Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Povratak u zajednicu
Kulturna politika

Povratak u zajednicu

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
ponedeljak, 31. mart 2008.

Filmovi Pedra Almodovara stekli su slavu unošenjem postmodernih, visokostilizovanih elemenata pop-kulture u obrasce klasične melodrame, koja se, iz filma u film, kroz kompleksni narativ, uvek bavi graničnim ili patološkim pojavama koje se tiču identiteta, međuljudskih i familijarnih odnosa, strasti, sudbine… Primentna dekorativnost, estetizacija “graničnih situacija” u kojima se meša humor sa tragedijom isto koliko i psihologija sa aktivnostima filmskih karaktera, sve to je u javnosti ustoličilo Almodovara za, isto kao i recimo Fazbindera nešto ranije, “ženskog režisera”, ma šta to značilo.

Nedavno izdavanje njegovog poslednjeg dela “Vrati se” (Volver) u DVD formatu ponovo nas je dovelo do susreta sa, mada u filmskom izrazu (što se tiče režije u užem smislu te reči) nešto izmenjenim, “klasičnim” Almodovarom, naročito po pitanju same teme koju obrađuje film.

Dok su se njegova dva prethodna filma bavila “muškom” stranom “granično-patološke melodrame” (“Pričaj sa njom” (2002) o tome kako edipovska opsesija vodi od želje ka ostvarenju ljubavi u zločin, a “Loše vaspitanje” (2004) o odnosu seksualnog zlostavljanja i promene identiteta), “Vrati se” predstavlja, već u skladu sa svojim nazivom, povratak Almodovara svojim izvornim flmovima koji se bave “ženskom stranom priče”, poput filmova “Visoke potpetice”(1991) ili “Žene na ivici nervnog sloma”(1988).

Veze između pokolenja

U nekim segmentima jednostavniji i nepretenciozniji u odnosu na njegova prethodna dva “muška filma”, “Vrati se” predstavlja kompaktno majstorsko delo, sa svim klasičnim “almodovarovskim” stilskim obeležjima – nosećom pesmom (tangom “Volver” u ovom slučaju), referencama ka TV-rijaliti programima i omažima klasičnim fimovima (ovaj put Viskontijevoj Bellisimi) … Namerno koristeći uticaje latinoameričkih telenovela, evropskih melodrama i holivudskih sapunica u kojima su udareni temelji ikonografije o ženskoj izdržljivosti oličeni u, recimo, DŽoani Kraford ili Ani Manjani, Almodovar nam daje tečnu, bez njemu svojstvenih paralelnih priča i flešbekova, priču o tri generacije žena, njihovoj borbi sa teškim životnim okolnostima i snažnim vezama koje neraskidivo povezuju majke i ćerke. Na dubljem nivou, “Vrati se” govori o sudbinskoj povezanosti živih i mrtvih, što eksplicitno potvrđuje i sam režiser, koji je na pitanje o čemu govori njegov poslednji film, lakonski odgovorio “O smrti.”

Početna, gotovo hičkokovska scena na lokalnom groblju, uvodi priču filma “Vrati se” u crnu, ruralnu i konzervativnu Španiju (la Espana Negra), u La Manču, postojbinu Almodovara. Na lokalnom groblju, Raimunda (Penelope Kruz), prototip samosvojne i borbene žene i majke, njena sestra Sole i ćerka Paula, bore se sa vetrom u nameri da obrišu nadgrobne spomenike svojih roditelja koji su tragično stradali u požaru. Sve ukazuje na postojanje mračnih porodičnih tajni. Dve sestre imaju i tetku, staricu Paulu koja svojim nećakama tvrdi da se njihova majka vratila iz mrtvih da bi se o njoj brinula, što ove tumače staračkom senilnošću. Nakon tetkine smrti, događaji dobijaju ubrzanje: Raimundina kći ubija svog navodnog oca pošto ju je ovaj pokušao silovati, a Raimunda, ne bili zaštitila sopstveno dete, čini sve moguće i nemoguće da prikrije tragove zločina, uključujući i sklanjanje tela supruga. Za to vreme, njena sestra Sole se susreće sa “duhom” svoje majke, za koju se ispostavlja da nije duh već da je preživela misteriozni požar. U finišu filma koji podseća na konceptualnog Tenesi Vilijamsa u kome se susreću duhovi prošlosti i sakrivene istine, prepliću se osveta iz strasti, incest, pokajanje… Pomirenju majke Irine i ćerke Raimunde prethodi saznanje da je majka potpalila požar u kome su stradali njen suprug i ljubavnica, dok sa druge strane saznajemo da je “pokvareni” odnos i udaljavanje između nje i ćerke bio uzrokovan seksualnim zlostavljanjem Raimunde od strane oca koje Irena nije umela da uoči, a Raimunda snage da učini bilo šta drugo nego da se udalji i pobegne od oba roditelja.

Poruke i pouke filma

Kompleksnost i višedimenzionalnost filma “Vrati se” i poruke koje iz njega proizilaze, daju se grubo grupisati u tri nivoa.

Prvi, najočigledniji i najpovršniji vezan je za ideološku postavku samog scenarija u okviru “ženske priče”, a koji se nameće kroz činjenicu da su muški likovi u filmu ili izrazito negativni ili gotovo potpuno nevažni i sporedni za priču o borbi “jake žene” za svoju porodicu. Takoreći, muškarci su odsutni, izgnani iz priče o porodičnoj sudbini, što predstavlja nesumnjivi “diskriminacioni” scenaristički pristup kojim se htela na jednostavan način potcrtati poenta filma spram ciljanog dela publike, a to su kod Almodovara pre svega žene, i to one obrazovanije. Zato se ovaj “prvoloptaški” nivo filma da čitati u okviru feminističke ideologizacije sa svim iskrivljenjima koje ona nosi u samoj sebi, ali i jednim, čak dobrim delom istine koju ova ideološka paradigma pokušava objasniti. No, ovakvo čitanje filma zamagljuje dublje nivoe priče i poruke koje sam film otkriva.

Na drugom, značajnijem nivou, “Vrati se” sa “ženske pozicije” sasvim razorno deluje na individualističko – emancipatorski prvi nivo priče, smeštajući ženske likove u generacijski odnos kroz čiju vertikalu se pokazuje da se na njoj, a ne negde drugde, razrešavaju sudbinski odnosi. Odvažna žena u liku Raimunde svoje pravo požrtvovanje i snagu dobija upravo u relaciji prema majci i ćerci, kao i u suočavanju sa porodičnom sudbinom i tragičnim tajnama koje je opterećuju. Mimo generacijske vertikale, a naročito nasuprot njoj, njena samosvesnost nam se pokazuje kao ponajviše uzaludan, tragično-tvrdoglavi put koji čak i uz najveću dobronamernost i trud ne vodi nigde, sem možda u nove tragedije i sudbinske zaplete.

Najznačajni je treći, najdublji nivo priče. Da li potpuno svesno ili ne, tek scenario ovoga filma pokazuje da se kroz familijarne sudbine i međulične odnose, a usled njihovog potiskivanja i neprevazilaženja (što je najčešće i glavni, osnovni uzrok urušavanja zajednice), na individualnom nivoima, priče unutar familije na ovaj ili onaj način ponavaljaju, “vraćaju”, sasvim u skladu sa biblijskim poukama o odnosima roditelja i dece i činjenicom da njihove međusobne razmirice i gresi koje su činili jedni spram drugih opterećuju budućnost i vode u pravcu svojevrsnog sudbinskog “ponavljanja događaja”, samo da se to sa individualističke pozicije ne vidi ili ne želi videti. Tako se sakrivanje mračne tajne o incestu, i pored Rajmundine “posvećenosti” porodičnom požrtvovanju, “vratilo” sudbinskim obrtom u vidu pokušaja silovanja njene ćerke od strane muža ka kome je “pobegla” od svoje porodične prošlosti. Almodovar, makar i sa jednostranih pozicija i stereotipa sopstvenog filmskog izraza, dodiruje ovu izuzetno bitnu temu, mnogo širu i dublju od psihoanalitičkog ključa koji bi se dao nametnuti povodom njegovog pristupa o granično-patološkim odnosima koji ga očigledno fasciniraju i inspirišu. Relacije roditelja i dece u ključu porodičnih sudbina i njihovih ishoda su mnogo šire i kompleksnije od “graničnih” (edipovsko-elektrinih) pojava koje psihoanaliza pokušava bezuspešno generalizovati na sve slučajeve i odnose; i “Vrati se” se, u svom finalu, upravo okreće u pravcu ove spoznaje.

Zapitajmo se: koliko se ljudi u svojim životnim odlukama ponaša po obrascima na koje, makar i ovlaš, ukazuje “Vrati se” i kako se “sudbinska vezanost” sa familijarnim izborima “vraća” u životu? Koliko ljudi svoje bračne saputnike bira pokušavajući da pobegne od roditeljske sudbine i ne ponovi je, a upravo to im se dešava, bez obzira na njihovu posvećenost, požrtvovanost, stepen obrazovanja i “emancipaciju”, možda baš i još pre svega zbog toga što sve to predstavlja u mnogome sredstvo za bekstvo od susreta sa “teretima prošlosti” i izvor netačnih predrasuda koje su zamagljivale izbore ? Koliko žena odabiraju svoje muževe da bi prošle “bolje od svojih majki”, opredeljujući se za njih ili kao za suprotnosti ili kao za nekog ko nalikuje ocu (ako imaju negativan ili afirmativan odnos prema njemu); koliko pak muškaraca bira svoje životne saputnice na isti način, kao neke nalik ili nasuprot svojoj majci, već u zavisnosti od vrednosnih kvalifikacija i iskustava koje spram njih nosi? I kako se svi ti “slobodni izbori” najčešče pokazuju kao promašaji koji, upravo kao način udaljavanja od “loše strane porodične sudbine” neumitno vode u pravcu ponavljanja istih obrazaca odnosa, u nešto izmenjenim okolnostima, a sve usled nesposobnosti uviđanja povezanosti ličnih sudbina u familijarne lance kao polazišta za lično pokajanje koje se uvek očituje kroz uspostavljanje unutrašnje relacije ka onom drugom, bliskom, od koga se udaljilo?

Pravilnost “ponavljanja sudbinskih familijarnih tereta” na koje ukazuje film “Vrati se” naravno, važi ne samo jednostrano, za “žensku”, već i za drugu, “mušku” stranu priče koju film, usled svoje jednostranosti, prenebregava. Pravo razrešenje sudbine koga na kraju, kroz idealizujuću slogu zajednice, film propagira, da se postići u ključu “pomirenja” i pokajanja (simbolički prikazanog u završnoj sceni filma gde majka Irena odlazi da dvori Avgustinu, obolelu ćerku ljubavnice svoga supruga koju je iz osvete ubila), u međuličnom susretanju između i živih, i živih i mrtvih, i onih ženskih i onih muških.

Odškrinuvši vrata ovih spoznaja, poslednji Almodovarov film daje svima onima koji su u stanju da ih spoznaju dragocene putokaze za uočavanje sopstvenih familijarnih sudbina, “vraćanja” i “ponavljanja” događaja koji opterećuju porodice i odnose unutar njih, kao i načine njihovog prevladavanja.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner