среда, 24. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Политичка некрофилија Друге Србије
Културна политика

Политичка некрофилија Друге Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 26. мај 2014.

Посланици Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак и Бојан Костреш изашли су из сале српског парламента у тренутку када је одавана почаст преминулом књижевнику Добрици Ћосићу и бившем председнику СРЈ. Док су остали посланици стајали, они су устали и напустили салу Скупштине. При томе је Ненад Чанак изговорио и реченицу у којој је погрдно назвао једног од највећих српских писаца и некадашњег председника државе.

Ова новинска вест најбоље оцртава како је део наше тзв. грађанске и либералне Друге Србије још једном показао сву своју идеолошку искључивост, острашћеност и склоност ка демонстрирању приземног политиканства. То су они људи који припадају политичкој групацији склоној да себе представља као корифеје и стожере либерализма, толеранције, борбе за људска права, модернизацију, европеизацију и изнад свега Србију у којој ће се живети као сав нормалан свет. Међутим, да ли у тај корпус европских вредности о коме свакодневно слушамо праве оде спада и елементарно осећање пијетета и поштовања према човеку који је завршио свој животни век, а при томе остварио и веома значајно уметничко дело.

Судећи по коментарима који се могу наћи на друштвеним мрежама и осталим медијима, а који су пропагандни апарат те тзв. Друге Србије, Добрица Ћосић је био изложен најопскурнијим нападима и у време када је објављена вест о његовој смрти. Ни тај тренутак није могао да буде прилика да се покаже елементарна пристојност и уздржаност и обуставе се најтежи напади којима је он био непрестано изложен.

Предраг Марковић у свом тексту „Одлазак писца епохе!“ веома је јасно окарактерисао ову појаву. „Код великог броја политичара и интелектуалаца, често и код оних које је штитио и бранио и подржавао, испољио се за психоанализу занимљив порив да своје каријере граде унижавајући Ћосића. Није ту посреди само ритуално оцеубиство. У питању је можда обична људска завист. Клеветници Добрице Ћосића нису никада успевали да досегну његов утицај и значај. Мора да их је пекла та неправда да они живе мишјим егзистенцијама, да су њихова дела трајна у употреби колико и новински листови на којима су написана.“

Овде се не ради само о већ познатим и често виђеним клеветањима Добрице Ћосића, већ о очигледним изливима мржње и својеврсне политичке и идеолошке некрофилије којима је он био често изложен и у време када је био књижевно и политички делатан, знајући добро за сва искушења и изазове које је доносила оваква врста његовог укупног ангажмана. Он је још у својим „Пишчевим записима“ и другим есејистичким књигама свео свој рачун са двадесетим веком у коме је стасавао као писац и ангажовани друштвени делатник, говорећи “Каква је рушевина мој век“. Али је највећу бригу посвећивао судбини и трајности свог књижевног стваралаштва и његовој судбини, без обзира на то што је у себи носио тај прометејски и активистички дух генерације којој је неразлучиво припадао и коју је описивао у својим књигама и записима.

„Од смрти говориће моје књиге ако заслужују да их људи читају. Ех, да је живот бајка. Мој је био велика мука, одболовао сам све своје јунаке, одболовао сам српску муку, одболовао сам свој век. Сви најбољи пријатељи су ми помрли. Верујеш ли да ће млади читати моје књиге и да ће ми веровати“, рекао је у једном разговору Добрица Ћосић. Крећући се непрестано између изазова историје, политике и књижевности, Добица Ћосић је у тој разапетости препознао сву тегобност своје судбине, али носио ју је стоички остајући веран свом списатељском позиву, схватајући да је политика велико орање мора, узалудан и мучан посао за који он, ипак, није имао довољно подршке и разумевања. Али он је био истински изданак свог рушевног века у коме су се оваплотиле, али и трагично скршиле и разориле многе утопије, изневерили и обесмислили најхуманији идеали. Он је био сведок, учесник и поуздани тумач тог трагичног историјског расапа, али и заступник и заточник српског националног интерса и то у временима када је он био најугроженији.

Петар Пјановић је веома јасно показао ову његову позицију. „Када писац промине светом, остају речи да продуже његово трајање у свести читалаца и у културном памћењу. На рушевинама своје идеолошке вере и старих заблуда ипак се није одрекао левих идеја нити ослободилачког покрета којем је здушно припадао. У средиште политичког деловања је стављао српски национални интерес. Сагледавајући га као демократско и државотворно питање, уз покушај да након свих пораза и посрнућа Србија поврати душу и историјски углед, Ћосић је постао несуђени отац нације. Веровао је у ону народну „Не да се, али ће се дати“. Није се баш много дало. Учинио је колико је могао“.

И управо због тога што је непрестано и уз велике отпоре и изазове настојао да створи у нашим друштвеним приликама толико потребну равнотежу између националног и демократског принципа и своје посвећености обликовању и заступању српског националног интереса био је изложен многобројним бруталним и најприземнијим нападима и клеветама који нису изостали ни када се његов живот окончао. И у том трагичном часу изнова се јавља читав низ ниских напада и идеолошких дисквалификација којима је он иначе често био изложен.

На порталу Е-новина могло се прочитати да је “био идеолог великосрпског национализма и хегемонизма, кључна фигура у потпаљивању националистичких идеја и страсти које су крајем осамдесетих година 20. века постале темељ крвавог распада бивше Југославије. Један је од аутора Меморандума САНУ, нацрта агресивне политике која је добила свој ратни епилог побуном крајишких Срба у Хрватској, доцније њиховим егзодусом (нема ни речи да се радило не о егзодусу, већ о бруталном етничком чишћењу и прогону Срба са територије авнојевске Хрватске).

Око Ћосићеве националистичке идеологије окупљао се велики број ратоборних књижевника и политичара који су значајно утицали на почетак и ток србијанске агресије на Хрватску, Босну и Херцеговину“. Овакви стереотипни идеолошки напади могли су се наћи и у медијима у Босни и Херцеговини, Хрватској, Санџаку, државној телевизији Црне Горе и Ал Џазири, а при томе се може видети да се ради о истој идеолошкој и политичкој матрици. Стиче се утисак да су ова саопштења писана на једном месту и да су онда само дистрибуирана различитим медијима са истом сврхом - да се још једном Србија оптужи за великосрпску хегемонистичку и империјалну политику која је довела до крвавих ратних сукоба. Ипак, посебно се истакао ноторни идеолошки денунцијант и приљежни сарадник Е-новина Бојан Тончић означивши Добрицу Ћосића као Милана Лукића (иначе осуђеног од стране српског правосуђа за ратне злочине) српске националне политике.

У свом познатом ликвидаторском идеолошком маниру, који се иначе истрајно одржава на овом порталу (и сада када је он један од главних медијских промотера и узданица режима Александра Вучића), исписује најбестидније осуде упућене преминулом великом српском писцу Добрици Ћосићу.

„Свако је окончање његовог нитковлука какав такав добитак. За његове жртве и остале, огромну већину његових дубоких и плиткоумних поштовалаца вазда фасцинираних мирноћом ненаружаног масовног убице, мудрог старца иза којег остаје спаљена земља, уредно етнички размерена у умоболном катастру. Умро је Добрица Ћосић, да се није бавио јавним послом, на хиљаде људи би још живело“.

Оваквом морбидном изливу мржње и непоштовања могло би да парира само саопштење објављено на сајту Бошњаци.нет. „Добрица Ћосић, идеолог српског национализма 90-их година, који је изазвао ратове у цијелој бившој Југославији, посебно агресију на Босну и Херцеговину и геноцид над Бошњацима, крепао је данас у Београду. Великосрпска сотона Ћосић један је од оснивача српских националних странака у БиХ 1989. и 1990. године. Слови за творца чувеног националистичког Меморандума. Постао је први предсједник СРЈ и на тој функцији сарађујући и са балканским касапима С. Милошевићем, патријархом Павлом, М. Булатовићем, М. Ђукановићем, Р. Караџићем, Р. Младићем и бројном другом злочиначко-геноцидном братијом који су планирали, организирали и наредили да се побије и истрјеби на хиљаде недужних Бошњака. Да Бог да, за сва злочиначка дјела, да са својом братијом гори у џехнемском паклу“.

И Бранка Михајловић, новинарка либералног Радија Слободна Европа, дала је свој допринос овој политичкој некрофилији. Она је посебно окривила Добрицу Ћосића што је својевремено отворио српско питање, што је у њеном тумачењу био почетак процеса распада Југославије који ће се завршити крвавим ратовима 90 тих година. Да није отварано српско питање, Југославија би још постојала као псеудофедерална заједница братства и јединства. Једино се није смело отварати српско питање јер је оно било главни фактор у разбијању Југославије, а при томе много раније отворена су у тој заједници збратимљених народа и народности сва остала национална питања, само је српско питање морало бити похрањено као залога опстанка Југославије.

Тиме што је отворио српско питање Добрица Ћосић је отворио Пандорину кутију национализма и дао легитимитет српском национализму који је и даље главна идеологија у Србији, како то говоре и пишу припадници Друге европејске и грађански оријентисане Србије. За њихове идеологе могу да постоје отворена сва национална питања осим српског.

Бранка Михајловић је нашла за сходно да нам овом приликом сервира изјаву великог „страдалника“ Видосава Стевановића. „Иза њега ће остати мало добре литературе и много лоше политике. Он је био државни пројекат комунизма, уграђен у тај пројекат и практично са истим речима, само што је реч класа замењена речју нација, постао део националистичког или националног пројекта. Он је формулисао политику коју је водио С. Милошевић, поразну, штеточинску и страшну политику. Он је формулисао и зато ја увек кажем да се радило о режиму Милошевић-Ћосић, а не режиму Милошевића. После пада Милошевића није промењена идеологија. И данас је имамо у разним видовима и у разним траговима као заостатак прошлости и као велику сметњу према било каквом напретку.“

Овако изгледа изјава из перспективе мишје егзистенције о којој је говорио историчар Предраг Марковић. Да ли неко ко себе непрестано представља да је прогоњени писац може ниже да падне у свом идеолошком дисквалификаторству и дифамирању, могао је да погледа изјаве Латинке Перовић и Предрага Матејевића, који су говорећи о Добрици Ћосићу успели да сачувају одмереност и издигну се изнад политикантских осуда којима се иначе користи Видосав Стевановић у свом крсташком походу на српски национализам.

На сајту Пешчаника је објављена обимна антологија највећих напада на Добрицу Ћосића који су објављивани годинама на овом порталу, а предњаче текстови Мирка Ковача „Натпросечно непоштен“ и до сада по својој ретко виђеној вулгарности и приземности текст Дениса Куљиша „Романописац из агитпропа“. Мирко Ковач је у свом маниру, који је присутан не само у овом тексту, само понављао већ познате и изанђале флоскуле о великосрпском национализму.

„Истина, није му било допуштено да оснива, попут некадашњих српских романтичара, Лигу друштва Велике Србије, али је тајно и без надзора УДБЕ (или пак с благословом УДБЕ) радио на пројектима који су били увод у крвопролиће што су га Срби започели и практицирали цело последње десетљеће прошлог столећа. У том крвопролићу велику је улогу одиграо „велики мештар свију хуља“, чак је годину дана заповедао ратом, с прозирним лукавошћу како све чини да се успостави мир.“

Очигледно да је тешку цену платио Мирко Ковач живећи у слободној и демократској Хрватској јер се није либио кад год је то било потребно се укључи у њихову званичну државну промиџбу. Свако ко иоле озбиљније познаје дело Мирослава Крлеже зна да се његова позната метафора о мештру свију хуља не може односити на Добрицу Ћосића јер је она настала у потпуно другачијем историјском и друштвено контексту и политичким околностима моралног и државног распада Аустроугарске монархије. Она се пре може тумачити као јасан наговештај нарастања франковачког, а касније и усташког убилачког покрета. У томе и јесте величина једног писца - да књижевним и уметничким средствима разуме и преобликује време у коме живи, а не да се служи ситним денунцијацијама и идеолошким дисквалификацијама како је то чинио Мирко Ковач пишући не само о Добрици Ћосићу већ и о другим српским писцима.

У подтексту реаговања које сам навео може се јасно видети да у делу наше јавности, која себе без икаквог основа означава као либералну и грађанску, не престаје и у оваквим приликама перманентни рат против српског национализма и великосрпске идеологије. Сада је искоришћена и ова прилика када је Добрица Ћосића преминуо и то без икаквих обзира и елементарног испољавања људског пијетета.

Велике теме Добрице Ћосића биле су историја и трагична судбина српског народа, то су биле главне одреднице његовог књижевног стваралаштва и друштвеног ангажмана. Поред историје, и политика је била његов усуд јер је живео и стварао у тегобном двадесетом веку који је он настојао да опише и разуме у својим романима, зато није случајно што је сводећи свој животни биланс остао човек двадесетог века у коме се он развијао и стасавао као писац и стваралац и у коме је он обликовао своје виђење српског националног интереса.

Можда ће се након смрти Добрице Ћосића створити услови да он не буде више предмет сталних политилкантских и памфлетистичких напада (што се вероватно неће десити), већ ће његово књижевно дело бити предмет нових и објективних анализа имајући у виду сва ограничења и изазове двадесетог века и историјске епохе у којој је он живео и стварао.Рећи Душана Ковачевића управо могу послужити као основа за отпочињање овог преиспитивања. “Био је дете села, младић револуције. Човек политике и на власти и против власти, писац сопствене судбине и судбине народа. Његови романи ће остати споменик двадесетог века запамћеном као национална трагедија. Време смрти је тестаментарно дело српске књижевности“.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер