Милева Марић (Ајнштајн), ни Ксенија Атанасијевић, нити Валентина Терешкова, ни Марина Цветајева. Међутим, потребно је и могуће је свакој жени пружити прилику да пође путем ума, науке и открића, ако је за тај пут способна. Да би се ово постигло, нужно је постављање врло високих, али једнаких услова за све жене, услова који би а приори отклонили све оно што припада психолошкој и когнитивној категорији медиокритетства или патологије. Демократски принцип остао би важећи у приступу и у примењеној методи, али он не би могао да кроји и преправља резултат вештачким квотама. Некада би се за ово говорило: квантитет једноставно, сам по себи, не би могао да пређе у квалитет. Чак и да је квантитет нужан, он није довољан.

Зато се старо Русоово питање: како спојити вољу већине људи и ум, односно како спојити правду и ум (у овом случају вољу већине жена и ум жене), овде поново поставља. Даћу један пример. Ако, рецимо, као што је то бивало на српској политичкој сцени, нека жена политичар/ка допусти себи изјаве о броју ципела који поседује, и ако такву изјаву онда одређени (већи) број жена, путем механизма идентификације са "успешном женом", почне да сматра симпатичним или пожељним понашањем, пред нама ће се поставити проблем поштовања ове "већинске воље" наспрам умног става умних жена да је овакво изражавање у политици бесмислено и недопустиво. Али, којим ћемо женама, онда, у демократији дати предност?

Морални принципи једнако важе и за жену и за мушкарца

Као што је у логици познато, "доследна" релативизација је самопобијајућа и води нас увек у хаос. Будући да сам ја лично противник етичког утилитаризма (било које варијанте утилитаризма) и да браним деонтолошки морал као једини прави етичли пут (добро може да буде корисно, али се принцип корисног никада не може уздићи до појма добра), из овога посредно следи да одбијам и било какво релативизовање моралног принципа. Одређени морални принцип је могуће различито конкретизовати у случају жене или у случају мушкарца, али он, у својој суштини, мора да остане исти.

Милева и Алберт Ајнштајн

Примењено на женско питање, ово би значило да се у моралном смислу жени не могу чинити никакви уступци, као, уосталом, ни мушкарцу. Етички принципи могу да се коригују теоријом природног права, али у било ком правцу да се они крећу, они морају бити једнаки за оба пола (будући да на њима касније почива позитивно право), како би живот у некој заједници био могућ. Тако, рецимо, ако се боримо против лажи и против крађа, ми немамо никакво право да опраштамо женама које краду (чега је, иначе, често било у данашњој српској политичкој стварности), или да се правимо да то, због наше толерантности према жени, не примећујемо.

То уједно значи да ми морамо да се боримо за хумане услове сваке жене у затвору, али јасно је да ми не можемо да ослободимо жену-убицу или чедоморку, или жену лопова, ако нема других психолошких олакшавајућих околности и ако убиство, рецимо, није извршено у афекту него са предумишљајем. Ми не можемо за исто недело да казнимо мишкарца, а да не казнимо жену, само зато што је она - женског рода, поготово ако знамо да морална снага личности није условљена физичком снагом.

Жена, рад и материнство

У "Новом манифесту (Повељи) женског питања", предлажићу слику жене која ће моћи да споји свој посао са једином правом и најдубљом психолошком заштитом коју она у животу има - а то је њена прокреативна породица. Жени се мора омогућити да ради, али и да има све услове да постане мајка у годинама које су за материнство најбоље. Ниједна жена способна у својој каријери не би смела да буде спречена у даљим стручним и професионалним успесима зато што жели да рађа децу, већ би због тога требало да буде додатно награђена, како би лакше спојила обе животне мисије.

Жени која не жели да ради ништа друго до да гаји породичну децу требало би омогућити да добија накнаду у виду некакве плате за своју искључиво породичну улогу. Овде треба имати у виду чињеницу да, у суштини, не постоји "цена" којом могу да се плате посао, рад и мисија на "стварању" моралних бића подизањем деце, односно васпитањем.

За исти посао и исти успех, жена би требало да буде плаћена исто онолико колико и њен мушки колега, без обзира да ли је реч о државном или приватном послу и послодавцу.

Такође, сва права која се односе на материнство, на трудничко боловање, на дужину радног времена, на већ поменути статус мајке у затвору (односно жене-мајке лишене слободе), на заштиту од злостављања на послу, на отвореност свих путева напредовања у послу у заједници која ће, без злоупотребе, "тржишне употребе", или тренутне моде, истински решити "женско питање", требало би да буду врхунски , боље рећи, религиозно поштована.

Жена и социјална правда

На политичкој сцени данашње Србије социјална правда је скоро изгнани појам који је постао готово анахрон у хистерији такмичарске сировокапиталистичке контроле и елиминисања. Контролу и елиминисање, у суштини, пропагирају све, из великог центра капитализма прекопиране медијске емисије социјалног инжињеринга, односно обрнутог "Скинеровог кавеза": Велики брат, Преживели, Острво Колонта, и сл...

Такође, жена је злоупотребљена и у лажној нововековној расправи о подели на политичку "левицу" и политичку "десницу", у којој је данас, у одсуству или бркању идеологија (које више нису оно што су биле у 19. веку) реч још само о "породичним свађама".

Али, социјални програм јесте једини програм који доследно штити најјачи коринтски стуб друштва, односно породицу. Многи људи, како жене, тако и мушкарци у Србији живе усамљено, не зато што не желе да изграде породицу, него зато што немају никакве услове да је изграде.

Ова несрећна чињеница се, наравно, одражава и на каснију политику тзв. помоћи старим људима, чинећи је много скупљом за државу и много мање ефикасном, будући да праву геронтолошку помоћ старим лицима , представља, не од државе послата незаинтересована и утилитарна "геронтодомаћица", него управо бројна породица!

Ако није злоупотребљена за небитне и ефемерне ствари и догађаје, жена је по својој друштвеној вековној улози увек окренута социјалним питањима, проблемима и решењима, јер је она на овом пољу потенцијално, увек и највише погођена. Будући да је стуб породице и чувар кућног буџета и трезора, жена је најбољи предлагач различитих социјалних мера у сваком (без обзира на облик политичког уређења) постојећем друштву.

Зато је спој питања улоге жене у друштву и социјалних питања потпуно природан спој. Улога жене у социјалним питањима српског друштва је суштинска, логична, стваралачка и незаобилазна.

Нужно образовање против злоупотребе сексуалности жене

Друштво стварног и искреног ослобођења жене које би требало да стварамо јесте оно које ће се трудити да на све начине спречи проституцију и порно индустрију који дубоко понижавају Жену. Али, такво друштво би морало да води рачуна и о старом психолошком закону да свака забрана ствара код људи још веће изазове и често обрнути ефекат. Познато је одвајкада да су претерани пуризанизам и перверзија само два лика исте психолошке појаве који се наизменично, као два пола исте природе, смењују. Зато би друштво које у овом смислу предлажем требало да употреби све своје механизме у активној и друштвено добро организованој (систематској) мисији против понижења и погрешних вредновања женског лика, већ од узраста дечје основне школе. Слика жене у друштву не би требало да буде остављена тржишној спекулацији, нити било каквој "приватизованој капиталистичкој слици света", него би требало да буде предмет дуге образовне, нормативне и вредносне стратегије, почевши од што ранијег узраста детета.

Борба против злоупотребе материнства

Жени, а то значи било којој жени, требало би да буде забрањено да продаје свој биолошки плод и пород, односно да врши робно-новчану трансакцију са њим, иако је у тржишним условима западних земаља оваква трговина начелно већ прихваћена. Будући да женин плод представља нови живот који захтева етичку заштиту, ово би требало да се сматра не само неприродним него и неморалним, те самим тим недопустивим. У истом смислу све компаније и агенције за продају деце "као готових производа" (које се већ стварају у западној Европи) морале би да буду морално и правно осуђене и забрањене.

Борба против злоупотребе жене у политици

Злоупотреба жене у политичке сврхе требало би да подлеже строгој казни. У том смислу, и као научник, и као уметник, али и као јавна личност, те покретач покрета Женес, борићу се увек против свих невладиних организација типа групе "Фемен", или "Хомен" (мушка реакција на "Фемен") или сличних организација које своју сексуалност биолошки или пол јавно продају вулгарној дневној политици и тако читаву људску врсту враћају вековима уназад. Политика и јавни послови јесу ствар аргументације, моралног вредновања, или људске духовности, а никако свесне и намерне "сексуализације", односно враћања општих и највиших начела живота у раван биолошких и физиолошких нагона.

С друге стране, људска сексуалност има своје путеве, своје слободе, оазе и пашњаке на којима може природно да се развија. Сам чин сексуалних "посебности" није и не треба да буде никакав проблем за српско или било које друштво, све док он не започне акцију прозелитизма, односно агресивног самонаметања другим члановима заједнице, а посебно оним хетеросексуалним и већинским члановима, на којима једна жива (самообнављајућа) заједница суштински и почива.

Борба против женске осветољубивости и понављања зла које је жена у историји трпела

Сваки облик мржње који би Жена могла да осети или покаже према мушком полу, биће, у "Новом Манифесту (Повељи) женског питања" увек предмет психотерапије, борбе и искорењивања, јер ћу се и теоријски и практично борити против друштва у коме се полови сукобљавају и међусобно ратују, а на том рату зарађује велики и бескрупулозни капитал.

Свако насиље према жени морало би у било ком друштву да буде кажњено, али ово важи и за насиље према мушкарцу.

Женска фигура у породичној вредности и слици нових српских родољубивих покрета требало би да буде златна страна истог дуката који чини породицу и који се улива у душу изабраног и жељеног заједништва, уместо да се издваја из њега, гурајући у први план само своју изоловану и себичну појединачност . Свет саздан на раскорењеним јединкама, писао је о томе још много пре свих психолога теолог и философ Николај Берђајев, јесте свет хаоса, немоћи, страха и бола.

Иако је извесно да је у неким брачним заједницама жена психолошки доминантна фигура, а у другима је то мушкарац, свака здрава брачна и духовна заједница остаје заједница у којој је јединство у различитости највећа вредност. Ово не значи да жена не може да промени своју заједницу, нити ово значи да неће моћи да је тражи све док је не пронађе. Ово просто значи да ће породица, ако је жељена и вољена, остати главни неурон друштва и народа, и да ће жена тек у њој моћи истински да се развија, уместо да (п)остане раскорењена и несрећна, хистерична јединка коју анонимно и сурово тржиште немилосрдно злоупотребљава.

Целовита жена која воли и верује

Било да је запослена или социолошки и економски издржавана, жена остаје темељ породичне целовитости и снаге, а тиме и темељ снаге читавог једног друштва.

На крају, јасно је да слика жене за коју се у "Новом Манифесту (Повељи) женског питања" залажем много више личи на принцип ума и љубави, него на принцип "потраживања наплате историјских рачуна" и освете. Та слика много више личи на женски лик Антигоне ("Нисам створена да са мржњом живим, него да будем са оним кога волим"), или на лик историјске храбре и верујуће Јованке Орлеанке, него на лик данашње вулгарне "фемен" која врхунац борбе за ослобођење жене и демократију види у тетовирању по голом телу, у тестерисању хришћанских крстова и у уринирању испред православних цркава. Слобода пројекта "фемен" је само илузија. То је негативна, аутодеструктивна и психолошки регресивна слобода.

Слика жене за коју се у "Новом Манифесту (Повељи) женског питања" залажем јесте свеобухватна онолико колико и лик богиње Деметре или богиње Весне, богиње рађања и пролећа у свим народима света. Управо женски принцип, као пасивнији од мушког, јесте принцип философије и најдубље мистике, духовности и вере - писао је још Павел Евдокимов. А Лао Це тврдио је да је женска снага - снага благе воде која топи најтврђи камен.

Жена у јудеохришћанској слици света била је или само родиља (Марија) или само заводница (Ева). Овај психолошки упрошћени црно-бели однос и данас је основа сваке, било мушке, било женске психопатологије и разапетости између једне или друге супротности. У мушком свету, овој схизофреној подели одговарају такође два екстрема као делови исте патолошке појаве: лик незаситог и незрелог, хистеричног Дон Жуана (мушка хистерија) супротстављен другој крајности - лику такође незрелог и уплашеног Едипалног сина.

Насупрот свему овоме, жена у источно-хришћанској слици света и у српском народу, односно у друштву које стварамо са свима онима који желе да живе у универзалним новозаветним, или просто у моралним , деонтолошким вредностима, требало би да буде спој "заводнице" која не доноси смрт и родиље (Богородице) која доноси живот и љубав. Међутим, она је увек и много више од овога - жена је творац новог живота и стваралачка снага дубоког ума.

Агресивни феминизам је прошлост, а женски "фамилизам" је будућност: сигурна кућа за породицу

Јасно је да је хистерични феминизам (који је од жртве постао нападач, како то у психологији често бива) жени донео много више штете и онтолошког зла него користи. Саме тзв. "квоте" нису дале више жена ниједном Пантеону, него само више жена "услужним", "забављачким" , вулгарним комерцијалним, или криминалним делатностима. Другим речима, у агресивном феминизму, жена се ослободила "бројчано" и статистички, али је она остала предмет трговине и понижења.

Улога жене у заједници за коју се у "Новом Манифесту женског питања" залажем јесте и повратак јединству које неће дозволити да утилитарна философија живота женски пол пороби и уништи.

"Нови Манифест женског питања" јесте борба за друштво старога у новом, или новога у старом, односно за тзв. "конзервативну револуцију", за преображај и револуцију кроз традицију и вредности, у схватању животне улоге жене и женског принципа. Понављам реч "преображај", јер "еволуција" без преображаја, у овом случају никако не може да буде довољна.

Жена се данас ослободила ропства и пасивне улоге у већини друштава у свету и не би требало да понавља и враћа зло (или да постане "кастрациона жена" по моделу "идентификације са агресором"), које је некада сама трпела. Жена се ослободила, али њена слобода не подразумева и не тражи освету, него даљу борбу за још племенитију слободу.

Ниједне породице нема без јаке и важне улоге жене, и ниједног друштва (а поготово не ментално здравог друштва) нема без породице. Управо зато што је жена кроз историју много више трпела, њен значај у породици данас је већи од мушког. Ово и сама српска реч по-родица говори. Али, сви "осветнички полни покрети", било женски, било мушки ("феминизам" и "хоминизам"), припадају патологији, односно прошлости.

Поред "сигурне куће" за жене, или "сигурне куће" за мушкарце, требало би да се боримо за "сигурну породичну кућу". Уосталом, најчешћи узрок насиља у породици јесте управо социјална патологија, не сукоб полова као таквих, него сиромаштво и беда појединаца, независно од њиховог пола.

Уместо психопатолошке, болесне филозофије супротстављених "феминизма" и "хоминизма", нама је данас потребна идеја "фамилизма", идеја и пракса, српски речено, по-родице: родице и онога што природно следи после рођења како би се нови живот, како женски, тако и мушки, подигао. То је идеја космичког стапања (а не сукобљавања) у духовном јединству полних разлика.

Кроз "Нови Манифест (Повељу) женског питања" који данас осмишљавам и пишем, а чију је основну суштину данас прихватио Покрет Двери, наше будуће друштво требало би да пружи свакој жени која живи у Србији (било ког да је корена, порекла и било које традиције) могућност да, на савремени начин, и на начин који је само њој својствен, оствари у једном истом животу јединство три вечна лика: лик даровите Јефимије, лик паметне Милице и лик мудре и моћне Јевросиме.

(Одломак из књиге "Нова Повеља женског питања")

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер