Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > O kupoli Hrama, ruskom uticaju i crkvenoslovenskom jeziku
Kulturna politika

O kupoli Hrama, ruskom uticaju i crkvenoslovenskom jeziku

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 24. februar 2018.

Prethodnih dana imali smo prilike da pročitamo i čujemo neke veoma skandalozne i varvarske izjave - što od pripadnika „drugosrbijanske“, što od pripadnika nominalno „srpsko-patriotske“ javnosti – na temu upotrebe crkvenoslovenskog jezika u oslikavanju Hrama Svetog Save. Bez sumnje, jedan deo javnosti se sa prezirom odnosio prema ovome jer je u crkvenoslovenskoj tradiciji prepoznao „ruska slova“ i „ruski uticaj“ koji sa toliko žara pokušavaju da suzbiju, pogotovo u žaru nove antiruske histerije u SAD i na Zapadu. Ali neki od argumenata koji su se tu mogli čuti – „antinarodnom stavu Crkve“, o „stranom jeziku“ i „forsiranju mrtvog jezika“, prevazilaze okvire dnevnopolitičke borbe i zalaze duboko u kulturnu patologiju  srpskog naroda Ovde će se u tezama, veoma načelno i taksativno, izneti odgovori na neke od tih, bez preterivanja, varvarskih i anticivilizacijskih stavova koje smo ovih dana na tu temu mogli da čujemo.

1) Pre svega, jezik nije „sredstvo komunikacije“, kako na tome vulgarno insistiraju savremeni nominalisti, povodeći se za zapadnim uzorima. Jezik je duša jednog naroda, srž njegovog identiteta, i operativni sistem njegove duhovnosti. Narod bez istorije jezika je narod bez istorije, a narod koji nije u stanju da čita natpise na svojim spomenicima nema pravo na te spomenike. Da je „lakoća komunikacije“ jedina funkcija jezika, trebalo bi svi da govorimo isključivo engleski (ili kineski, ili hindi, ili esperanto), i da ukinemo svoje jezičke tradicije kao nepotreban komunikološki „kamen oko vrata“.

2) Dalje, crkvenoslovenski jezik nije „mrtav jezik“, već „bogoslužbeni jezik“. Postoji razlika. Starogrčki i staroslovenski jezik (ili sahidski koptski) su mrtvi jezici, oni se nigde ne koriste, osim za akademsko istraživanje. Klasični (Καθαρεύουσα) grčki i crkvenoslovenski (ili bohajrski koptski) su bogoslužbeni jezici. To znači da ih narod ne koristi u svakodnevnom životu, ali ih koristi da bi očuvao kontinuitet bogosluženja sa svojim precima, sa kojima će, u skladu sa pravoslavnom tradicijom, zajedno Bogu na Istinu.

3) Crkvenoslovenski jezik je živa tradicija srpskog naroda koja se koristi neprekinuto skoro duplo duže od književnog srpskog jezika. Naš narod ga je usvojio nakon velikih seoba, i njegova upotreba traje do dana današnjeg. Praktično svi srpski hramovi podignuti između XVII i XX veka ( veliki broj onih podignutih kasnije) ispisani su ovim jezikom, uključujući i veliki broj hramova na teritoriji Beograda. I svako zalaganje za ukidanje, zanemarivanje i zaborav ovakve jedne žive tradicije jednog naroda nije ništa drugo nego varvarstvo.

4) Crkvenoslovenski jezik je provetiteljska spona između književnog („Vukovog“) srpskog jezika i slavjanoserbskog („Dositejevog“) jezika, na kojem je naš narod pisao i mislio dvesta godina, i srpskoslovenskog jezika (tj. staroslovenskog jezika srpske redakcije, jezika Svetog Save), na kojem je pisao i mislio preko šesto godina. Taj jezik predstavlja vrata za razumevanje hiljadu godina istorije srpskog naroda za svakoga ko je voljan i radoznao da ta vrata odškrine, i priviri kroz njih. Hiljadu godina realne istorije, hiljadu godina spisa, spomenika i umetničkih dela – od Miroslavljevog jevanđelja, preko Dušanovog zakonika i „Slova o ljubavi“ despota Lazarevića, do Cetinjskog oktoiha Ivana Crnojevića.

5) Crkvenoslovenski jezik nije nikakav „strani jezik“ - to je stari književni standard koji je veoma blizak srpskom jeziku, i koji je izuzetno lako naučiti. Ovaj jezik je u velikoj meri utkan u semantiku i sintaksu savremenog srpskog jezika, koji jeste preuzet iz narodne tradicije, ali koji je svoju stručnu (teološku, pravnu, naučnu itd.) terminologiju  po pravilu pozajmljivao iz crkvenoslovenskog i srpskoslovenskog. Da bi se ova neverovatna riznica duhovnosti i značenja otključala, potrebna je samo dobra volja, i interesovanje. I (vrlo) malo slobodnog vremena.

6) Poznavanje crkvenoslovenskog jezika omogućuje prosvećenom i obrazovanom Srbinu da sa lakoćom razume i čita ne samo stare srpske spise, već i natpise na našim spomenicima. Srbi koji nisu u stanju da pročitaju i razumeju šta piše po freskama u Gračanici, Dečanima i Pećkoj Patrijaršiji, odnosno koji te natpise smatraju za „strani jezik“, nisu bolji od Albanaca – oni pretenduju na baštinu koju ne razumeju, tradiciju koju ne nastavljaju, koja za njih predstavlja vulgarno sredstvo nacionalističkog nadgornjavanja sa susedima („viljuška Stefana Nemanje“). Glavni argument koji Srbin može da kaže Albancu koji kaže da su manastiri na Kosmetu „albanska baština“, jeste „pročitaj mi, de, nešto što ovde piše“. Zato su Arbanasi toliko prilježno brisali natpise po hramovima koje su skrnavili. Neko bi sada da ih tako briše iz Hrama Sv. Save.

7) Ako Srbi kao kultura izgube sposobnost da čitaju i razumeju svoje stare spise, postaće tikva bez korena i nacija od juče, poput Makedonaca, Crnogoraca, ili, u krajnjoj instanci, Hrvata. Svi se oni zaklinju u svoju hiljadugodišnju kulturu i tradiciju, a niko od njih nema druge tradicije osim svog „savremenog živog jezika“ (Hrvati od XIX veka, Makedonci od XX veka, Montenegrini, doslovno, od prekjuče). Sva jezička tradicija koju imaju pre toga je srpska (na stranu kajkavska narečja, koja predstavljaju tradiciju koju su Hrvati napustili). I sada neko traži da se Srbi te tradicije odreknu, jer ga mrzi da uči „mrtve jezike“ i jer mu je teško da čita „ruska slova“?! (Uzgred budi rečeno, za razliku od slavjanoserbskog, crkvenoslovenski se ne zasniva na „ruskoj građanskoj ćirilici“ koju je uveo Petar Veliki.) Ako se Srbi odreknu crkvenoslovenskog i srpskoslovenskog, zvanično će moći da na tu tradiciju polažu onoliko prava, koliko i Hrvati. Sada imaju puno pravo da tu tradiciju smatraju svojom.

8) Crkvenoslovenski jezik je bogoslužbeni jezik u Srbiji (RS, Crnoj Gori itd.), ali i u Bugarskoj, Ukrajini, Belorusiji, Rusiji, Poljskoj, a zatim u Moldaviji, pa čak i dalekom Japanu. To je lingua franca pravoslavlja, i kulturna veza koja neraskidivo povezuje ove kulture. Ruski, bugarski ili japanski pravoslavac mogu da uđu u pravoslavni hram u Srbiji, i da razumeju i prate liturgiju. Srbin može da je razume i prati u Moskvi, Kijevu ili Sofiji. To je kulturno blago koga bi se samo idiot odrekao – bilo u starogrčkom, ili u savremenom smislu te reči. Da ne pominjemo da crkvenoslovenski jezik istovremeno služi kao most između savremenog srpskog, i drugih slovenskih jezika – ruskog, bugarskog, ukrajinskog itd., i na taj način dodatno širi jezičke horizonte srpskog naroda.

9) Crkvenoslovenski jezik ne predstavlja obavezu ni za koga. Svi bogoslužbeni spisi su prevedeni na književni srpski za one koje tradicija ne zanima, i koji prosto hoće „da se mole Bogu jezikom koji razumeju“. Nema ničeg ružnog, niti sramotnog u tome. Ali zahtevati da se jedna tradicija ukine zato što je nekome teško da potroši doslovno par desetina sati slobodnog vremena da proširi svoje horizonte, i produbi svoje razumevanje sopstvene kulture, to je težak oblik kulturne dekadencije. Ta dekadencija je naše zatečeno stanje, i ova vrsta kulturnog nihilizma se manifestuje u odnosu prema velikom broju drugih nacionalnih tradicija (ćirilica, gusle, srpski romantizam i sl.), ali i političkih (sloboda, državotvornost, suverenitet i sl.).

10) Neznanje grčkog i latinskog jezika tradicionalno se proteklih 2500 godina smatralo znakom varvarstva. U slovenskoj pravoslavnoj tradiciji slobodno se tim jezicima može pridodati neznanje crkvenoslovenskog jezika, i nemar prema staroslovenskoj tradiciji. Svi koji pozivaju na to da se srpski srednjevekovni i moderni spisi prevedu na književni srpski, a zatim zaborave, odnosno pohrane u muzej kao da su egipatski hijeroglifi ili Tolkinove vilenjačke rune, zalaže se za iskorenjivanje srpskog naroda u kulturnom smislu. Jer taj „nečitljivi strani jezik“ se sa jednakom lakoćom može prevesti na albanski, bugarski ili makedonski jezik, a nakon toga legitimno proglasiti za bilo čiju baštinu. Samo onaj ko tu baštinu istinski razume, koje se nadovezuje na tu tradiciju, ko ta slova može da čita, i ko uči svoja nova pokoljenja da ih čita, samo taj je istinski naslednik te baštine. A nema većeg varvarstva od perceptivne svesti i života u večnoj sadašnjosti. Savremeni varvari upravo i insistiraju na prevođenju književnog srpskog jezika na latinicu, kako bi nam tako oteli još dvesta godina književne tradicije, i zaista nas pretvorili u „naciju od juče“, još jednog iskompleksiranog balkanskog skorojevića. Otpor takvom varvarstvu je stoga prosvetiteljski zadatak. I nema većeg doprinosa njemu od predivne nove kupole Hrama Svetog Save.

***

Na majstorski živopisanom mozaiku Spasitelja u Hramu Svetog Save, kojim je akademik Nikolaj Muhin istinski zadužio srpski narod, nema ničeg vrednijeg od činjenice da natpisi na njemu, baš kao i minuciozno reprodukovani vizantijski stil, svedoče o hiljadugodišnjoj tradiciji kulture i pravoslavlja kod Srba. Svako ko uđe u Hram moći će neposredno da vidi umetnički i kulturni kontinuitet između tog hrama i Bogorodice Ljeviške, Gračanice, ili Studenice. Nema većeg kulturnog blaga! I nema snažnijeg argumenta kada pokušavamo nekom strancu da pokažemo i dokažemo da okupirani Kosmet predstavlja kulturno blago srpskog naroda.

Istovremeno, svako pozivanje na to da se kao telad zablenemo u zatečeno stanje srpskog jezika, i sa nemarom odnosimo prema očuvanoj pisanoj tradiciji (što otvara prostor za šarlatanstvo i pseudoistorijske fantazije koje cvetaju kod svih naroda na Balkanu) jeste poziv da se srpski narod degradira do „naroda od juče“, što on nije bio, i ne treba da bude. Ali ne znači da ne može da postane. Srbi u Crnoj Gori, Makedoniji i BiH o tome nam ubedljivo svedoče.

A narod koji svakih sto godina pretvara svoju književnu baštinu u strani jezik je narod koji, na kraju, ostaje bez ikakve baštine. I narod spreman da proguta globalnu surogat-kulturu kao nešto autentično i vredno. Takve narode globalna korporativna oligarhija najviše voli. A Srbi ne bi nikada trebalo da budu jedan od njih. Ako ni zbog čeg drugog, a ono bar iz pijeteta prema svojim precima, i spomenicima koje su ostavili iza sebe, koji dan-danas predstavljaju ono najvrednije što kao narod imamo.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će Srbija do kraja godine prihvatiti „pravno obavezujući sporazum” sa Prištinom?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner